Tihomir Milanović, advokat

Stranka koja ima parničnu sposobnost, može ovlastiti punomoćnika da je zastupa na parnici. Može li parnično sposobna stranka ovlastiti dvojicu ili više punomoćnika da je zastupaju u parničnom postupku?

Na pitanje koje smo postavili Zakon o parničnom postupku (ZPP) ne daje izričit odgovor. Naime, odredbom člana 89. ZPP, pa i u ostalim članovima koji regulišu ovu materiju (čl. 89. do 101. ZPP), govori se o “punomoćniku” a ne o punomoćnicima, ali se ipak može zaključiti da ZPP ne zabranjuje da u parničnom postupku stranka može imati dva ili više punomoćnika. Da je tako svedoči odredba člana 138. stav 2. ZPP, mada je reč punomoćnici upotrebljena u drugom kontekstu. No, to i nije tako bitno, jer je ovo pitanje od značaja više za sudsku praksu nego za teoriju, jer su zakonske norme nedovoljne da bi sudovi znali kako da postupaju kada dođe do takve pravne situacije;

Pravna teorija je jednoglasna da parnična stranka može imati više punomoćnika, (pak u praksi sudovanja pred parničnim sudovima takve situacije su vrlo retke. Naime, termin više punomoćnika je više rezervisan za krivični nego li parnični postupak.

Zbog čega je ovo pitanje izazvalo našu pažnju ili bi moglo izazvati pažnju sudske prakse ili pak pravnika koji se bave materijom parničnog postupka. Već smo kazali da je pitanje sporno jer zakonska regulativa iz ove oblasti praktično ne postoji a i naučne rasprave ovom pitanju nisu posvetile naročitu pažnju.

Ukoliko stranku zastupa više punomoćnika može doći do situacije da njihove izjave nisu saglasne, da su čak i dijametralno suprotne u odnosu na interese stranke koju zastupaju, tako da za sud nastaje problem kako da prevazilazi takve pravne situacije bilo u postupku upravljanja parnicom bilo prilikom donošenja meritorne odluke.

Jedan punomoćnik ne može svojim protivljenjem da otkloni dejstvo neopozive radnje koju je drugi preduzeo. U slučaju neslaganja o radnji koja se može opozvati važi poslednja preduzeta radnja. (Poznić, RakićVodinelić “Građansko procesno pravo“, 1999. g. “Savremena administracija”, str. 125).

Smatramo da ovo mišljenje treba primeniti i u slučaju kada izjave nisu neopozive. U svakom slučaju sud je dužan da po službenoj dužnosti ukazuje punomoćnicima da su dužni da svoje zastupanje pred sudom usaglase kako stranka ne bi trpela štetne posledice, bez obzira na dispozitivni karakter parničnog postupka. Ovo mišljenje možda i nije najispravnije ali ga ostavljamo i kao ideju za drugačije mišljenje.

U prilog iznetom mišljenju je i odredba člana 89. ZPP, kojom je predviđeno da sud može pozvati stranku, koja ima punomoćnika da se pred sudom lično izjasni s činjenicama koje treba utvrditi u parnici odnosno da stranka može uvek doći pred sud i davati izjave pored svog punomoćnika. Tako i Vrhovni sud Srbije (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Gž. 3598/63) smatra da stranke mogu davati lične izjave tokom postupka iako imaju zastupnike advokate i izjava data od same stranke ima važnost i obavezuje stranku.

Upravo iz prednjih razloga izneli smo mišljenje da sud po službenoj dužnosti treba da upozori punomoćnike odnosno da u slučaju neusaglašenog zastupanja od strane više punomoćnika pozove zastupanu stranku da se o tim činjenicama lično izjasni. Osim toga stranka je i sama dužna da lično otkloni blokadu postupka tako što bi sama preuzela vođenje postupka, ili da ovlasti drugog punomoćnika ili njih više između čijih radnji i postupaka ne bi bilo suprotnosti.

Pravna nauka smatra da razne situacije koje se javljaju ili koje se mogu javiti u slučaju zastupanja stranke od strane dvojice ili više punomoćnika treba tretirati analogno jedinstvenim suparničarima, iako se ne radi o istim stvarima. (Dr Borivoje Poznić, “Uvod u građansko procesno pravo”, Beograd, 1980. g. str. 337)

Naime, jedinstveni suparničari svojim radnjama štite ili ostvaruju svoja prava i interese, za razliku od više punomoćnika, koji čine to isto, ali samo u ime i na račun stranke.

Što se dostavljanja tiče odredbom člana 138. stav 2 ZPP je predviđeno da ukoliko stranka ima više punomoćnika dostava je uredna ukoliko se dostavljanje izvrši jednom od njih. Sudska praksa je takođe zauzela stav da je dostava presude uredna ukoliko je dostavljena jednom od punomoćnika.

Na prvi pogled se može uočiti da ova tema nema neki veliki značaj, jer u praksi su retki slučajevi angažovanja više punomoćnika za zastupanje jedne parnične stranke, ali uz iznete dileme, na koje nisu dati definitivni odgovori, ipak govori o ozbiljnosti pokrenutih pitanja. Cilj je da se o iznetim dilemama izjasne ne samo sudska praksa već i drugi pravnici koji budu eventualno u prilici da pročitaju ovo viđenje izložene pravne problematike procesnog prava.

Zaključna razmatranja koja ćemo izneti imaju upravo tu svrhu.

nije sporno, u odnosu na ZPP, da parnična stranka može imati dva ili više punomoćnika;

u postupku pred sudom može nastati pravna situacija kada više punomoćnika dejstvuju na jedinstven način odnosno parnične radnje preduzima samo jedan punomoćnik i kada je za sud situacija potpuno jasna;

u slučaju kada više punomoćnika ne dejstvuju na jedinstven način odnosno kada preduzimaju parnične radnje koje se međusobno razlikuju ili su dijametralno suprotne onda će sud prihvatiti radnju koju je preduzeo zadnji punomoćnik, jer zakonodavac ovaj slučaj nije normirao;

problem za prethodnu pravnu situaciju nastaje kada se radi s opozivim ili neopozivim radnjama i tada sud o tome mora posebno voditi računa, jer ukoliko je data neopoziva izjava izjavu drugog punomoćnika sud ne može prihvatiti;

u slučaju opozivih izjava važi poslednja preduzeta radnja poslednjeg punomoćnika;

ima teoretičara koji slučaj više punomoćnika tretiraju analogno jedinstvenim suparničarima;

kako ova problematika nije zakonski regulisana istu treba urediti de lege ferenda, i to naročito situaciju kada više punomoćnika različito deluje, odnosno izjave su im suprotnog sadržaja;

zakonom bi takođe trebalo urediti pitanje međusobnih prava i obaveza stranke i više punomoćnika;

smatramo važnim da ukoliko neadekvatnim delovanjem punomoćnika za stranku može nastati šteta, može se postaviti i pitanje da li je sud dužan da o tome obavesti stranku i da li se u takvoj situaciji može primeniti odredba člana 90. stav 3. ZPP;

naše je mišljenje da je sud dužan po službenoj dužnost da upozori punomoćnike da zastupanje stranke pred sudom usaglase kako stranka ne bi trpela štetne posledice.

Smatramo da smo iznošenjem ovih mišljena postigli cilj time što smo ih saopštavanjem javnosti približili rešenju i u sudskoj praksi i možda teoretičarima prava.