LIČNA UPRAVA PRIVATNOG PREDUZETNIKA

Mr Dragiša Slijepčević,
sudija Ustavnog suda Srbije

Uvodne napomene

Jedna od novina Zakona o stečajnom postupku je i propisivanje mogućnosti sprovođenja stečajnog postupka nad preduzetnikom. Time Zakon otvara mogućnost sprovođenja stečajnog postupka i nad fizičkim licem. Ratio legis ovakvog rešenja nalazi se u samom određenju pojma privatnog preduzetnika. On prema važećim propisima obavlja određenu delatnost radi sticanja dobiti i u svom poslovanju ostvaruje pozitivne ili negativne poslovne rezultate.1 S tim u vezi, i preduzetnik biva sposoban ili nesposoban da odgovori svojim poslovnim obavezama, odnosno da izmiri svoja dugovanja prema poveriocima. Jednakost svih subjekata pred zakonom nalaže jednak tretman svih učesnika privrednih odnosa bez obzira na njihov status pravnog ili fizičkog lica. Iz tih razloga i potrebe pravne sigurnosti zakonodavac je propisao da se postupak stečaja sprovodi i nad preduzetnikom.

To je novo zakonsko rešenje u odnosu na ranije važeći Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji.2 Međutim, stečaj fizičkog lica nije novina u našem stečajnom pravu. Stečajni postupak nad fizičkim licem je poznavao stečajni zakon Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine. Saglasno paragrafu 67. tog zakona stečaj se otvarao nad imovinom dužnika koji je nesposoban za plaćanje. Osim toga, paragraf 68. je dopuštao mogućnost vođenja stečaja i nad prezaduženom zaostavštinom. Na taj način je stečajna sposobnost izjednačena sa parničnom sposobnošću i dopuštena mogućnost vođenja stečaja nad fizičkim licem3. Međutim, naš Zakon o stečajnom postupku dopušta vođenje stečaja samo nad preduzetnikom kao fizičkim licem, a ne i u odnosu na ostala fizička lica. Na taj način je učinjen samo prvi korak u približavanju našeg stečajnog zakonodavstva savremenom stečajnom pravu koje poznaje i dopušta vođenje stečajnog postupka i nad fizičkim licima koja nisu nosioci privrednih aktivnosti. S tim u vezi, treba istaći da je i Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji dopuštao vođenje stečajnog postupka nad radnjom, ali samo u slučaju kada je ista organizovana kao pravno lice. Važeći Zakon o ličnom radu dopušta fizičkom licu da osnuje radnju radi samostalnog obavljanja delatosti i sticanja dobiti4. U tom smislu se preduzetnik smatra i subjektom stečajnog postupka.5 Međutim, stečaj se ne sprovodi nad radnjom, već poslovanjem kojim se bavi preduzetnik kao fizičko lice. Zato je određenjem preduzetnika kao stečajnog dužnika Zakon o stečajnom postupku, u stvari, dopustio mogućnost vođenja stečaja nad fizičkim licem.

Lična uprava preduzetnika predstavlja poseban vid stečajnog postupka. Ona se karakteriše određenim specifičnostima u odnosu na opšti stečajni postupak. Potreba za posebnim uređenjem lične uprave je posledica činjenice da se u tom slučaju postupak stečaja sprovodi nad preduzetnikom – fizičkim licem. U tom smislu su propisana posebna pravila postupka koja se primenjuju samo kada je subjekt stečajnog postupka preduzetnik. Ona su ograničenog pravnog dejstva, jer se tiču taksativno određenih situacija koje su zakonom posebno propisane.6 U tom delu se isključuju opšta pravila stečajnog postupka. Međutim, sva ostala opšta pravila stečaja se primenjuju i u postupku lične uprave preduzetnika. To praktično znači da se pravila postupka lične uprave mogu primeniti samo u postupku stečaja nad preduzetnikom, a ne i prema privrednim društvima sa statusom pravnog lica.7

