Jugoslavija pored velike eksterne zaduženosti od 12,2 milijarde dolara za čije vraćanje garantuje država i oko dve milijarde tzv. negarantovanih dugova, nastalih u bilateralnim aranžmanima između preduzeća i zajmotražilaca, suočena je sa ozbiljnim unutrašnjim dugovima. Nesporan je veliki uspeh srpske vlade za otpis dugova kod Pariskog kluba i izuzetno povoljno rešenje koje je Jugoslavija dobila od pariskih poverilaca. Na izvestan način to predstavlja jednu vrstu "kredita" koja daje predah privredi da sprovede sve potrebne reforme. Međutim, naša privreda ima izuzetno visoku prezaduženost preduzeća kod domaćih banaka i ostalih privrednih subjekata - preduzeća poverilaca. Unutrašnja zaduženost privrede iznosi desetine milijardi nemačkih maraka.

Prezaduženost privrede izaziva ukupnu nelikvidnost i naduvane bilanse. Takođe, ogroman broj sudskih sporova se vodi, od kojih neki prevazilaze po vrednosti duga i ukupnu vrednost preduzeća. Do kraja godine gubici srpske privrede mogu da dostignu vrednost preduzeća, upozorio je savezni ministar finansija. Osam najvećih srpskih preduzeća, prema podacima objavljenim u Ekonomist magazinu, poslovalo je prošle godine sa minimalnim profitom. To su: NIS, Telekom, TA "Nikola Tesla", ŽTP, Sartid, PTT, EPS, Đerdap, JAT, Srbijašume.

U ovoj godini srpska privreda zabeležila je 50 milijardi novih gubitaka. Najavljeno je da će preduzeća koja ne budu mogla da plate dug ići u stečaj. Uzroci nelikvidnosti su veoma duboki, ali, u suštini najviše leže u neuspešnom poslovanju preduzeća. Restrukturiranje u poslovnom i vlasničkom smislu i prilagođavanje tržišnim poslovnim aršinima je dug proces, ali, neophodan za nove investicije i redovno servisiranje unutrašnjih i spoljnih dugova.

Vlada Srbije je u maju ove godine donela Program za regulisanje unutrašnjih dugova. Dugovi su smanjeni putem multilateralne kompenzacije, smanjena je blokada računa i dat novi impuls razvoju domaće privrede. Naravno, Programom se ne mogu preko noći razrešiti poverilačko-dužnički odnosi koji opterećuju našu privredu već decenijama. Raščišćanje dugova i potraživanja je dug proces i vraćanje bilansa preduzeća u realne okvire. Program je svakako popravio situaciju u regulisanju unutrašnjih dugova, ali ne onoliko koliko je našoj privredi potrebno za oporavak i ekonomski razvoj. Rezultat Programa u pogledu deblokade računa je bio relativno veliki. Međutim, nelikvidnost ponovo dolazi u prvi plan i sada izgleda mnogo oštrije. Prema nekim saznanjima dug koji su napravila preduzeća poslujući između sebe je veći od duga koji imamo prema inostranstvu. Nažalost, blokade računa su duplirane u odnosu na septembar ove godine. Vladi i novom putu razvoja srpske privrede sigurno nije cilj i interes da stvori gomilu likvidiranih preduzeća. Likvidacija firmi i stečaj najčešće više odgovara stečajnim upravnicima nego privredi i privrednim subjektima u celini. Jedan veliki dug ne potapa samo jedno preduzeće, već je u pitanju lanac usko vezanih privrednih subjekata. Trebalo bi učiniti maksimalan napor da broj firmi koji treba da ode u stečaj i likvidaciju bude što manji. Najgore je da dužnici budu potopljeni sasvim. Dužnici najčešće traže da im se dug odloži, odnosno reprogramira. Međutim, reprogramiranje je neretko samo odlaganje već, i lagano tonjenje i dužnika i poverilaca. U procesu raščišćavanja unutrašnje poverilačko dužničke krize pojedine firme će izaći ojačane, a biće i onih koje će morati da nestanu. Očigledno je da muke sa besparicom nisu prekraćene ni rešene i da je nelikvidnost kao posledica unutrašnje prezaduženosti jedna od najvećih opasnosti za dalji razvoj srpske privrede.

