SLOBODAN JOVANOVIĆ

NEKOLIKA MIŠLJENJA O NAŠEM NACIONALNOM KARAKTERU

1

U našoj književnosti nema onakve slike nacionalnog karaktera kao što su u španskoj književnosti Don Kihot i Sančo Pansa. Može biti u nekima više šaljivim, nego junačkim pesmama o Kraljeviću Marku bilo bi pokušaja slikanja nacionalnog karaktera, ali ti su pokušaji još daleko od dovršene slike. Ljubiša je u Vuku Dojčeviću dao lik Bokelja, a Sremac u Vukadinu lik Užičanina, ali to su lokalni tipovi: to nije opšti nacionalni tip.

Od vremena na vreme, mahom u usmenim razgovorima čuju se kritike nacionalnog karaktera. One se ponajviše tiču naše inteligencije i njene nesposobnosti za složan rad. Risto Radulović, Mostarac, koji je pisao na početku XX veka, objašnjavao je to preteranim individualizmom naših intelektualaca. Oni ne shvataju politiku kao javnu službu, već kao priliku za samoisticanje. Oni se klone praktičnog rada, na kome bi se odmah videlo, da li su im pogledi tačni. Oni se gube u velikim planovima, o kojima samo pričaju. Po Raduloviću, ta njihova ambicija, neobuzdana i u praznom govoru rasplinuta, bila je glavni uzrok naših narodnih nedaća.

Radulović je imao pred očima političare iz naših krajeva pod Habzburzima. Zamerke koje je on njima činio, mogle su se učiniti i srbijanskim političarima. I oni su mnogo mislili na sebe i svoj lični uspeh. Ni oni nisu marili sitan, ali postojan praktični rad na češki način. I oni su više zborili, nego tvorili. Ova poslednja crta bila je besumnje znak odvratnosti prema radu uopšte, ali u njoj se u isto vreme ogledala i ona pripovedačka mašta koja je svojstvena Dinarcima. Oni vole da pričaju, i to o sebi samima. U toku pričanja sve se više udaljuju od stvarnosti, - i kao u lovačkim pričama sve prikazuju zanimljivijim i značajnijim nego što je u stvari. Njihov govor nije običan govor: to je ono pusto maštanje koje ubija volju za stvarni rad.

2

Proučavanjem našeg nacionalnog karaktera bavio se i Bogdan Popović, ali je o tome malo pisao. Njegovo mišljenje može se ponajpre saznati iz rasprave Šta Srbi imaju da nauče od Engleza. Tu je nas Srbe opisivao kao mlad narod, koji se zbog nedovoljne kulture, što će reći, zbog nedovoljnog iskustva života, još nije naučio samosavlađivanju. Mi imamo “suviše živ temperament”, suviše se “brzo uzrujavamo pod uticajem spoljašnjih utisaka”, ne vladamo dovoljno nad osećanjima, otuda naša “razdražljivost, naprasitost, suviše strasne želje, suviše jaka srdžba, kad se te želje ne ispune”. Mi nismo rđavi, ali zbog svoje neobuzdanosti kadri smo pod prvim utiskom učiniti stvari koje su gore nego što nam je pravi karakter. Mi imamo bistru i živu pamet, ali baš ona nas navodi na brze i jednostrane zaključke, i ne da nam da stvari mirno i sa svake strane promatramo.

Od svih engleskih osobina Popović je najviše preporučivao englesku dobrotu. Dobrota je u pravom smislu reči suviše retka stvar, da bi se mogla pripisivati jednom celom narodu. To što je Popović nazivao dobrotom, bilo bi može biti tačnije nazvati pitomošću. Do svetskih ratova Englezi su živeli u miru, slobodi i blagostanju. To je u znatnoj meri ukrotilo divlju zver koja se krila u njima kao u svakom čoveku.

Kad je govorio o engleskoj dobroti, Popović je verovatno mislio na ovu razliku koja postoji između engleske i srpske dobrote. Za onoga koga voli, Srbin je u stanju učiniti više od Engleza. Ali Englez je u stanju učiniti i za onoga koga ne voli, kad ga vidi u nevolji. Srbin čini dobro iz ljubavi, a Englez iz osećanja dužnosti.

Uz dobrotu Popović je pominjao i englesku sposobnost samosavlađivanja. Englezi su doista gospodari svojih osećanja. Čovek bi čisto rekao da je u njih tačno proračunato šta, kad i koliko treba da osećaju. Zahvaljujući tom tačnom odmeranju, oni su u stanju držati zajedno i ona osećanja koja se uzajamno isključuju. Ne samo nama, nego i drugima njihova ličnost izgleda stoga pocepana, nelogična, pa čak i neiskrena. Kod njih nisu retki primeri da muž i žena i posle razvoda braka ostanu dobri prijatelji, ili da politički protivnici posle srdačne zajedničke večere napadaju odmah zatim jedan drugoga u Parlamentu, i to bez rukavica. Prema tome nije bilo ništa neobično što su se ubrzo posle svršenog Prvog svetskog rata ponašali prema dojučerašnjim neprijateljima kao da ništa nije ni bilo.

