Zakonom o privatizaciji (Službeni glasnik Republike Srbije 38/01) i Uredbom o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica (Službeni glasnik Republike Srbije 38/01), propisane su određene promene u pravnom položaju poverilaca koje se odražavaju na mogućnost i uslove realizacije potraživanja prema dužniku (preduzeću ili drugom pravnom licu) koji se restrukturira u postupku privatizacije društvenog ili državnog kapitala kojim raspolaže. Nova rešenja u zakonu i podzakonskim aktima mogu dovesti poverioca u situaciju da se, protivno njegovoj volji, prolongira naplata dospelih potraživanja, kao i da deo ili čak čitavo potraživanje bude ugašeno, odnosno postane nenaplativo. U ovom tekstu izlažu se propisani osnovi i uslovi za delimičan ili potpun prestanak potraživanja u postupku restrukturiranja, kao i određena kritika ovih rešenja sa gledišta njihove usklađenosti sa pozitivno-pravnim propisima.

Zakonom o privatizaciji određena je obaveza svih preduzeća i drugih pravnih lica (osim onih za koje je posebnim propisima drugačije određeno), a koja raspolažu društvenim ili državnim kapitalom, da se u roku od 4 godine (do sredine 2005. godine) privatizuju javnom prodajom tog društvenog ili državnog kapitala. Na ovaj način zakonodavac, imajući u vidu neophodnost promene vlasničke strukture nasleđene iz prethodnog perioda, rešava problem neefikasne transformacije društvene svojine u druge oblike svojine, koji je karakterisao period poslednjih desetak godina, kada svojinska transformacija, određena tadašnjim propisima, nije bila obavezna za preduzeća i druga pravna lica.

Obaveza prodaje društvenog, odnosno državnog kapitala, za one subjekte koji takvim kapitalom raspolažu, ogleda se u obavezi organa upravljanja da, u okviru roka od četiri godine po stupanju na snagu Zakona o privatizaciji, donesu odluku o pokretanju inicijative za privatizaciju i sačine prikaz osnovnih podataka o svom preduzeću, odnosno drugom pravnom licu (prospekt). Obaveznost privatizacije ogleda se takođe i u mogućnosti da inicijativu, kojom se pokreće postupak prodaje društvenog, odnosno državnog kapitala, preduzme i Agencija za privatizaciju i to kako u slučaju da u navedenom roku od 4 godine organ upravljanja preduzeća ili drugog pravnog lica ne donese odluku o pokretanju inicijative za privatizaciju, tako i pre isteka tog roka, u slučaju da Agencija za privatizaciju proceni da je potrebno sprovesti postupak restrukturiranja. Inicijativu za privatizaciju može pokrenuti i Ministarstvo za privredu i privatizaciju Republike Srbije, kao i svako lice (fizičko i pravno) koje je zainteresovano za kupovinu akcija ili udela po osnovu privatizacije. Preduzeće, odnosno drugo pravno lice sa društvenim ili državnim kapitalom mora da se povinuje inicijativi za privatizaciju, bez obzira da li inicijativa potiče od Agencije za privatizaciju, Ministarstva ili zainteresovanog kupca, time što će izraditi prospekt i odgovarajući program (program privatizacije ili program restrukturiranja) i isti u kratkom roku dostaviti Agenciji za privatizaciju radi sprovođenja daljeg postupka prodaje akcija ili udela. Dakle, nakon pokretanja inicijative za privatizaciju postupak privatizacije putem prodaje društvenog, odnosno državnog kapitala sprovodi Agencija za privatizaciju po službenoj dužnosti. Preduzeće ili drugi subjekt koje se privatizuje ne može više da zaustavi ovaj proces, koji se završava prodajom i odgovarajućom promenom oblika organizovanja prodatog pravnog lica.

Međutim, na samom početku procesa privatizacije, znači po pokretanju inicijative za privatizaciju i po eventualnom objavljivanju prospekta u sredstvima javnog informisanja, može se doći do zaključka da se privatizacija konkretnog subjekta ne može uspešno sprovesti. Ovo je moguće zbog neodgovarajuće strukture kapitala u pravnom licu koje treba privatizovati, njegovog neodgovarajućeg oblika organizovanja, prezaduženosti i drugih razloga. Po pravilu, nemogućnost sprovođenja privatizacije ogleda se u nepostojanju zainteresovanih kupaca, koju činjenicu Agencija za privatizaciju saznaje na osnovu objavljenog prospekta, kada se po proteku roka određenog oglasom Agencije ne jave potencijalni kupci, kao i u drugim slučajevima kada pre objavljivanja prospekta Agencija ustanovi da se privatizacija ne može uspešno sprovesti. U ovakvim slučajevima Agencija za privatizaciju, koristeći se diskrecionim ovlašćenjem iz člana 19. Zakona o privatizaciji, donosi odluku o restrukturiranju pravnog lica u cilju omogućavanja prodaje njegovog kapitala ili imovine.

