PRIMENA NOVIH ZAKONSKIH REŠENJA U POSTUPCIMA STEČAJA POKRENUTIM PO ZAKONU O PRINUDNOM PORAVNANJU, STEČAJU I LIKVIDACIJI

Dragiša Slijepčević,
sudija Vrhovnog suda Srbije

Uvod

Novi Zakon o stečajnom postupku (Službeni glasnik RS broj 84/2004) stupio je na snagu 2.8.2004. godine, a počeo da se primenjuje 1.2.2005. godine. Odredbom člana 185. tog zakona propisani su slučajevi u kojima se njegove odredbe primenjuju i na postupke stečaja pokrenute po Zakonu o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Saglasno toj odredbi Zakon o stečajnom postupku se primenjuje na sve postupke stečaja u kojima do dana stupanja na snagu tog zakona sud nije doneo odluku o unovčenju imovine stečajnog dužnika (član 185. stav 1. Zakona o stečajnom postupku). Odredbe Zakona o stečajnom postupku se primenjuju i na ranije pokrenute postupke stečaja u kojima je doneta odluka o unovčenju imovine, ali ako do dana početka njegove primene nije prodato više od 50% knjigovodstvene vrednosti imovine stečajnog dužnika (član 185. stav 2. Zakona o stečajnom postupku). U svim ostalim slučajevima započeti postupci stečaja pokrenuti po Zakonu o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji do dana stupanja na snagu Zakona o stečajnom postupku, nastaviće se po odredbama zakona po kome su i pokrenuti (član 185. stav 3. Zakona o stečajnom postupku).

Iz rečenog proizlazi, da se po odredbama Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji mogu okončati samo oni postupci stečaja u kojima je do dana početka primene Zakona o stečajnom postupku prodato više od 50% knjigovodstvene vrednosti imovine stečajnog dužnika. S tim u vezi, treba istaći i da je odredbom člana 186. Zakona o stečajnom postupku propisano da ranije imenovani stečajni upravnici mogu obavljati tu dužnost bez licence najduže još tri meseca od dana početka izdavanja licenci. Obaveza primene odredbi novog zakona o stečajnom postupku na započete postupke stečaja po Zakonu o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, stvorila je u praksi brojne probleme. Oni su posledica drugačijeg uređenja novim zakonom uslova za pokretanje postupka stečaja, propisivanja novih ovlašćenih predlagača i novih stečajnih organa, kao i određenjem zakonskih rokova za pojedine faze postupka stečaja, odnosno preduzimanja određenih stečajnih radnji.

Zakon o stečajnom postupku ne poznaje mogućnost pokretanja stečaja po službenoj dužnosti zbog blokade žiro - računa stečajnog dužnika u trajanju od 60 dana bez prekida, odnosno 60 dana sa prekidom u proteklih 75 dana. Otuda se postavlja pitanje da li je Narodna banka Srbije zbog ovlašćenja konstituisanog odredbom člana 54. stav 1. tačka 4. Zakona o platnom prometu (Službeni glasnik RS, broj 43/2004) zadržala pravni status ovlašćenog predlagača za pokretanje postupka stečaja i nakon stupanja na snagu novog zakona. Posebno je sporno, da li sud može postupati po predlogu Narodne banke Srbije koji je podnet pre stupanja na snagu novog zakona, po kome do tog datuma nije doneto rešenje o pokretanju (otvaranju) postupka stečaja. U praksi problem izaziva i obaveza suda da u ranije započetim postupcima stečaja formira nove stečajne organe (skupštinu i odbor poverilaca) i primeni nove rokove propisane za pojedine faze postupka, odnosno preduzimanja stečajnih radnji. Sporno je takođe, da li i od kog datuma treba primeniti zakonom propisani rok za održavanje prvog poverilačkog ročišta i izbor skupštine i odbora poverilaca, kada je u započetom postupku već održano ročište za utvrđivanje potraživanja, odnosno izvršena prodaja imovine stečajnog dužnika. Kod činjenice da je u započetom postupku stečaja prodata imovina stečajnog dužnika u iznosu manjem od 50% njegove knjigovodstvene vrednosti postavlja se pitanje, da li se i u tom slučaju postupak stečaja može okončati reorganizacijom stečajnog dužnika. Osim toga, Zakon o stečajnom postupku dopušta i mogućnost prijave potraživanja i po isteku za to određenog roka. Na taj način je rok za prijavu potraživanja izgubio prekluzivni karakter propisan Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Stoga je u praksi sporno da li takvo zakonsko rešenje dopušta mogućnost naknadnog prijavljivanja potraživanja za koje je već doneto pravnosnažno rešenje o odbacivanju neblagovremeno podnete prijave. Novim zakonom o stečajnom postupku propisani su i drugačiji uslovi za obavljanje dužnosti stečajnog upravnika u odnosu na ranije važeći zakon. Otuda i dilema da li ranije imenovani stečajni upravnici mogu nastaviti sa obavljanjem te dužnosti i nakon stupanja na snagu novog zakona. Ovo pitanje je od posebnog značaja i zbog činjenice što je novim zakonom propisano, da se u postupku sprovođenja stečaja nad pravnim licem koje je u većinskoj državnoj, odnosno društvenoj svojini za stečajnog upravnika može imenovati samo specijalizovana institucija osnovana posebnim propisom koja ima zaposlena lica sa licencom za obavljanje poslova stečajnog upravnika.

