ZASTARELOST POTRAŽIVANJA IZ UGOVORA U PRIVREDI

Prof. dr Miroslav Vrhovšek,
Vladimir Kozar, sudija Trgovinskog suda u Beogradu

U ovom radu analizirani su zakonski propisi, mišljenja pravne teorije, kao i stavovi sudske prakse koji se odnose na sporna pitanja u primeni odredaba o zastarelosti potraživanja iz ugovora u privredi iz člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

U novijoj praksi viših sudskih instanci primetna je tendencija sužavanja polja primene trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, koja dovodi do produženog stanja neizvesnosti a time i do pravne nesigurnosti u prometu robe i usluga, a što, po našem mišljenju, umanjuje i efikasnost zaštite prava poverilaca - preduzeća i drugih privrednih subjekata.

Ograničenje primene člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima u sudskoj praksi naročito dolazi do izražaja kada su pitanju potraživanja kao posledica raskida ugovora zbog neispunjenja ili iz drugih razloga (povraćaj datog), kao i potraživanja nastala u vezi nevažnosti ugovora. Zato su u ovom radu analizirani zakonski propisi i stavovi sudske prakse, koji se odnose na rok zastarelosti za potraživanja nastala kao posledica raskida ugovora; na dejstvo raskida ugovora zbog neispunjenja i sticanje bez osnova; na nemogućnost poverioca zastarele obaveze da raskine ugovor zbog neispunjenja; na rok zastarelosti samog prava na raskid ugovora zbog neispunjenja; kao i na nemogućnost raskida ugovora zbog neispunjenja kada je zastarelo potraživanje iz ugovora.

Takođe, prikazane su odredbe Njujorške konvencije o zastarelosti potraživanja u oblasti međunarodne kupoprodaje robe i dat je predlog za izmenu zakona po ugledu na navedenu konvenciju.

Na kraju razmotreno je pitanje zastarelosti potraživanja korisnika bankarske garancije, kao posebne vrste uslužnog bankarskog posla.

1. Zastarelost međusobnih potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga

U članu 360. st. 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, dok se sud ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik na nju nije pozvao. Ako je dužnik ispunio zastarelu obavezu, dužnik nema pravo da zahteva da mu se vrati ono što je dao, čak i ako nije znao da je obaveza zastarela (član 367. Zakona o obligacionim odnosima).

Prema tome, zastarelost ima dejstvo i na samu obligaciju, koja se u pravnoj teoriji definiše kao pravni odnos između dve određene strane na osnovu koga je jedna strana (poverilac, creditor) ovlašćena da zahteva od druge strane (dužnik, debitor) određeno davanje, činjenje ili uzdržavanje od nečega što bi inače imala prava da učini, a druga strana je je dužna da to ispuni. Posmatrano sa stanovišta poverioca, obligacija predstavlja potraživanje, dok sa stanovišta dužnika, ona znači dug.1

U članu 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine.

Cilj i smisao navedenog propisa je jasan - propisan je kraći rok zastarelosti za potraživanja iz ugovora u privredi u nameri da se poslovanje privrednih subjekata učini izvesnim, nespornim i likvidnim, posle isteka jednog relativno kraćeg - trogodišnjeg roka, koji počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze (član 361. stav 1), a što je neophodno u pravnom prometu između privrednih subjekata.

Međutim, primena citiranog propisa u sudskoj praksi često je isključena u čitavom nizu izuzetaka, što je dovelo do široke primene opšteg zastarnog roka od deset godina iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima u poslovanju privrednih subjekata.

2. Ograničavanje primene trogodišnjeg roka zastarelosti

Slučajevi u kojima se ispoljava tendencija sužavanja polja primene trogodišnjeg roka zastarelosti mogu se podeliti na tri grupe i to: 1. ograničenje primene trogodišnjeg roka zastarelosti s obzirom na subjekte koji učestvuju u spornom privrednom odnosu, tj. s obzirom na ugovorne strane; 2. ograničenje kada su pitanju potraživanja kao posledica raskida ugovora zbog neispunjenja ili iz drugih razloga, kao i potraživanja nastala u vezi nevažnosti ugovora; 3. ograničenje s obzirom na vrstu pravnog posla, odnosno ugovora iz kojeg proističe potraživanje.

