ZAHTEV ZA UTVRĐENJE U TOKU PARNICE

Prof. dr Gordana Stanković

1. Zakon o parničnom postupku Republike Srbije (“Sl. glasnik Republike Srbije”, br. 125/2004, od 22.11.2004), koji reguliše opšti, osnovni i redovni metod rešavanja građanskopravnih sporova, zasnovan je, po prirodi stvari, na načelu dispozicije. Ovo načelo, koje se ispoljava povodom pokretanja postupka, održavanja postupka u toku, raspolaganja predmetom parnice i raspolaganja procesnim materijalom, u odnosu na rešenja iz prethodnog procesnog režima, u ZPP konkretizovano je na nov način.

Jednu od značajnih novina u normativnoj konkretizaciji načela dispozicije u pogledu pokretanja postupka predstavlja odredba člana 189. ZPP kojom je predviđen zahtev za utvrđenje u toku parnice kao posebna parnična radnja koja sadrži novi zahtev za presudu.

Pored tužbenog zahteva, koji je sadržan u tužbi, kao inicijalnoj parničnoj radnji, stranke imaju mogućnost da u toku parnice ističu nove zahteve za presudu. Tužilac je ovlašćen da u toku parnice, naknadnim preduzimanjem parničnih radnji, istakne nove zahteve za presudu u preinačenoj tužbi i u zahtevu za utvrđenje u toku parnice. Tuženi, koji svoj zahtev za presudu, ukoliko se od tužbe brani, ističe u odgovoru na tužbu, ima mogućnost da svoje nove zahteve za presudu istakne u parničnim radnjama koje naknadno preduzima - u protivtužbi i u prigovoru protivtražbine radi prebijanja. Sve ove parnične radnje, koje sadrže nove zahteve za presudu, stranke mogu da preduzimaju samo pred prvostepenim sudom, do zaključenja glavne rasprave, pod uslovima koji su zakonom predviđeni za svaku pojedinu stranačku parničnu radnju.

Parnična radnja tužioca kojom on u toku parnice naknadno ističe novi zahtev za presudu kojim zahteva da se utvrdi da postoji ili da ne postoji neki pravni odnos koji je u toku parnice postao sporan, bila je regulisana u odredbi člana 187. stav 3. ZPP iz 1976. godine koja se odnosila na tužbu za utvrđenje. Za razliku od prethodnog procesnog zakona, zahtev za utvrđenje u toku parnice u novom ZPP normiran je u posebnoj zakonskoj odredbi, kao posebna parnična radnja tužioca koja sadrži novi zahtev za presudu koja je preduzeta u toku parnice. Ova naknadno preduzeta tužiočeva parnična radnja nema karakter nove parnične radnje tužioca kojom on preinačuje tužbu u objektivnom smislu tako što naknadno ističe novi tužbeni zahtev. Istovremeno, zakonodavac je samom redakcijom odredbe čl. 189. ZPP eliminisao dileme koje su postojale u procesnoj literaturi u pogledu pravne prirode ove parnične radnje.

2. Za označavanje parnične radnje tužioca kojom on u toku postojeće parnice ističe novi zahtev za presudu, u odredbi člana 189. ZPP upotrebljen je termin “zahtev za utvrđenje u toku parnice”. Ovu parničnu radnju poznavali su i domaće parnično procesno zakonodavstvo i procesna teorija bez obzira što u prethodnom procesnom zakonu ova parnična radnja tužioca nije bila izričito imenovana.

Zakonik o sudskom postupku u građanskim parnicama Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine regulisao je ovu parničnu radnju u § 321. i 354. U procesnom zakonu Kraljevine Jugoslavije za označavanje ove stranačke parnične radnje bio je upotrebljen tehnički termin “međupredlog za utvrđenje” (Detaljno o tome: Aranđelović, D. - Građansko procesno pravo Kraljevine Jugoslavije, Beograd, 1933, str. 25). Ovu parničnu radnju mogla su, pod određenim uslovima, da preduzmu oba parničara.