Izvesno je da treba ići u susret razrešavanju problema unutrašnje prezaduženosti srpske privrede. Zato je potrebno da privreda sama, odnosno preduzeća poverioci mobilišu sve svoje potencijale i nađu primeren način za naplatu svojih potraživanja u okviru zakonom dozvoljenih mogućnosti. Naše zakonodavstvo ni malo ne zaostaje za savremenim komparativnim rešenjima u regulisanju ovih oblasti. Vreme će pokazati neophodnost diskontovanja unutrašnjeg duga, naročito za velika potraživanja. Zar nije bolje danas naplatiti 50% od nominalne vrednosti reprogramiranog duga na nekoliko godina? Može se reći da je cena diskonta od 50% visoka za određeni broj privrednih subjekata, ili, niska za neke druge privredne subjekte čija potraživanja mogu biti diskontovana i do 90 %. Praksa u svetskim tržišnim ekonomijama afirmisala je mehanizam naplate potraživanja posredovanjem kvalifikovanih lica, specijalizovanih i registrovanih za tu vrstu delatnosti. Ovaj način poslovanja primenjivali su i neki naši poslovni ljudi koji su zahvaljujući diskontovanoj naplati potraživanja, svežim parama pokrenuli firme i sa dobijenim sredstvima uključili se u nove brzo profitabilne poslove. Naravno, za ovakav put razrešenja unutrašnje zaduženosti srpske privrede potreban je odgovarajući kvalitet privrednika i savremena percepcija razvoja zasnovana na stručnoj analizi tržišta. Neophodna je odlučnost u sprovođenju promena i promena ustaljenog načina razmišljanja i razumevanja odgovarajućih društvenih struktura.

Možda bi bilo dobro ustanoviti stalnu berzu za prodaju i kupovinu unutrašnjih potraživanja i dugova. Tržište će najrealnije određivati cenu dugova odnosno potraživanja. Ovaj način bi sigurno motivisao određene subjekte da uđu u kupovinu određenih dugova. Takođe, neki privredni subjekti bili bi motivisani da dodatnim angažmanom posreduju i iznalaze rešenja u kupovini odnosno prodaji potraživanja. U svakom slučaju tržište bi određivalo vrednost unutrašnjih dugova. Aktivnosti na ovom planu dodatno bi afirmisale i sekundarno tržište hartija od vrednosti.

Očigledno je da bitka sa unutrašnjim dugovima i nelikvidnošću privrede tek predstoji. Za ovako ozbiljan problem nema rešenja na kratke staze. Nažalost, ni jedan od pristupa, odnosno mogućih rešenja ne može u popunosti razrešiti "gordijev čvor" nagomilanih unutrašnjih dugova, već samo organizovana akcija celokupne privrede uz asistenciju države.

Ima se utisak da se privreda umrtvila i uvukla u sebe. To nije dobro. Nastao je muk i nerad. Osnovna sredstva su izraubovana, obrtna su se istopila, izgubljeni su kupci i finansijeri. Tendencija opadanja industrijske proizvodnje se nastavlja. Industrijska proizvodnja u poslednjem letnjem mesecu je ostvarila loše rezultate. U odnosu na avgust prošle godine, tekuća proizvodnja je manja za 7,9%. Nakon osam meseci u 2001. godini proizvodnja se nalazi na nivou koji je niži od prošlogodišnjeg proseka. Vrednost robnog izvoza u avgustu je iznosila 130,1 milion dolara - 10,8% manje nego u avgustu prošle godine, i 14,1 % manje nego u julu ove godine (Mesečne analize i prognoze, Institut ekonomskih nauka, septembar 2001).

Krajnji je momenat da domaća privreda uz pomoć države nađe način da se oslobodi dela unutrašnje zaduženosti i svoje bilanse dovede u realne okvire i pripremi se za nastupajuću privatizaciju. Proces privatizacije kod nas trajaće verovatno mnogo duže nego što je formalno propisom predviđeno, ali, to je jedini pravi put za ekonomski razvoj naše privrede.