Osnovna razlika između postupka lične uprave koji se sprovodi nad preduzetnikom i postupka stečaja nad privrednim društvima sa statusom pravnog lica je u različitim ovlašćenjima stečajnog upravnika. Naime, stečajni upravnik je obavezan organ i jednog i drugog postupka, ali sa različitim ovlašćenjima u opštem stečajnom postupku u odnosu na postupak lične uprave. On u postupku lične uprave zadržava samo kontrolnu i nadzornu funkciju, dok se ostala ovlašćenja stečajnog upravnika rešenjem stečajnog veća o pokretanju stečajnog postupka prenose na preduzetnika.8 U tom domenu se ogleda i suštinska razlika između lične uprave preduzetnika i opšteg stečajnog postupka. To znači da se sva ostala opšta pravila stečajnog postupka primenjuju i u postupku lične uprave preduzetnika. U tom smislu je i odredbom stava 1. člana 144. Zakona o stečajnom postupku propisano da se stečajni postupak nad stečajnim dužnikom – preduzetnikom kome je odobrena lična uprava sprovodi po odredbama Zakona o stečajnom postupku. To praktično znači da se postupak lične uprave sprovodi u nadležnosti istih sudskih organa kao i opšti stečajni postupak. Stečajno veće i stečajni sudija su sudski organi i u postupku lične uprave. Njihova ovlašćenja su i u tom postupku identična ovlašćenjima propisanim za opšti stečajni postupak. U postupku lične uprave se formiraju i poverilački organi koji učestvuju u sprovođenju opšteg stečajnog postupka. To su skupština i odbor poverilaca. I njihove nadležnosti su identične sa ovlašćenjima ustanovljenim za opšti stečajni postupak. Osim toga, i u postupku lične uprave se primenjuju pravni instituti opšteg stečajnog postupka. To dalje znači da se i u postupku lične uprave sprovodi prethodni i glavni stečajni postupak, utvrđuju prijavljena potraživanja stečajnih poverilaca, vrši unovčenje imovine stečajnog dužnika i sprovodi postupak deobe i namirenja priznatih potraživanja. U tom postupku se mogu primeniti i odredbe kojim se uređuje postupak reorganizacije, pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika i ostvarenja prava razlučnih i izlučnih poverilaca.

Osnov i sadržina lične uprave

Lična uprava u stečajnom postupku ex lege je dopuštena samo u slučaju pokretanja stečajnog postupka nad preduzetnikom kao stečajnim dužnikom. Sam pojam lične uprave podrazumeva stečajni postupak u kome ovlašćenja stečajnog upravnika vrši sam preduzetnik kao stečajni dužnik. Njemu se rešenjem o pokretanju (otvaranju) stečajnog postupka odobrava da nastavi da upravlja i raspolaže svojom imovinom, odnosno stečajnom masom. Međutim, lična uprava ne nastupa automatski sa otvaranjem stečajnog postupka nad preduzetnikom, već samo ako su za to kumulativno ispunjena tri uslova. Da bi se lična upava uvela potrebno je da se: a) sa tim saglasi poverilac koji je pokrenuo postupak stečaja; b) da stečajni dužnik to sam predloži i c) da se učini verovatnim da određivanje lične uprave neće dovesti do oštećenja interesa poverilaca niti do produžavanja stečajnog postupka.9

Lična uprava se ne može uvesti u slučaju kada je stečajni postupak pokrenut po predlogu javnog tužioca iako su zato ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 140. stav 1. Zakona o stečajnom postupku. To je posledica činjenice da se stečajni postupak pokreće na predlog javnog tužioca u slučaju kada postoji opravdana sumnja da je nesposobnost plaćanja na strani stečajnog dužnika povezana sa izvršenjem krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti. U tom slučaju bi omogućavanje preduzetniku da nastavi da upravlja i raspolaže stečajnom masom moglo dovesti do prikrivanja ili uništavanja dokaza izvršenog krivičnog dela. Stoga je u takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji zabranjeno određivanje lične uprave. Takođe, razlozi maksimalne zaštite interesa poverilaca za njihovo najpovoljnije namirenje u stečajnom postupku opravdavaju zakonom ustanovljenu mogućnost da se na zahtev odbora poverilaca lična uprava zamenjuje upravljanjem od strane stečajnog upravnika.10 Time se obezbeđuje potrebna objektivnost i uspostavlja efikasan sistem kontrole gazdovanja stečajnom masom.