Iz navedenog proizilazi da postupak restrukturiranja nije obavezna faza u postupku privatizacije preduzeća i drugih pravnih lica sa društvenim, odnosno državnim kapitalom. Restrukturiranje se sprovodi samo kod nekih subjekata i to onda kada se privatizacija (prodaja) ne može ostvariti bez određenih prethodnih promena subjekta privatizacije u pogledu organizacije, statusnih pitanja, obaveza i potraživanja, delatnosti i drugih pitanja.

Restrukturiranje se može sastojati u statusnim ili organizacionim promenama u preduzeću ili drugom pravnom licu (spajanje, podela, prodaja delova preduzeća, prenos imovine ili dela imovine na drugi pravni subjekt i promena oblika preduzeća), poravnanja iz dužničko-poverilačkih odnosa, smanjenja broja zaposlenih i drugih mera.

Postupak restrukturiranja pokreće se odlukom Agencije za privatizaciju, koja je dužna da u roku od 15 dana u sredstvima javnog informisanja oglasi da je pokrenut ovaj postupak. Istovremeno Agencija obaveštava i registarski sud o pokretanju postupka restrukturiranja.

Nakon pokretanja postupka pristupa se izradi i donošenju programa restrukturiranja, što može uraditi ili preduzeće koje se restrukturira ili Agencija za privatizaciju. Program sadrži mere koje treba preduzeti radi prodaje kapitala ili imovine preduzeća i kompletan plan privatizacije. Ovim programom određuje se i “sudbina” potraživanja poverilaca.

Zakonom o privatizaciji i Uredbom o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica propisan je niz pravnih posledica pokretanja postupka restrukturiranja. Jedna grupa tih posledica se odnosi na ograničenje pravnog subjektiviteta preduzeća i drugih pravnih lica (zabrana raspolaganja imovinom, zaduživanja, sticanja, povećanja ili smanjenja učešća u kapitalu drugih subjekata, statusnih promena, promena unutrašnje organizacije, investicionih ulaganja, i drugo), uz unošenje u firmu preduzeća naznake “u restrukturiranju”.

Druga grupa pravnih posledica pokretanja postupka restrukturiranja odnosi se na mogućnost naplate potraživanja od subjekta koji se restrukturira. Prema odredbi člana 20. stav 4. Zakona o privatizaciji, nakon donošenja odluke o pokretanju postupka restrukturiranja, poverioci ne mogu preduzimati radnje radi prinudne naplate svojih dospelih potraživanja. Naplata potraživanja odlaže se do okončanja postupka restrukturiranja, odnosno do prodaje kapitala ili imovine, to jest do okončanja čitavog postupka privatizacije (član 6. stav 2. Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica). Ova odredba odnosi se na sva potraživanja prema subjektu koje se restrukturira, pa i na ona koja su obezbeđena. Ova odredba se odnosi takođe i na započete postupke izvršenja pred nadležnim sudom radi naplate novčanog potraživanja.

Članom 8. Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica propisana je obaveza poveriocima da prijave svoje potraživanje u roku koji odredi Agencija za privatizaciju u oglasu o pokretanju postupka restrukturiranja. Prijavljuju se i dospela i nedospela potraživanja. Uz prijavu potraživanja poverilac podnosi i dokaze o postojanju potraživanja i o njegovoj visini.

Prijava potraživanja u postupku restrukturiranja ima dvojaki značaj sa gledišta tog postupka. Prvo, na osnovu podnetih prijava utvrđuje se ukupno dugovanje subjekta restrukturiranja i svojstvo većinskog poverioca, koji, ima određena ovlašćenja vezana za donošenje programa prestrukturiranja preduzeća i drugog pravnog lica. Drugo, Uredbom je propisano da potraživanja koja nisu prijavljena u skladu sa Uredbom (nisu prijavljena u ostavljenom roku ili ne sadrže potrebne podatke o poveriocu, osnovu i visini potraživanja, odnosno ne sadrže dokaze) ne mogu se namiriti. Dakle, propuštanje poverioca da uredno prijavi svoje potraživanje dovodi do prestanka tog potraživanja, kako proizilazi iz odredbe člana 8. stav 3. Uredbe.

