UGOVOR O ZAJMU - Od zajma do kredita

Zajam - jedan od najstarijih instituta obligacija,

kredit - bankarski posao proistekao iz zajma.

Kamata - element oba pravna posla,

obavezan - kod kredita, a moguć - kod zajma.

Prof. dr Zdravko Petrović,
Fakultet za poslovno pravo, Beograd

1. Pojam ugovora o zajmu

Ugovor o zajmu je ugovor kojim se jedno lice - zajmodavac obavezuje da drugom licu - zajmoprimcu preda određenu količinu novca ili drugih zamenjivih stvari na kojima stiče pravo svojine, a zajmoprimac se obavezuje da istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta vrati zajmodavcu u određenom roku, sa naknadom ili bez naknade (član 557. ZOO).

Na osnovu ugovora o zajmu zajmoprimac stiče pravo svojine, odnosno raspolaganja na stvari koju je pozajmio, s tim što je ovo sticanje prava svojine odnosno raspolaganja specifično u odnosu na sticanje kod ugovora o kupoprodaji, ugovora o razmeni i ugovora o poklonu. Ova specifičnost se ogleda u tome što će zajmoprimac biti u obavezi da posle određenog vremena, zajmodavcu vrati istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta, sa kamatom ukoliko je kamata ugovorena.

Ova specifičnost je važna, jer se po ovome ugovor o zajmu razlikuje od drugih sličnih ugovora, kao što su ugovor o posluzi, zakupu ili ostavi, kod kojih se stvar koja je predmet ugovora vraća in species, a kod ugovora o zajmu karakteristično je generičko vraćanje pozajmljene stvari.

2. Istorijat

Ugovor o zajmu spada u red najstarijih ugovora. Zajam bez kamate vuče koren iz ritualnog poklona tipa “potleč”, koji ima za osnov gentilnu solidarnost, prijateljstvo i srodničke odnose. Varijantu besplatnog zajma predstavljaju i eranos zajmovi grčkog prava, koje daje grupa prijatelja svom članu kada je u nevolji. Oni su bili besplatni, jer se na naplaćivanje kamata gledalo kao na nešto nemoralno. I rimski mutuum je besplatan prijateljski zajam. Od neformalne usluge, zasnovane na bona fides, mutuum je postao imenovani ugovor primenom principa neosnovanog obogaćenja (condictiones sine causa).1 Naglašen je realan oblik ovog ugovora, jer se kondicija nije mogla podići bez predaje stvari.2 Zajam sa kamatom se razlikuje i po nazivu od besplatnog zajma o kome smo govorili. Najčešći oblik zajma sa kamatom u starom Rimu je bio nexum, koji je neposredno vodio ka izvršenju na ličnosti.

Zajam u funkciji proizvodnje i trgovine je postojao u određenim oblicima u Egiptu, gde se davao kao zajam žita za setvu, uz kamatu. U Vavilonu susrećemo kasap tapputim, bankarski zajam trgovcu uz kamatu i učešće u dobiti. Sličnog karaktera je i rimski fenus nauticum, zajam koji se daje vlasniku broda, uz veliku kamatu. Specifičnost ovog zajma je bila da se vraćao samo ako se putovanje dobro završi.

U srednjem veku dolazi do ekspanzije zajma, pa je često dolazilo do propadanja sirotinje zbog dugova u koje su zapadali zbog visokih kamatnih stopa. Crkva je bila izričito protiv davanja zajma uz kamatu. Međutim, od ove zabrane bili su izuzeti Jevreji, Lombardi i neki monaški redovi, koji su se bavili pozajmljivanjem novca uz kamatu. Zajmodavci su se vremenom izveštili, tako da su za zajmove počeli tražiti i obezbeđenje (tzv. lombardski zajam je značio davanje zajma uz obezbeđenje - zalogu pokretne imovine. Ovaj zajam je bio raširen u toj meri da jedna ulica u Londonu i danas nosi naziv Lombard street).