Kada je u pitanje ograničenje primene trogodišnjeg roka zastarelosti s obzirom na subjekte koji učestvuju u spornom privrednom odnosu, tj. s obzirom na ugovorne strane, ono obuhvata sve pravne poslove u kojima se kao ugovorne strane, odnosno kao jedna od ugovornih strana pojavljuju privatni preduzetnici.

Pored toga, postoje i sudske odluke u kojima je primena člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima isključena kada su u pitanju potraživanja ili dugovanja stranih pravnih lica, i kada kolizione norme upućuju na primenu domaćeg prava. Važeća stilizacija člana 374. stav 1. izvršena je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o obligacionim odnosima (“Službenom listu SRJ” br. 31/93), tako što je ranija odrednica: “između društveno-pravnih lica” zamenjena odrednicom: “između pravnih lica”. Kako strana pravna lica nisu mogla biti “društveno-prava lica”, već su spadala u “građansko-pravna lica”, prema tada važećoj terminologiji pravnog sistema koji se zasnivao na socijalističkom društvenom uređenju, to se na potraživanja nastala iz privrednih odnosa u kojima su učestvovala strana ili domaća “građansko-pravna lica” primenjivao opšti rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Reč je o svojevrsnom vidu diskriminacije, zasnovanom na ideološkoj osnovi, koja je ukinuta Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o obligacionim odnosima (“Službenom listu SRJ” br. 31/93), koji ne pravi razliku između pravnih lica. Međutim, verovatno po inerciji, u sudskoj praksi susreću se i odluke u kojima se i dalje pravi razlika između domaćih i stranih pravnih lica po pitanju roka zastarelosti.

3. Rok zastarelosti za potraživanja nastala kao posledica raskida ugovora

U praksi najviših sudskih instanci preovladava stav da rok zastarelosti, za potraživanja nastala u vezi i nakon raskida ugovora (povraćaj datog) iznosi deset godina. Takav stav polazi od toga da potraživanja nastala u vezi i nakon raskida ugovora (povraćaj datog) predstavljaju potraživanja iz neosnovanog obogaćenja (sticanje bez osnova), na koja se primenjuje opšti - desetogodišnji rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

