SUDSKA ZAŠTITA PRAVA IZ RADNOG ODNOSA U KOMPARATIVNOM RADNOM PRAVU

prof. dr Radoje Brković,
redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu

Uvod

U mnogim zemljama ne postoje sudske ili kvazisudkse procedure kojima se može apelovati kada su u pitanju pravni kolektivni radni sporovi. Takvi sporovi se tretiraju potpuno isto, na isti način i u istim sudskim telima kao i svi ostali pravni sporovi iz oblasti građanskog prava. Uostalom, često se ističe da ugovorni spor nije ništa drugačiji ako se radi o ugovoru o radu ili o kolektivnom ugovoru, ili o ugovoru iz oblasti trgovinskog prava ili bilo kakvom drugom ugovoru. Svaki kvalifikovan sudija kompetentan je da primeni zakon bez obzira na njegov kontekst. Ovaj argument je suprotan suštinskom konceptu na kome je zasnovan radni sud ili bilo koji drugi specijalizovani sud. Jedna od najvećih kritika na račun nekih radnih sudova jeste da se postupci pred ovim sudovima suviše oslanjaju na redovne sudove.

Danas postoji samo mali broj zemalja, kao npr. Nemačka i Izrael, u kojim radni sudovi imaju veoma uopštenu nadležnost i gde redovni sudovi nisu umešani ni u kakve bitne procese u vezi sa radom.

U zemlje u kojima redovni sudovi imaju veliku, a često i jedinu ulogu u rešavanju radnih sporova, spadaju Holandija i Italija. Japan se, takođe, može priključiti ovim zemljama, budući da nadležnost za rešavanje radnih sporova pripada skoro u potpunosti redovnim sudovima, iako ovi sporovi vrlo retko dospevaju pred sud, jer se prethodno rešavaju pred arbitražom.

Čest je slučaj da i države koje imaju razvijeno radno sudstvo ili arbitražni sistem, u nekim slučajevima ostavljaju redovnim sudovima mogućnost da preuzmu u nadležnost vođenje radnih sporova. Tako, npr. u skandinavskim zemljama radni sudovi su zaduženi samo za slučajeve koji se odnose na kršenje odredaba kolektivnih ugovora, dok sve ostale radne sporove rešavaju redovni sudovi. Slično tome, u Sjedinjenim Američkim Državama redovni građanski sud će odlučivati o kršenju individualnih ugovora o zaposlenju. I u Velikoj Britaniji, pored specijalizovanih tribunala koji razmatraju žalbe vezane za otpuštanje radnika ili diskriminaciju u zapošljavanju, sporovi nastali iz kršenja odredaba individualnog ugovora o radu spadaju u nadležnost redovnih sudova.

U velikom broju zemalja redovni sudovi i dalje igraju značajnu ulogu u rešavanju radnih sporova. Uzevši u obzir da Italija i Holandija predstavljaju izrazite predstavnike sistema u kojim dominantnu ulogu imaju redovni sudovi, pažnju ću u početku posvetiti ovim državama, kao i Japanu, čiji se sistem radnog sudstva, po svojim karakteristikama, nalazi između italijanskog i holandskog sistema.

1. Karakteristike radnih sudova

U industrijski razvijenim i tržišno orijentisanim državama, radni sudovi i slične institucije služe za rešavanje radnih sporova.

Poslednjih godina XX veka, sve je sve jasnije da u zemljama u kojima se radni sporovi rešavaju pred redovnim sudovima, postoji ozbiljan zaostatak u rešavanju ovih sporova. On je izražen ili dužinom trajanja postupka ili donošenjem neadekvatnih odluka koje ne pomiruju interese strana u sporu.

Ipak, čini se da inicijativa za uvođenje radnih sudova u zemljama koje ove sudove nemaju, potiče najvećim delom iz akademskih krugova, a vrlo retko od sudija. To je iz razloga što i dalje postoji verovanje među sudijama da je bilo koji sudija kvalifikovan da reši bilo koji pravni spor.