Aktuelnost navedenih pitanja nameće potrebu njihovog hitnog rešavanja. Ovo utoliko pre, što u tom delu ne postoji izgrađena sudska praksa. Zato ovaj tekst predstavlja pokušaj iznalaženja pravno validnog puta za zakonito razrešenje iznetih spornih situacija. U tom cilju je nužno ukazati na značaj ovih pitanja i istovremeno ponuditi moguće odgovore na ista.

Mogućnost pokretanja postupka stečaja po predlogu Narodne banke Srbije

Narodna banka Srbije ima ovlašćenja da prati likvidnost i solventnost pravnih lica i podnosi predlog za pokretanje postupka stečaja protiv onih pravnih lica koja zbog neizmirenih obaveza imaju blokadu računa duže od 60 dana neprekidno, odnosno 60 dana s prekidima u proteklih 75 dana. Narodna banka Srbije je ovlašćena da ove poslove obavlja sve do njihovog prenošenja u nadležnost drugih organa, odnosno drugog pravnog lica u skladu sa zakonom (član 54. stav 1. tačka 4. Zakona o platnom prometu - “Službeni list SRJ’’ broj 3/2002 i 5/2005 i “Službeni glasnik RS’’ br. 43/2004). Iz rečenog nesumnjivo proizilazi ovlašćenje Narodne banke Srbije da kao ovlašćeni predlagač pokreće postupak stečaja. Međutim, Zakon o stečajnom postupku ne poznaje Narodnu banku Srbije kao ovlašćenog predlagača postupka stečaja. Tim zakonom su taksativno utvrđeni svi ovlašćeni predlagači. To su, u prvom redu, stečajni poverioci i sam stečajni dužnik (član 40. stav 1. Zakona o stečajnom postupku). Predlog za pokretanje postupka stečaja može podneti i nadležno javno pravobranilaštvo u ime pravnog lica - poverilaca koje zastupa, i nadležni javni tužilac, ako učini verovatnim da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje zbog osnovane sumnje da je on povezan sa izvršenim krivičnim delom za koje se goni po službenoj dužnosti. Pored ovih subjekata, ovlašćeni predlagač za pokretanje postupka stečaja shodno odredbi člana 40. Zakona o stečajnom postupku je još samo i poreska uprava koja je za preduzimanje takve radnje ovlašćena posebnim zakonom. U isto vreme, odredbom člana 29. stav 1. Zakona o stečajnom postupku je propisano da se stečajni postupak pokreće samo predlogom ovlašćenog predlagača. Očito je da Narodna banka Srbije ne spada u krug ovlašćenih predlagača određenih odredbom člana 40. Zakona o stečajnom postupku. To jasno ukazuje da je Narodna banka Srbije, po stupanju na snagu Zakona o stečajnom postupku, izgubila status ovlašćenog predlagača za pokretanje postupka stečaja. Stoga je sporno da li sud može postupati i kakvu će odluku doneti po predlogu Narodne banke Srbije za pokretanje postupka stečaja podnetim posle 2.8.2004. godine.