U obrazloženju ovog stava navedeno je da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da su tužilac i tuženi zaključili ugovor 9. decembra 1992. godine. Tuženi se obavezao da za račun tužioca izradi nameštaj, da isti isporuči tužiocu sukcesivno u toku 1993. godine, a po nalogu tužioca, dok se tužilac obavezao da tuženom isplati 98.950,33 USD i to avansno 50% vrednosti ugovorenog posla. Tuženi je 14. decembra 1992. godine dao tužiocu nalog da vrednost avansa, predviđenog ugovorom u iznosu od 49.474,11 USD plati po profakturi broj 376-1/92 na račun firme “B....” Tužilac je postupio po nalogu tuženog i uplatio traženu sumu. Stranke su dalje, zapisnikom od 10. februara 1993. godine ugovorile detalje u vezi izrade stolica i stolova po zaključenom ugovoru sa orijentacionim rokom isporuke početkom 1994. godine, uz obavezu tužioca da o svim izmenama izvesti tuženog na vreme, s obzirom da je tuženi bio u obavezi da proizvodnju započne znatno ranije. Tuženi je dana 29. marta 1993. godine zatražio hitno dostavljanje uzoraka, tehničke dokumentacije za izradu stolica “S...”, radi ispunjenja uslova predviđenih ugovorom u pogledu rokova, dimenzija, kvaliteta, dok je dopisom od 26. aprila 1993. godine tuženi zatražio i dostavljanje zvaničnih spiskova tipova stolica i stolova. Nadalje tuženi je 6. maja 1993. godine, a shodno nalogu za fakturisanje broj 809441 primio raznog mebl štofa u količini od 529,30 metara u vrednosti od 168.420.000,00 tadašnjih dinara. Nakon toga tužilac je od tuženog primio eksponate - po jedan komad veće fotelje, a otpremnicom broj 23 od 29. marta 1994. godine tužiocu je isporučeno 10 komada stolica “S...” sa naznakom uzorci za Rusiju. Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja sudovi su zaključili da su stranke ugovorom od 9. decembra 1992. godine odredile krajnji rok za isporuku 31. decembra 1993. godine, da su zapisnikom od 10. februara 1993. godine taj rok produžile na početak 1994. godine, a da se u smislu člana 77. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima smatra da taj rok pada najkasnije do 31. marta 1994. godine. Nižestepeni sudovi dalje zaključuju da je rok predstavljao bitan sastojak ugovora, da tužilac nije zahtevao ispunjenje obaveze tuženog po proteku toga roka, pa je ugovor raskinut po samom zakonu dana 31. marta 1994. godine (član 125. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). Od toga dana (31. marta 1994. godine) saglasno odredbi člana 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima počinje računanje roka zastarelosti potraživanja. Osnovno sporno pitanje koje se postavilo u ovoj parnici, a na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, je da li u situaciji kada je ugovor raskinut, treba primeniti odredbe člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, ili odredbe člana 371. istog zakona kod ocene prigovora zastarelosti. Nižestepeni sudovi zaključuju da se u ovom slučaju imaju primeniti odredbe člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da su stranke imale zaključen ugovor iz oblasti prometa robe i usluga, pa se na njihove odnose ima primeniti odredba člana 374. navedenog zakona, po kojoj međusobno potraživanje pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga zastarevaju za tri godine. Pazeći po službenoj dužnosti na primenu materijalnog prava Vrhovni sud nalazi da se izraženo pravno shvatanje u nižestepenim odlukama ne može prihvatiti, da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, pa su se stekli zakonski uslovi za ukidanje pobijane odluke. Ovo iz razloga što u situaciji, kada je ugovor među strankama raskinut, nastala je situacija u kojoj je pravni osnov, koji je među strankama postojao, sada otpao. To dalje znači da tuženi sredstva koja je primio od tužioca drži bez osnova, pa se i zastarelost tužiočevog prava na povraćaj datog ne može ceniti saglasno odredbama člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, već prema odredbama člana 371. istog zakona, po kojoj potraživanja zastarevaju za deset godina ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti. Tačno je da su stranke imale zaključen ugovor u privredi, tačno je da se radilo o ugovoru iz oblasti prometa robe i usluga. Ali, tog ugovora više nema, ugovor je raskinut, pa u takvoj situaciji jasno je da tuženi sredstva drži bez pravnog osnova. Tačno je da tužilac u reviziji ističe da ugovor među strankama nije raskinut. Međutim, kako je utvrđenje činjeničnog stanja išlo u drugom pravcu, i kako su nižestepeni sudovi utvrdili da je upravo do raskida ugovora došlo, to u ovoj fazi postupka ti navodi revizije nemaju uticaja. No, kako je od strane nižestepenih sudova pogrešno primenjeno materijalno pravo, te kako činjenično stanje, a pre svega visina tužbenog zahteva nije potpuno utvrđeno, to je revizija tužioca usvojena u smislu člana 395. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pa su iz ovih razloga ukinute i prvostepena i drugostepena odluka.2

4. Dejstvo raskida ugovora zbog neispunjenja i sticanje bez osnova

Smatramo da je izloženi stav nije prihvatljiv. Tačno je da u slučaju raskida ugovora o prodaji zbog neispunjenja prodavac, koji je primio cenu, a nije izvršio svoju obavezu da isporuči robu, cenu drži bez pravnog osnova, jer je raskidom ugovora prestao pravni osnov po kome je primio cenu. Dakle, reč je o sticanju bez osnova, tj. o pravno neosnovanom obogaćenju iz člana 210. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, u kome je propisano da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao, jer je u slučaju raskida ugovora, osnov kasnije otpao. Prema tome, u pravno tehničkom smislu u pitanju je poseban vid neosnovanog obogaćenja. (Opšte pravilo propisano je u stavu 1. ovog člana, prema kome, kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi).