Činjenica je da rešavanje radnih sporova, zahteva u cilju očuvanja socijalne pravde, da se ovi sporovi rešavaju i presuđuju brzo uz minimalne ili bez ikakvih troškova za stranke, bez neke veće formalnosti i sudskih “finesa” i na kraju da to rade ljudi koji poseduju specifična znanja iz oblasti radnog prava.1 Posebno je pitanje da li svi radni sudovi koji postoje u svetu ispunjavaju ove kriterijume. Ipak, činjenica je i da su u pogledu većine pomenutih elemenata radni sudovi više naklonjeni stranama u sporu nego redovni sudovi.

Jedno od ključnih obeležja radnih sudova je brzina donošenja odluka. Ona je od važnosti kod rešavanja svih vrsta sporova, ali je i od suštinskog značaja kada se radi o radnim sporovima. Jedan od najkarakterističnijih primera koji bi potvrdio gore navedenu tvrdnju jeste žalba zaposlenog kome je otkazan ugovor o radu. U skoro svim zakonodavstvima zaposleni se može žaliti ukoliko je otkaz usledio iz neopravdanih razloga, koji se najčešće formulišu zakonom ili kolektivnim ugovorom. Kako se otkaz ugovora o radu u radnom pravu često tretira kao smrtna kazna u krivičnom pravu, bilo bi neprihvatljivo da u uslovima teškog nalaženja posla ili velike nezaposlenosti, radnik mora da čeka mnoga odlaganja ročišta koja su uobičajena u postupcima pred redovnim sudovima.2 Nekada i sam postupak može trajati više godina, što je za radnika potpuno neprihvatljivo, a samim tim i za članove njegove porodice.

S druge strane, važnost brzine donošenja odluka izražava se i kod pravnih kolektivnih radnih sporova, tj. onih koji nastaju u postupku primene, odnosno tumačenja odredaba kolektivnog ugovora. Ukoliko se odluke povodom ovih pitanja ne donose na vreme, neminovno dolazi do poremećaja odnosa na relaciji sindikat - poslodavac i pada entuzijazma kod radnika, koji kao svoj krajnji ishod ima kompromitovanje ekonomske pozicije celog preduzeća.

Radni sudovi se međusobno razlikuju u mnogim zemljama tržišne ekonomije. Razlike postoje naročito u pogledu njihove : nadležnosti, sastava (da li su organizovani kao tripartitni, bipartitni ili unipartitni), izbora sudija neprofesionalaca, i mnogim drugim karakteristikama.

Više vrsta sudova sudilo je radne sporove i u kraljevini Jugoslaviji. Ovakav sistem bio je komplikovan i neefikasan, a radnici su imali velikih problema oko utvrđivanja nadležnog suda jer su radne sporove rešavali sudovi dobrih ljudi, redovni sudovi, trgovački sudovi, rudarski sudovi, novinarski sudovi, sudovi radničkog osiguranja, sudovi penzijskog osiguranja, obrtni sud u Ljubljani i još neke vrste izabranih sudova predviđene pojedinim uredbama, kao npr. izabrani sudovi pri zanatskim udruženjima i rudarskim zadrugama.3

2. Radno sudstvo u pojedinim zemljama

2.1. Italija

Iako u Italiji ne postoje radni sudovi za rešavanje radnih sporova, ipak postoji određeni element specijalnog tretmana. On se ogleda u tome što se ovi sporovi brže presuđuju i što ih sude sudije koje poseduju specijalne kvalifikacije u oblasti rada, tzv. pretore.4 Pretore su obično mlađe sudije koje su pokazale naklonost ka slučajevima iz oblasti radnog prava. Ubrzana, uprošćena i neformalna procedura odvija se pred sudijom (pretore) koji sedi sam i oslanja se više na usmene dokaze i prezentacije u čemu se vidi razlika sa građanskim sporovima. Nakon saslušanja stranaka, sudija odmah donosi odluku.

Žalbe na presudu pretorea mogu se podneti veću sastavljenom od trojice sudija i apelacionom sudu - tribunale. Na kraju, žalbe u vezi nekih zakonskih pitanja mogu se uputiti jednom specijalnom delu Vrhovnog suda - Corte di Cassazione, koji se isključivo bavi pitanjima iz oblasti radnog prava.

