Borivoje Živković
sudija okružnog suda u Beogradu

Sticanje bez osnova (locupletatio sine causa) predstavlja samostalan izvor obligacije. Ono pokriva one situacije gde je izostao ugovor, šteta, ili jednostrana izjava volje, kao samostalni izvori obaveze. To, međutim, nije supsidijaran, već samostalan izvor obligacije. Ovde nema ugovorne obaveze, a izostala su i druga dva naznačena izvora. Nema ni protivpravnosti, pošto ona ne prati ovaj institut. Obaveza sticaoca, kao dužnika postoji, a sa stanovišta primene prava ovaj slučaj pokrivaju pravila o stečenom bez osnova. Toj obavezi odgovara pravo osiromašenog, kao poverioca, osim ex lege izuzetaka da traži stečeno bez osnova. Ne može se prigovoriti da je iskaz upotrebljen u naslovu odeljka 3 Zakona o obligacionim odnosima Sl. list SFRJ broj 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i Službeni list SRJ broj 31/93 (u daljem tekstu: Zakon ili ZOO) neodgovarajući u odnosu na sadržaj normi koje svojim pravim značenjem treba da obuhvati. U teoriji se tvrdi suprotno i s tim u vezi ukazuje na neadekvatnost ove sintagme insistirajući pri tome na upotrebi pojma: pravno neosnovano obogaćenje. U prilog tome se navodi i ovaj stav: “Izrazi sticanje bez osnova, obogaćenje bez osnova, neosnovano obogaćenje i neopravdano sticanje nisu dovoljno adekvatni pojmovi za označavanje oblasti života koja obuhvata pravno neosnovano (neopravdano) obogaćenje. Oni, s jedne strane, obuhvataju znatno širu oblast života od one koja se podrazumeva pod pravno neosnovanim (neopravdanim ) obogaćenjem, a s druge strane, stvaraju predstavu da se pravo protivi svakom obogaćenju koje se, sa ma kog stanovišta, javlja kao neosnovano (neopravdano). Međutim, stvar ne stoji tako. Pravo se ne protivi svakom nosnovanom obogaćenju niti se, prema tome, za svako neosnovano obogaćenje vezuju pravne posledice koje bi ga otklonile. Ono se protivi samo pravno neosnovanom obogaćenju, obogaćenju koje se ne može opravdati sa stanovišta prava, drugim rečima, koje je u suprotnosti sa pravnim normama” (Dr Živomir S. Đorđević i dr. Vladan S. Stanković: Obligaciono pravo - opšti deo), peto izdanje Naučna knjiga Beograd, 1987. godine, strana 525).

Smatramo da ovo stanovište zanemaruje ratio legis upotrebe ovog pojma i da pogrešno redukuje njegovo značenje samo na one slučajeve koji dozvoljavaju pravno uspešnu zaštitu u formi vraćanja datog bez osnova. Neka tome u prilog posluže i ovi razlozi:

Da bi se radilo o sticanju bez osnova nužno je da postoji:

Na sve to upućuje odredba člana 210. Zakona koja predstavlja opšte pravilo u primeni ovog instituta što je i naslov te norme. Prema njenom sadržaju: Kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće danaknadi vrednost postignutih koristi.

Obaveza vraćanja, odnosno, naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi, s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Ključni iskazi su: deo imovine jednog lica, prešao na bilo koji način, nema svoj osnov i imovina drugog lica. Prvi pokazuje šta je predmet osiromašenja, drugi da treba zanemariti značaj načina na koji je sticaj bez osnova ostvaren, treći pokazuje conditio sine qua non primene pravila neosnovanog obogaćenja, dok poslednji iskaz pokazuje gde je došlo do obogaćenja pa bilo u formi povećanja ili očuvanja postojeće imovine drugog lica.

Radi se o prelasku tuđe imovine u imovinu sticaoca ili pribavljanju koristi koju je on imao od upotrebe tuđe stvari. Za samo postojanje ovog izvora obligacije nema značaja ko je autor radnje osim kod:

U ostalim slučajevima to može biti osiromašeni, sticalac, treće lice, ali i viša sila.