Odgovor na ovo pitanje je sadržan u odredbi člana 29. stav 1. Zakona o stečajnom postupku. To je imperativna odredba, kojom je propisano da se postupak stečaja pokreće samo po predlogu ovlašćenog predlagača. Jezičko značenje ove odredbe je apsolutno jasno. Ono upućuje da se ovlašćenim predlagačima smatraju samo subjekti određeni Zakonom o stečajnom postupku. To su, upravo, lica iz člana 40. Zakona o stečajnom postupku. Narodna banka Srbije ne spada u krug ovlašćenih predlagača propisanih tom odredbom. Stoga ne postoje procesne pretpostavke za postupanje suda po predlogu za pokretanje postupka stečaja podnetom od strane Narodne banke Srbije posle 2.8.2004. godine. Ovo iz razloga, što se status ovlašćenog predlagača za pokretanje postupka stečaja može priznati samo licima propisanim Zakonom o stečajnom postupku, kao procesnom i materijalno-pravnom propisu kojim se taj postupak uređuje. Zato se Narodnoj banci Srbije po stupanju na snagu Zakona o stečajnom postupku ne može priznati svojstvo ovlašćenog predlagača. Iz tog razloga je i predlog Narodne banke Srbije za pokretanje postupka stečaja podnet posle 2.8.2004. godine nedozvoljen. Otuda će sud, shodno odredbi člana 29. stav 1. u vezi člana 188. Zakona o stečajnom postupku, takav predlog Narodne banke Srbije rešenjem odbaciti.

Sud će odbaciti predlog Narodne banke Srbije i u situaciji kada o podnetom predlogu za pokretanje postupka stečaja pre stupanja na snagu Zakona o stečajnom postupku nije doneto rešenje o pokretanju stečaja. Ovo iz razloga što se, shodno odredbi člana 185. stav 3. Zakona o stečajnom postupku po starom zakonu mogu nastaviti samo oni stečajni postupci, u kojima je doneta odluka o unovčenju imovine i ista prodata u procentu većem od 50% od knjigovodstvene vrednosti stečajnog dužnika. Svi ostali postupci stečaja pokrenuti rešenjem donetim pre 2.8.2004. godine u kojima je doneto rešenje o unovčenju imovine, ali nije prodato više od 50% knjigovodstvene vrednosti imovine stečajnog dužnika, nastaviće se prema odredbama novog zakona. Prema tome, prethodni uslov za nastavak stečajnog postupka, bilo po novom bilo po starom zakonu, jeste postojanje rešenja stečajnog veća o otvaranju stečajnog postupka. Ako to rešenje nije doneto do dana stupanja na snagu novog zakona nema pravne mogućnosti za otvaranje stečaja po predlogu neovlašćenog predlagača. Iz tih razloga se predlog Narodne banke Srbije podnet pre 2.8.2004. godine po kome je samo doneto rešenje o pokretanju prethodnog, a ne i stečajnog postupka, mora odbaciti kao nedozvoljen. Stečajni sud će takvu odluku doneti pozivom na odredbu člana 29. stav 1. i člana 40. Zakona o stečajnom postupku, te člana 82. i 83. stav 5. Zakona o parničnom postupku, koji se shodno odredbi člana 5. Zakona o stečajnom postupku primenjuje i u postupku stečaja.