Žalbe preduzeća su prilično česte i za individualne i za kolektivne radne sporove. Mada je zakonom predviđen institut dobrovoljne privatne arbitraže za rešavanje individualnih radnih sporova, ova mogućnost se skoro nikada ne primenjuje u praksi. S druge strane, mnogi radni sporovi se rešavaju intervencijom državnog zastupnika za rad. Najveći deo slučajeva koji se rešavaju pred redovnim sudovima vezani su za nezakonito otpuštanje radnika i isplata zarada.5 Tako je u Italiji, 1970. godine, rok za rešavanje spora u prvom stepenu bio određen na 60 dana, a u proseku se kompletan postupak, zajedeno sa žalbenim, rešavao za 12 meseci, što je za skoro dve godine brže od redovnog postupka.6 Za razliku od drugih građanskih sporova ovakav sistem stranke u sporu ne košta ništa osim eventualne nadoknade advokatima koja se može nametnuti strani koja je izgubila spor.

2.2. Japan

U Japanu se sudsko rešavanje sporova retko koristi. Ovo se najčešće objašnjava kulturološki, jer ne samo u Japanu, već i u mnogim drugim azijskim zemljama, postoji odbojnost prema direktnom suočavanju.7 Zato se najčešće radni sporovi rešavaju mirnim putem, neformalnim dogovorom između radnika i poslodavca.

Japan je zemlja koja ne poznaje posebnu instituciju radnog suda kao specijalizovanog suda za radne sporove, ali zato poznaje poseban postupak koji se vodi pred sudom po ovim sporovima. Uslov da radni spor može da se rešava pred sudom je da je u radnom odnosu došlo do povrede zakona. Zato ovi sudovi uglavnom rešavaju individualne radne sporove, dok se kolektivni radni sporovi rešavaju mirnim metodama. I u Japanu, slično kao i u Velikoj Britaniji, kolektivni ugovori se smatraju “dogovorom među gospodom”, pa se tako moraju i rešavati - van suda.

2.3. Holandija

Holandija, možda više nego i jedna druga zemlja predstavlja sistem gde praktično nema nikakve razlike u postupku vođenja radnog spora i drugih građanskih sporova.

U nadležnosti redovnih sudova su povrede individualnih ugovora o radu i kolektivnih ugovora. Takođe, ne postoje ni specijalne upravne agencije ni paneli koji bi se bavili povredama statutarnih obaveza bilo koje vrste u oblasti radnog prava. Isto tako, zakonodavstvo ne poznaje i neustanovljava bilo kakve privatne, dobrovoljne arbitraže.

S obzirom da u ovom sistemu ne postoje bitne specifičnosti u pogledu sudskih postupaka na ovom mestu ćemo samo pomenuti neke od karakteristika opšteg sudskog sistema. Na odluke prvostepenog suda kao nižeg suda, može se podneti žalba okružnom sudu, dok se u pogledu zakonitosti može podneti žalba Vrhovnom sudu. Ukoliko se Vrhovni sud ne složi sa odlukom nižeg suda, on vraća predmet nižem sudu na ponovno rešavanje ili sam donosi presudu.

Nije lako oceniti efikasnost holandskog sudstva nasuprot onih zemalja koje imaju radne sudove. Ipak, sama činjenica da sporovi iz radnih odnosa traju jako dugo, ( u nekim slučajevima i do 5 godina ) govori da efikasnost prilikom donošenja presude nije najveća odlika ovog sistema.8 Danas se često može čuti da nepostojanje neformalnog i efikasnog radnog suda predstavlja ozbiljan nedostatak holandskog sistema radnog prava.9

3. Rasprostranjenost i vrste radnih sudova

Radno zakonodavstvo je danas, u većini zemalja uglavnom razvijeno. Stalna tendencija je da se pravna regulativa kojom se uređuju i štite prava zaposlenih unapređuje.10 Tome naročito doprinosi i aktivnost Međunarodne organizacije rada u vidu donošenja konvencija i preporuka iz ove oblasti, koje je veliki broj država ugradio u svoje zakonodavstvo.

Danas su radni sudovi rasprostranjeni po čitavom svetu. Ipak, od značaja su četiri sistema zaštite prava iz radnog odnosa: francuski, britanski, švedski, i nemački sistem, po ugledu na koje su se kasnije formirali i ostali sistemi. Jedan od takvih sistema koji je rađen po direktnom ugledu na nemački model, zastupljen je u Sloveniji. Stoga ćemo u narednim izlaganjima pažnju posvetiti i ovom modelu.