U jugoslovenskom ZPP iz 1956. godine, zakonodavac nije koristio termin “međupredlog za utvrđenje” za označavanje naknadno preduzete parnične radnje u toku parnice koja sadrži novi zahtev za presudu, iako je zakonom bila predviđena takva mogućnost. Do donošenja ZPP iz 2004. godine, u nekadašnjoj jugoslovenskoj i savremenoj srpskoj procesnoj literaturi, za označavanje ove parnične radnje, koja nije bila posebno imenovana u ZPP, korišćeni su, kao sinonimi, različiti termini: “međupredlog za utvrđenje”, “incidentni” odn. “prejudicijelni predlog za utvrđenje” i “incidentalni” odn. “prejudicijelni zahtev za utvrđenje”, pa čak i termin “međutužba”.

3. U vreme donošenja prvog jugoslovenskog ZPP iz 1956. godine, redaktori su napustili termin međupredlog za utvrđenje za označavanje parnične radnje koja sadrži novi zahtev za presudu kojim se zahteva utvrđenje. Oni su, najpre, zauzeli stav da isticanje novog zahteva za presudu u formi prejudicijelnog zahteva za utvrđenje u toku parnice kad je postao sporan neki pravni odnos od koga u celini ili delimično zavisi odluka o tužbenom zahtevu, predstavlja samo proširenje već istaknutog tužbenog zahteva. Smatrali su da isticanje novog, incidentnog zahteva za utvrđenje u toku parnice ne predstavlja preinačenje tužbe i da se radi o naknadnom podizanju nove tužbe i naknadnoj objektivnoj kumulaciji. Pošto je u poslednjoj redakciji zakonskog teksta zauzet stav da svako isticanje novog zahteva za presudu predstavlja proširenje tužbe odn. preinačenje tužbe u objektivnom smislu, kao i da preinačenje tužbe nije dopušteno bez pristanka tuženog posle dostavljanja tužbe, redaktori su izričito predvideli da isticanje novog zahteva za utvrđenje u toku parnice ne predstavlja preinačenje tužbe (Culja, S. - Građanski parnični postupak FNRJ, Zagreb, 1956, str. 372). ZPP iz 1976. godine nije promenio stav zakonodavca u pogledu ove parnične radnje tužioca.

U procesnoj literaturi kritikovano je zakonsko rešenje iz prethodnih procesnih zakona. Isticano je (npr. prof. Poznić) da se radi o novom zahtevu za presudu kojim se od suda naknadno zahteva da reši prethodno pitanje i da je taj zahtev u samom zakonskom tekstu neadekvatno nazvan tužbenim zahtevom.

Novom redakcijom odredbe o zahtevu za utvrđenje redaktori ZPP iz 2004. godine otklonili su nedostatke ranijih zakonskih rešenja u pogledu pravne prirode ove parnične radnje.

4. Zahtev za utvrđenje u toku parnice iz odredbe člana189. ZPP je parnična radnja tužioca kojom on u toku parnice, pored zahteva za presudu istaknutog u tužbi (tužbenog zahteva), ističe novi zahtev za presudu kojim traži da sud, ukoliko je tuženi osporio osnovanost istaknutog zahteva, u toku parnice utvrdi da postoji ili da ne postoji pravni odnos od koga, u celini ili delimično, zavisi osnovanost tužbenog zahteva.

Često se događa da tužilac, u trenutku podizanja tužbe, ne zna da će tuženi u toku parnice osporiti postojanje pravnog odnosa ili prava na kome tužilac zasniva svoj zahtev za osudu na činidbu. Ukoliko tuženi osporava tužiocu postojanje prava ili pravnog odnosa pre parnice, a tužilac ima interesa da se spor definitivno likvidira, on će u tužbi kumulirati tužbene zahteve i istovremeno istaći dva tužbena zahteva: zahtev za utvrđenje i zahtev za osudu na činidbu.

Kad tužilac u tužbi podigne samo zahtev za osudu na činidbu, jer nije znao da postoji spor između njega i tuženog oko postojanja pravnog odnosa ili prava, a tuženi, u odgovoru na tužbu, ospori postojanje pravnog odnosa ili prava na kome se taj zahtev zasniva, tužilac će morati da dokazuje da taj pravni odnos ili pravo postoji. Pošto se zahtev za utvrđenje prećutno sadrži u zahtevu za osudu na činidbu, sud će ispitivati da li određeni uslovljavajući odnos ili pravo, koji su od prejudicijelnog značaja za odluku o tužbenom zahtevu, postoje i o tome će se izjasniti u presudi, kao o prejudicijelnom pitanju, u obrazloženju odluke. Odluka o prejudicijelnom pitanju, sadržana u obrazloženju presude, ne može da postane pravnosnažna jer o tome sud nije autoritativno odlučivao, i zato spor oko postojanja pravnog odnosa ili prava i dalje latentno postoji.