Međutim, Narodna banka Srbije, odnosno njen guverner su i dalje ovlašćeni predlagači za pokretanje postupka stečaja i likvidacije banaka i društava za osiguranje. Guverner Narodne banke Srbije je shodno odredbi člana 14. stav 1. Zakona o sanaciji, stečaju i likvidaciji banaka (“Službeni list SRJ’’ broj 53/01) ovlašćen da podnese rešenje o ispunjenju uslova za otvaranje stečajnog postupka nad bankom na osnovu koga sud u roku od tri dana donosi rešenje o otvaranju stečajnog postupka (član 14. stav 3.). Status ovlašćenog predlagača Narodne banke Srbije za pokretanje postupka stečaja društva za osiguranje temelji se u odredbi člana 176. stav 1. Zakona o osiguranju (“Službeni glasnik RS” broj 55/2004, 70’/2004). To su posebni zakoni u odnosu na Zakon o stečajnom postupku koji imaju prioritet u primeni po svim pitanjima stečajnog postupka banaka, odnosno društava za osiguranje koja su njima uređena. Ovo je izričito propisano odredbom člana 20. Zakona o sanaciji, stečaju i likvidaciji banaka. Isti je slučaj i sa Zakonom o osiguranju, jer je odredbom člana 208. tog zakona, takođe, ustanovljen njegov prioritet u odnosu na zakon kojim se uređuju likvidacija i stečaj. Stoga se kao ovlašćeni predlagači postupka stečaja banaka i društava za osiguranje mogu pojaviti samo guverner Narodne banke Srbije, kada se pokreće stečaj banke, odnosno Narodna banka Srbije, kada se stečaj pokreće nad društvom za osiguranje.

Primena novih zakonskih rešenja

Zakonom o stečajnom postupku propisano je obavezno formiranje stečajnih organa koje ne poznaje Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. To je skupština poverilaca, ali i odbor poverilaca koji od fakultativnog organa po ranije važećem zakonu postaje obavezni stečajni organ. Pored toga, novim zakonom su propisani fiksni rokovi u kojima se ti organi moraju konstituisati. To je određeno odredbom člana 23. stav 1. Zakona o stečajnom postupku. Njome je propisano da se skupština poverilaca mora konstituisati u roku od tri dana, od dana podnošenja početnog stečajnog bilansa, a najkasnije u roku od 40 dana od dana pokretanja stečajnog postupka. Kod činjenice da je prethodni uslov za sazivanje skupštine poverilaca izrada početnog stečajnog bilansa, može se zaključiti da se početak roka od 40 dana za konstituisanje skupštine poverilaca računa od datuma donošenja rešenja o pokretanju (otvaranju) stečaja. To jasno ukazuje da se u ranije pokrenutim postupcima stečaja po Zakonu o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji ovaj rok ne može održati.

Kod takvog stanja stvari postavlja se pitanje - da li stečajno veće mora udovoljiti obavezi formiranja novih stečajnih organa i od kog datuma se moraju računati rokovi za njihovo konstituisanje. Odgovor je potvrdan, jer je odredba člana 9. stav 1. Zakona o stečajnom postupku, kojom se kao obavezni organi postupka stečaja propisuju i skupština i odbor poverilaca, imperativnog karaktera. Zato se ovi organi moraju konstituisati nezavisno od zatečene faze postupka u neokončanim postupcima stečaja na dan početka primene novog zakona. To nameće obavezu stečajnom sudu, da shodno odredbi člana 23. stav 1. Zakona o stečajnom postupku, zakaže prvo poverilačko ročište na kome će se konstituisati skupština poverilaca i izvršiti izbor predsednika i članova odbora poverilaca. Pravo učešća na tom ročištu imaju svi poverioci. To su uvek poverioci utvrđenih potraživanja, ali i oni čija su potraživanja osporena, a stečajni sudija nađe da su ista verovatna. Tako će se opredeliti članovi skupštine poverilaca u situaciji kada je pre datuma početka primene novog zakona već održano ročište za ispitivanje prijavljenih potraživanja. Međutim, i u tom slučaju mora se omogućiti učešće u radu skupštine i poveriocima koji su naknadno prijavili svoja potraživanja. U protivnom, ako do datuma početka primene novog zakona nije održano ročište za ispitivanje potraživanja u radu skupštine mogu učestvovati svi poverioci čija su potraživanja evidentirana u knjigovodstvenoj dokumentaciji stečajnog dužnika, ili su saglasno drugim pismenim ispravama učinjena verovatnim. Skupština se mora konstituisati u roku propisanom odredbom člana 23. stav 1. Zakona o stečajnom postupku ako zatečena faza postupka to, još uvek, dopušta. Ovaj rok se može održati samo ako od datuma otvaranja postupka stečaja do početka primene novog zakona nije proteklo 40 dana. To nije moguće učiniti i kada je na dan početka primene novog zakona propisani rok iz člana 23. stav 1. Zakona o stečajnom postupku već protekao. U tom slučaju, se datum početka primene Zakona o stečajnom postupku mora upodobiti sa datumom pokretanja postupka stečaja, kao početka računanja roka za konstituisanje skupštine poverilaca i izbor predsednika i članova odbora poverilaca. To konkretno znači, da se ovi organi moraju konstituisati u roku od 40 dana od dana početka primene novog zakona.