3.1. Francuska

Radno sudstvo u Francuskoj je prošlo kroz brojne reforme. Institucija radnog suda dobila je svoj najznačajniji oblik u najvišem mirovnom savetodavnom sudu11 koji je formiran na inicijativu Ministarstva Pravde i Ministarstva Rada.

Ovaj Savetodavni sud čine predstavnici dva navedena ministarstva i jednak broj predstavnika radnika i poslodavaca koji su birani na najvišem nacionalnom nivou.

Osnovna funkcija Savetodavnog suda je bolja primena i modernizacija normi koje proučava radno pravo. Sud je neprofesionalan, čine ga ljudi sa terena, okupljeni da rešavaju i razmatraju naročito kolektivne radne sporove. Ako treba odlučiti o tužbi čiji je zahtev tumačenje i izvršenje kolektivnog ugovora o radu, onda će za taj spor biti nadležan Visoki Tribunal (Tribunal de Grande Instance), a ne veće dobrih ljudi. Karakteristika ovog sistema je bipartizam čiji je glavni zagovornik sindikat koji smatra da su pravedni ljudi kompetentniji za rešavanje industrijskih konflikata u odnosu na profesionalne sudije.

U Francuskom sistemu predviđeno je da veće dobrih ljudi bude organizovano kroz sekcije, a ako sekcija ima više od 16 članova može se iz razloga praktične prirode obrazovati jedno ili više odeljenja, pri čemu svaka sekcija ili odeljenje (ako je obrazovano) mora da konstituiše dva biroa: biro za mirenje i biro za suđenje. Prema Bulenovom zakonu (Loi Boulin) iz 1979. godine sa izmenama i dopunama iz 1982. godine, obrazuje se pet sekcija i to za: industriju, trgovinu, poljoprivredu, menadžment i profesionalno osoblje i druge delatnosti. Svaka sekcija ima najmanje osam članova, po jednak broj predstavnika radnika i predstavnika poslodavaca. Članovi suda između sebe, tajnim glasanjem, uz princip apsolutne većine prisutnih, biraju predsednika i potpredsednika, pri čemu za vreme trajanja dužnosti oni nemaju preovlađujući glas prilikom donošenja odluke.

Međutim, i pored navedenih prednosti, ovaj sistem ima određene slabosti. Zbog toga se često pokušava da se veće dobrih ljudi organizuje primenom načela tripartizma uz uvođenje profesionalnog sudije. Ipak, zbog snažnog suprotstavljanja sindikata i udruženja poslodavaca nije se mogla sprovesti, ni u najmanjoj meri, profesionalizacija veća dobrih ljudi.

Odlučivanje u drugom stepenu povereno je apelacionim sudovima. Oni su nadležni da preinače ili ponište odluku prvostepenog suda. Pri apelacionom sudu postoji više veća koja su nadležna za određenu društvenu oblast. Veća su, za razliku od prvostepenog suda, sastavljena od profesionalnih sudija.

Veće dobrih ljudi je isključivo nadležno za rešavanje individualnih radnih sporova, a ne za kolektivne radne sporove.12 Međutim, praktično je moguće da se nadležnost veća proširi i na rešavanje pravnih kolektivnih radnih sporova.

Francuski sistem poprilično je izučavan i preuziman od strane mnogih evropskih zemalja, a naročito: Belgije, Holandije, Luksemburga, Italije, Grčke, Švajcarske i nekih delova Nemačke. Danas se saveti pravednih koriste, pored Francuske, i u nekim kantonima Švajcarske, kao i u afričkim frankopanskim zemljama (Gabon, Mali, Senegal). I kod nas je, sada već daleke, 1912. godine došlo do preuzimanja ove ustanove, kada je u Beogradu osnovan prvi sud dobrih ljudi13.

3.1.1 Nadležnost i tok postupka

Radni sudovi rešavaju samo individualne radne sporove koji nastaju iz individualnih ugovora o radu, uključujući i sporove o prestanku radnog odnosa. Kasacioni sud u Francuskoj (Cour de Cassation) doneo je presudu da sporove povodom individualnih potraživanja koja proističu iz kolektivnih ugovora treba smatrati delom individualnih radnih sporova i da se takvi sporovi rešavaju pred radnim sudom.