Program restrukturiranja, koji donosi preduzeće ili drugo pravno lice koje se restrukturira, odnosno Agencija za privatizaciju, sadrži podatke o iznosu dugova subjekta koji se restrukturira i o načinu njihovog plaćanja, odnosno otplate. U izradi programa restrukturiranja mogu učestvovati svi zainteresovani poverioci (ne samo većinski poverilac). Treba imati u vidu da su gubici i nelikvidnost jedan od glavnih razloga zbog kojih će se pokretati postupak restrukturiranja. U toj situaciji dužnik, koji se restrukturira, po pravilu neće biti u mogućnosti da blagovremeno i uredno izmiri sva svoja dugovanja. Zbog toga je sa jedne strane propisana nemogućnost prinudne naplate, a sa druge, postupak poravnanja sa poveriocima, što sve treba da “pruži predah” dužniku koji bi iskoristio za sprovođenje restrukturiranja.

Program restrukturiranja, bez obzira da li ga donosi Agencija ili preduzeće i drugo pravno lice, donosi se uz obaveznu saglasnost većinskog poverioca. Pod većinskim poveriocem podrazumeva se jedan ili više poverilaca čija su ukupna potraživanja veća od polovine ukupnog duga subjekta restrukturiranja. Tim programom naplata potraživanja svih poverilaca (a ne samo većinskog poverioca) može se odložiti, može doći do promene dužnika tako što će se dugovanje, sa jednog zavisnog dužnika preneti na drugog, a sve u okviru povezanih preduzeća, i može se potpuno ili delimično otpisati dug, pripadajuća kamata ili druga potraživanja. Za poverioce sa većinskim državnim kapitalom propisana je i mogućnost konverzije potraživanja u kapital subjekta restrukturiranja, čime takav poverilac stiče udeo ili akcije u subjektu restrukturiranja.

Program restrukturiranja usvojen uz saglasnost većinskog poverioca obavezan je za sve poverioce (član 18. Uredbe). Na ovaj način i poverioci koji se nisu saglasili sa takvim programom restrukturiranja imaju jednak položaj kao poverioci koji su dali svoju saglasnost. To znači da i za njihova potraživanja važi odlaganje naplate ili reprogramiranje duga subjekta restrukturiranja, promena dužnika, odnosno da su i njihova potraživanja delimično ili u potpunosti otpisana, odnosno prestala da postoje.

Može se reći da davanjem saglasnosti većinskog poverioca na program restrukturiranja dolazi do zaključenja sporazuma dužnika, koji se restrukturira i poverilaca o odlaganju naplate ili reprogramiranju duga, promene dužnika i delimičnom ili potpunom otpuštanju duga. S obzirom na odredbu člana 20. stav 2. Zakona o privatizaciji ovaj sporazum zaključuje se pod raskidnim uslovom. Naime, sporazum će ostati punovažan samo u slučaju da postupak restrukturiranja uspe, odnosno da ovaj postupak rezultuje prodajom celokupnog društvenog ili državnog kapitala, odnosno imovine subjekta koji se restrukturira.

Saglasnošću većinskog poverioca svi dugovi subjekta koje se restrukturira se mogu odložiti, odnosno reprogramirati. Odlaganje i reprogramiranje dugova može se vršiti ne samo u okviru roka određenog za restrukturiranje i privatizaciju, već i za period nakon izvršene prodaje kapitala i imovine preduzeća, odnosno drugog pravnog lica. Jednom zaključen sporazum, kroz formu prihvatanja programa restrukturiranja od strane većinskog poverioca, svojim pravnim dejstvom obavezuje kako sve poverioce, tako i subjekt koji se restrukturira i prodaje i nakon njegove privatizacije. Može se očekivati da će najčešće odlaganje plaćanja dugova biti izvršeno za period posle privatizacije, odnosno za period kada se očekuje novi zamah u privrednoj aktivnosti preduzeća koje se privatizuje.

Članom 3. tačka 2. Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica propisano je da se uz saglasnost većinskog poverioca može izvršiti prenos obaveza sa jednog zavisnog preduzeća na drugo zavisno preduzeće u okviru povezanih preduzeća. Pod zavisnim preduzećem, u smislu Zakona o preduzećima, smatra se ono preduzeće u kome drugo preduzeće (matično preduzeće) ima učešće u njegovom kapitalu preko 25%, uz isti toliki procenat glasova u skupštini zavisnog preduzeća i pravom da imenuje članove upravnog odbora u zavisnom preduzeću u istom procentu. Pod zavisnim preduzećem smatra se i ono pre-duzeće u kome drugo (matično) preduzeće ima po ugovoru pravo da imenuje najmanje četvrtinu članova upravnog odbora ili ima najmanje četvrtinu glasova u skupštini. Uslov za prenos obaveza je, prema navedenom, da oba preduzeća, dužnik koji se restrukturira i preuzimalac obaveza, imaju isto matično preduzeće.