Od epohe feudalizma skida se sa kamata “pečat greha” i davanje zajma uz kamatu postaje normalan pravni posao. Zajam dobija proizvodni karakter, a zajmodavci su umesto individualnih postali banke, zalagaonice i slično. Neke novčane transakcije dobijaju i nova obeležja, tako da postaju posebni poslovi, kao na primer krediti. Uvodi se i formalizam nove vrste - adhezioni ugovor, a uvode se zajmovi za najšire slojeve - potrošački zajam.

3. Osnovne osobine ugovora

Ugovor o zajmu je konsenzualan, dvostrano obavezan, trajan, a može biti dobročin (besplatan) ili teretan. Volja za zaključenje ovog ugovora izjavljuje se rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz čega se može zaključiti da su se stranke dogovorile o njegovom postojanju (član 28. stav 1. ZOO).

Ugovor o zajmu je konsenzualan, što znači da je ugovor nastao u trenutku kada su se stranke dogovorile, odnosno postigle saglasnost o bitnim sastojcima ugovora. U našem ranijem pravu ugovor o zajmu je bio realan ugovor, jer se tražila predaja stvari koja je premet ugovora i to je bio uslov za nastanak ugovora.3

Ugovor o zajmu je dvostrano obavezan, što znači da zajmodavac preuzima obavezu da premda stvar koja je predmet ugovora, a zajmoprimac da vrati zajam i plati kamatu ako je ugovor teretan. Obaveze ugovarača se ne ispunjavaju istovremeno, već, po prirodi ovog ugovora, prvo svoju obavezu ispunjava zajmodavac, time što zajmoprimcu predaje stvar koja je predmet ugovora, a zajmodavac svoju obavezu ispunjava kasnije, po proteku vremena koje je ugovoreno, kada vraća istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta, sa kamatom ukoliko je ugovorena.

Ugovor o zajmu je trajan ugovor, pošto ugovorni odnos traje, po pravilu, duže vreme. Ovo je vladajuće shvatanje u našoj pravnoj teoriji, mada ima i drugačijih mišljenja.4

Ugovor o zajmu je dobročin ili teretan. Ukoliko zajmoprimac pored glavnice duguje i kamatu, odnosno određenu naknadu, onda se radi o teretnom ugovoru. Kamata mora biti ugovorena, osim kod ugovora u privredi kod kojih zajmoprimac duguje kamatu i kada ona nije ugovorena (član 558. ZOO). Ako nije reč o ugovoru o zajmu u privredi, odnosno ako posebnim zakonom ili ugovorom nije propisana obaveza da se plati naknada, smatra se da je ugovor o zajmu dobročin. Polazi se od toga da se dužnik hteo obavezati na manje, a ne na više.5

4. Bitni elementi

Bitni elementi (essentialia negotii) ugovora o zajmu su predmet i vreme trajanja ugovora. Ukoliko je zaključen ugovor o zajmu sa naknadom (kamatom), pored predmeta i vremena trajanja, bitan elemenat ugovora je iznos naknade (kamate ili druge koristi) i rok u kome je zajmodavac dužan predati novac ili drugu zamenjivu stvar zajmoprimcu.

a) Predmeti koji se daju u zajam mogu biti zamenjive stvari, dakle one stvari koje se u pravnom prometu određuju po rodu, broju, meri ili težini, nije od značaja da li je stvar potrošna ili nepotrošna.6 Ono što je važno jeste da prilikom vraćanja zajmoprimac vraća stvar koja je istog roda i istog kvaliteta.7

Predmet ugovora o zajmu je najčešće novac, koga pominje i Zakon o obligacionim odnosima, ali to mogu biti i druge zamenjive stvari. U svakodnevnom životu radi se obično o sitnim pozajmicama - ulje, šećer, kafa ili krupnijim - stoka i slično.

Ugovor o zajmu se može zaključiti i o budućoj stvari, sa obavezom zajmodavca da preda stvar u određenom roku. Zajmoprimac snosi rizik propasti stvari, tako da će u slučaju da stvar propadne nakon što mu je zajmodavac preda u posed, on biti u obavezi da vrati istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. Rizik propasti stvari do njene predaje od strane zajmodavca zajmoprimcu snosi zajmoprimac.