U pogledu ograničene nadležnosti radnih sudova u Francuskoj, potrebno je istaći da ovi sudovi kao i brojni drugi, naročito skandinavski, nemaju nadležnost za rešavanje radnih sporova vezanih za povrede zakona o radu. Nadležnost za rešavanje ovakvih sporova prepuštena je redovnim sudovima i nekim drugim telima.14

Važno je napomenuti da koncept ekskluzivne nadležnosti podrazumeva, ne samo ekskluzivnost u okviru sudskog sistema, već i da nijedna druga vrsta postupka rešavanja radnog spora, dogovorena ili ne, ne može da zameni radni sud.15

U toku samog postupka postoji oficijelna i obavezna procedura mirenja pred delimičnim sastavom suda. Ukoliko se sa mirenjem ne uspe onda se ide na pun sastav suda. Statistike govore da kod priličnog broja slučajeva dođe do saglasnosti još u prvoj fazi postupka.

Tokom saslušanja koja su prilično neformalna strane u sporu mogu biti zastupane od strane advokata, ali to nije obavezno. Uglavnom se kao zastupnici radnika pojavljuju predstavnici sindikata ili neki drugi radnici.

Iako se odluke najčešće donose većinom ili apsolutnom većinom, bipartitni sastav suda često vodi ka “ćorsokaku” koji mora da se reši u sledećoj fazi postupka. U takvom slučaju dolazi do daljih saslušanja kojima sada prisustvuje i sudija iz redovnog suda koji onda donosi odluku.

Vrlo značajna karakteristika francuskog sistema radnog sudstva jeste da žalbe mogu da se ulože na odluke radnog suda vezane za činjenična ili zakonska pitanja. U praksi se zato čitav slučaj može, kao nov slučaj rešavati pred redovnim sudom.

Nove žalbe mogu se podneti i apelacionom sudu, takođe na osnovu činjeničnog stanja i zakona u slučaju gde je novčana vrednost spora veća od propisane.

Žalbe Kasacionom sudu se mogu podneti samo u pogledu nekih zakonskih nepravilnosti.

Prema napred izloženom, čini se da francuski sistem radnog sudstva pati od najmanje dve osnovne karakteristike iz kojih proizilazi kašnjenje u donošenju presude. Obe se odnose na žalbeni proces koji se u većini slučajeva koristi. Prva je da se samo na osnovu činjenica može podneti žalba, a druga, veoma mala novčana nadoknada koja omogućava da se onda ide još dalje u žalbenom procesu.16 Iskustva drugih sudova govore da je potrebno da se ograniči podnošenje žalbe što bi bilo od velikog značaja i u ovom slučaju.

3.2 Velika Britanija

U Velikoj Britaniji postoje industrijski tribunali. Do njihovog formiranja došlo je pod uticajem specijalizovanog radnog sudstva, naročito Nemačke i Francuske, 1964. godine, donošenjem Industrial Trading Act-a 17.

U sastav veća industrijskog tribunala ulaze: profesionalne sudije i predstavnici poslodavaca i zaposlenih, uz poštovanje principa tripartizma.

U Velikoj Britaniji industrijski tribunali su dvostepeni. Isključivo su nadležni za rešavanje individualnih radnih sporova, najčešće u vezi sa nezakonitim otkazom.

Postupak pred tribunalom je neformalan, fleksibilan i efikasan. Kada se radi o rešavanju kolektivnih radnih sporova ne predviđa se nadležnost tribunala, već institucija kao što su: službe za mirenje i posredovanje (javne ili privatne), arbitraže i sl.18

U Velikoj Britaniji određene radne sporove sude i redovni sudovi, pre svega Visoki Sud-High Court. Specifičnost radnih sudova je specijalizacija industrijskih tribunala za određenu vrstu radnih sporova: za otkaz ugovora o radu, za zarade, za diskriminaciju zaposlenih i dr.19

Sličan sistem koristi se u Irskoj, Severnoj Irskoj i na Novom Zelandu.

