Prof. dr Slobodan Perović

Kada je reč o toleranciji kao pravnofilozofskom pojmu, treba primetiti da postoje brojne teorije koje objašnjavaju kauzu i potrebu tolerancije u demokratskom društvu. Tako, teorija diskursa uživa danas veliki ugled (Kaufman), mada je u suštini bila već poznata u Platonovoj akademiji gde se govorilo o zajedničkom komuniciranju. Ipak, u novije vreme (Habermas) ispoljena je teorija obrazloženog konsenzusa istine, prema kojoj, istina ne može naći svoj izvor samo u prostom faktu saglasnosti, već u snazi boljeg argumenta koji se ostvaruje u ambijentu idealne govorne situacije. To je takva situacija koja daje podjednake šanse učesnicima debate koji nisu privilegovani ni po kakvom osnovu (rođenju ili ubeđenju), koji imaju slobodu govora bez ikakve fizičke ili psihičke prinude (vis absoluta ili vis compulsiva) i koji su, najzad, istinoljubivi. Pod dejstvom ovih pretpostavki, ne odlučuje solo consensus većine ili manjine, već snaga boljeg argumenta kao ishodište tolerancije koja pretpostavlja da su bili dopušteni svi argumenti. Međutim, pošto nijedan konsenzus nije konačan, ovako donesen zaključak i utvrđen argument, načelno može biti korigovan (onim što bi mi pravnici nazvali klauzulom rebus sic stantibus), i to je, prema Kaufmanu, princip korekcije, koji uz princip argumentacije i princip konsenzusa, čini tri noseća stuba teorije diskursa. Po istom autoru, tolerancija pokreće pitanje odnosa između istine, slobode i jednakosti.

Međutim, kada je reč o ovom autoru, naročito želim da vam skrenem pažnju na razliku između praktične netolerancije i dogmatske netolerancije. Samo ova druga je vredna pažnje jer ona vodi u diktaturu koja nam na području prava ostavlja besprimernu samovolju.

Ona, uz druge determinante nelegitimnog prava, vodi i dovodi pravo u carstvo samovolje i nasilja kao opozicije umnosti. Slobodan sam da vas podsetim da smo mi učili pravne studije, živeli i radili pod dejstvom takve definicije prava koja je državu shvatala kao monopol za fizičko nasilje, a pravo samo kao instrument volje vladajuće klase. Sasvim sigurno, to je jedan očigledan i istorijski zvučan primer dogmatske netolerancije na delu. Ta netolerantna formula, teorijski (ponavljam, teorijski) nije preživela ni život jednog stogodišnjaka, ali, praktično (ponavljam, praktično), u ovom ili onom vidu, ona je i danas na sceni u značajnom delu sveta, i to, samo ponegde još kao matica, a mnogo više kao matrica i kao atribut nepravne države.

Dalje, prema ovom filozofskom konceptu, tolerancija je nepodeljena, ali nije bezgranična. Samo se po sebi razume da se važeći pravedni zakoni moraju poštovati i da se ne može tolerisati zločin. Tolerancija se, dakle, ne završava bezuslovno na netoleranciji, nego samo na netoleranciji koja ugrožava našu slobodu (Kaufman).

Tako, putem tolerancije, odnosno dogmatske netolerancije dolazimo do jedne velike teme koja pokreće fundamentalno pitanje pravednih i nepravednih zakona i njihovo poštovanje ili nepoštovanje. Teorija pravde ovde u centar zbivanja postavlja pitanje: pokornost nepravednom zakonu ili odziv pravdi, svojoj savesti i svome razumu, autonomiji svoje ličnosti. U vezi s tim je i pitanje prava na otpor i prava na građansku neposlušnost.