Smisao lične uprave je u ovlašćenju preduzetnika kao stečajnog dužnika da sam upravlja i raspolaže imovinom, odnosno stečajnom masom. Međutim, odredbom člana 141. Zakona o stečajnom postupku se uspostavlja korektiv tog opšteg principa. To se čini postavljanjem stečajnog upravnika čija je osnovna funkcija nadzor nad radom preduzetnika. Ona se realizuje u skladu sa rešenjem o pokretanju stečajnog postupka tako što stečajno veće određuje obim i prirodu poslova za čiju punovažnost je potrebna prethodna saglasnost stečajnog upravnika. To drugim rečima znači da je nadležnost stečajnog upravnika u takvim slučajevima modifikovana u odnosu na redovni stečajni postupak. Stečajni upravnik nije organ upravljanja stečajnom masom već nadzorni organ nad preduzetnikom koji zadržava ovlašćenja koja je imao i pre pokretanja stečajnog postupka. Međutim, preduzetnikova sposobnost donošenja poslovnih odluka se ograničava kroz uslovljavanje pribavljanja prethodne saglasnosti stečajnog upravnika. To se čini rešenjem stečajnog veća kojim se taksativno određuju poslovi za čiju punovažnost je potrebna prethodna saglasnost stečajnog upravnika. Ovo je opšte pravilo od koga je dopušteno odstupanje samo u slučaju propisanom odredbom člana 141. stav 3. Zakona o stečajnom postupku. Njome je izričito određeno da se ograničenje iz stava 2. tog člana ne odnosi na poslove raspolaganja za koje važe opšta pravila pouzdanja u javne knjige. Ovakvim zakonskim naređenjem štite se prava savesnih trećih lica. To su lica koja stupaju u pravne odnose sa preduzetnikom kao stečajnim dužnikom povodom prometa njegovih prava upisanih u javne knjige. Reč je, pre svega, o pravu svojine preduzetnika kao fizičkog lica na njegovoj nepokretnoj imovini. Promet tog prava je pravno dozvoljen uz postojanje zakonom propisanog pravnog osnova (iustus titulus) i načina sticanja (modus acquirendi). Sticanje prava svojine na nepokretnim stvarima se realizuje upisom u odgovarajuću javnu knjigu (katastar nepokretnosti ili zemljišna knjiga) izvršenog prometa tog prava po osnovu ugovora podobnog za uknjižbu. Međutim, takvo raspolaganje se može ograničiti rešenjem stečajnog veća na način da se njegova punovažnost uslovi prethodnom saglasnošću stečajnog upravnika. U tom slučaju bi izostanak saglasnosti stečajnog upravnika vodio ništavosti pravnog posla. Do ograničenja ovakvih raspolaganja može doći na način i pod uslovima propisanim odredbom člana 141. stav 2. Zakona o stečajnom postupku. Ona se izriču rešenjem stečajnog veća o pokretanju (otvaranju) stečajnog postupka. U tom slučaju stečajno veće taksativno određuje sve pravne poslove čija je punovažnost uslovljena prethodnom saglasnošću stečajnog upravnika. Ova ograničenja su po svojoj pravnoj prirodi identična ograničenjima u zastupanju učesnika u obligacionim odnosima propisanih odredbom člana 55. Zakona o obligacionim odnosima. Zato bi u redovnom toku stvari druga ugovorna strana imala pravo da zahteva od stečajnog upravnika da se u primerenom roku izjasni da li zaključeni ugovor sa preduzetnikom bez njegove saglasnosti održava na snazi. Ako se on u tom roku ne izjasni, ili odbije da dâ saglasnost smatraće se da ugovor nije ni zaključen11. Međutim, ovo opšte pravilo važi samo za one pravne poslove koji se mogu realizovati bez upisa u javnu knjigu. Njegova primena je isključena za sve pravne poslove raspolaganja preduzetnika za koja važe opšta pravila pouzdanja u javne knjige.12 Stoga se u tim slučajevima ne može primeniti opšte pravilo o nepunovažnosti pravnih poslova zaključenih bez propisane saglasnosti zastupnika jedne od ugovornih strana. To ima za posledicu da druga ugovorna strana punovažno stiče pribavljeno raspolaganje od strane preduzetnika i u situaciji kada isti nije imao potrebnu saglasnost stečajnog upravnika za zaključenje pravnog posla. Do toga će uvek doći ako se druga ugovorna strana pouzdala u tačnost javnih knjiga o postojanju prava preduzetnika da raspolaže sa pravom upisanim u te knjige. Međutim, u načelo tačnosti javnih knjiga se može pouzdati samo savesna ugovorna strana. Savesnom se može smatrati ona strana ugovornica koja nije znala i nije mogla znati da je punovažnost zaključenog pravnog posla sa preduzetnikom uslovljena prethodnom saglasnošću stečajnog upravnika. U protivnom, ako je drugoj ugovornoj strani bilo poznatoj, ili joj je moralo biti poznato, da preduzetnik ne može stupati u pravne odnose bez saglasnosti stečajnog upravnika ona neće steći pravo koje je bilo predmet raspolaganja takvim pravnim poslom, bez obzira što je saglasno javnim knjigama preduzetnik imao ovlašćenje da sa istim raspolaže. U tom slučaju ona će imati pravo samo da zahteva vraćanje datog po tom osnovu. To pravo nesavesna ugovorna strana može ostvariti kao stečajni poverilac četvrtog isplatnog reda.