3.3. Švedska

U Švedskoj specijalizovano radno sudstvo je institucionalizovano donošenjem Zakona o radnim sudovima iz 1928. godine.20 Slično Nemačkoj, radni sud Švedske je profesionalizovan i zasniva se na principu tripartizma. Veće radnog suda sastoji se od profesionalnih sudija, članova određenih od predstavnika poslodavaca i predstavnika sindikata.

U Švedskoj, pravilo je da veće radnog suda broji sedam članova koji predstavljaju struku, profesionalizam, nepristrasnost i socijalne partnere.

Radni sud u Švedskoj nadležan je i za radne sporove državnih i javnih službenika, kao i za sve sporove u vezi sa kolektivnim ugovorima i za one koji mogu nastati između radnika i poslodavaca.

Radni sud je organizovan kao prvostepeni i drugostepeni sud.

3.4. Republika Slovenija

Republika Slovenija je prva država koja je posle raspada bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije usvojila Zakon o radnim i socijalnim sudovima.21 Ovim zakonom se uređuje nadležnost i organizacija radnih i socijalnih sudova, kao i pravila postupka po kojima ovi sudovi raspravljaju i odlučuju u radnim sporovima.

Radni sudovi u Sloveniji su nadležni da rešavaju individualne i kolektivne radne sporove, kao i socijalne sporove.

Budući da je koncept slovenačkog radnog sudstva zasnovan na nemačkom modelu, tako su i ovde sudovi organizovani u tri stepena. U prvom stepenu nadležni su radni sudovi i socijalni sud prvog stepena, dok je u drugom stepenu nadležan viši radni i socijalni sud. Vrhovni sud Republike Slovenije je trećestepeni sud koji odlučuje o reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti.

U postupku pred radnim i socijalnim sudovima primenjuju se odredbe Zakona o parničnom postupku. Sud odlučuje presudom kojom se nalaže činjenje i određuje rok od osam dana za njegovo ispunjenje.

Zakon o radnim i socijalnim sudovima posebnu pažnju obraća institutu zastupništva i propisuje da je uslov za zastupanje u prvostepenom sudskom postupku posedovanje diplome pravnog fakulteta, a za zastupanje u drugom i trećem stepenu potreban je i položen pravosudni ispit.22

Za sporove iz kolektivnih ugovora mesno je nadležan Radni i socijalni sud u Ljubljani, dok je za ostale kolektivne sporove mesno nadležan sud prema sedištu poslodavca.

Postupak u kolektivnom radnom sporu pokreće se predlogom.

U pogledu snošenja troškova, svaki učesnik snosi svoje troškove. Sud je ovlašćen da po službenoj dužnosti izriče privremene mere koje se primenjuju u izvršnom postupku da bi se sprečilo samovoljno ponašanje ili nenadoknadiva šteta.23

Ono što je vrlo uočljivo kod ovog zakonskog teksta je njegova kratkoća (samo 77 članova), i preciznost.

Republika Slovenija je veoma brzo napustila sistem društvene svojine i samoupravljanja i uvela sistem tržišne privrede koji je primeren razvijenim kapitalističkim državama, pri čemu su znalački iskorišćene pozitivne tekovine ranijeg sistema.

Na kraju, možemo konstatovati da ovaj zakon može da posluži kao model nekom našem, budućem, Zakonu o sudovima, u kom slučaju bi bio napravljen značajan korak unapred u pogledu zaštite radnika i ostvarivanja njihovih prava.

3.5. Nemačka

Nemački sistem radnog sudstva spada u red onih koji radnim sudovima daju najveću nadležnost. U Nemačkom sistemu zaštite prava iz radnog odnosa do kraja je izvršena specijalizacija radnih sudova. Veća radnog suda sastavljena su na principu tripartizma - jedan profesionalni sudija i dva člana veća koji su sudije porotnici.24 Nemački radni sud je tripartitnog karaktera, a klasičan radni sud kao specijalizovani sud nastao je još daleke 1926. godine, kada je usvojen Zakon o radnim odnosima. Specijalizacija radnog sudstva je dosledno sprovedena počev od prvostepenog radnog suda, preko pokrajinskog, odnosno apelacionog suda, do Saveznog radnog suda. Ovakav sistem trostepenog sudstva predstavlja najviši stepen specijalizacije i profesionalizacije sudstva u uporednom radnom pravu.25

Radni sudovi u Nemačkoj su nadležni za rešavanje svih radnih sporova nastalih iz radnih odnosa uz izuzetak sporova iz oblasti socijalnog osiguranja koje rešava specijalizovani sudski forum.