Dilema je prastara, ali uvek živa. Sokrat i njegove sudije razilazili su se u jednom bitnom pitanju odnosa države i pojedinca, u suštini pitanju tolerancije. Sudije su zastupale državnopravno zapovedanje, a Sokrat ličnu slobodu mišljenja. Po nahođenju sudija Sokrat je sa slobodom mišljenja preterivao, jer ako bi svako držao da je pametniji od države, šta bi ostalo od državnog prava zapovedanja. Sokrat je stajao na gledištu da bez slobode mišljenja nema moralnog razvitka, a to je stvar naše savesti. U slučaju Sokratovom postavilo se, ne može biti jasnije, pitanje odnosa između državnog autoriteta i lične slobode. Po rečima Slobodana Jovanovića, to pitanje bilo je predmet razmišljanja i samog Platona koji je čvrsto stajao na gledištu da čovek u oblasti svojih uverenja ne duguje nikom pokornost, pa ni državi. Prema ovom stavu, kada država guši slobodu mišljenja, ona tada čini zločin protiv čovečnosti, jer ugušiti slobodu mišljenja, isto je što i ugušiti glas savesti u nama. Kao što se vidi, reč je o odnosu savesti i iskušenja čoveka, jer “u nj ratuje duša s tijelom”.

Kako se pre toliko vekova, stvar završila sa Sokratom, svi dobro znamo, ali moram reći da je Sokrat bolje prošao pred sudom istorije, nego pred sudom atinske demokratije (Slobodan Jovanović). Ipak, savremena pravna civilizacija ne postavlja princip nadmoći individualne volje nad zakonom kao opštim aktom zajednice. Drugim rečima, pravna i socijalna sigurnost, kao jedan deo opšte pravde, nalaže da se zakoni imaju poštovati, ali se postavlja pitanje, koji i kakvi zakoni: pravedni, podnošljivo nepravedni, nepodnošljivo nepravedni. Za prva dva, stvar je jasna, oni se imaju poštovati. Međutim, kada jedan zakon propisuje očiglednu nepravdu koja je egzaktno konstatovana opštim mišljenjem, postavlja se bitno pitanje: poštovati takav zakon (u ime sigurnosti, zaštite nečijih interesa) ili mu se odupreti savešću i umnošću njegove interpretacije u smislu postizanja pravednog rešenja.

Pre nego što izložim pitanje tzv. građanske neposlušnosti i prava na otpor koje se javlja upravo na prostoru nepravednih zakona, zadržaću se u kratkim crtama na nekim opštim mestima, odnosa pravednog i tolerantno nepravednog zakona, s jedne strane, i nepodnošljivo nepravednog (netolerantnog) zakona, s druge strane. U tom smislu, pažnju zaslužuju opusi dva autora. Jedan je Gustav Radbruh koji je pred očima imao nepodnošljivo nepravedne zakone iz perioda Drugog svetskog rata (njegovo delo Zakonsko nepravo i nadzakonsko pravo 1946) i drugi, Džon Rouls koji je, oko tri decenije kasnije, dakle, u drugačijim istorijskim prilikama i u prisustvu kodifikovanih ljudskih prava od strane UN, isti problem video očima svoje Teorije pravde (1971), delo koje je širom sveta izazvalo značajne komentare, i koje je, zahvaljujući CIDu iz Podgorice, izdavaču koga znalački vodi moj uvaženi kolega Dragan Vukčević, u izvrsnom prevodu gospodina Milorada Ivovića, 1998. godine, ugledalo svetlost dana i na ovom našem jezičkom području.

Svojim filozofskim opusom Gustav Radbruh je visoko digao glas protiv nepodnošljivo nepravednog pozitivnog prava, a u korist univerzalnih načela prirodnog prava. On je već u “prvom minutu” svoje filozofije prava (delo Pet minuta filozofije prava koje je javnosti bilo saopšteno 1945. godine) postavio temelje filozofiji Zakonskog neprava i nadzakonskog prava, delo koje je, kako sam već naglasio, bilo saopšteno javnosti 1946. godine.

To je jedna sintagma, tačnije, sinteza vekovne evolucije pitanja odnosa pozitivnog i prirodnog prava. U tom smislu, po mom dubokom ubeđenju, to je jedna juristička algebra, poput Aristotelove komutativne i distributivne pravde, Kantovog kategoričkog imperativa ili apriorne formule Huga Grocijusa o pravednosti prirodnog prava. To je, dakle, jedna sinteza koja na velika vrata ulazi u kulturu zakonitosti i civilizaciju prava uopšte.