Prenos obaveza vrši se na osnovu ugovora između subjekta koji se restrukturira i zavisnog preduzeća - preuzimaoca. Saglasnost na ovaj ugovor od strane poverioca nije potrebna jer je ista saglasnost data kroz formu saglasnosti većinskog poverioca na program restrukturiranja, koji sadrži i odredbu o preuzimanju duga, odnosno prenosu obaveza sa subjekta restrukturiranja na preuzimaoca. Dakle, shodno navedenoj Uredbi ugovor o prenosu obaveza sa subjekta restrukturiranja na drugo zavisno preduzeće, kao preuzimaoca, bio bi punovažan i u slučaju da se prenose obaveze prema poveriocu koji nije glasao za program, odnosno koji nije saglasan sa prenosom obaveza. Na ovaj način subjekt restrukturiranja prestaje da bude dužnik, a na njegovo mesto stupa preuzimalac, prema kome poverilac ima ista ovlašćenja koja je imao prema subjektu restrukturiranja, kao dužniku.

Mogućnost da se uz saglasnost većinskog poverioca otpišu svi dugovi subjekta restrukturiranja propisana je odredbom člana 3. tačka 3. Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica. Otpis duga može biti delimičan, otpisivanjem dela glavnice, cele ili dela pripadajuće kamate i drugih potraživanja. Otpisan može biti i dug u celosti, sa svim sporednim potraživanjima.

Sredstva ostvarena prodajom društvenog ili državnog kapitala u postupku privatizacije raspodeljuju se za finansiranje penzija, podsticanje razvoja, isplate naknade za nacionalizovanu imovinu, vraćanje dugova Republike Srbije i za druge namene. Odredbom člana 14. Uredbe predviđena je mogućnost da se ipak namire otpisana potraživanja poverilaca. Ovo nije obavezno i postojaće u slučaju da je isto predviđeno programom restrukturiranja uz saglasnost većinskog poverioca i prihvatanje od strane Agencije za privatizaciju. Potraživanja se namiruju iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala u postupku privatizacije i to pre raspodele ovih sredstava za napred navedene namene. Prvenstvo u namirenju tada imaju poverioci sa obezbeđenim potraživanjima.

Naravno, moguće je kombinovanje odlaganja, prenosa i otpisivanja duga u postupku restrukturiranja.

(NE)Usklađenost sa zakonom

Članom 19. stav 2. Zakona o privatizaciji propisano je da program restrukturiranja, između ostalog, podrazumeva i poravnanje iz dužničko-poverilačkog odnosa, a u članu 20. stav 1. tačka 1. istog Zakona propisano je da poverioci mogu, u celini ili delimično, otpisati dug i sporedna potraživanja. Ovim zakonom nije propisan prestanak potraživanja za slučaj da isto nije uredno prijavljeno u postupku restrukturiranja, niti mogućnost da se saglasnost većinskog poverioca za promenu dužnika ili otpis duga odnosi i na one poverioce koji tu saglasnost nisu dali. Ovakve posledice propisane su Uredbom o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica koju je donela Vlada Republike Srbije.

Ne ulazeći ovde u detaljniju analizu ustavnosti i zakonitosti ističemo da je Zakonom o obligacionim odnosima, kao saveznim propisom, u članu 17. stav 2. propisano da se obaveza može ugasiti samo saglasnošću volja strana u obligacionom odnosu ili na osnovu zakona. Kako Zakonom o privatizaciji, niti drugim zakonom, nije propisano da se obaveze subjekta restrukturiranja gase u slučaju nepodnošenja prijave od strane poverilaca u postupku restrukturiranja, kao što nije ni propisano da se obaveze subjekta restrukturiranja prema manjinskim poveriocima u celosti ili delimično gase bez njihove saglasnosti, a na osnovu saglasnosti većinskog poverioca, to je očigledna nesaglasnost odgovarajućih odredaba Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica sa navedenim odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Isto tako za promenu dužnika potreban je shodno članu 446. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima pristanak poverioca, pa odredba Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica koja propisuje da se promena dužnika odnosi i na poverioca koji nije pristao na takvu promenu (član 18. Uredbe) nije u saglasnosti sa Zakonom o obligacionim odnosima. Isti je slučaj i sa odlaganjem plaćanja bez saglasnosti konkretnog poverioca, a na osnovu saglasnosti većinskog poverioca.