Nemački sistem radnog sudstva se danas uzima kao model po kojem su izgrađeni mnogi drugi sistemi radnog sudstva u svetu. Veliki broj istočnih i centralno-evropskih zemalja prilikom reformisanja sistema industrijskih odnosa, prihvatile su aspekte nemačkog sistema radnog sudstva na svom putu ka tržišnoj ekonomiji. Jedan od tih primera predstavlja i Republika Slovenija koja je otišla, u pogledu ostvarivanja i zaštite prava radnika, dalje nego bilo koja država centralno-istočne Evrope.

Ukoliko se naš zakonodavac opredeli za koncept specijalizovanih sudova za odlučivanje o radnim i socijalnim sporovima, pojedine odredbe koje se koriste u nemačkom zakonodavstvu mogu da posluže kao ogledni primer, pri čemu uvek treba uzeti u obzir i specifičnosti našeg podneblja.

ZAKLJUČAK

Uloga radnih sudova, kao specijalizovanih sudova, u rešavanju radnih sporova je od izuzetnog značaja i ima tradiciju skoro dva veka. Još od svog nastanka, daleke 1806. godine kada je u Francuskoj formirano Veće dobrih ljudi, pa do današnjih dana sistem radnog sudstva se menjao.

Komparativno posmatrano, danas postoje četiri glavna sistema radnog sudstva u svetu, i to: francuski, britanski, švedski i nemački. Svaki od tih sistema je po nečemu specifičan i u velikoj meri je prilagođen sredini i prilikama koje vladaju u navedenim državama. Tako je na primer, britanski sistem radnog sudstva dosta liberalan, dvostepen i što je najvažnije predviđen je samo za rešavanje individualnih radnih sporova. S druge strane, nemački sistem radnog sudstva je izuzetno kompleksan, možda i jedan od najkompleksnijih sistema u svetu, postupak je organizovan kao trostepen, a nadležnost radnih sudova se proteže, pored rešavanja individualnih, i na rešavanje kolektivnih radnih sporova.

Danas države, ukoliko se opredele da razvijaju sistem specijalizovanih sudova za radne sporove, najčešće prilaze nekom od već formiranih i tradicionalnih modela sistema radnog sudstva. Najbolji primer toga je Republika Slovenija koja je za samo nekoliko godina “implementirala” neke odredbe nemačkog Zakona o radnim sudovima i u kombinaciji sa sopstvenim iskustvom stvorila takav sistem radnog sudstva koji nije kopija nemačkog sistema, već poseduje i izvesna specifična obeležja.

Radni sudovi danas predstavljaju razvijenu i opšte prihvaćenu ustanovu u svetu. Retke su zemlje koje ne poznaju sistem radnog sudstva u nekom od njegovih oblika. Čak i takve države, kao što su Italija, Holandija i Japan, koje ne poznaju instituciju radnog sudstva, suočene su sa problemima efikasnosti, ekonomičnosti i stručnosti, koji se javljaju kod rešavanja radnih sporova. Upravo, jedna od osnovnih funkcija radnog suda je da rastereti redovne sudove i da na efikasan, ekonomičan i kvalitetan način reši radni spor. To je moguće samo ukoliko takve sporove sude sudije koji se specijalizuju za radne sporove i koji svojim autoritetom uvek mogu da stanu iza donete presude.

U Državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, a i u Republici Srpskoj, u ovom trenutku ne postoje radni sudovi za rešavanje radnih sporova. U Srbiji je pokušano da se oni uvedu Zakonom o radu, ali je takav predlog bio izložen opravdanoj kritici, jer sudovi, pa i radni sud kao specijalizovani sud, se uređuju posebnim zakonom, u ovom slučaju Zakonom o uređenju sudova. Tako je ovaj pokušaj propao, ali to nikako ne znači da od ove ideje treba odustati, već je treba mnogo ozbiljnije shvatiti i razraditi.