Nepristajanje osiromašenog ne spada u sadržaj opštih elemenata koji nužno moraju biti ostvareni u kumulaciji da bi se ostvario osnov za primenu pravila sticanja bez osnova. To nije zato nužni elemenat njegovog određenja. Svedočanstvo za to je i dvostruka isplata duga. U ovom slučaju osiromašeni pristaje da nešto plati što inače nije dužan izvršiti, ili kod ispunjenja za slučaj naturalne obligacije. Ovde bi oponent mogao da prigovori, ali smatramo pravno neosnovano: da je osiromašeni bio u pogrešnom ubeđenju da plaća ono što duguje ili, da to čini prema licu sa kojim se nalazi u dužničko-poverilačkom odnosu, iako taj odnos stvarno ne postoji, ali pogrešno. Na to upućuje odrednica iz odredbe člana 211 ZOO - vraćanje datog može se tražiti i onda kada je kod ispunjenja zadržano pravo da se traži vraćanje, ili ako je platio da bi izbegao prinudu. Ovde je osiromšeni očigledno znao da ono što plaća nije dužan platiti, ali je pristao na isplatu u prisustvu nekog od slovom zakona naznačenih razloga pa je tako ostvareno sticanje bez osnova. Svako pristajanje zato nema kapacitet da isključi primenu pravila o vraćanju po osnovu sticanja bez osnova. Osiromašeni iako ne pristaje na isplatu istu čini da bi izbegao štetne posledice za slučaj neispunjenja. Da li će takvo ispunjenje biti tretirano kao izvinjavajuće ili ne i s tim u vezi da li će osiromašeni ostvariti pravo na vraćanje ili obogaćeni zadržati stečeno zavisi od materijalizacije ex lege uslova.

Osiromašeni kao poverilac je ovlašćen na vraćanje onoga što je prešlo iz njegove imovine u imovinu dužnika, kao obogaćenog. Ovome njegovom ovlašćenju odgovara obaveza dužnika koja može biti naturalna ili novčana. Cilj je restitucija. Odnos sa stanovišta obaveze vraćanja može biti u kumulaciji ili alternativi. To je po pravilu vraćanje stečenog bez osnova, i naknada vrednosti postignute koristi. To je odnos dve obaveze gde prvonaznačena ne isključuje drugu obavezu. U tom smislu i hipotetički iskaz dat u sadržaju stava 1. člana 210. Zakona o obligacionim odnosima: “sticalac je dužan da ga vrati (deo imovine koji je prešao na bilo koji način u njegovu imovinu - podvukao B.Ž.), a kad to nije moguće, da naknadi vrednost postignute koristi”. Radi se o stvarnoj mogućnosti, odnosno nemogućnosti. To slovo zakona izričito ne kaže, ali to je posredna konotacija koju opredeljuje pravo značenje ove norme. Ne može se tražiti vraćnje stečenog bez osnova kada je njegov predmet propao ili oštećen u meri u kojoj se ne ostvaruje ratio legis njegovog vraćanja.

Oblici vraćanja iskazuju se kroz dve, po važnosti primarne, ali po svome sadržaju različite, dužnosti sticaoca. To su obaveza:

Ove dužnosti su glavne sa stanovišta pravila vraćanja, ali se njihovim prisustvom ne iscrpljuje uvek sadržaj obligacije dužnika. Pored njih postoje i druge, po prirodi akcesorne obaveze: vratiti plodove i platiti zateznu kamatu. Obim prava u odnosu na ove dužnosti po slovu zakona različito je određen, zavisno od subjektivnog odnosa sticaoca. Na to upozorava odredba člana 214. Zakona čiji je naslov takođe: “Obim vraćanja”. Prema njenom sadržaju: Kad se vraća ono što je stečeno bez osnova moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata i to: ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva. Slovo upotrebljava pored pojma plodovi i pojam kamata, koja je takođe civilni plod. Pošto je pojam plod upotrebljen u rodnom određenju ostaje nejasno zašto je u ovoj pravnoj normi korišćen i pojam kamata. O tome se izjašnjava i ova sudska odluka: “Ono što je stečeno bez osnova mora se vratiti sa plodovima i platiti zatezna kamata od dana sticanja kada je sticalac nesavestan” (Odluka Vrhovnog suda Srbije, 2204/91 koja je objavljena u naznačenoj knjizi Radoslava Ćosića, str. 197).