Osim toga, novi zakon o stečajnom postupku dopušta mogućnost podnošenja prijave potraživanja i po isteku zakonom propisanog roka za tu stečajnu radnju. Na to upućuje odredba člana 95. stav 1. i 2. Zakona o stečajnom postupku. Ona dopušta mogućnost podnošenja naknade prijave potraživanja sve do datuma održavanja ispitnog ročišta, ili neposredno na tom ročištu. Šta više, prijava potraživanja se može podneti i nakon toga. Stoga se saglasno odredbi člana 117. stav 1. i 2. Zakona o stečajnom postupku može zaključiti da novi zakon o stečajnom postupku dopušta mogućnost za podnošenje prijave potraživanja sve do održavanja ročišta za glavnu deobu, odnosno donošenja rešenja o glavnoj deobi. Time se otvara mogućnost da se u neokončanom postupku stečaja prijavi i potraživanje po kome je shodno prethodno važećem zakonu o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji već doneto rešenje o odbacivanju. S tim u vezi, sporno je i kakva je sudbina ranije donetih rešenja o osporenim potraživanjima i upućivanju poverilaca, ili stečajnog upravnika, na pokretanje parničnog postupka za njihovo utvrđenje. Ovaj spor nastaje zbog procesnog učinka pravnosnažnog rešenja o odbacivanju prijave potraživanja, odnosno upućivanja na parnicu. Sporno je, da li se pravnosnažnošću rešenja o odbacivanju prijave potraživanja isključuje mogućnost ponovnog prijavljivanja istog potraživanja. Jasno je, da se u uslovima prekluzivnosti roka za prijavu potraživanja takva mogućnost isključuje. Međutim, rok za prijavu potraživanja je shodno novom zakonu izgubio prekluzivni karakter. Time je, nesporno, stvorena pravna mogućnost da prijavu potraživanja podnesu i poverioci koji to ranije nisu učinili, upravo zbog prekluzivnosti roka propisanog Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Ovo iz razloga, što su ti poverioci saglasno ranije važećem zakonu propuštanjem roka samo izgubili mogućnost da svoja potraživanja naknadno prijave, ali po istima nije doneto i rešenje o odbacivanju neblagovremeno podnete prijave, jer takva procesna radnja nije ni preduzeta. U tom slučaju, se zbog odsustva rešenja o odbacivanju prijave potraživanja isključuje mogućnost pravnog učinka prigovora presuđene stvari. Zbog toga se takvi poverioci ne mogu lišiti novim zakonom propisanog prava na podnošenje naknadne prijave potraživanja. To nije slučaj i sa poveriocima koji su podneli neblagovremenu prijavu potraživanja koja je odbačena pravnosnažnim rešenjem. Ipak, takvo rešenje se ne tiče suštine stvari - da li prijavljeno potraživanje stvarno postoji ili ne postoji. Njime se samo procesno onemogućava raspravljanje o osnovanosti neblagovremeno prijavljenog potraživanja. Međutim, novi zakon o stečajnom postupku dopušta raspravu o osnovanosti svih potraživanja bez obzira na blagovremenost podnete prijava potraživanja. Zato se na temelju takve zakonske regulative mora omogućiti rasprava o osnovanosti potraživanja i onih poverilaca čija je prijava već pravnosnažno odbačena. U protivnom, ovi poverioci bi se stavili u neravnopravan položaj u odnosu na poverioce koji iz istog razloga (zbog proteka prekluzivnog roka) nisu ni podnosili prijavu potraživanja za vreme ranije važećeg zakona. Jasno je da bi se takvim postupkom narušilo ustavno načelo o jednakosti svih građana pred zakonom. Zato se mora zaključiti, da su i poverioci čije su prijave potraživanja shodno ranije važećem zakonu o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji pravnosnažno odbačene, ovlašćeni da u skladu sa novim zakonskim rešenjem podnesu naknadnu prijavu sve do datuma održavanja ročišta za glavnu deobu. Međutim, to nije slučaj i sa poveriocima koji su pravnosnažnim rešenjem upućeni da u parnici dokažu osnovanost svog potraživanja. Ovo iz razloga, što je takvo rešenje doneto po prethodno sprovedenom postupku u kome je pravnosnažno odlučeno o suštini stvari tako što je njihovo potraživanje osporeno. Ovo rešenje nema samo procesni, već i materijalno-pravni učinak. Otuda su poverioci tih potraživanja lišeni mogućnosti njihovog naknadnog prijavljivanja u skladu sa novim zakonom o stečajnom postupku. Takva potraživanja su pravnosnažno raspravljena u postupku stečaja, pa se iz tog razloga dalja rasprava o njihovoj osnovanosti može nastaviti samo pred parničnim sudom.