Prema ovoj formuli: kada zakoni svesno opovrgavaju volju za pravdom, kada se npr. ljudska prava samovoljno odobravaju ili odriču, onda ti zakoni nemaju važnost, onda im narod ne duguje poslušnost, onda i pravnici moraju naći hrabrosti da im poreknu karakter prava.

Naročito je značajna njegova skala zakona sa stanovišta količine pravde. Po njemu, razume se, ima zakona koji odgovaraju pravdi. Ali, ima i onih koji su sadržinski nepravedni i nesvrsishodni i njih Radbruh naziva podnošljivo nepravednim. Tada, pozitivno pravo ima prednost, pre svega, zbog pravne sigurnosti koja čini element opšte pravde. Međutim, ima i takvih zakona koji u toliko nepodnošljivoj meri protivreče pravdi, da zakon kao neispravno pravo mora odstupiti pred pravdom. To su zakoni najgrublje diskriminacije ljudi i njihovih asocijacija, i za njih, ovaj autor će reći, da nemaju ni minimum pravde i da ih, kao takve, ne treba poštovati.

Po Radbruhu, nemoguće je povući oštriju liniju između slučajeva zakonskog neprava i zakona koji važe uprkos neispravne sadržine ali se najopštija granica može povući rečima: kad se čak i ne teži za pravdom, kad se jednakost, koja čini jezgro pravde, prilikom donošenja zakona, svesno osporava. Onda zakon nije samo “neispravno pravo”, on šta više uopšte nema pravnu prirodu. Autor je mislio na veliki deo zakona nacionalfašističkog prava, ali to je samo jedan primer, što znači da se njegova tipologija na pravedne i nepravedne zakone može uzeti kao opšta opservacija, u čemu se ogleda dubina i značaj ove filozofije.

Ta teorija zakonskog neprava i nadzakonskog prava na paradigmatičan način iskazuje odnos između pozitivnog prava i prirodnog prava koje je pravedno per se. Ipak, neka mi bude dozvoljeno, da u okvirima ove reči koja je nužno vremenski ograničena, razmišljam i o nekim mogućim opaskama.

Pre svega, kada je reč o kriterijumu razlikovanja podnošljivo i nepodnošljivo nepravednih zakona, područje društvene tolerancije vidim kao demarkacionu liniju između rečenog stepena nepravednih zakona. Naime, sve one zakone koji ne ispunjavaju ni najniži stepen društvene tolerancije treba kvalifikovati kao nepodnošljivo nepravedne zakone.

Granice društvene tolerancije mogu se egzaktnim putem utvrditi: stepen pravne nesigurnosti, opšte mišljenje, komparativni pregled, statistička upoređenja, javno mnjenje, ishod različitih socioloških istraživanja, istorijske granice, ustaljena pravila ponašanja, i drugi slični parametri, mogu, sa velikom dozom sigurnosti, ukazati da je neko zakonsko rešenje ispod područja društvene tolerancije. Tako na primer: ako bi neki zakon danas ustanovio suštinsku diskriminaciju po rođenju ili ubeđenju (recimo zabranu svim ženskim licima prava glasa ili prava nasleđa), mogao bi, primenom kriterijuma društvene tolerancije biti označen kao nepodnošljivo nepravedan zakon.

Čini se, kao da Radbruhova kategorična ocena o nevažnosti nepodnošljivo nepravednih zakona, ostaje nedorečena pred pitanjem oslobođenja od takvih zakona. Je li to evolucija ili revolucija prava. Razume se, da smislu umnog prirodnog prava odgovara evolucija, a nikada revolucija kao nasilje jednih u odnosu na druge. Ova koncepcija polazi od stanovišta da čovečiji um, razum i animus mora biti na onom stepenu društvenog autoriteta da se pitanje prava i pravde moraju rešavati evolutivnim putem, shodno determinantama pravne i opšte kulture određene zajednice i njene istorijske nužnosti.

Ali, ako me pitate, a morate me pitati, hoće li sud primeniti jedan nepodnošljivo nepravedan zakon ili će odbiti da ga primeni, moj odgovor leži u mogućnosti interpretacije zakona od strane suda (sudija sudi na osnovu razumevanja zakona, a ne kao automatizovani primenjivač), i to u takvoj interpretaciji pomoću koje će sud, ne odbijajući primenu zakona, ovaj protumačiti tako, kako to odgovara visokim ciljevima pravednog prava, notorne i legitimne istine međunarodnih standarda koji su istovremeno i sastavni delovi unutrašnjeg javnog i pravnog poretka.