Međutim, kada je u pitanju vraćanje datog u slučaju raskida ugovora zbog neispunjenja, Zakon o obligacionim odnosima se ne oslanja na citirane odredbe člana 210. o sticanju bez osnova, već obavezu vraćanja datog posebno predviđa kao jednu od posledica dejstva raskida ugovora iz člana 132. u kome je propisano da su raskidom ugovora obe strane su oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete (stav 1), a ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala (2). Zato i obaveza vraćanja datog predstavlja posledicu raskida ugovora i proizilazi iz dejstva raskida ugovora zbog neispunjenja, a ne iz pravila o neosnovanom obogaćenju. To dalje znači bi se i obaveza vraćanja datog u širem smislu mogla svrstati u “potraživanja iz ugovora o prometu robe i usluga”, a time i u potraživanja koja zastarevaju u kraćem - trogodišnjem roku iz člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u kome je propisano da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine. Dakle, kako član 374. stav 1. ne sadrži izričitu odredbu da se odnosi samo na ugovorne obaveze, već upotrebljava širi pojam - “potraživanja iz ugovora”, može se izvesti zaključak da u roku od tri godine ne zastarevaju samo ugovorne obaveze, već i sva druga “potraživanja iz ugovora”, a jedno od njih je i potraživanje povraćaja datog, kao dejstvo raskida takvog ugovora. Pored toga, član 374. stav 1. odnosi se i na “potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima”, a cena koju je kupac platio prodavcu, za kupca predstavlja upravo izdatak učinjen u vezi s tim ugovorom.

U prilog izloženom tumačenju govori i odredba iz člana 132. stav 3. u kojoj je propisano da ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora. Dakle, kada su u pitanju posledice, odnosno dejstva raskida, zakon upućuje na pravila za izvršenje dvostranih ugovora, a ne na odredbe o neosnovanom obogaćenju. Takođe, u članu 132. stav 5. propisano je da je strana koja vraća novac dužna platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila, što predstavlja odstupanje od pravila iz člana 214. Zakona o obligacionim odnosima, koji na drugačiji način reguliše obim vraćanja kod neosnovanog obogaćenja, tako što propisuje da kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

Dakle, smatramo da bi odredbe iz člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima valjalo primeniti na sva potraživanja iz ugovora u privredi, što znači i na potraživanja koje proističe iz povrede, raskida ili poništenja takvog ugovora. Takvo tumačenje je u duhu savremenih zakonodavstava, a naročito Njujorške konvencije o zastarelosti potraživanja u oblasti međunarodne kupoprodaje robe3 koja sadrži takvo rešenje.

Suprotna stanovišta dovode do pravno neodržive situacije, jer rok za raskid ugovora zbog neispunjenja zakonom nije izričito propisan, što u praksi znači da potraživanje na ime povraćaja datog uopšte ne zastareva ili da opšti - desetogodišnji rok zastarelosti počinje teći tek od davanja izjave o raskidu ugovora u smislu člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, a za davanje takve izjave rok nije propisan.

I u aktuelnoj sudskoj praksi uočen je problem koji se tiče prava na raskid ugovora zbog neispunjenja i roka u kome se to pravo može ostvarivati. Osnovna ideja zasniva se na stavu da poverilac zastarele obaveze ne može da raskine ugovor zbog neispunjenja, niti da traži sudsku zaštitu u vidu obavezivanja druge ugovorne strane - dužnika na povraćaj onoga što je primio na osnovu takvog ugovora (povraćaj cene, odnosno robe, u zavisnosti da li je reč o prodavcu ili kupcu).

5. Nemogućnost poverioca zastarele obaveze da raskine ugovor zbog neispunjenja

Dakle, suština se sastoji u tome što, po našem mišljenju, poverilac zastarele obaveze ne može da raskine ugovor zbog neispunjenja.

Takav stav postoji i u sudskoj praksi, prema kome, nastupanjem zastarelosti dužnik nije dužan da izvrši svoju ugovornu obavezu, tako da poverilac ne može raskinuti ugovor sa dužnikom zbog neispunjenja. Zato poverilac ne može ni da traži povraćaj datog.