Kako je već rečeno, zajmoprimac vraća stvar iste vrste, istog kvaliteta i količine. Međutim, stranke mogu ugovoriti da zajmoprimac umesto pozajmljenih stvari vrati novac. Čak i kada ovo nije ugovoreno, zajmoprimac može po svom izboru vratiti pozajmljene stvari ili novac koji odgovara vrednost tih stvari u vreme i u mestu koji su ugovorom određeni za vraćanje (član 563. stav 1. ZOO).

b) Vreme trajanja ugovora, odnosno rok vraćanja zajma je takođe bitni elemenat ugovora o zajmu. Ovaj rok se obično određuje tako da se zajmoprimcu ostavlja vremenski rok (“u roku od mesec dana od dana prijema stvari”) ili se određuje tačan datum kada se zajam ima vratiti (“zajmoprimac ima predmet vratiti do 1.3.2005. godine”). Ako rok nije određen zajmoprimac je dužan vratiti zajam u primerenom roku, koji ne može biti kraći od dva meseca računajući od zajmodavčevog traženja da mu se zajam vrati.8

Ako je rok vraćanja određen ugovorom, zajmodavac ne može tražiti vraćanje stvari pre roka. Zajmoprimac, sa svoje strane, može zajam vratiti i pre roka određenog za vraćanje, ali je dužan da o svojoj nameri obavesti zajmodavca unapred i da mu naknadi štetu, ako je ima (član 565. ZOO).

c) Naknada

Naknada kod zajma se obično naziva kamatom ili interesom. Kamatom se prvenstveno naziva novčana naknada kod novčanih zajmova, ali se ovim nazivom obuhvata i naknada u drugim zamenjivim stvarima, ne samo u novcu.9

Kako smo već pomenuli, kamata se u građanskopravnom prometu može zahtevati samo ako je ugovorena, a kod ugovora u privredi kamata se podrazumeva, tako da zajmoprimac u svakom slučaju zajmodavcu duguje i kamatu.

Od ugovorene kamate, razlikujemo zakonsku zateznu kamatu koja predstavlja oblik građansko-pravne sankcije za zadocnjenje u ispunjenju novčanog duga. Zakonsku zateznu kamatu duguje dužnik u smislu odredbi člana 277. ZOO, gde je regulisano da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom. Ako je stopa ugovorene kamate viša od stope zatezne kamate, ona teče i posle dužnikove docnje. Zakon o obligacionim odnosima reguliše da stopa ugovorne kamate između fizičkih lica ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju (član 399. stav 1. ZOO). Kada su u pitanju pravna lica, u pogledu visine stope ugovorne kamate ZOO određuje da se ovo pitanje uređuje posebnim zakonom, koji, uzgred budi rečeno, nije nikada donet (član 399. stav 2. ZOO).

Ograničenje ugovorne kamate ne odnosi se samo na novčani zajam, već i na zajam u drugim stvarima određenim po rodu.10

5. Obaveze ugovornih strana

Ugovor o zajmu stvara međusobna prava i obaveze između ugovornih strana. Zajmodavac ima obavezu da preda stvari koje su predmet ugovora i da naknadi štetu prouzrokovanu materijalnim nedostacima pozajmljenih stvari. Zajmoprimac je dužan da vrati pozajmljene stvari u ugovoreno vreme i da plati naknadu za korištenje stvari (kamatu).

5.1 . Obaveze zajmodavca

a) Predaja obećanih stvari

Zajmodavac je dužan predati obećane stvari u ugovoreno vreme. Predajom stvari zajmoprimac stiče pravo svojine na stvari. Sve do predaje stvari zajmodavac ostaje vlasnik stvari i snosi rizik slučajne propisati i oštećenja stvari (res perit domino). U slučaju propasti stvari pre nego što su predate zajmoprimcu zajmodavac se ne može osloboditi obaveze obzirom na to da je predmet zajma stvar određena po rodu. Zajmodavac je dužan dati stvar srednje kakvoće, a kada je zajam namenski dužan je dati stvar odgovarajuće kakvoće (član 311. ZOO).