U stvari, tu je osnovno pitanje: ako već postoje nepodnošljivo nepravedni zakoni koji uživaju pravnu snagu, hoće li sud, prilikom konkretnog rešenja spornog slučaja, odbiti njihovu primenu (što je bliže Radbruhu) čime bi povredio načelo legaliteta, ili će sud na neki drugi način sprečiti njihovo štetno dejstvo ili će, najzad, primeniti takve zakone, što ne bi bilo opravdano sa gledišta individualnog i zajedničkog razuma.

Bez sumnje, najbolji način da se ljudi oslobode ovakvih zakona jeste njihovo ukidanje od strane nadležnog zakonodavnog tela, i u tom smislu su neophodne inicijative svih, a naročito suda koji je u najvećem broju slučajeva nadležan da postojeće zakone primenjuje. Međutim, ako se takvi nelegitimni zakoni uporno održavaju na snazi, onda, čini se, sud ne bi mogao formalno da odbije njihovu primenu zbog načela legaliteta i pravne sigurnosti, ali ono što mora da učini, to je, da putem ciljne interpretacije takve zakone privede razumu i da ih tako interpretirane primeni saobrazno nespornim načelima racionalnog (umnog) prirodnog prava, koja su danas dobila potpuni legitimitet u kodifikatorskim aktima međunarodne zajednice, aktima koji su u najvećem delu i opšti izvori unutrašnjeg ili regionalnog pravnog poretka prosvećenih naroda. Na taj način, monizam nepravde jedne zakonske norme, prevazilazi se pluralizmom njene interpretacije od strane suda. Sud tada postaje poslednja brana i odbrana, ne samo legaliteta, već i legitimiteta prava.

Drugi autor koga sam pomenuo, Džon Rols izjasniće se, takođe, o ovom pitanju, ali na jedan ipak, rekao bih, smireniji način, jer on nije imao pred očima tako brutalne primere nepravednih zakona, kao što je to Gustav Radbruh imao. On je, kako rekoh, sedamdesetih godina pisao svoju Teoriju pravde, a to je bilo sasvim drugo vreme u odnosu na Radbruhovo, daleko stabilnije, kada je već veliki broj normi o ljudskim pravima bio kodifikovan u okviru međunarodne zajednice. Po njemu, pravda je prva vrednost društvenih ustanova. Zakoni i ustanove, ma koliko delotvorno i dobro uređeni, ako nisu pravični, moraju da se reformišu ili napuste. I dalje: prava zasnovana na pravdi ne mogu biti predmet političkog pregovaranja. To su aksiomi koji ostaju. Nepravda se može trpeti samo onoliko koliko je to nužno da bi se izbegla još veća nepravda. Zato javno shvatanje pravde možemo da zamislimo kao temeljnu povelju dobro uređene ljudske zajednice. Na osnovu toga Rols formuliše dva načela pravde: svako lice bi trebalo da ima jednaka prava na najšire osnove slobode koje su saglasne sa istim slobodama drugih. Društvene i privredne nejednakosti trebalo bi da budu tako uređene da je istovremeno razumno očekivati da će biti svakome od koristi i da su poslovi otvoreni prema svima.

Analizirajući ova dva opusa posvećena pravu i pravdi, zaključujemo da pozitivno pravo u odnosu na prirodno može biti stavljeno u tri pozicije: prvo, pozitivno pravo je u saglasnosti ili pretežnoj saglasnosti sa načelima racionalnog prirodnog prava; drugo, ono je u podnošljivom raskoraku sa pomenutim načelima i kao podnošljivo nepravedno može biti primenjeno uz odgovarajuću asistenciju interpretacije; treće, ono je u apsolutnoj protivrečnosti sa tim načelima, i sud tada ne bi trebalo da odbije primenu pozitivnog prava, već da ga putem interpretacije (naročito ciljne) privede pravednom rešenju.