U obrazloženju ovog stava se navodi da nije sporno da je ugovorna obaveza tuženog za isporuku lima zastarela. Zastarelošću u smislu člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze. Upravo zbog toga što je nastupila zastarelost ugovorne obaveze tuženog, tužilac više nije mogao da raskine ugovor sa tuženim zbog neispunjenja ugovorne obaveze tuženog, da bi nakon toga stekao pravo da u smislu člana 132. st. 2. i 5. Zakona o obligacionim odnosima, kao posledicu raskida potražuje od tuženog povraćaj datog sa kamatom od dana isplate. Protekom roka od tri godine od dana dospelosti ugovorne obaveze tuženog, tužilac je prekludiran sa mogućnošću da u smislu člana 124. Zakona o obligacionim odnosima od tuženog traži izvršenje ugovora ili njegov raskid, a u svakom slučaju i naknadu štete zbog neizvršenja. Nastupanjem zastarelosti tuženi više nije dužan da izvrši svoju ugovornu obavezu, tako da tužilac ne može raskinuti ugovor zbog neizvršenja ugovorne obaveze tuženog kao dužnika.4

6. Rok zastarelosti prava na raskid ugovora zbog neispunjenja

I u novijoj praksi Vrhovnog suda Srbije zauzet je stav o zastarelosti samog prava na raskid ugovora zbog neispunjenja. Prema stavu prakse, pravo na raskid ugovora zbog neispunjenja i rok u kome se to pravo može ostvarivati vezuje se za rokove u kojima se može zahtevati izvršenje obaveze pa se ne mogu odvojeno posmatrati rokovi zastarelosti za ispunjenje ugovorne obaveze i rokovi zastarelosti za raskid ugovora. Dakle, zastarelost počinje teći prvog dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, što znači da se i pravo da se raskine ugovor može ostvariti u istom onom roku u kome se može tražiti ispunjenje ugovorne obaveze, jer je sa protekom vremena da se zahteva izvršenje obaveze, dakle sa zastarelošću izvršenja ugovorne obaveze, zastarelo i pravo na raskid ugovora.

U konkretnom slučaju, Viši privredni sud je potvrdio prvostepenu presudu, kojom je odbijen tužbeni zahtev, uz obrazloženje da upravo zbog toga što je nastupila zastarelost ugovorne obaveze tuženog tužilac više nije mogao da raskine ugovor sa tuženim zbog neispunjenja ugovorne obaveze, da bi nakon toga, nakon raskida stekao pravo da u smislu člana 132. st. 2. i 5. Zakona o obligacionim odnosima, kao posledicu raskida, potražuje od tuženog povraćaj datog sa kamatom od dana isplate. Vrhovni sud Srbije prihvata zaključak i izraženo mišljenje Višeg privrednog suda. Ali, ovakav zaključak Višeg privrednog suda nametnuo je pitanje u kom roku zastareva pravo na raskid ugovora, u ovom slučaju ugovora o prodaji. Svaki zaključeni ugovor podrazumeva aktivno držanje stranaka - pre svega ispunjenje ugovornih obaveza. U to aktivno držanje stranaka ubrajaju se sve one aktivnosti koje je Zakon o obligacionim odnosima dao stranama ugovornicama u vršenju svojih prava i obaveza. Jedna od mogućih aktivnosti je i pravo da se izjavi da se raskida ugovor, kao posledica neispunjenja obaveza jedne od ugovornih strana (član 122. Zakona o obligacionim odnosima). Stoga, kad zastarelošću prestaje pravo zahtevati izvršenje obaveze (član 360. Zakona o obligacionim odnosima), kad zastarelost počinje teći prvog dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima) onda i pravo da se raskine ugovor može se tražiti u istom onom roku u kome se može tražiti ispunjenje ugovorne obaveze. Iz ovih razloga Vrhovni sud prihvata zaključak Višeg privrednog suda da je sa protekom vremena da se zahteva izvršenje obaveze, dakle sa zastarelošću izvršenja ugovorne obaveze, zastarelo i pravo na raskid ugovora. Kakva je pravna sudbina ugovora kada je zastarelo pravo da se zahteva ispunjenje ugovorne obaveze? Ugovor kao pravni fakt nastavlja da postoji i pravo iz ugovora postoji. Pa šta onda ne postoji? Ne postoji mogućnost da se pruži pravna zaštita prava iz takvog ugovora. Nastupanjem zastarelosti dužnik nije dužan da izvrši ugovornu obavezu, tako da poverilac ne može raskinuti ugovor sa dužnikom zbog neizvršenja. Sve ovo pod uslovom da se pored prvog elementa za nastupanje zastarelosti (protek vremena) ostvario i drugi - voljni elemenat, odnosno ako se druga ugovorna strana pozvala na ovaj materijalno-pravni prigovor. Znači, zastarelošću ne prestaje pravo, ali ga sud ne može priznati ako se obavezno lice pozove na zastarelost. Na osnovu iznetih razloga Vrhovni sud nije prihvatio navode zahteva za zaštitu zakonitosti da se pravo na raskid ugovora, kao jedno od subjektivnih prava zasnovanih ugovorom i rok u kome se to pravo može ostvarivati, ne može vezivati za rokove u kojima se može zahtevati izvršenje obaveze. Naprotiv, subjektivno pravo se vrši u celini u roku koji je zakonodavac predvideo. Rokovi određeni zakonom su predviđeni pre svega zbog pravne sigurnosti fizičkih i pravnih lica. Subjektivna prava koja proističu iz obligacionih odnosa predstavljaju celinu. Pasivan stav imalaca prava prema bilo kom segmentu tog prava mora da ima iste pravne posledice. To dalje znači da se ne mogu odvojeno posmatrati rokovi zastarelosti za ispunjenje obaveze i rokovi zastarelosti na raskid ugovora.5

