STRANI ULAGAČ I JEDNOKRATNI POREZ NA EKSTRA DOHODAK

Ljubodrag Pljakić,
sudija Vrhovnog suda Srbije

Na početku svake kalendarske godine sumiraju se uspesi i padovi u svim oblastima življenja i privređivanja. Beleže se stope rasta, ispisuju grafikoni sa krivuljama ostvarenih i neostvarenih planova. Još uvek nismo precizno definisali koje boje na grafikonima označavaju pozitivna kretanja, a koje neostvarene planove. Za promašene planove boje se i ne ustanovljavaju. Možda je i bolje. Zašto bismo neke boje toliko omrzli? Ova godina će biti upamćena po krajnje neodmerenim i stranački ostrašćenim napadima na sudsku nezavisnost. Oni su počeli još krajem prošle godine pod vidom navodne borbe protiv kompromitovanog sudstva, da bi se u ovoj predstavili u svojoj punoj nameri: želji za dominacijom nad sudskom vlašću.

Na pitanje ko je taj što hoće da potčini sudsku vlast dobija se naizgled, neverovatan i pomalo neočekivani odgovor: jedna druga vlast, izvršna.

Prelazak sa ranijeg ustavnog načela jedinstva vlasti na princip podele vlasti - zakonodavnu, sudsku i izvršnu - praćen je i zalaganjem za dominacijom jedne vlasti. Zašto se toliko u javnosti, stručnoj i ostaloj, svakodnevno govori o tako bliskim kontaktima sudske i izvršne vlasti? Zbog čega se Vrhovni sud Srbije oglašava saopštenjima u odbranu sudijske funkcije i sudstva u celini? Zbog čega se Kopaonička škola prirodnog prava decembra 2002. godine, u okviru katedre “Pravo na pravdu” plebiscitarno izjašnjava “protiv direktnog i indirektnog mešanja izvršne vlasti u rad sudova i protiv diskreditovanja sudija i protiv konstantnog rušenja poverenja građana u rad sudova i sudija.”

Sudijama koje se bave materijom upravnog spora odgovor je vrlo jednostavan, a dobro je da bude dostupan i široj javnosti. U materiji upravnog spora ocenjuje se zakonitost donetih akata od strane organa izvršne vlasti. Stoga postaje krajnje jasno zbog čega izvršna vlast nije zainteresovana za sudske sporove između građana. Kada sud presudi u sporu vanbračnih supružnika oko sticanja imovine u vanbračnoj zajednici, onda ta presuda ostaje na nivou komentara samih stranaka eventualno, njihovih rođaka. Ali, ako upravni sud poništi rešenje resornog ministarstva (organa izvršne vlasti) kojim se od fizičkog ili pravnog lica oduzima roba velike vrednosti, ili naplaćuje visoki iznos na ime poreske obaveze, za takve presude je izvršna vlast jako zainteresovana. Sled događaja iza takvih presuda je već uhodan - omalovažavanje sudije i presude (pa time i sudske vlasti u celini uz ozbiljno zadiranje u ustavne temelje principa podele vlasti), preko sredstava informisanja, na konferencijama za štampu i slično. Čini se, da su reakcije sudske vlasti na takve istupe neadekvatne. Opravdanje za to se može naći u činjenici da sudovanje, po svom biću, predstavlja dovođenje u sklad tasova na terazijama pravde i zakonitosti, a ne predstavlja nikakvu medijsku kampanju. Demokratičnost društva se između ostalog, meri i odnosom građana i institucija prema sudskoj nezavisnosti. Šta se dešava u demokratskim društvima sa karijerama ličnosti koje vređaju sudije i sudsku vlast? Da li im ta činjenica koristi na lestvici napredovanja?

Zakon o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti (“Službeni glasnik RS” 36/01, 37/01), svojim stupanjem na snagu je izazvao mnoge burne komentare najpre, stručne javnosti i to uglednih profesora pravnih i ekonomskih fakulteta, strukovnih organizacija, pa sve do običnih građana. Razlozi za izrečene sudove su bili najčešće, ustavno-pravne, ekonomske, političke, socijalne i etičke prirode. Ocenu ustavnosti ovog zakona dao je i Savezni ustavni sud.