Saglasno rečenom, može se zaključiti da se na izuzetak propisan odredbom člana 141. stav 3. Zakona o stečajnom postupku može pozvati samo savesna ugovorna strana. Istina, to nije izričito propisano odredbom člana 141. Međutim, to proizilazi iz činjenice da je izuzetak iz stava 3. tog člana propisan sa ciljem da se i u postupku stečaja nad preduzetnikom zaštiti načelo tačnosti javnih knjiga. To se čini zbog višeg društvenog interesa iskazanog u potrebi očuvanja pravne sigurnosti kao jednog od temeljnih pravnih načela. Ovo iz razloga što pravna sigurnost predstavlja jedno od najvažnijih obeležja pravne države. Međutim, uprkos tome pravna sigurnost može predstavljati zaštitu od štetnih pravnih posledica samo za savesne, a ne i za nesavesne učesnike pravnog prometa. Zato se i na tačnost upisa u javnim knjigama može pozvati samo savesna, a ne i nesavesna strana ugovornica iz pravnog posla zaključenog sa preduzetnikom bez saglasnosti stečajnog upravnika.

Nasuprot savesnim ugovornim stranama koje i bez saglasnosti stečajnog upravnika mogu postati titulari nekog prava koje se stiče upisom u javne knjige, to nije slučaj i sa pribaviocima ostalih prava. Oni se ne mogu pozivati na izuzetak propisan odredbom člana 141. stav 3. Zakona o stečajnom postupku. Zato će ugovorne strane iz takvog pravnog posla moći samo da zahtevaju vraćanje protiv činidbe iz stečajne mase kao stečajni poverioci.13 Na taj način zakonodavac je napravio jasnu razliku između pribavilaca prava koja se stiču upisom u javnu knjigu i svih ostalih prava za čije pribavljanje je dovoljan samo ugovor zaključen sa preduzetnikom. To praktično znači da se ta prava mogu punovažno steći samo u slučaju kada su pribavljena pravnim poslom zaključenim sa preduzetnikom uz saglasnost stečajnog upravnika. U protivnom, izostanak saglasnosti stečajnog upravnika vodi pravnoj nevaljanosti ugovora. Šta više, takav ugovor se ne može osnažiti ni pod uslovima propisanim odredbom člana 55. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo iz razloga što je odredba člana 141. stav 4. Zakona o stečajnom postupku imperativnog karaktera. Njome se definitivno uređuje pravna situacija koja nastaje zbog izostanka saglasnosti stečajnog upravnika za zaključenje pravnog posla sa preduzetnikom. To se čini propisivanjem zakonskog naređenja da druga ugovorna strana iz takvog pravnog posla ima samo pravo da zahteva vraćanje protiv činidbe iz stečajne mase. Pod protivčinidbom se podrazumeva novčana protivvrednost datog - stvari ili usluge koja je predstavljala predmet neodobrenog pravnog posla sa preduzetnikom. To daje pravo poveriocu takvog potraživanja da isto ostvari namirenjem iz stečajne mase kao stečajni poverilac četvrtog isplatnog reda.