7. Nemogućnost raskida ugovora zbog neispunjenja kada je zastarelo potraživanje iz ugovora

Prihvatanjem izloženog stanovišta o roku zastarelosti prava na raskid ugovora zbog neispunjenja, u aktuelnoj praksi najviših sudskih instanci zauzet je i stav o nemogućnosti raskida ugovora zbog neispunjenja kada je zastarelo potraživanje iz ugovora.

Prema stavu prakse, nastupanjem zastarelosti potraživanja iz ugovora, dužnik nije dužan da izvrši ugovornu obavezu, tako da poverilac ne može ni raskinuti ugovor sa dužnikom zbog neispunjenja.

U obrazloženju ovog stava navedeno je da prema utvrđenom činjeničnom stanju, a to nije ni sporno, stranke su 12. februara 1993. godine zaključile ugovor o prodaji robe. Tužilac, kao kupac, platio je cenu. Tuženi, prodavac, nije isporučio robu. Usledila je tužba kupca za izvršenje ugovora - isporuku robe - lima. Zahtev tužioca je odbijen pravosnažnom presudom Privrednog suda u B... Razlog odbijanja tužbenog zahteva je zastarelost tužiočevog potraživanja. Po prijemu ove odluke, tužilac je 23. aprila 2001. godine obavestio tuženog - prodavca da raskida ugovor i mesec dana nakon toga podneo je tužbu kojom je tražio da mu se vrati plaćena cena za robu, kao logična pravna posledica dejstva raskida ugovora. Kao osnov svog potraživanja naveo je neosnovano obogaćenje. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev pozivajući se na odredbu člana 374. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud je prihvatio odluku prvostepenog suda da je tužbeni zahtev neosnovan, ali ne iz razloga koje navodi prvostepeni sud. Naime, navodi drugostepeni sud, pogrešno se prvostepeni sud pozvao na odredbu člana 374. Zakona o obligacionim odnosima. To pozivanje bilo bi moguće da se u ovoj parnici traži izvršenje ugovora. Kako je pravni osnov tužbenog zahteva sticanje bez osnova, u kom slučaju važi opšti rok zastarelosti potraživanja to, po mišljenju drugostepenog suda razlog neosnovanosti tužbenog zahteva ima druge pravne razloge. Drugostepeni sud zaključuje da nije sporno da je ugovorna obaveza tuženog za isporuku robe - lima, zastarela. Zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. Zakona o obligacionim odnosima). I upravo zbog toga što je nastupila zastarelost ugovorne obaveze tuženog tužilac više nije mogao da raskine ugovor sa tuženim zbog neispunjenja ugovorne obaveze, da bi nakon toga, nakon raskida stekao pravo da u smislu člana 132. st. 2. i 5. Zakona o obligacionim odnosima, kao posledicu raskida, potražuje od tuženog povraćaj datog sa kamatom od dana isplate. Vrhovni sud Srbije prihvata zaključak i izraženo mišljenje Višeg privrednog suda.6

Smatramo da su izloženi stavovi o primeni trogodišnjeg roka zastarelosti i na zastarelost samog prava na raskid ugovora, kao i o nemogućnosti raskida ugovora zbog neispunjenja kada je zastarelo potraživanje iz ugovora, u celini su prihvatljivi.