Ovaj zakon je primenjivan u postupku kod poreskih dakle, organa izvršne vlasti. Njegovo usvajanje i stupanje na snagu je medijski vrlo snažno propraćeno. Rešenja doneta u njegovoj primeni su izvršavana kao prvostepena, s obzirom da u smislu člana 17. stav 2. Zakona izjavljena žalba nije zadržavala izvršenje rešenja. Putem medija javnost je obaveštavana o broju izvršnih rešenja, o naplaćenim sredstvima po donetim rešenjima, kao i o uloženim žalbama (uglavnom, odbijajućim), jer je i u drugom stepenu po uloženoj žalbi odlučivao poreski organ. Nije primećeno da je u bilo kakvom obraćanju javnosti rečeno da se ocena zakonitosti donetih rešenja vrši u upravnom sporu od strane Upravnog odeljenja Vrhovnog suda Srbije. Važno je znati da u materiji upravnog spora donete presude suda obavezuju upravne organe koji su posle poništaja rešenja, vezani primedbama suda i iznetim pravnim shvatanjem u obrazloženju presude. Zakon o upravnim sporovima, u čijoj primeni se vrši ocena zakonitosti donetih rešenja izvršne vlasti, je jedini procesni zakon prema kome pravno shvatanje izraženo u presudi suda obavezuje niže organe. Zbog te činjenice upravne sudije se nikada nisu posebno osećale važnim (sudije i ne boluju od bolesti važnosti), već je pojačavala odgovornost sudija prilikom zauzimanja pravnih stavova na sednicama sudskog odeljenja.

Zbog iznetih razloga, presude Vrhovnog suda Srbije o poništaju rešenja poreskih organa donetih u primeni citiranog zakona, izazvale su komentare preko medija od strane čelnika izvršne vlasti, koji nisu svojstveni zemljama na putu demokratskih promena. Diskreditovanje sudija i presuda suda od strane funkcionera izvršne vlasti, koji su stranke u postupku kod suda povodom ocene donetih rešenja, rečnikom neprimerenim i za međustranačku komunikaciju, govori o žalu za vremenima preživelog ustavnog principa jedinstva vlasti. Ukupna ocena o donetim presudama u primeni citiranog zakona će biti data po okončanim postupcima, a ovom prilikom komentarisaćemo jednu od presuda Vrhovnog suda Srbije koja je doneta u odnosu na stranog ulagača.

Naslov ovog komentara može da zvuči kontroverzno. Na prvi pogled, izgleda čudno dovođenje u vezu stranog državljanina koji ulaganjem sopstvenih sredstava u privredu naše zemlje hoće da ostvari profit. Pa, valjda je mogućnost oplodnje uloženog kapitala ono što stranog ulagača opredeljuje pri donošenju odluke o angažovanju svojih sredstava. Značaj emocija, ako uopšte postoje tom prilikom, nije presudan iz razloga koje ne treba komentarisati. Zato je sledeći primer iz prakse poučan.

Rešenjima poreskih organa je utvrđena obaveza plaćanja jednokratnog poreza prema citiranom zakonu, jer su organi našli da je obveznik, odnosno njegov pravni prethodnik, u 1992. godini koristio kredit iz primarne emisije, na koji način je u odnosu na njega primenjena odredba člana 3. stav 1. tačka 1. citiranog zakona, kojom je predviđeno da se “pod iskorišćavanjem posebnih pogodnosti iz člana 2. ovog zakona smatra naročito korišćenje sredstava primarne i sive emisije novca u finansijskim transakcijama.” Dakle, poreski organi su našli da je obveznik prijemnik prava i obaveza ranijeg pravnog lica koje je, kao pogodnost utvrđenu citiranim zakonom, ranije koristilo sredstva primarne emisije i za tu pogodnost novi pravni subjekt treba da plati obavezu jednokratnog poreza. U žalbi, koja je odbijena od drugostepenog poreskog organa, obveznik je isticao, što je ponavljao i u tužbi u upravnom sporu kod Vrhovnog suda Srbije, da je on strani ulagač austrijskog porekla, da je do 1994. godine kupovinom udela u ranijem pravnom licu od, takođe, stranog ulagača, te godine postao vlasnik pravnog lica i u tu kupovinu angažovao svu svoju imovinu u inostranstvu.