Položaj i ovlašćenje stečajnog upravnika u postupku lične uprave

U postupku lične uprave sve radnje koje u redovnom stečajnom postupku preduzima stečajni upravnik, preduzima sam preduzetnik kao stečajni dužnik. Preduzetnik je dužan da u skladu sa opštim pravilima po kojima se sprovodi stečajni postupak izvrši popis imovine koja ulazi u stečajnu masu, sačini listu svojih poverilaca i izvrši pregled imovine. Ove radnje se realizuju u skladu sa opštim pravilima stečajnog postupka. To obavezuje preduzetnika da popiše svoju imovinu koja ulazi u stečajnu masu na način propisan odredbom člana 85. Zakona o stečajnom postupku. Realizacija ove obaveze se sprovodi taksativnim naznačenjem svih stvari koje ulaze u stečajnu masu, uz navođenje njihove procene o visini očekivanog unovčenja. Procenu vrednosti predmeta stečajne mase može izvršiti sam preduzetnik, ili veštak koga uz saglasnost stečajnog sudije on angažuje. Međutim, sporno je šta čini imovinu preduzetnika kao stečajnog dužnika. Ovaj spor nastaje iz razloga što preduzetnik kao fizičko lice može sticati imovinu u zajednici sa svojim bračnim drugom ili drugim članovima porodičnog domaćinstva. Jasno je da zajednička imovina u neopredeljenom delu ne može predstavljati predmet popisa i namirenja preduzetnikovih dugovanja. Zato je pre popisa zajedničke imovine neophodno utvrditi koliko iznosi preduzetnikov doprinos u njenom sticanju. Saglasno tome mora se izvršiti i razvrgnuće tako stečene imovine. U tom slučaju, a shodno odredbi člana 61. Zakona o stečajnom postupku, razvrgnuće zajedničke imovine preduzetnika i trećih lica sprovešće stečajni sudija po pravilima vanparničnog postupka. Tek potom može se popisati deo imovine koji je po sprovedenom razvrgnuću pripao preduzetniku kao stečajnom dužniku. Osim toga, sporno je i da li se popisom mogu obuhvatiti i sredstva – imovina preduzetnika koja služi za izmirenje njegovih zakonskih obaveza izdržavanja maloletne dece i bračnog druga, odnosno trećih lica kojima je takvo pravo priznato prema preduzetniku odlukom suda. Zakonom o stečajnom postupku nije uređeno od kakvog je uticaja otvaranje postupka stečaja nad preduzetnikom u odnosu na njegove zakonske obaveze izdržavanja trećih lica. Stoga ostaje da se vidi kako će se to pitanje razrešiti u sudskoj praksi trgovinskih sudova. U svakom slučaju, zakonom ustanovljena prava izdržavanja trećih lica od strane preduzetnika moraju se uzeti u obzir kod popisa i procene njegove imovine kao stečajnog dužnika na način što će se ista tretirati kao pravo odvojenog namirenja titulara prava zakonskog izdržavanja, ili posebni troškovi stečajne mase. Sledeća obaveza preduzetnika je da sačini popis poverilaca prema kojima ima neizmirena dugovanja. On to mora učiniti na način i pod uslovima propisanim odredbom člana 86. Zakona o stečajnom postupku. To praktično znači da se realizacija ove obaveze ostvaruje izradom liste poverilaca koji prema njegovoj poslovnoj dokumenaciji imaju neizmirena potraživanja. Međutim, u listu poverilaca se moraju uvrstiti i sva druga lica koja svoja potraživanja dokumentuju odgovarajućim ispravama. U listi se posebno moraju označiti svi razlučni i izlučni poverioci, kao i zaposlena lica kod preduzetnika za iznose neisplaćenih zarada. Za svakog poverioca se moraju navesti i svi podaci propisani odredbim člana 86. stav 3. Zakona o stečajnom postupku. To su: 1) firma i sedište, odnosno prebivalište sa kontakt adresom; 2) iznos potraživanja sa određivanjem glavnog duga i obračunom kamate; 3) pravni osnov potraživanja i 4) označenje stvari na kojima postoji razlučno ili izlučno pravo. Osim toga, preduzetnik je dužan da pored liste poverilaca sastavi i listu svojih dužnika. Istina, ta obaveza preduzetnika nije izričito propisana. Međutim, ona se podrazumeva jer je preduzetniku izričito naloženo da izvrši pregled imovine. Pod imovinom se podrazumevaju sva prava i obaveze koje preduzetnik ima u trenutku pokretanja (otvaranja) stečajnog postupka. Zato se može zaključiti da preduzetnik mora sačiniti i listu svojih neizmirenih potraživanja. I u tom slučaju se moraju taksativno naznačiti njegovi dužnici uz navođenje svih podataka o istima kao i prilikom sastavljanja liste poverilaca preduzetnika. Inače, pregled imovine podrazumeva obavezu izrade početnog stečajnog bilansa. On se mora sačiniti na način i u rokovima propisanim odredbom člana 88. Zakona o stečajnom postupku.