Međutim, smatramo da iste treba modifikovati i dopuniti prihvatanjem mišljenja da u roku od tri godine, računajući od dospelosti ugovorne obaveze, poverilac može tražiti ispunjenje ugovorne obaveze (ispunjenje ugovora) ili pak prostom izjavom raskinuti ugovor zbog neispunjenja i tražiti povraćaj datog. Istekom tri godine, računajući od dospelosti ugovorne obaveze, nastupila bi zastarelost svih potraživanja, odnosno prava, pa i prava na povraćaj datog, kao jednog od potraživanja iz ugovora, odnosno kao posledice raskida ugovora. Takvo tumačenje je u duhu Njujorške konvencije o zastarelosti potraživanja u oblasti međunarodne kupoprodaje robe.

Suprotni stavovi dovode do toga, da poverilac ima pravo da u roku od tri godine raskine ugovor, pa da zatim u narednom roku od 10 godina traži povraćaj datog, po pravilima koja važe za sticanje bez osnova, što dovodi do neprihvatljivo dugačkog perioda od 13 godina (3+10), što je potpuno neprimereno poslovanju privrednih subjekata i brzini pravnog prometa i suprotno duhu i cilju zakona. Dakle, dolazi do sabiranja rokova zastarelosti i to roka od tri godine iz člana 374. stav 1. i opšteg - desetogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, što nema ni zakonsko ni teorijsko ni praktično opravdanje.

8. Njujorška konvencija o zastarelosti potraživanja u oblasti međunarodne kupoprodaje robe i predlog za izmenu zakona

Smatramo da se izložene dileme koje postoje u sudskoj praksi mogu otkloniti odgovarajućim izmenama člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima tako što bi se bliže odredila potraživanja koja zastarevaju za tri godine.

Predložena izmena zakona mogla bi se izvršiti po ugledu na odredbu iz člana 1. stav 1. Njujorške konvencije o zastarelosti potraživanja u oblasti međunarodne kupoprodaje robe7 u kome je propisano da se ovom konvencijom uređuju slučajevi u kojima se, usled proteka određenog vremena, ne može zahtevati ispunjenje potraživanja kupca, odnosno prodavca koje proističe iz ugovora o međunarodnoj kupoprodaji robe ili potraživanja koje proističe iz povrede, raskida ili poništenja takvog ugovora.

9. Rok zastarelosti potraživanja iz bankarske garancije

U praksi se pojavila dilema da li se na novčano potraživanje korisnika po osnovu bankarske garancije opšti rok zastarelosti od deset godina iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima ili pak trogodišnji rok zastarelosti za obaveze iz ugovora u privredi predviđen članom 374. Zakona o obligacionim odnosima.

Aktuelna sudska praksa dala je odgovor na pitanje koliki je rok zastarelosti kod potraživanja po osnovu bankarske garancije “na prvi poziv” i od kada teče. Prema stavu prakse, bankarska garancija po svojoj pravnoj prirodi ne prestavlja ugovor o prometu robe i usluga za koja potraživanja je predviđen rok zastarelosti od tri godine po članu 374. Zakona o obligacionim odnosima. Za potraživanje po osnovu bankarske garancije primenjuje se opšti rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Od opšteg zastarnog roka izuzete su one bankarske garancije u kojima je garantna obaveza - povremeno potraživanje i na ovakve garancije primenjuje se rok iz čl. 372. i 373. Zakona o obligacionim odnosima. Rok zastarelosti počinje teći onog dana kada je korisnik garancije mogao tražiti isplatu garantovane sume, nakon što je dužnik pao u docnju.8