Da bi omogućio da se nastali spor oko postojanja pravnog odnosa ili prava definitivno reši čim tužilac sazna za njegovo postojanje, zakonodavac je predvideo mogućnost da tužilac naknadno podigne zahtev za utvrđenje i da ovom novom parničnom radnjom u tekućoj parnici istakne novi zahtev za presudu o kome će sud autoritativno odlučiti istovremeno kad odlučuje o osnovanosti tužbenog zahteva koji je bio istaknut u tužbi. Odluka koju sud donosi povodom zahteva za presudu, koji je sadržan u novoj parničnoj radnji koja sadrži zahtev za utvrđenje, može da postane pravnosnažna i stekne snagu presuđene stvari, tako da će spor oko postojanja nekog pravnog odnosa ili prava biti definitivno i autoritativno likvidiran.

5. Zahtev za utvrđenje istaknut u toku parnice je nesamostalna parnična radnja tužioca kojom on u toku parnice ističe novi zahtev za presudu kojim traži da se utvrdi postojanje pravnog odnosa ili prava od koga zavisi osnovanost njegovog tužbenog zahteva, ukoliko ga je tuženi osporio. Isticanje zahteva za utvrđenje u toku parnice je posebno procesno ovlašćenje tužioca u traženju pravne zaštite (Keča, R. - Starović, B. - Građansko procesno pravo, Novi Sad, 2004, str. 213).

Zahtev za utvrđenje istaknut u toku parnice (međupredlog za utvrđenje) je tužiočeva parnična radnja koju on preduzima u toku parnice. Ova parnična radnja tužioca nije ni nova tužba (incidentna tužba za utvrđenje), niti predstavlja preinačenje tužbe iako se u procesnoj literaturi sreću i takva shvatanja (npr. Palačković, D. - Parnično procesno pravo, Kragujevac, 2004, str. 161). Zahtev za utvrđenje istaknut u toku parnice je posebna parnična radnja tužioca različita i od tužbe i od preinačenja tužbe.

6. Međupredlog za utvrđenje nije tužba jer ne sadrži tužbeni zahtev. Tehničkim terminom “tužbeni zahtev” označava se zahtev za presudu koji je istaknut u tužbi. Za razliku od tužbe koja je inicijalna parnična radnja, zahtev za utvrđenje je radnja koja je naknadno preduzeta u toku parnice i ne predstavlja novu tužbu. Zahtev za utvrđenje istaknut u toku parnice je radnja tužioca koja sadrži novi zahtev za presudu.

 U pogledu podizanja zahteva za utvrđenje ne važe uslovi koji važe za tužbu. On se podiže u toku postupka koji je tužbom pokrenut, za razliku od tužbe, koja je inicijalna parnična radnja. Zahtev za utvrđenje se može podići samo u postupku pred prvostepenim sudom, i to i kad je pravna stvar vraćena prvostepenom sudu povodom žalbe. Za tužbu je predviđena obavezna pismena forma, dok zahtev za utvrđenje u toku parnice može da ima i pismenu i usmenu formu. Zahtev za utvrđenje se ne dostavlja tuženom na obavezan odgovor na tužbu u pismenoj formi. Kod zahteva za utvrđenje, za razliku od tužbe za utvrđenje, nije potrebno da sud utvrđuje da li postoji pravni interes tužioca. Zahtev za utvrđenje može da se povuče u svako doba, bez ikakvih ograničenja, za razliku od tužbe. Za njegovo povlačenje nije potreban pristanak tuženog, kao za povlačenje tužbe.

Za razliku od tužbe, zahtev za utvrđenje je nesamostalna parnična radnja, tako da njegova sudbina zavisi od sudbine postupka u glavnoj stvari. Ukoliko sud odbaci tužbu ili tužilac povuče tužbu, sud neće moći da meritorno odlučuje o zahtevu za utvrđenje koji je istaknut u toku parnice, jer on nije samostalna parnična radnja. Da zahtev za utvrđenje istaknut u toku parnice predstavlja novu tužbu, onda bi sud mogao da donese deklarativnu presudu o zahtevu za utvrđenje iako je tužba kojom je bio pokrenut postupak povučena ili odbačena, a to, naprosto, nije mogućno.

