Đorđe Tasić

VELIKANI PRAVNE MISLI

Zakonodavac, starajući se da koliko god je moguće izbegne ličnu svojevoljnost, ponekad kad za jedno pitanje, jedan sukob nema rešenja u zakonu i običajnom pravu (u slučaju praznina), upućuje sudiju da ga nađe u opštim pravnim načelima. Čuli smo napred kakvih teškoća ima da se izvrši razgraničenje ovog pojma od pravičnosti, prirodnog prava, slobodnog naučnog istraživanja. Na opšte pravne principe upućuje italijanski Građanski zakonik (član 3) i Pakt Društva naroda. Šta znače oni? Izgleda na prvi pogled kao da bi se ta načela imala da nađu izvan pozitivnog nacionalnog prava, pošto se ona primenjuju kad nema rešenja u (nacionalnim) zakonima i običajima. Ali tako shvaćeni ne bi bili zajednički. Uostalom, zašto da unosimo takve principe u pozitivno pravo, kad su oni za njega jedan strani elemenat? I to nije mala stvar, kad se ima u vidu da su to ne samo zajednički nego i generalni (apstraktni) principi: to bi bio čitav sudar dve vrste principa. S druge strane, teško ih je shvatiti kao neka prirodnopravna načela, i to ne samo po tome što je teško zamisliti da oni nisu već dati na neki način u pozitivnom pravu, kao njegova osnova, nego i što ne možemo zamisliti da oni imaju praznine. Prirodnopravni principi, kao večni, vrede ako daju za sve rešenja. Ne treba se zavaravati pojmom "prirode stvari", iz koje bismo, kako se veruje, izvukli potrebna rešenja; jer rešenje dolazi ne samo od prirode stvari nego od izvesnih pravila. Pošto bi, po ovom gledištu, prirodnopravna načela bila sadržana već u nacionalnom pozitivnom pravu, to ne bi imalo smisla da se ona smatraju kao zaseban izvor prava. Otuda ova načela mogu imati prvo smisao onoga što se kaziva ratio iuris ili duh zakona. To bi dakle bila načela koja čine etičku, socijalnu i političku osnovu jednog pozitivnog prava, izražena i razvijena više ili manje u njemu, i to posmatrana kao zajednička jednom kulturnom krugu društva. I drugo, smisao dovoljno preciznih i dovoljno konkretnih pravila koja su zasnovana na razumu, osveštana tradicijom, pravila zdravog smisla ili slično tome. Prema prvom smislu, ona će dati sudiji direktive, pošto su ona u stvari filozofija pozitivnog prava, direktive koje će mu dati dragocenu pomoć mnogostruko u njegovom stvaralačkom radu prilikom zakonskih praznina. Sudija koji nema jasan pogled na osnovna načela jednog zakona i zakonodavstva, ne može biti dobar. U drugom smislu, ona će mu dati rešenje, kao što mu ih daje jedno dovoljno konkretno pravilo, pravilo koje neće biti u suprotnosti sa načelima dotičnog prava.

Odlično blago će i danas za sudiju biti pravne maksime, aforizmi ili brokari. Još rimski pravnici naklonjeni da vrše generalisanja izvlačili su iz zakona ili prakse pravila (kao, na primer, poznate regulae iuris Paulusa) koja će se prenositi sa kolena na koleno i postati predmetom mnogobrojnih knjiga i kontroverzi, dobijajući i suprotnu sadržinu od prvobitne. To će biti možda jedan najvažniji izvor, u svakom slučaju jedan od najvažnijih izvora za pravne maksime koje ćemo naći kod pojedinih naroda. One će imati svoje poreklo takođe u običajnom pravu, jurisprudenciji i nauci. Ove maksime će dobiti kod sudova autoritet izvora pravnog i sudovi će ih primenjivati.

U Francuskoj će se sudovi dugo ustezati da ih navode u presudama, kao što navode zakone. Docnije, oko polovine 19. veka, kada se utvrdilo da ih navode, navodiće ih kao principe koji imaju važnosti sami po sebi (iako se još uvek uzdržavaju da to učine). Što se tiče izbora maksima, doktrina i jurisprudencija pristupaju kritički i uvek se ne slažu u rezultatima. One ispituju da li se slažu sa principima pozitivnog prava, odbacujući one koji se ne bi slagali; čuvaju se da do kraja izvlače konsekvence jednog principa, jer one se uvek ne mogu primiti (brokari u tom pogledu mogu predstavljati brza i pogrešna uopštavanja kao narodne izreke) i drže se onoga pravila koje je preporučivao oštrouman i nezavisan mislilac Paulus, da je glavno ne pravilo nego da ono bude "pravično" ili "istinito" pravo, jer pravilo kao apstraktno i opšte sadrži opasnosti da se, bukvalno i strogo primenjeno, ogreši o jedno i drugo.

Među brokarima ima takvih koji su formulisani od samog građanskog zakonika ili se prećutno sadrže u njemu, čineći suštinu pojedinih propisa. Takvi su, na primer, locus regit actum, res inter alios acta aliis neque nocet neque prodest, pater is est quem nuptiae demonstrant. Ima ih koji pokazuju samo racionalne principe, kao specialia generalibus derogant, generalia specialibus non derogant, ili koji izražavaju ono što se zove "zdrav razum", kao: accessorium sequitur principale, dura lex sed lex, itd. Jurisprudencija jako proširuje domen izvesnih maksima "visoke" pravičnosti ili dobrog socijalnog reda, kojima se služi da ublaži strogosti zakona ili da dopuni praznine u njima. Takvo je, na primer, načelo: "Niko ne može biti osuđen, ako nije prethodno pozvan i saslušan".

Kad rešenja nema ni u običajnom pravu, zakonodavac upućuje sudiju ili na opšte pravne principe ili odmah na pravdu i prirodno pravo, ili ga ovlašćuje da sudi kako bi to sam zakonodavac učinio. Praktično ti sistemi se približavaju, i u jednom ili drugom momentu dolazi se do slobodnog stvaranja sudije i slobodnog naučnog izučavanja. Iako slobodno, ono nosi objektivan karakter.

Kritički razmotreni, opšti principi se svode na ratio legis i duh zakona, ili pak na konkretne principe zasnovane na razumu, osveštane tradicijom, principe elementarne pravde i slično, za koje nam daju bogat materijal brokari ili maksime pravne.