Vrhovni sud Srbije, u upravnom sporu, uvažio je tužbu tužioca - stranog ulagača i poništio rešenje drugostepenog organa. Osnovni razlog je da se proveri status tužioca kao stranog ulagača koji je, prema dokazima, taj status stekao 1994. godine, a citirani zakon je stupio na snagu u 2001. godini. Zakonom se oporezuje sticanje ekstra dohotka i ekstra imovine u periodu 1.1.1989. do stupanja na snagu Zakona (23. jun 2001. godine). Kako god nazvali ovu primenu zakona iz ugla retroaktivne primene, činjenica je da se Zakon ne primenjuje na pravne situacije posle stupanja na snagu, već samo na ranije odnose, pre stupanja na snagu zakona.

Prema stavu Vrhovnog suda Srbije, poreski organi nisu imali u vidu Zakon o stranim ulaganjima, raniji i aktuelni, u pogledu pravne sigurnosti i zaštite stranih ulagača. Naravno, ovom prilikom sud se nije bavio pitanjima zalaganja uglednih profesora i advokata prema kojima i domaćim ulagačima treba omogućiti pogodnosti sigurnosti koje imaju strani ulagači. Činjenica je da su zakoni o stranim ulaganjima uvek štitili sigurnost ulaganja stranih ulagača. Interes ove zemlje, danas više nego ikad, je da se privuče strani kapital. Zato je i stav suda da se Zakon o jednokratnom porezu ne može primeniti na stranog ulagača.

U obrazloženju presude Vrhovnog suda Srbije, U. 3217/02 od 23.10.2002. godine dati su sledeći razlozi:

“Pored ukazanih propusta oko pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja u ovoj poreskoj stvari, osporeno rešenje se zasniva i na pogrešnom pravnom stavu prema kome ima mesta primeni citiranog zakona, bez obzira odakle potiču sredstva uložena u preduzeće čiji je tužilac suvlasnik. Primena prava od strane poreskih organa u ovoj poreskoj stvari je u suprotnosti sa odredbom člana 6. Zakona o stranim ulaganjima (“Službeni list SFRJ” 77/88), kakvo rešenje, u pogledu pravne sigurnosti i zaštite stranih ulagača, sadrži i član 9. Zakona o stranim ulaganjima (“Službeni list SRJ” 3/02).

Odredbom člana 6. Zakona o stranim ulaganjima (“Službeni list SFRJ” 77/88), koji je važio u vreme stranog ulaganja tužioca u preduzeće u Jugoslaviji, bilo je predviđeno da su “prava stranih ulagača po osnovu uloženih sredstava zaštićena ovim zakonom i ne mogu se umanjiti drugim zakonom ili propisom.” Odredbom člana 9. st. 1. i 2. Zakona o stranim ulaganjima iz 2002. godine predviđeno je da strani ulagač uživa punu pravnu sigurnost i pravnu zaštitu u pogledu prava stečenih ulaganjem, kao i da prava stranog ulagača stečena u momentu upisa stranog ulaganja u sudski registar ne mogu biti sužena naknadnom izmenom zakona i drugih propisa.

Prema pravnom stavu Vrhovnog suda Srbije, odredba člana 4. Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečenih iskorišćavanjem posebnih pogodnosti (“Službeni glasnik RS” 36/01), o obvezniku jednokratnog poreza na ekstra dohodak i ekstra imovinu, ne odnosi se na stranog ulagača - pravnog sledbenika domaćeg pravnog lica i korisnika sredstava primarne emisije, ukoliko je status stranog ulagača stekao pre stupanja na snagu Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu ... Upravo razlozi pravne sigurnosti stranih ulagača, koji su citiranim zakonima o stranim ulaganjima podignuti na nivo zabrane sužavanja prava stranog ulagača stečenih u momentu upisa stranog ulaganja u sudski registar naknadnom izmenom zakona i drugih propisa, isključuju primenu Zakona o jednokratnom porezu ... u odnosu na stranog ulagača.”

Sud, po svom ustavnom položaju, nema funkciju da poziva strane ulagače da svoj kapital ulažu u privredu Srbije. Ali, uvek će poništiti nezakonito rešenje upravnih organa kojim se ugrožava status stranog ulagača zajemčen Zakonom o stranim ulaganjima.

Davno, pre više od dvadeset godina, sada pok. Dragiša Vitošević, ugledni srpski književnik, razmišljajući o hrabrosti rekao je ovom autoru “hrabrost je nemanje drugog izbora”.