Kako je rečeno, zajmodavac je dužan da preda određene stvari u ugovoreno vreme. Ako rok za predaju nije određen, onda će to učiniti kada zajmoprimac to od njega zatraži. Zajmoprimac može tražiti predaju stvari u roku od 3 meseca od dana pada u docnju zakupodavca, a najkasnije u roku od jedne godine od zaključenja ugovora (član 559. ZOO).

Ako strane nisu ugovorom odredile mesto ispunjenja ugovora, a ne može se odrediti ni po vrsti posla ili opštim okolnostima, predmet nenovčanog zajma predaje se u mestu u kome je zajmodavac u vreme nastanka obaveze imao svoje sedište odnosno prebivalište, a u nedostatku prebivališta svoje boravište. Kada je predmet zajma novčani, zajmodavac je dužan ispuniti svoju obavezu u mestu u kome zajmoprimac ima sedište, odnosno prebivalište, a u nedostatku prebivališta boravište (član 319. i 320. ZOO).

Zajmodavac je ovlašćen odbiti da izvrši obavezu predaje stvari iz zaključenog ugovora o zajmu: 1. ako se pokaže da su materijalne prilike zajmoprimca tako teške da je neizvesno da li će biti u stanju da vrati zajam, ako u vreme zaključenja ugovora to nije znao, odnosno ako je zajmodavac bio u zabludi u pogledu te okolnosti, i 2. ako se materijalne prilike zajmoprimca pogoršaju nakon zaključenja ugovora. Međutim, obavezu predaje stvari zajmodavac je dužan izvršiti ako mu zajmoprimac pruži dovoljno obezbeđenja (član 560. ZOO).

b) Naknada štete zbog materijalnih nedostataka pozajmljene stvari

Kada će zajmodavac odgovarati za štetu zbog materijalnih nedostataka pozajmljenih stvari, zavisi od toga da li je zajam sa naknadom ili bez naknade.

Ako je zaključen zajam s naknadom, zajmodavac je dužan naknaditi štetu koja bi zajmoprimcu bila prouzrokovana zbog materijalnih nedostataka pozajmljenih stvari (član 561. stav 1. ZOO). Kada je zaključen ugovor o zajmu bez naknade, zajmodavac odgovara za nedostatke samo ako su mu nedostaci stvari bili poznati ili mu nisu mogli ostati nepoznati, a o njima nije obavestio zajmoprimca.

5.2 Obaveze zajmoprimca

a) Vraćanje pozajmljenih stvari

Zajmoprimac je, bez obzira na to da li je zajam sa naknadom ili bez naknade dužan vratiti u roku određenom ugovorom, istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta. Ukoliko zajmodavac bez osnovanog razloga odbije da primi ispunjenje ili ga svojim ponašanjem spreči, dolazi u poverilačku docnju (član 325. i 326. ZOO).

Kada ugovorom nije određen rok za vraćanje zajma, a ne može se odrediti iz okolnosti zajma, zajmoprimac je dužan vratiti zajam po isteku primerenog roka koji ne može biti kraći od dva meseca računajući od zajmotražiočevog traženja da mu se zajam vrati (član 562. stav 2. ZOO). Zajmoprimac dolazi u dužničku docnju kada ne vrati zajam u roku određenom za vraćanje, odnosno po isteku primerenog roka od zajmodavčevog traženja da mu se zajam vrati (član 324. ZOO). U tom slučaju besplatni novčani zajam prerasta u zajam sa naknadom (kamatom), a zbog zadocnjenja u vraćanju novčanog zajma sa naknadom, zajmodavac duguje, pored glavnice, i zakonsku zateznu kamatu u smislu člana 277. ZOO.