Smatramo da se izloženo stanovište sudske prakse može izložiti kritici. Naime, izloženo stanovište u odgovoru na pitanje roka zastarelosti polazi od pretpostavke da bankarska garancija nije ugovor o uslugama između banke - garanta i korisnika garancije na koji se može primeniti zastarni rok iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, nego predstavlja obavezu banke - garanta “sui generis” na koju se ima primeniti opšti zastarni rok od deset godina iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Tačno je da u pravnoj teoriji postoji spor o pravnoj prirodi bankarske garancije, tj. da li je reč o ugovoru ili pravnom poslu sui generis, instrumentu obezbeđenja plaćanja i sl. Međutim, ovaj teorijski spor u Zakonu o obligacionim odnosima rešen je na taj način što je bankarska garancija svrstana u Deo drugi, koji nosi naslov “UGOVORI” za razliku od Dela prvog ili “OPŠTEG DELA” u kome su između ostalog kao izvori obligacija svrstane i jednostrane izjave volje, a među njima npr. i hartije od vrednosti (čl. 234. do 261. Zakona o obligacionim odnosima). Prema tome, sa stanovišta Zakona o obligacionim odnosima bankarska garancija je ugovor, pa se i na međusobna potraživanja pravnih lica iz takvog bankarskog pravnog posla, odnosno ugovora ima, po našem mišljenju, primeniti trogodišnji rok zastarelosti za obaveze iz ugovora u privredi (ugovori o prometu robe i usluga) predviđen članom 374. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, sam zakon je rešio spor koji postoji u pravnoj teoriji u pogledu pravne prirode bankarske garancije, pa se ne može kroz stavove prakse ignorisati zakonsko rešenje. Pored navedenog sistemskog tumačenja zakona, i njegov ciljno tumačenje govori u prilog stavu o primeni trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima i na bankarsku garanciju. Jer, nema opravdanja da obaveza banke - garanta prema korisniku - izvođaču građevinskih radova, prodavcu ili proizvođaču zastareva za deset godina, a obaveza npr. naručioca građevinskih radova ili kupca robe iz istog poslovnog odnosa da plati cenu - za tri godine.

10.Shodna primena odredaba koje se odnose na ugovore i na druge pravne poslove

Nasuprot stavu prakse da predmet bankarske garancije nije usluga, može se istaći i stav pravne teorije koja bankarsku garanciju svrstava u bankarske uslužne poslove.9

Ključni argument na kome se zasniva pravni stav o primeni opšteg roka zastarelosti i na novčano potraživanje korisnika bankarske garancije, zasniva se na teorijskom zaključku da bankarska garancija po svojoj pravnoj prirodi ne prestavlja ugovor o prometu robe i usluga za koja potraživanja je predviđen rok zastarelosti od tri godine po članu 374. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, takav stav protivan je odrebi iz člana 25. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima (Glava I OSNOVNA NAČELA), u kome je izričito propisano da se odredbe ovog zakona koje se odnose na ugovore shodno primenjuju i na druge pravne poslove. Dakle, i kada bi se prihvatio stav da bankarska garancija po svojoj pravnoj prirodi ne prestavlja ugovor, pa ni ugovor o prometu robe i usluga, već poseban pravni posao sui generis, i tada bi se morao shodno primeniti rok zastarelosti od tri godine po članu 374. Zakona o obligacionim odnosima, jer na shodnu primenu odredaba ovog zakona koje se odnose na ugovore, pa i odredaba o trogodišnjem roku zastarelosti međusobnih potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga i na druge pravne poslove, upućuje odredba iz člana 25. stav 3. istog zakona, koja predstavlja jedno od njegovih osnovnih načela.

_________________________

1 Perović, Obligaciono pravo, Beograd, 1986. god, strana 7.

2 Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 340/02 od 25. decembra 2002. godine, objavljenog u biltenu “Sudska praksa trgovinskih sudova” br. 1/2003 str. 105. - 107.

3 “Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori”, br. 5/78

4 Iz presude Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 5810/2001 od 24. oktobra 2001. godine objavljene u biltenu “Sudska praksa privrednih sudova” br. 4/2001

5 Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 92/02 i Pzz. 8/02 od 23. oktobra 2002. godine, objavljene u biltenu “Sudska praksa trgovinskih sudova” br. 1/2003, str. 107. – 109

6 Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 92/02 i Pzz. 8/02 od 23. oktobra 2002. godine, objavljene u biltenu “Sudska praksa trgovinskih sudova” br. 1/2003, str. 107. - 109.

7 “Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori”, br. 5/78

8 Pravno shvatanje utvrđeno na zajedničkoj sednici odeljenja za privredne sporove i privredne prestupe Višeg privrednog suda u Beogradu od 9. jula 1998. godine

9 Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 1997. godina, str. 722.