Šiler

Zato, navedeno ustavno pravo lica lišenog slobode, da tek tada nije ništa dužno da iskazuje je pre zamka za ispitivano lice nego suštinska zaštita, budući da je ustanovljeno lišenjem slobode.

Članom 23. stava 5. Ustava SRJ je predviđeno da: Lice koje je lišeno slobode ima pravo da uzme branioca koga izabere. I ovim članom se određuje da lice lišeno slobode ima pravo da uzme branioca, ali tako da se pravo na branioca, dakle, formalnu odbranu ne vezuje za prvo ispitivanje, već za lišenje slobode. Ovo je rešenje zanimljivo jer i član 29. stav 1. Ustava SRJ, predviđa da se svakom jamči pravo na odbranu i pravo da uzme branioca pred sudom ili drugim nadležnim organom koji vodi postupak. U stavu 3. istog člana Ustava se predviđa da svako ima pravo da njegovom saslušanju prisustvuje branilac koga sam izabere. U trenutno važećem Zakonu o krivičnom postupku iz 1976. god., je pak propisano u članu 67. stav 2. da se okrivljeni: pre prvog ispitivanja mora poučiti da ima pravo uzeti branioca i da branilac može prisustvovati njegovom ispitivanju. Ukoliko bi došlo do propuštanja sudije da okrivljenog upozori na navedeno pravo, postoji apsolutno bitna povreda postupka koja dovodi do ukidanja presude. Isto rešenje sadrži i Zakonik o krivičnom postupku koji još nije stupio na snagu u članu 13. stav 3. u vezi člana 89. stav 2. i 10. Zakonika. Međutim, nije jasno zašto je u Ustavu SRJ kroz više odredbi naglašeno pravo na branioca, ali tako da ono nije vezano za prvo ispitivanje, već pre svega za trenutak posle lišenja slobode (član 23. stav 5. Ustava SRJ) dok u članu 29. Ustava nije pravo na odbranu jasno određeno u pogledu trenutka od kojeg započinje.

Isto rešenje iz Ustava SRJ u pogledu citiranih prava u članu 23. stav 4. i 5, ima i Ustav Republike Crne Gore u članu 22. stav 3. i 4.

Aktuelni Zakon o krivičnom postupku (1976) u članu 218. stav 2. propisuje da, između ostalog, okrivljeni: "Nije dužan izneti svoju odbranu niti odgovarati na postavljena pitanja." U slučaju da okrivljeni na to pravo nije upozoren, to ne predstavlja apsolutno bitnu povredu postupka. Od stupanja na snagu Ustava SRJ 27. aprila 1992. godine, pravo lica da ništa ne izjavi, sa kojim mora biti istovremeno upoznato u trenutku lišenja slobode, postaje, u slučaju propusta, tek tada apsolutno bitna povreda postupka, zbog kršenja Ustava.

Ni Ustav Republike Srbije nema rešenje koje bi bilo "izlaz" iz ovog problema, a i u okviru prava koja se razmatraju u ovom radu nije u skladu sa Ustavom SRJ.

Pravo lica koje je lišeno slobode da se tek tada upozori da nije dužno ništa da iskaže, je uvođenje i to na ustavna vrata, policijskih trikova i smicalica, što se već nagoveštava, zbog rastuće opasnosti od terorizma i u nekim državama Evropske zajednice. U takvim okolnostima teško je ne setiti se Kafkinog "Procesa" i njegovog razmišljanja: "Zakon ustvari ne dozvoljava odbranu nego je samo trpi".

Ipak, izgleda da bi pravo okrivljenog da nije dužan ništa iskazivati trebalo tumačiti tako da ono postoji od trenutka prvog ispitivanja, naime prema Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima, sklopljenom u okviru UN od 19.XII.1966. god., a potpisanom i ratifikovanom od bivše SFRJ 30.1.1971.god. ("Službeni list SFRJ" , br. 7. od 14.2.1971. u članu 14. stav 3., pod g. predviđeno je da svako lice koje je optuženo za krivično delo ima garanciju da ne bude prinuđeno da svedoči protiv samog sebe ili da prizna krivicu. Budući da je u citiranom članu reč o optuženom licu, razumljivo je da to ne znači da navedeno pravo okrivljeni nema u prethodnom i pretkrivičnom postupku. S obzirom da je SRJ prihvatila da su potvrđeni i objavljeni međunarodni ugovori sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka (član 16. stav 2. Ustava SRJ), kao i opšte prihvaćenih pravila međunarodnog prava, očito je da bi u tome trebalo naći pravni osnov za ustavna prava na odbranu. I pravo na branioca bi postojalo takođe do prvog ispitivanja, bez vezivanja za lišenje slobode, kao što to predstavlja Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima u već navedenom članu 14. stav 3. pod d.