Ako predmet zajma nije novac, strane su ovlaštene ugovoriti da će zajmoprimac vratiti zajam u novcu. Zajmoprimac je, ipak, ovlašten da po svom izboru vrati pozajmljene stvari ili iznos koji odgovara vrednosti tih stvari u vreme i u mestu koji su ugovorom određeni za vraćanje. Ovo pravilo važi i u slučaju kada nije moguće vratiti istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. To se može dogoditi, na primer, kada je zabranjen promet stvari koja je predmet zajma. Zajmodavac može zahtevati od dužnika samo istu količinu stvari, iste vrste i istog kvaliteta, jer je ona predmet obaveze, ali se zajmoprimac te obaveze, zbog nemogućnosti vraćanja stvari može osloboditi vraćanjem iznosa novca koji odgovara vrednosti tih stvari u vreme i u mestu koji su ugovorom određeni za vraćanje.11

Nakon zaključenja ugovora o zajmu, a pre nego što je zajmodavac predao predmet zajma, zajmoprimac može odustati od ugovora. Ukoliko je zajmodavac zbog toga pretrpeo štetu zajmoprimac je dužan da je naknadi po opštim pravilima koja regulišu ugovornu štetu (član 564. u vezi člana 262-269. ZOO).

Zajmoprimac je ovlašten da vrati zajam i pre roka određenog za vraćanje ako o svojoj nameri obavesti zajmodavca unapred i naknadi mu štetu koja bi zbog toga nastala. Ako je zajam besplatan, za zajmodavca najčešće neće nastati šteta vraćanjem predmeta zajma pre roka. Izuzetno, šteta za zajmodavca iz besplatnog zajma može nastati zbog toga što nema gde smestiti stvari vraćene pre roka. Vraćanjem novčanog zajma sa naknadom pre roka određenog za vraćanje, za zajmodavca najčešće nastaje šteta koja se sastoji u gubitku kamata od momenta prevremenog vraćanja zajma do isteka vremena kada je predmet zajma trebalo vratiti.

b) Plaćanje naknade (kamate)

Ova obaveza za zajmoprimca će postojati ako se zajmoprimac obavezao da uz glavnicu duguje i kamatu. U ugovorima u privredi, kako je već rečeno, zajmoprimac duguje kamatu i ako ona nije ugovorena.

6. Zastarelost kod ugovora o zajmu

Zastarelost kod ugovora o zajmu nastupa u opštem zastarnom roku, a prema članu 371. ZOO on iznosi deset godina. U sudskoj praksi zauzeto je stanovište da kada je ugovor o zajmu zaključen između pravnih lica, zastarelost potraživanja za vraćanje predmeta zajma se ceni prema članu 374. ZOO (3 godine od dospelosti).12 U obrazloženju pomenute presude je navedeno: “U konkretnom slučaju stranke su zaključile ugovor o zajmu u smislu člana 557. ZOO. Naime, ugovorom o zajmu se obavezuje zajmodavac da zajmoprimcu preda određeni iznos novca ili određenu količinu zamenjivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu posle izvesnog vremena vrati isti iznos novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta. Prema tome, zajmoprimac pošto primi predmet zajma može ga po sopstvenoj volji upotrebiti, potrošiti i njime raspolagati, odnosno stiče pravo svojine na primljenoj količini zamenjivih stvari. Navedeni ugovor ima elemente razmene, što mu daje smisao ugovora o usluzi, gde u stvari zajmodavac prenosi svoje pravo svojine na zajmoprimca na određenoj količini zamenjivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da posle isteka određenog vremena vrati zajmodavcu istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta.

Prema tome, tužilac je kao vlasnik preneo pravo svojine na navedenoj količini zamenjivih stvari na tuženog, odnosno na stranku ugovornicu, te on više ne može postavljati tužbeni zahtev za navedene stvari po osnovu svojine, nego samo ima obligaciono-pravni zahtev prema zajmoprimcu. Ovaj sud nalazi, s obzirom da se ne radi o tužbenom zahtevu za svojinu, da je pravilan stav prvostepenog suda da se na rok zastarelosti ima primeniti član 374. ZOO, jer se u konkretnom slučaju radi o ugovoru koji ima elemente ugovora o kupoprodaji i elemente ugovora o usluzi”. Smatramo da ovakvo stanovište suda nije ispravno, jer da su stranke želele zaključiti neki drugi ugovor, a ne ugovor o zajmu, one bi to izričito i naglasile. Nema razloga za različito tretiranje ugovornih strana kada je u pitanju ugovor zaključen između pravnih u odnosu na to kada je ugovor zaključen između fizičkih lica, jer bi to ugrozilo pravnu sigurnost, a ukazivalo bi i na neravnopravnost pravnog položaja zajmodavca. Ako se u Zakonu o obligacionim odnosima zakonodavac nije opredelio da za ugovor o zajmu predvidi poseban zastarni rok (a to nije slučaj), onda se na ugovor o zajmu može primenjivati samo zastarni rok iz člana 371. ZOO, odnosno 10 godina.13