U prilog shvatanja da zahtev za utvrđenje istaknut u toku parnice nije nova, incidentna tužba za utvrđenje, govori još jedan razlog. Kad se radi o zahtevu za utvrđenje u toku parnice nije potrebno da se dokazuje postojanje pravnog interesa, kao što je to redovno slučaj kod deklarativne tužbe.

7. Zahtev za utvrđenje istaknut u toku parnice ne predstavlja, po svojoj pravnoj prirodi, ni preinačenje tužbe.

Za preinačenje tužbe u ZPP predviđeni su posebni uslovi koji nikako ne važe i u pogledu zahteva za utvrđenje istaknutog u toku parnice. Preinačena tužba zamenjuje prvobitno podignutu tužbu, dok zahtev za utvrđenje istaknut u toku parnice egzistira pored prvobitno podignute tužbe i omogućava da sud odluči istovremeno o dva posebna tužiočeva zahteva: o zahtevu za presudu deklarativnog karaktera koji je istaknut zahtevom za utvrđenje i o tužbenom zahtevu koji ima kondemnatornu prirodu.

Ako bi se zahtev za utvrđenje istaknut u toku parnice tretirao kao preinačenje tužbe, onda bi tuženi, pošto se već upustio u parnicu, imao pravo da se protivi preinačenju i sud bi bio dužan da odlučuje o dopuštenosti preinačenja. Kad tužilac istakne zahtev za utvrđenje u toku parnice, tuženi nema pravo da se protivi preduzimanju ove parnične radnje. Iz tog razloga zakonodavac je, da bi naglasio posebnu pravnu prirodu ove parnične radnje, izričito predvideo da se isticanje zahteva za utvrđenje u toku parnice ne smatra preinačenjem tužbe pošto se radi o različitim parničnim radnjama iste stranke.

8. Postojanje zahteva za utvrđenje istaknutog u toku parnice, kao posebne parnične radnje tužioca, koju on naknadno preduzima u već pokrenutoj parnici i u njoj ističe novi zahtev za presudu, u literaturi se opravdava principom ravnopravnosti i jednakosti stranaka u postupku.

Pošto tuženi ima mogućnost da podigne prejudicijelnu protivtužbu i da njome istakne zahtev za utvrđenje koji je od prejudicijelnog značaja i tako pokrene prejudicijelnu parnicu, treba omogućiti i tužiocu da i on istakne isti takav zahtev. Pored toga, tuženi ima određene procesne instrumente na raspolaganju kojima može da spreči da se odlučuje o incidentnom zahtevu u istoj parnici za slučaj da se zahtev za prejudicijelnim utvrđenjem istakne putem preinačene tužbe; tuženi se može protiviti da se tužba preinači i tužilac bi eventualno mogao da bude sprečen u nastojanju da se o njegovom novom zahtevu odluči presudom u istoj parnici.

9. Zahtev za utvrđenje istaknut u toku parnice je nesamostalna parnična radnja. Ako se tužba povuče ili odbaci, sud ne može da odlučuje o međupredlogu.

U literaturi su, međutim, postojala ranije i suprotna mišljenja. Tako je, npr. prof. Poznić smatrao da je prejudicijelni zahtev za utvrđenje samostalna parnična radnja koja sadrži novi tužbeni zahtev. Povlačenjem prvobitne tužbe za osudu na činidbu, smatrao je on, ne postaje bespredmetno odlučivanje o incidentnom zahtevu za utvrđenje i zato je sud dužan da odlučuje o ovom zahtevu ukoliko tužilac ima pravni interes za utvrđenje.

10. Tužilac može da istakne zahtev za utvrđenje u toku parnice pod određenim uslovima.

1) Zahtev za utvrđenje može da podigne samo tužilac kad tuženi u toku parnice ospori pravni odnos ili pravo čije se utvrđenje traži naknadno.

2) Osporeni pravni odnos ili pravo čije se utvrđenje traži zahtevom za utvrđenje, treba da imaju prejudicijelni značaj za odluku o tužbenom zahtevu.