Na slučajeve koje pokriva ovaj izvor obligacije ne primenjuju se samo kondikcije, već za neke od njih važi actio de in rem verso. Osnov obaveze vraćanja od strane sticaoca može biti različit. U slučajevima kada je došlo do prelaska dela imovine osiromašenog u imovinu drugog lica zaštita se ostvaruje kondikcijama zbog neosnovanog obogaćenja, a u ostalim slučajevima verzijskim zahtevom (actio in rem verso) zbog upotrebe ili korišćenja tuđe stvari. Prema rešenjima iz Zakona za sve njih važi opšta tužba zbog sticanja bez osnova. U prvonaznačenim slučajevima primarna obaveza sticaoca je da vrati primljeno bez osnova, a inače je dužan naknaditi i vrednost postignute koristi - plodove i kamatu. Kod upotrebe stvari u tuđu korist važi mutatis mutandis važi istovrsno pravilo: vratiti stvar, odnosno, ako to nije mogućno naknaditi njenu vrednost. Na to ukazuje i iskaz iz njenog sadržaja: “treći je dužan vratiti stvar, odnosno, ako to nije mogućno naknaditi njenu vrednost”. Kod upotrebe tuđe stvari u svoju korist obaveza se sastoji u naknadi koristi koju je sticalac imao od upotrebe, dok kod izdatka za drugog osiromašeni ima pravo zahtevati naknadu od lica za koje je kakav izdatak ili nešto drugo učinio što je ovaj i sam po zakonu bio dužan. To ne znači da i kod vraćanja stečenog bez osnova u slučajevima o kojima sadrži govor odredba člana 210. ZOO osiromašeni ne može tražiti i vrednost postignute koristi.

Pravila vraćanja ne važe i kada su ostvarene sve prethodno naznačene materijalne pretpostavke za sticanje bez osnova. Osiromašeni gubi pravo da zahteva vraćanje kada se ostvare slučajevi u čijem prisustvu ili odsustvu, već zavisno od njhove vrste nastupa apsolutna pravna smetnja za primenu pravila vraćanja. Slovo zakona razlikuje gubitak prava vraćanja od prava zadržavanja.

O prvom slučaju izjašnjava se odredba člana 211. Zakona čiji je naslov dat u upitnoj formi: Kad se ne može tražiti vraćanje. Prema njenom sadržaju: Ko izvrši isplatu znajući da nije dužan platiti, nema pravo da zahteva vraćanje. Izuzev ako je zadržao pravo da traži vraćanje ili ako je platio da bi izbegao prinudu.

Ovde je ratio legis to što osiromašeni vrši isplatu, iako zna da nije dužan izvršiti obligaciju. Na taj način se u sušini čini poklon. Isplata može biti u novcu, ali i u predaji stvari, prenosu prava ili kakve druge koristi. Ona mora biti rezultat slobodno iskazane volje poslovno sposobnog lica koji uz takvu isplatu nije ostavio nikakvu rezervu. Zakon zato ne uzima u obzir isplatu u zabludi kao pravno merodavnu okolnost da osiromašeni izgubi pravo na povraćaj datog bez osnova. Ono: “znajući da nije dužan platiti” u sukobu je sa pogrešnom predstavom na ovu temu. Onaj koji zna da nije dužan platiti, ispuniti obligaciju ne može se pozivati uspešno na zabludu, kao razlog da traži vraćanje datog. O tome govori i ova sudska odluka: “Iz utvrđenog činjeničnog stanja vidi se da je kupoprodajna cena koju su parnične stranke ugovorile bila orijentaciona cena koja je u trenutku zaključenja ugovora bila propisana za ugovoreni tip kupljnog kombajna i ona je važila pod uslovom da do isporuke nadležni organ ne propiše drugu cenu. Kako je tužiocu umesto ugovorenog kombajna, isporučen tehnološki i usavršen kombajn istog tipa, što je tužilac pihvatio, te kako je kod njegovog preuzimanja tužilac prihvatio da doplati i doplatio razliku u ceni, pri čemu iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi da je ovu iplatu učinio u zabludi to sledi zaključak da se tužilac sa ovakvom isplatom saglasio, pa nema uslova za povraćaj datog po pravilima o sticanju bez osnova, u smislu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima (Presuda Vrhovog suda Srbije, Rev. 3872/98 od 17. 12. 1999. godine, objavljena u časopisu: “Pravni informator” broj 6/2001, str. 17/8)