7. Namenski zajam

Ugovorom o zajmu na zajmoprimca se prenosi pravo svojine. Stoga zajmoprimac može po svojoj volji raspolagati sa tim stvarima. Izuzetno, ako je ugovorom o zajmu određena svrha u koju zajmoprimac može upotrebiti novac (namenski zajam), pa ga upotrebi u neku drugu svrhu, zajmodavac može izjaviti da raskida ugovor. Ovo zato što je svrha zajma u ovom slučaju bitan elemenat ugovora i zajmoprimac je dužan da se pridržava ove svrhe. Tako, recimo, ukoliko je zajmoprimcu dat zajam radi kupovine stana zbog rešavanja stambenog pitanja, zajmodavcu je stalo da se novac potroši u tačno određenu svrhu14 u ovom slučaju samo za kupovinu stana Ugovor se raskida jednostranom izjavom volje mimo suda, a eventualna sudska odluka može imati samo deklarativno dejstvo.15

8. Neki problemi u praksi

U praksi su se pojavili problemi u tumačenju da li akcionarska društva ili društva sa ograničenom odgovornošću, mogu davati zajam drugim pravnim licima. Naime, pojavila su se tumačenja da je davanje zajma od strane pravnih lica koja nisu banke u suprotnosti sa odredbom člana 21. stav 2. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama (“Službeni glasnik Republike Srbije”, broj 32/93 i 37/02), te da se u stvari radi o bankarskim poslovima, čime su, navodno povređene odredbe člana 16. Zakona o preduzećima. Iako su se propisi promenili, u praksi je i dalje dilema da li privredni subjekti koji nisu registrovani za obavljanje kreditnih poslova, mogu davati zajmove. Ovo se pogotovo odnosi na društva za osiguranje, koja neretko daju pozajmice drugim pravnim licima. Događalo se da i kontrole (finansijske i druge) stavljaju primedbe, pa čak i podnose prijave za privredne prestupe u ovakvim slučajevima.

Tumačenja po kojima je ugovor o zajmu isključivo bankarski posao nisu tačna. Naime, nije sporno da banke mogu u okviru svojih redovnih poslova davati i zajmove, jer ovaj posao zaista spada u poslove kojima se mogu baviti i banke, kao pravna lica. Međutim, ugovor o zajmu je i ugovor obligacionog prava, regulisan odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Davanje zajma jednog pravnog lica drugom, a na osnovu odgovarajućih odredbi Zakona o obligacionim odnosima, sa kamatom ili bez kamate, nije nedozvoljeno.

Nesporazum verovatno proizilazi iz nedovoljnog poznavanja zakonskih rešenja koja se tiču ugovora o zajmu i ugovora o kreditu. Ova dva ugovora su bez sumnje, veoma slična. Istorijski posmatrano, ugovor o kreditu se i razvio iz ugovora o zajmu i danas predstavlja mnogo češći pravni posao nego ugovor o zajmu. Ugovor o kreditu je takav ugovor kojim se banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, za određenu namenu ili bez namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom (član 1063. ZOO). Ugovor o zajmu je, pak takav ugovor kojim se obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenjivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta (član  557. ZOO). Iz ovakvog određenja ova dva ugovora proizilaze jasne razlike između njih:

- kreditnim poslovima se mogu baviti isključivo banke, a ugovor o zajmu mogu zaključivati, bez razlike, sva fizička i pravna lica,

- predmet ugovora o kreditu je isključivo novac, a kod ugovora o zajmu i druge zamenjive stvari,

- kod ugovora o kreditu kamata je bitan elemenat ugovora, dok se kod ugovora o zajmu kamata može ugovoriti, ali i ne mora (s tim što se kod zajma između pravnih lica smatra da zajmoprimac duguje kamatu i kada ona nije ugovorena).