Mogućnost reorganizacije stečajnog dužnika

Ranije pokrenuti postupci stečaja se na dan stupanja na snagu, odnosno početka primene, novog zakona mogu zateći u različitim fazama postupka. Moguće su dve situacije. Prva, u kojoj na dan stupanja na snagu Zakona o stečajnom postupku nije doneta odluka o unovčenju imovine stečajnog dužnika. I druga, da na dan početka primene tog zakona nije prodato više od 50% knjigovodstvene vrednosti imovine stečajnog dužnika. Kod takvog stanja stvari i nesporne obaveznosti primene odredbe člana 23. Zakona o stečajnom postupku u tim situacijama, postavlja se pitanje da li se i tada može sprovesti postupak reorganizacije stečajnog dužnika. Sporno je, i da li se kod prethodno donete odluke o unovčenju imovine stečajnog dužnika može ponovo odlučivati o daljem toku postupka stečaja tako da se umesto bankrotstvom, stečaj okonča njegovom reorganizacijom.

U situaciji kada u ranije pokrenutom postupku stečaja na dan stupanja na snagu Zakona o stečajnom postupku nije doneta odluka o unovčenju imovine, nema spora, da se dalji tok stečajnog postupka mora sprovesti u skladu sa odlukom skupštine poverilaca. Ta odluka se mora doneti na način i pod uslovima propisanim odredbom člana 23. stav 4. i 5. Zakona o stečajnom postupku1. Zato se u tom slučaju i dalji tok postupka stečaja opredeljuje odlukom skupštine poverilaca. Iz rečenog nedvosmisleno proizlazi, da se postupci stečaja zatečeni u toj fazi uvek mogu nastaviti preduzimanjem mera za izradu plana reorganizacije. To dalje znači i da se u tim slučajevima uvek može izvršiti reorganizacija stečajnog dužnika.