3) Zahtev za presudu koji je istaknut zahtevom za utvrđenje i tužbeni zahtev ne mogu da budu identični.

4) Zahtev za utvrđenje može da se istakne u postupku pred prvostepenim sudom sve do zaključenja glavne rasprave.

5) Parnični sud treba da bude stvarno nadležan da odlučuje o novom zahtevu za presudu koji je istaknut zahtevom za utvrđenje.

11. Tužilac može da podigne zahtev za utvrđenje od trenutka kad je saznao da tuženi osporava da uslovljavajući odnos ili pravo postoje, pa sve do zaključenja rasprave.

Zahtev za utvrđenje može da podigne samo tužilac a ne i umešač koji mu se u toku postupka pridružio. Međutim, parnično punomoćje kojim je advokat ovlašćen na pokretanje postupka i zastupanje u parnici ovlašćuje ga da preduzme i zahtev za utvrđenje u toku parnice ukoliko su ispunjeni neophodni uslovi.

U zakonu nema posebnih odredaba o obliku zahteva za utvrđenje, a to znači da je dopuštena i pismena i usmena forma.

Ukoliko je zahtev za utvrđenje istaknut u usmenoj formi u odsutnosti tuženog sa ročišta, trebalo bi da sud odloži raspravu i da tuženom dostavi prepis zapisnika kojim je sud konstatovao da je tužilac istakao novi zahtev za presudu zahtevom za utvrđenje. Tuženi treba da bude obavešten o isticanju novog zahteva za presudu o kome sud treba da odluči meritorno.

Ukoliko sud utvrdi da je dopušten zahtev za utvrđenje, on ne donosi o tome formalnu odluku. Ako sud utvrdi da nije dopušten zahtev za utvrđenje, sud treba da donese rešenje kojim će odbaciti zahtev za utvrđenje. Protiv te odluke ne može se izjaviti posebna žalba.

12. Podizanjem zahteva za utvrđenje tužilac pokreće incidentni postupak koji se interpolira u pendentni postupak po tužbi. Od trenutka kad tuženi sazna za novi zahtev za presudu u formi zahteva za utvrđenje, o njemu počinje da teče parnica.

Okolnosti koje se tiču zahteva za presudu iz zahteva za utvrđenje izviđaju se, po pravilu, simultano sa okolnostima na kojima se zasniva tužbeni zahtev. Celishodno je, međutim, da sud, umesto simultano, najpre izviđa i odlučuje o zahtevu koji je postavljen zahtevom za utvrđenje jer on ima prejudicijelni značaj za odluku o tužbenom zahtevu. U tom slučaju može da dođe do zastajanja sa postupkom sve dok se ne okonča raspravljanje i izviđanje koje se odnosi na zahtev za utvrđenje.

13. Zahtev za utvrđenje može biti povučen sve do zaključenja glavne rasprave i ponovo biti istaknut pred prvostepenim sudom.

I kad tužilac povuče zahtev za utvrđenje, sud će o odlučivati o prejudicijelnom odnosu, za razliku od situacije koja nastaje povlačenjem tužbe. Pošto se radi o zahtevu za presudu koji je prećutno sadržan u zahtevu za osudu na činidbu, sud će odlučiti o njemu kao o prejudicijelnom pitanju i ta odluka će biti sadržana u obrazloženju presude u vidu razloga koji su motivisali sud da odluči na određeni način.

14. Sud može, povodom zahteva za utvrđenje, da odluči na nekoliko načina.

Pre svega, sud može rešenjem da odbaci zahtev za utvrđenje kao nedopušten ako nisu ispunjene pretpostavke za njegovu dopuštenost.

 Ukoliko sud zaključi da je zahtev za presudu koji je istaknut zahtevom za utvrđenje osnovan, on o njemu donosi odluku u formi presude i to istovremeno kad presudom odlučuje o glavnoj stvari odn. o osnovanosti tužbenog zahteva.

Ako je raspravljanje o tužbenom zahtevu i zahtevu iz zahteva za utvrđenje bilo odvojeno, sud može da donese međupresudu i da njome najpre odluči o zahtevu za presudu koji je istaknut međupredlogom, pošto on ima prejudicijelni značaj za odluku o tužbenom zahtevu.