Odredbom člana 143. stav 2. Zakona o stečajnom postuku ustanovljena je nadzorna funkcija stečajnog upravnika nad izvršenim popisom imovine stečajnog dužnika. U tom smislu, stečajni upravnik je dužan da obavesti sud da li je popis izvršen na zakonom propisan način, odnosno koji deo ovakvog popisa nije učinjen korektno. Uočene nepravilnosti se otklanjaju tako što protiv tih delova popisa stečajni poverioci mogu izjaviti prigovor. Pri tome treba ukazati da je stečajnom upravniku stavljeno u dužnost i da odredi protiv kojih delova popisa stečajni poverioci mogu izjaviti prigovor. Ovakvo zakonsko naređenje bi podrazumevalo da stečajni upravnik neposredno odlučuje o pravu na prigovor stečajnih poverilaca protiv pojedinih delova popisa imovine preduzetnika. Zato bi doslovna primena ove odredbe vodila i zaključku da stečajni poverioci ne mogu izjaviti prigovor protiv onih delova popisa imovine koji su po oceni stečajnog upravnika pravilno sačinjeni. Ipak, čini se da takvo stanovište nema pravno utemeljenje. Ovo iz razloga što stečajni poverioci imaju pravnog interesa da prigovaraju svim nepravilnostima u radu stečajnog upravnika. To pravo je shodno odredbi čl. 27. st. 2. tačka 1. i izričito priznato odboru poverilaca. Ovo su opšta pravila stečajnog postupka koja se shodno primenjuju i u postupku lične uprave preduzetnika. Stoga se odlukom stečajnog upravnika ne može isključiti pravo stečajnih poverilaca da pobijaju listu poverilaca u svim delovima za koje oni ocene da predstavljaju rezultat određenih nepravilnosti u radu preduzetnika. Oni su ovlašćeni da u tom slučaju izjave prigovor. Međutim, Zakonom o stečajnom postupku nije propisano koji sudski organ je stvarno nadležan da odluči o tom prigovoru. Zato se pitanje nadležnosti za odlučivanje o ovim prigovorima mora razrešiti u skladu sa opštim ovlašćenjima stečajnog veća, odnosno stečajnog sudije. Odredbom člana 11. tačka 7. propisano je da stečajno veće odlučuje o prigovorima protiv radnji stečajnog upravnika. Kod takvog stanja stvari i činjenice da u postupku lične uprave poslove stečajnog upravnika vrši sam preduzetnik proizilazi da je stečajno veće ovlašćeno da odlučuje i o prigovorima protiv liste poverilaca izrađene od strane preduzetnika. S tim u vezi, a obzirom da ovom odredbom nije propisan poseban rok za izjavljivanje prigovora protiv liste preduzetnika o izvršenom popisu poverilaca, može se zaključiti da i u tom slučaju važi opšti rok propisan odredbom člana 31. stav 2. Zakona o stečajnom postupku, koji iznosi pet dana.