Blagovremeno zadržano pravo vraćanja datog, čini pravno delotvornim pravila vraćanja nezavisno od toga što je izvršena isplata od lica koje je znalo da nije dužno platiti. Ovde blagovremenost znači da je naznačena rezerva data pre ili najkasnije u vreme isplate. Rezerva data posle izvršene isplate i sa značenjem da se to čini bez osnova lišava njenog autora prava da traži vraćanje. To isto važi i kada je ostvarena druga alternativna pretpostavka - izvršeno plaćanje da bi se izbegla prinuda.

U ovom drugom slučaju autor nije slobodan u odluci, jer on isplatu vrši “ da bi izbegao prinudu” što je završni fragmenat odredbe člana 211. ZOO. To je za njega izvinjavajuća okolnost u čijem prisustvu on takođe zadržava pravo na vraćanje datog po osnovu sticanja bez osnova.

Od pravila kada se ne može tražiti vraćanje, Zakon je napravio izuzetak u formi povlastice za pribavioca da zadrži primljeno bez osnova. Conditio sine qua non je da je plaćanje izvršeno bez osnova, da je to učinjeno po osnovu naknade štete zbog povrede tela, narušenja zdravlja ili smrti i da se ništa ne može prigovoriti savesnosti pribavioca. Na to upozorava odredba člana 216. ZOO čiji je naslov: “Kada se ne može tražiti vraćanje”. Prema njenom sadržaju: Ne može se tražiti vraćanje neosnovano plaćenih iznosa na ime naknade štete zbog povrede tela, narušenja zdravlja, ili smrti ukoliko je isplata izvršena savesnom pribaviocu.

Pojam naknade u slovu ove pravne norme je upotrebljen u rodnom značenju. On svojim sadržajem obuhvata sve vidove naknade materijalne i nematerijalne štete uz nužan uslov da oni izviru iz povrede tela, narušenja zdravlja ili smrti - argumenat iz odredbe čl. 193-195. i člana 200/1 ZOO. Tome u prilog i to što se što se ovi vidovi naknade nalaze u korpusu normi odeljka 7 zakona čiji je naslov: “Naknada”. zato se bez prigovora ne može prihvatiti stav da se ovaj vid zadržavanja primljenog odnosi samo na osnove naknade materijalne štete iz odredbe čl. 193-195. ZOO. U pravnoj teoriji postoji i suprotno shvatanje. “U ovdašnjem slučaju iz člana 216. Zakon, međutim uskraćuje pravo tražiti vraćanje iako konkretno postoje sve pretpostavke, svi bitni elementi za stjecanje bez osnove, pošto sam navodi kako “Ne može se tražiti vraćanje neosnovano plaćenih iznosa…”, što pak iznimno čini iz humanih razloga, zbog potrebe osjećanja ljudskosti prema konkretnom dužniku-stjecatelju koji je predmetnu neosnovanu isplatu novčanih iznosa primio “na ime naknade štete zbog povrjede tijela, narušenja zravlja ili smrti”, dakle kao naknadu materijalne štete za troškove liječenja i izgubljene zarade, za uobičajene troškove pogreba, za izgubljeno izdržavanje, za izgubljenu zaradu zbog nesposobnosti za radi slično (čl. 193-195), pri čem je, povrh toga, dotičan dužnik, u vrijeme ovih isplata, bio “savjestan pribavilac” tih plaćenih mu iznosa, jer nije znao niti je morao znati prema postojećim okolnostima slučaja da oštećeni isplatilac ove iznose nije bio dužan isplatiti mu, što sve zajedno uzeto ukazuje da bi eventualna dužnost vraćanja ovako primljenih iznosa bila ne samo materijalno teška veći nehumana.“ (D. Boris Vizner: Komentar Zakona o obveznim (obligacionim) odnosima, Zagreb, 1978, knjiga 2 str. 974). Ovaj stav se pravno ne može prihvatiti i iz razloga:

Nužno je i da je pribavilac savestan. Zakon ne daje definiciju pojma savestan, osim što se u njegovoj odredbi člana 12. navodi da su stranke u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja. Smatramo da se ovde može upotrebiti značenje ovog pojma koje odgovara definiciji datoj u odredbi člana 72. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa koja sadrži govor o savesnoj državini. To je shodna primena. Pribavilac je savestan kada nije znao niti mogao znati da prima plaćeni iznos bez osnova. Postojanje savesnosti na strani pribavioca daje mu pravo da zadrži primljeno. Nesavesnost nema tu pravnu moć. Pitanje postojanja savesnosti je faktičko pitanje. Tako na primer: nesavestan pribavilac koji je izdejstvovao pravnosnažnu presudu zbog izostanka o obavezi poverioca i koji mu je u njenom izvršenju platio iznos na ime naknade štete zbog toga ne postaje savestan. U toj situciji osiromašeni po izricanju ukidanja takve izvršne isprave po odgovarajućem pravnom sredstvu može uspešno tražiti vraćanje datog bez obzira na svoj pasivizam u postupku njenog donošenja. Pribavilac mora biti u stvarnoj i izvinjavajućoj zabludi da ono što prima, prima pravno osnovano. On mora imati čvrsto uverenje da ono što dobija stiče sa osnovom i od onoga koji je to dužan platiti, jer je odgovoran za štetu.

Kada se radi o poslovno nesposobnom pribaviocu savesnost se vrednuje prema subjektivnom odnosu njegovog zastupnika.

Ovde je pravno vredna savesnost u vreme plaćanja iznosa, pa zato naknadna nesavesnost ne škodi. To je odstupanje od pravila mala fides superveniens nocet. Pokriće zato nalazimo u završnom fragmentu odredbe člana 217. ZOO: “ukoliko je isplata izvršena savesnom pribaviocu”. Savesnost se pretpostavlja, a teret dokazivanja nesavesnosti je na osiromašenom. Radi se o oborivoj pretpostavci.

Mutatis mutandis sa stanovišta prava na vraćanje primljenog važi i kada se radi o isplati od strane pribavioca učinjene u postupku izvršenja naknadno ukinute izvršne isprave. Nesavesnost pribavioca u sticanju kada ona stvarno postoji ne može da otkloni ni to što je isplata izvršena po izvršnoj ispravi kasnije ukinutoj po pravno dozvoljenom sredstvu. To što je on u njenom izvršenju primio iznos na ime naknade štete iz naznačenog uzroka nije svedočanstvo o njegovoj savesnosti ako je on stvarno bio nesavestan. Na primer: oštećeni koji je znao da je isključivo kriv za svoju štetu pa i pored toga na osnovu pravno pogrešne izvršne isprave naplati potraživanje ne može se pozivati na savesnost. Pouzdanje u kasnije ukinutu izvršnu ispravu ovde je lažno pa zato pribaviocu i ne može biti od koristi.

Prekaran način sticanja (vi clam ili precario) izvinjava osiromašenog. Onaj ko je platio da bi izbegao prinudu ne može izgubiti parnicu po tužbi radi povraćaja plaćenog po osnovu naknade štete, pa ni onda kada je pribavilac bio savestan. Radi se o situaciji sticanja od strane savesnog pribavioca koji je u vreme izvršenja posedovao izvršnu ispravu na ovu temu, ali je osiromašeni pod prinudom izvršio isplatu, ili je to učinio da bi izbegao njeno dejstvo, odnosno kada je isplata izvršena uz klauzulu da se zadržava pravo na vraćanje datog. Odgovor na ovo pitanje dobija se primenom načela autonomije volje iz odredbe člana 10. ZOO za slučaj da nije iskorišćeno protivizvršenje