Međutim, u drugom slučaju, kada na dan početka primene Zakona o stečajnom postupku, odnosno po isteku šest meseci od dana stupanja na snagu tog zakona, nije prodato više od 50% knjigovodstvene vrednosti imovine stečajnog dužnika već postoji odluka o unovčenju njegove imovine tom odlukom je, nesumnjivo, opredeljen i dalji tok stečajnog postupka. On bi se u slučaju nastavka i okončanja po ranijem zakonu svakako dovršio prodajom imovine stečajnog dužnika, a to znači i njegovim bankrotstvom. Stoga se postavlja pitanje - da li je pravnosnažnošću ove odluke isključena mogućnost da se i na takvim stečajnim dužnikom sprovede postupak reorganizacije. Na prvi pogled se čini da je odgovor na ovo pitanje potvrdan. Međutim, postupak stečaja se shodno odredbi člana 23. stav 5. Zakona o stečajnom postupku može okončati bankrotstvom samo kada su takvu odluku doneli poverioci sa učinjenim verovatnim potraživanjem u iznosu višem od 70% ukupnih potraživanja. Prema tome, bankrotstvo se može sprovesti jedino u slučaju kada je to izričito opredeljeno odlukom tih poverilaca. U protivnom, postupak stečaja se mora nastaviti preduzimanjem mera za izradu i usvajanje plana reorganizacije. Pri tome, treba imati u vidu da se takva odluka može doneti samo od strane za to ovlašćenog organa uz ostvarenje zakonom propisane kvalifikovane većine. Jasno je da ovi uslovi nisu ispunjeni kada je odluka o unovčenju imovine doneta od strane stečajnog veća umesto od skupštine poverilaca. Šta više, taj uslov se ne može smatrati ispunjenim i kada je postupak stečaja pokrenut i odluka o unovčenju imovine doneta zbog neizglasavanja prethodno podnetog predloga za prinudno poravnanje. Ovo iz razloga, što se predlog za zaključenje prinudnog poravnanja smatra odbijenim ako su za isti glasali poverioci sa manje od 50% ukupnih potraživanja (član 38. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji). Očito je da je ovaj procenat ispod limita propisanog odredbom člana 23. stav 5. Zakona o stečajnom postupku, koji iznosi 70%. Zato se i u tom slučaju na prvom poverilačkom ročištu može ponovo odlučivati o daljem toku stečajnog postupka nad takvim stečajnim dužnikom. To istovremeno znači i da je skupština poverilaca ovlašćena da ranije donetu odluku o unovčenju imovine zameni odlukom o reorganizaciji stečajnog dužnika. Šta više, skupština poverilaca uvek mora preispitati prethodno donetu odluku stečajnog veća o unovčenju imovine stečajnog dužnika. Saglasno tome i započeti postupak unovčenja imovine se može okončati bankrotstvom stečajnog dužnika samo kada za to glasaju poverioci čija su potraživanja učinjena verovatnim u iznosu višem od 70% ukupnih potraživanja.

Mogućnost zadržavanja ranije imenovanih stečajnih upravnika

Stečajni upravnik je i po ranije važećem i po novom zakonu o stečajnom postupku jedan od obaveznih organa postupka stečaja (član 53. stav 1. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji i član 9. Zakona o  stečajnom postupku). Međutim, uprkos formalnog identiteta ovih organa postoje i značajne razlike u mogućnosti obavljanja funkcije stečajnog upravnika po Zakonu o stečajnom postupku u odnosu na Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. One se, najpre, iskazuju kroz zakonom propisane uslove za obavljanje tih poslova po novom u odnosu na ranije važeći zakon, a potom, i kroz zakonom propisanu odgovornost lica koja tu funkciju obavljaju. Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji je propisano da se za stečajnog upravnika može odrediti svako stručno i nepristrasno lice koje istovremeno ispunjava i uslove za imenovanje na funkciju direktora preduzeća (član 59. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji). Novim zakonom su ti uslovi znatno pooštreni. To se, prvenstveno, očituje kroz zakonom propisani uslov, da se za stečajnog upravnika može imenovati samo lice koje ima licencu za obavljanje tih poslova, zatim status privatnog preduzetnika i tri godine radnog iskustva2. Kao poseban uslov za obavljanje poslova stečajnog upravnika zakonom je propisano i postojanje visoke stručne spreme kao preduslova za izdavanje licence za obavljanje poslova stečajnog upravnika (član 14. stav 2. Zakona o stečajnom postupku). Osim toga, novi zakon o stečajnom postupku propisuje i posebnu odgovornost stečajnog upravnika za štetu nanetu svim učesnicima u postupku koja je prouzrokovana namerno ili njegovom krajnjom nepažnjom. Ona je određena tako da stečajni upravnik u tim slučajevima odgovara neposredno svojom ličnom imovinom (član 19. stav 1. Zakona o stečajnom postupku).