Obustava lične uprave

Lična uprava se može obustaviti po predlogu odbora poverilaca, odnosno poverioca koji je pokrenuo stečajni postupak, stečajnog dužnika, stečajnog upravnika i stečajnog sudije.14 Takvo rešenje se donosi ako se učini verovatnim da bi dalje sprovođenje lične uprave moglo dovesti do oštećenja interesa stečajnih poverilaca, ili do nepotrebnog odugovlačenja stečajnog postupka. Razlog za obustavu lične uprave postoji i u slučaju kada preduzetnik nema interesa, ili nema kapaciteta za dalje upravljanje i raspolaganje stečajnom masom. Obustava lične uprave se mora odrediti i kada se iz izveštaja stečajnog upravnika utvrdi da preduzetnik nije pribavio prethodnu saglasnost stečajnog upravnika, odnosno da radnje popisa, sačinjavanja liste poverilaca i pregleda imovine nije izvršio na zakonom propisani način. Rešenje o obustavi lične uprave donosi stečajno veće na predlog odbora poverilaca, poverioca koji je pokrenuo stečajni postupak, stečajnog dužnika, stečajnog upravnika, ili stečajnog sudije. Međutim, stečajno veće je dužno da pre donošenja odluke po predlogu za obustavu lične uprave sasluša stečajnog dužnika – preduzetnika.15 Izuzetak od tog pravila postoji samo u slučaju kada je predlog za obustavu lične uprave podneo sam stečajni dužnik - preduzetnik. Takva mogućnost je dopuštena iz razloga što je cilj i svrha prethodnog saslušanja provera osnovanosti navoda iz predloga za obustavu lične uprave.

Pravo na žalbu protiv rešenja kojim se odlučuje o obustavi lične uprave priznato je svakom licu legitimisanom za podnošenje predloga za obustavu lične uprave. To su stečajni dužnik (preduzetnik), odbor poverilaca, poverilac koji je pokrenuo stečajni postupak i stečajni upravnik. O izjavljenoj žalbi odlučuje drugostepeni sud, s tim što odluku po istoj mora doneti u roku od 30 dana od dana prijema16. Međutim, i ova zakonska odredba sadrži terminološku nepreciznost u odnosu na pravne posledice koje proizvodi rešenje stečajnog veća doneto po predlogu za obustavu lične uprave. To je posledica činjenice da se stavom 3. odredbe člana 143. Zakona o stečajnom postupku pravo na žalbu priznaje protiv rešenja o obustavi postupka, a ne rešenja o obustavi lične uprave. Zato bi se na temelju jezičkog značenja upotrebljenog naziva rešenja protiv koga se žalba izjavljuje moglo zaključiti da se njegovim donošenjem obustavlja i dalji tok stečajnog postupka. Međutim, usvajanjem predloga za obustavu lične uprave proizvode se pravna dejstva samo u odnosu na dotadašnji pravni status preduzetnika u okviru postupka stečaja, a ne i na sam tok i ishod stečajnog postupka. Zato se i pravna dejstva odluke stečajnog veća po podnetom predlogu za obustavu lične uprave tiču samo obima ovlašćenja i položaja preduzetnika u postupku stečaja, a ne i samog stečajnog postupka. Zbog toga smo mišljenja da u tom smislu treba razumeti ne samo pravo značenje već i pravni učinak rešenja kojim se usvaja predlog za obustavu lične uprave.

Obustavom lične uprave stečajni upravnik preuzima stečajnu masu i vrši sve kasnije radnje u stečajnom postupku. Zato rešenje o obustavi lične uprave ima konstitutivno dejstvo u odnosu na preduzetnika, a deklarativno u odnosu na stečajnog upravnika. To je posledica činjenice da je stečajni upravnik već postavljen rešenjem stečajnog veća o pokretanju stečajnog postupka, zbog čega se rešenjem o obustavi lične uprave samo aktiviraju opšta ovlašćenja koja on ima u skladu sa odredbama Zakona o stečajnom postupku. To znači da sa ukidanjem lične uprave stečajni upravnik gubi nadzornu funkciju i preuzima dalje upravljanje stečajnom masom, a samim tim i odgovornost za zakonito i pravilno izvršenje tih poslova. Inače, prenošenje nadležnosti upravljanja stečajnom masom sa preduzetnika na stečajnog upravnika i dalje nastavljanje vođenja postupka po proceduri redovnog stečajnog postupka vrši se ex lege. To je, ujedno, i osnovno pravno dejstvo rešenja o obustavi lične uprave.