Predhodno, pravila o protivizvršenju pružaju osiromašenom samostalan pravni put da vrati ono što je izvršenjem dao - argumenat iz odredbe 55-58. Zakona o izvršnom postupku (Sl. list SRJ broj 28/00 I 73/00. U daljem tekstu ZIP) Naime, ako je izvršenje već sprovedeno, a ispunjen je neki od alternativno datih uslova za protivizvršenje i predlog na tu temu blagovremeno upotrebljen, pribavilac, ovde poverilac ne može sprečiti izvršenje pozivom na pravo zadržavanja primljenog iz odredbe člana 217. ZOO. Ta pravna norma i nije u primeni u ambijentu izvršnog postupka, dovoljno je da se ostvari neki od razloga za protivizvršenje iz stava 1. člana 55. ZIP i da je predlog podnet u roku - argumenat iz odredbe stava 2 ove pravne norme.

Na osnovu isplate pod prinudom ili radi njenog izbegavanja pravo zadržavanja primljenog ne može se uspešno ostvariti, jer osiromašeni u toj situaciji ne postupa po slobodnoj volji već pod prinudom pravne moći izvršnog postupka ili pod pretnjom njene primene - argumenat iz odredbe člana 10. ZOO. Da bi savesni pribavilac mogao uspešno zadržati primljeni iznos na ime naznačene naknade štete isplata mora da bude izvršena dobrovoljno. Volja osiromašenog mora biti slobodna, što znači oslobođena od pretnje ili prinude, a u naznačenom slučaju ona nema to svojstvo. Mutatis mutandis to važi i onda kada se naplata učini da bi se izbegla prinuda. U oba slučaja postoji iznuđeno davanje, a ono ne može koristiti pribaviocu u pogledu prava zadržavanja, pa i onda kada se ništa ne može prigovoriti njegovoj savesnosti.

Isto tako pribavilac, kada je davanje učinjeno uz zadržano pravo da se traži vraćanje datog, ne može koristiti pravo zadržavanja, jer tada volja osiromašenog i nije bila da učini ispunjenje svoje obligacije, već da spreči nepotrebne troškove, na primer, izvršnog postupka. Isplata treba da je učinjena na osnovu slobodne volje i sa ciljem da se obaveza ispuni. To je opšte pravilo iz odredbe člana 295. stav 1. ZOO čija se primena ne može zanemariti ni kod utvrđivanja pravog značenja odredbe člana 216. ZOO. Tome u prilog još jedno pro. Naime, ako odredba člana 297. ZOO ne priznaje ispunjenje obaveze poslovno nesposobnog lica čije je postojanje sumnjivo, a u odnosu na nesumnjivo postojanje obaveze dozvoljva osporavanje ispunjenja, onda nije jasno zašto bi u nepovoljnijem položaju bio osiromašeni koji je ispunjenje učinio pod pravnom prinudom ili pretnjom njene upotrebe.

Sticanje bez osnova kao poseban izvor obligacije isključuje protivpravnost kao njegov opšti elemenat određenja. To ga razlikuje od naknade štete. U njegovom ambijentu važi restitucija koja se postiže na osnovu tražbenog prava osiromašenog, kao poverioca u odnosu na obogaćenog, kao dužnika. Takvo sticanje je bilo neopravdano pošto za prelaz sredstava iz imovine pverioca u imovinu dužnika nije bilo osnova. Međutim i kada su ispunjni svi uslovi za primenu ovog instituta do vraćanja neće doći ako su ispunjeni slovom zakona određeni uslovi. Kada se radi o zadržavanju datog po osnovu naknade štete zbog povrede tela, narušavanja zdravlja ili smrti nije dozvoljena redukcija samo na određene vidove naknade materijalne štete definisane u odredbi člana 193-195. ZOO. Odlučno je da li šteta potiče iz naznačenih ili neki drugih uzroka. Pravo zadržavanja pretpostavlja savesnost na strani pribavioca koja se ne meri postojanjem izvršne isprave u određenom vremenu u situaciji kada je ona naknadno ukinuta, već je odlučno da li je on znao ili mogao znati da stiče bez osnova. Isplata pod prinudom jer protivna načelu autonomije volje zbog čega savesni pribavilac tada ne može zadržati primljeno bez osnova u slučaju iz odredbe člana 216. ZOO.