Za razliku od nas, oni svoju javnu ličnost potpuno odvajaju od privatne. U vršenju javne službe bezlični su i neumitni gotovo do bezdušnosti. Ne znaju ni za sevap ni za hatar. Duše valja, ne znaju ni za inat. Te tri turske reči, govorio je istoričar Ljubomir Kovačević, izvitoperile su ceo naš javni život.

Englezi važe kao narod koji poštuje predanja i teško menja ustanove. To je tačno, ali u manjoj meri za novu demokratsku, nego za staru aristokratsku Englesku. Ipak po svojoj sposobnosti da mire suprotna osećanja, Englezi manje žive u prošlosti i starim uspomenama nego na primer Irci ili mi Srbi. Oni brzo otpisuju ono što je bilo i prošlo, pa se opredeljuju prema novom činjeničnom stanju. Jedan naš čovek žalio se jednom Englezu, kako je britanska Vlada odjednom zaboravila što je, po svom vlastitom priznanju, dugovala generalu Mihailoviću. Englez je odgovorio da je engleski narod još više dugovao Vinstonu Čerčilu, pa je ipak zato prvih narednih izbora odbacio Čerčila. Kad god im bitni interesi nisu u pitanju, Englezi se brzo priklanjaju svršenom činu i prilagođavaju promenjenim prilikama. Oni to čine ne samo u svojim spoljašnjim radnjama, nego i u svojim unutrašnjim osećanjima, - ne samo, dakle, disciplina volje, nego i disciplina srca. Da li ćemo to nazvati razumnošću ili neosetljivošću, objektivnošću ili sebičnošću, to je sporedno. Glavno je da tu sposobnost samosavlađivanja koju Englezi imaju, mi Srbi nemamo. O toj razlici valja nam razmišljati, ne da bismo se u svemu na Engleze ugledali, već da bismo sebe same bolje poznali.

3

Bogdan Popović govorio je s psihološkog gledišta o našem nacionalnom karakteru. Jovan Skerlić govorio je više sa sociološkog gledišta. Za polaznu tačku uzimao je da jezgro Srbije čini Šumadija i Mačva, a da su ta dva kraja naseljena hajducima i uskocima dobrim delom iz Hercegovine, Bosne i Sandžaka. Kao nekom “revolucionarnom selekcijom” stvorena je jedna “srčana i buntovna rasa”. Njene dobre osobine bile su slobodoljubivost, “sposobnost za veliki polet u časovima pregnuća”, čudnovata prirodna bistrina, samostalnost i oštrina suda, s nečim u isto vreme trezvenim i pravoumnim. Rđave su strane bile preterani individualizam, nesposobnost za organizovanu zajedničku radnju, “oskudica osećanja celine zemlje i države”. Zahvaljujući svojim dobrim osobinama, Srbi su stvorili svoju nacionalnu državu, u kojoj vlada demokratska jednakost, i u kojoj se i građanstvo i inteligencija jednako osvežavaju priticanjem zdrave krvi sa sela. Rđave osobine Srba izbile su u “mrskoj zloći i zavisti” i u divljoj partijskoj borbi koja je otuda proisticala.

Radulović je naglašavao preteranu ambiciju naših intelektualaca, koja je sprečavala njihovo prilagođavanje praktičkim mogućnostima. Bogdan Popović je naglašavao njihovu nesposobnost samosavlađivanja. Skerlić je naglašavao njihov nedostatak društvene solidarnosti, i time objašnjavao što su isto tako brzo malaksavali, kao što su se brzo i oduševljavali: pojedinac, da bi istrajao u svojim naporima, mora se osećati podržan od jedne grupe. Više od Radulovića i Popovića, Skerlić je pored naših mahna isticao i naše vrline. Naročito je cenio ono bistro i tačno zapažanje i onu kritičku oštrinu kojom su se odlikovali iz Zapadne Srbije Vuk i Cvijić, a iz Šumadije, bar po Skerlićevom mišljenju, Svetozar Marković.

Skerlić je verovao u one ideale razumnosti i čovečnosti koje su propovedali prosvetitelji XVIII veka. Držao je da bismo se mi po boljim osobinama našega karaktera mogli razvijati saobrazno tim idealima. Otuda i njegova velika ljubav za Dositeja.

Skerlićevo shvatanje nacionalnog karaktera osniva se uglavnome na Cvijićevim istraživanjima, koja su pokazala da je dobar deo Srbije naseljen Dinarcima. Kod Skerlića se već oseća idealisanje dinarskog tipa. Njegova buntovna slobodoljubivost uzima se čak kao znak neke urođene sklonosti ka slobodoumnoj filozofiji XVIII veka. Ostavljajući to nastranu, Skerlić je bolje nego iko drugi izrazio ono mišljenje koje su predratni naraštaji imali o dinarskom tipu kao o osnovnom elementu našeg nacionalnog karaktera.

8. maj (Markovdan) 1957. godine