U ovom trenutku sudska zaštita radnika povodom povrede individualnih i kolektivnih prava iz radnog odnosa nije rešena na zadovoljavajući način u našoj zemlji. Štetne posledice pogađaju istovremeno i socijalne partnere i državu.

Državna zajednica Srbija i Crna Gora i Republika Srpska se trenutno nalaze u tzv. “procesu tranzicije”, u kome se često, namerno ili slučajno, zaboravlja na neka osnovna prava građanina i radnika. Stoga je potrebno sada, možda čak i više nego ranije, zaštiti prava radnika i kroz tu zaštitu vratiti radnicima poverenje u zakonske propise i državne organe koji o njihovim pravima odlučuju.

Na kraju, ostaje nam da podržimo uvođenje radnih sudova kod nas, i to po uzoru na neke od navedenih, evropskih država. Činjenica je da smo u treći milenijum ušli sa radnim zakonodavstvom koje je neprimereno tržišnoj privredi i stoga je krajnje vreme da se pristupi izradi modernog radnog zakonodavstva, koje će biti moderno i u pogledu rešavanja nastalih sporova iz radnog odnosa.

Nadamo se da će neka od rešenja koja su navedena u ovom članku poslužiti za uvođenje jednog, modernog i progresivnog sistema radnih sudova koji će omogućiti radnicima da na adekvatan i efikasan način ostvare i zaštite svoja prava.

______________________________________________

¹      M.Weiss, M. Schmidt, Labor Law and Industrial Relations in Germany, Kluwer Law International, 2000, str. 222.

²      Isto.

³      S. Bajić, Osnovi radnog prava, Beograd, 1937, str 101.

⁴      R. Blainpain, C. Engels, Comparative Labour Law and Industrial Relations in Industrialized Market Economies, Kluwer Law International, 1998, str. 508.

⁵      R. Blainpain, C. Engels, op. cit, str. 508.

⁶      Videti više: S. Jašarević, Radni sudovi, Godišnjak Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 1995, str. 226.

⁷      R. Blainpain, C. Engels, nav. delo, str. 509.

⁸      H. Bakels, International Encyclopedia for Labor Law and industrial Relations, Kluwer Law International, 1987, str. 28.

⁹      R. Blainpain, C. Engels, nav. delo, str. 509.

¹⁰   R. Brković, Radni sud kao specijalizovani sud za radne sporove, Budvanski pravnički dani, Beograd, 2001, str. 349.

¹¹   Les Jurisdictions du travail dans les etats members de la CEE, Paris, 1990,str.151.

¹²   R. Brković, nav. delo, str. 352.

¹³   R. Brković, Radni sud, Kragujevac, 2003, str. 70.

¹⁴   M. Weiss, M. Schmidt, nav. delo, str. 222.

¹⁵   R. Blainpain, C. Engels, nav. delo, str. 512.

¹⁶   R. Blainpain, C. Engels, nav. delo, str. 513.

¹⁷   V. Hatamm, Labor Visions and State Powers, New Jersey, 1994, str. 55.

¹⁸   A de Roo, R. Jagtenberg, Settling Labour Disputes in Europe, str. 109.

¹⁹   L. Dickens and D. Cockburn, Dispute settlement Institutions and the Courts, Labour Law in Britain, Oxford, 1986, str. 543-544.

²⁰   R. Blainpain, C. Engels, nav. delo, str. 515.

²¹   “Uradni list RS, št. 19-780/94.

²²   Videti više, Mijal Stojanović, Prilog diskusiji o potrebi osnivanja radnih sudova, odnosno sudova za radne i socijalne sporove, Budvanski pravnički dani, 2001, str. 375.

²³   Z. Vodovnik, I. Žužek, D. Lukić, Komentar Zakona o radnim i socijalnim sudovima, Ljubljana, 1994, str.108.

²⁴   R. Brković, Aktuelna pitanja o radnim sudovima u Evropskoj Uniji, Časopis za radno i socijalno pravo, br. 3-6/98, str. 294.

²⁵   B. Lubarda, Rešavanje kolektivnih radnih sporova, Beograd, 1999, str. 138.