Dakle, nema zakonskih smetnji da pravna lica između sebe zaključuju ugovore o zajmu. Radi se o legalnom pravnom poslu, koji se razlikuje od ugovora o kreditu, koji mogu zaključivati isključivo banke u okviru svog poslovanja.

9. Zaključak

Ugovor o zajmu je takav ugovor kojim se zajmodavac obavezuje da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenjivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu posle izvesnog vremena vrati istu količinu novca, odnosno istu količinu zamenjivih stvari.

Zajmoprimac se može obavezati da uz glavnicu duguje i kamatu, dok je kod ugovora u privredi pravilo da zajmoprimac duguje kamatu i kada ona nije ugovorena.

Ugovor o zajmu se razlikuje od ugovora o kreditu, jer se kreditnim poslovima mogu baviti samo banke, dok ugovor o zajmu mogu zaključivati međusobno sva fizička i pravna lica. Predmet ugovora o zajmu može biti novac i druge zamenjive stvari, a kod ugovora o kreditu samo novac. Kamata je kod ugovora o kreditu bitan elemenat ugovora, dok se kod ugovora o zajmu može ugovoriti.

________________________________________

1   Vidi: Obrad Stanojević, Zajam, u Enciklopediji imovinskog prava i prava udruženog rada, tom III, “Službeni list SFRJ” Beograd, 1978 godine, strana 821.

2   Vidi: Obren Stanković, La “mutui datio” du droit romain, Labeo, Napoli 1969, broj 3 strana 311-326.

3   Vidi: par. 593 Srpskog građanskog zakonika, par. 893 Austrijskog građanskog zakonika i član 875. Opšteg imovinskog zakonika za Crnu Goru.

4   Bogdan Loza, Obligaciono pravo, posebni deo, Sarajevo, 1981. godine, strana 141; Slobodan Perović, Obligaciono pravo, knjiga prva, Beograd, 1980, strana 628. Suprotno Jakov Radišić: Obligaciono pravo, opšti deo, Beograd, 1982. godine, strana 346.

5   Vidi: Mirsa Mijačić, op. cit. strana 77.

6   Vidi: Slobodan Perović, navedeno delo, strana 636; Bogdan Loza, navedeno delo, strana 142, Mirsa Mijačić, navedeno delo strana 78 i dr.

7   Odluka Vrhovnog suda BiH Pž broj 264/90 od 25.2.1991. godine, iz Arhive Vojnog pravobranilaštva Beograd. “ Vidi član 563. stav 1. ZOO.

8   Vidi: član 562. ZOO. U tom smislu vidi rešenje Vrhovnog suda Srbije Prev. broj 520/97 od 13.5.1998. godine, iz Arhive Vojnog pravobranilaštva Beograd.

9   Slobodan Perović, navedeno delo, strana 639.

10  Mirsa Mijačić, navedeno delo, strana 80.

11  Vidi član 409. i 410. ZOO. Ukoliko je posebnim sporazumom između zajmodavca i zajmoprimca dogovoreno plaćanje novca u određenoj robi, tada je u pitanju samo primena načina ispunjenja, pa je dužnik tu obavezu dužan da ispuni. Presuda Vrhovnog suda Srbije Prev. 509/98 od 11.11.1998. godine, Arhiva Vojnog pravobranilaštva Beograd.

12  Vidi presudu Vrhovnog suda Srbije Prev. broj 509/98 od 11.11.1998. godine, iz Arhive Vojnog pravobranilaštva u Beogradu.

13  U tom smislu i presuda Vrhovnog suda Srbije Prev. broj 294/97 od 18.6.1997. godine, navedeno prema “2000 sudskih odluka iz privrednog prava” INTERMEX Beograd, 2000. godine, strana 682-683.

14  Vidi: Sudska praksa trgovinskih sudova, “Privredni savetnik” broj 3/2003, strana 137.

15  Slobodan Perović, navedeno delo, strana 639.