Z a k lj u č a k

Uvođenje zakonske mogućnosti vođenja postupka stečaja nad preduzetnikom predstavlja značajan napredak našeg stečajnog zakonodavstva na planu njegovog usaglašavanja sa savremenim stečajnim pravom razvijenih zemalja. Međutim, postojeće normativno uređenje pravnog instituta lične uprave nije pravno zaokruženo. Izvan njegovog domašaja su ostala mnoga važna pitanja od značaja za zakonito i efikasno sprovođenje postupka stečaja nad preduzetnikom. To je posledica činjenice da postojeće zakonsko rešenje ne definiše mesto i ulogu stečajnih poverilaca u postupku lične uprave. Zakon ne propisuje postupak neposredne kontrole poverilaca nad preduzetnikom kome je poverena lična uprava. Nadzorna funkcija rada i poslovanja preduzetnika koji vrši ličnu upravu nalazi se u isključivoj nadležnosti stečajnog upravnika koji te poslove obavlja bez mišljenja i saglasnosti stečajnih poverilaca. Šta više, Zakon je nedorečen i u pogledu mogućnosti ulaganja prigovora od strane stečajnih poverilaca na sačinjeni popis imovine od strane privatnog preduzetnika. U tom smislu nedostaju i posebna pravila o popisu i mogućnosti unovčenja predmeta zajedničke imovine preduzetnika sa trećim licima koji su neposredno korišćeni u obavljanju njegove delatnosti. Isti je slučaj i sa mogućnošću ostvarenja zakonskog prava izdržavanja trećih lica prema preduzetniku, odnosno izuzimanju minimalnih sredstava iz stečajne mase neophodnih za egzistenciju privatnog preduzetnika.

Sve to stvara potrebu za doslednijim zakonskim uređenjem pravnog instituta lične uprave, čemu se mora posvetiti posebna pažnja u postupku budućih izmena i dopuna Zakona o stečajnom postupku.

___________________________

1 Status i položaj privatnog preduzetnika uređen je Zakonom o privatnim preduzetnicima Republike Srbije ("Službeni glasnik SRS" br. 54/89, 9/90, "Službeni glasnik RS" br. 19/91, 46/91, 31/93). Zakon o privrednim društvima ("Službeni glasnik RS" br. 125/04) određuje da se i preduzetnik registruje kao ostali privredni subjekti i da taj status imaju i druga fizička lica koja se u vidu zanimanja bave nekom slobodnom profesijom i koja su upisana u posebni registar u skladu sa posebnim zakonom koji takvu mogućnost reguliše.

2 "Službeni list SFRJ" br. 15/65 i 21/65)

3 Vidi Franjo Goršić, Komentar stečajnog zakona, strana 207. i 208, "Geca kon" AD Beograd 1934.

4 Član 2. i 4. Zakona o privatnim preduzetnicima.

5 Vidi odredbu člana 33. Zakona o stečajnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 84/04)

6 Pravila uvođenja lične uprave u postupku stečaja nad privatnim preduzetnikom uređena su odredbama člana 140-143. Zakona o stečajnom postupku.

7 Vidi odredbu člana 140. Zakona o stečajnom postupku.

8 Delokrug poslova stečajnog upravnika uređen je odredbom člana 17. Zakona o stečajnom postupku

9 Vidi odredbu člana 140. stav 1. Zakona o stečajnom postupku

10 Član 140. stav 2. Zakona o stečajnom postupku

11 Vidi odredbu člana 55. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima.

12 Takav izuzetak izričito propisuje odredba člana 141. stav 3. Zakona o stečajnom postupku.

13 Vidi odredbu člana 141. stav 4. Zakona o stečajnom postupku

14 Vidi odredbu člana 143. stav 1. Zakona o stečajnom postupku

15 Obaveza saslušanja preduzetnika pre donošenja odluke o predlogu za obustavu lične uprave konstituisana je imperativnom odredbom člana 143. stav 2. Zakona o stečajnom postupku. Ovakvo zakonsko naređenje predstavlja izraz nastojanja da se spreče zloupotrebe koje mogu nastati u slučaju šikanoznog ili proizvoljnog podnošenja predloga da se lična uprava obustavi.

16 Vidi odredbu člana 32. stav 5. Zakona o stečajnom postupku.