Dosledno rečenom, očito je da zatečeni stečajni upravnici imenovani po ranije važećem zakonu ne ispunjavaju uslove za obavljanje te funkcije propisane novim zakonom o stečajnom postupku. Međutim, odredbom člana 186. Zakona o stečajnom postupku je propisano i da stečajni upravnici mogu obavljati tu dužnost bez licence najduže tri meseca od dana početka izdavanja licenci iz člana 14. stav 2. Zakona. Time je, u praksi, otvoreno pitanje mogućnosti zadržavanja ranije imenovanih stečajnih upravnika na toj dužnosti, ako ne ispunjavaju i ostale uslove propisane novim zakonom za obavljanje tih poslova. U razrešenju ovog spornog pitanja, mora se poći od nesporne zakonske intencije, da se omogući prelazni period u primeni novog zakona u kome će stečajni upravnici imenovani po Zakonu o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji nastaviti sa radom i nakon početka primene Zakona o stečajnom postupku. Zato se može zaključiti, da se ranije imenovani stečajni upravnici mogu zadržati na toj funkciji, sve do ispunjenja uslova propisanim odredbom člana 186. Zakona o stečajnom postupku, bez obzira što isti ne ispunjavaju i ostale uslove propisane tim zakonom (posedovanje licence za obavljanje poslova stečajnog upravnika, status privatnog preduzetnika, visoku stručnu spremu i radno iskustvo od tri godine). Takva mogućnost postoji i za slučaj kada je postupak stečaja pokrenut nad pravnim licem koje je u većinskoj državnoj, odnosno društvenoj svojini. Ovo iz razloga, što se obaveza imenovanja specijalizovane institucije za stečajnog upravnika tih pravnih lica ne može realizovati sve do datuma početka izdavanja licenci. Otuda do tog vremena, nema mesta primeni ni odredbe člana 14. stav 9. Zakona o stečajnom postupku. Mogućnost za njenu primenu se stiče tek po zaposlenju lica sa licencom u specijalizovanoj instituciji, koja se shodno navedenoj odredbi imenuje za stečajnog upravnika. To je prethodni uslov i samo se  njegovim ostvarenjem stiče mogućnost imenovanja specijalizovane institucije za stečajnog upravnika pravnih lica sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom. Otuda se do tog vremena i u tim postupcima stečaja mogu zadržati ranije imenovani stečajni upravnici (fizička lica). Međutim, treba naglasiti da u svakom slučaju zatečeni i zadržani stečajni upravnici odgovaraju za štetu na način i pod uslovima propisanim odredbom člana 19. Zakona o stečajnom postupku.

Zaključak

Dosledno iznetim stavovima u ovom tekstu može se zaključiti da:

I. Predlog za pokretanje postupka stečaja podnet od strane Narodne banke Srbije po odredbama Zakona o platnom prometu nije dozvoljen, počev od dana početka primene Zakona o stečajnom postupku (2.2.2005. godine). U slučaju kada je Narodna banka Srbije podnela predlog za pokretanje postupka stečaja na osnovu ovlašćenja iz člana 54. Zakona o platnom prometu (“Službeni list SRJ’’ broj 3/2002 i 5/2003 i “Službeni glasnik RS” broj 43/2004) pre stupanja na snagu Zakona o stečajnom postupku u kome nije doneto rešenje o otvaranju stečajnog postupka, stečajni sud će takav predlog odbaciti kao nedozvoljen.

Narodna banka Srbije i guverner Narodne banke Srbije su i dalje ovlašćeni predlagači za pokretanje postupka stečaja nad društvom za osiguranje, odnosno bankama.

II. U započetim stečajnim postupcima koji se nastavljaju po novom zakonu o stečajnom postupku formiraće se poverilački organi i preduzeti sve stečajne radnje (koje se shodno zatečenoj fazi postupka još mogu realizovati) u rokovima propisanim tim zakonom, računajući početak istih od datuma početka njegove primene.

U tom slučaju dopušteno je i podnošenje naknadne prijave potraživanja i ako je ista prethodno pravnosnažno odbačena kao neblagovremena. Takva mogućnost je isključena samo ako je po prethodno podnetoj prijavi doneto pravnosnažno rešenje o upućivanju na parnicu.

III. Ranije započeti postupci stečaja se mogu okončati reorganizacijom i u slučaju kada je prethodno već doneta odluka o unovčenju imovine stečajnog dužnika. Takvu odluku može doneti skupština poverilaca na način i pod uslovima propisanim odredbom člana 23. Zakona o stečajnom postupku.

IV. Ranije imenovani stečajni upravnici ne razrešavaju se dužnosti nakon početka primene novog zakona, već ostaju na toj funkciji iako ne ispunjavaju uslove iz člana 14. i 15. Zakona o stečaju još najduže tri meseca od dana početka izdavanja licenci iz člana 14. stav 2. Zakona.