Prof. dr Momčilo Grubač
Pravni fakultet u Novom Sadu

Dana 11. aprila 2003. godine, desetak dana pre ukidanja vanrednog stanja u Srbiji1, Narodna skupština Republike Srbije donela je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala (“Sl. glasnik RS”, br. 39. od 11. aprila 2003). Tim Zakonom je izmenjen i dopunjen2 pomenuti republički zakon, koji je bio donet nepunih devet meseci ranije (“Sl. glasnik RS”, br. 42. od 19. jula 2002)3 i koji iz nekoliko razloga u vreme kada je noveliran nije još ni počeo da se primenjuje.

Sve do 4. februara 2003. godine4, prema do tada važećem Ustavu SRJ, pitanja postupka za krivična dela organizovanog kriminala, nisu mogla da budu uređivana republičkim, već samo saveznim zakonom. Zakonik o krivičnom postupku potpune odredbe o posebnim procesnim ovlašćenjima organa krivičnog gonjenja za krivična dela organizovanog kriminala nije imao, iako je bio donet samo pola godine ranije. Zbog toga je istovremeno sa predlogom repuličkog zakona o organizaciji i nadležnostima organa za suzbijanje organizovanog kriminala bio pripremljen i predlog posebnog saveznog zakona o postupku za krivična dela organizovanog kriminala, ali on u Veću građana Savezne skupštine nije prihvaćen kad i republički zakon, kao što je bilo planirano, već tek nekoliko meseci posle skupštinskog raspusta, u decembru 2002. godine. Tada je Savezna skupština donela Zakon o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku (“Sl. list SRJ”, 68. od 19. decembra 2002), kojim je u Zakonik, pored nekoliko drugih izmena, uneta nova glava XXIXa u kojoj su date posebne odredbe o postupku za krivična dela organizovanog kriminala. Dopunom saveznog ZKP bile su konačno ispunjene sve zakonske pretpostavke za odlučniju borbu protiv organizovanog kriminala, mada je ona mogla biti vođena i na osnovu do tada postojećih propisa. Sa realizacijom republičkog zakona, tj. organizacijom posebnih pravosudnih organa (policijskih, tužilačkih, istražnih i sudskih) za efikasnije gonjenje te vrste krivičnih dela prilično se kasnilo. Tek u aprilu 2003. godine, posle proglašenja vanrednog stanja, ministarstvo pravosuđa Srbije započelo je sa organizacionim poslovima te vrste5, onako kako nalaže Zakon Srbije iz juna 2002. godine6. Treba uzeti u obzir i da je 4. februara 2002. godine doneta Ustavna povelja i Zakon za sprovođenje Ustavne povelje, i da je krivično procesno zakonodavstvo, do tada u isključivoj nadležnosti saveznih zakonodavnih organa, prešlo u nadležnost republičkih organa zakonodavne vlasti. Međutim, novi propisi, ni procesni, ni organizacioni, u Republici Srbiji se nisu primenjivali sve do proglašenja vanrednog stanja. Pri kraju vanrednog stanja, paralelno sa početkom organizacionih priprema za sprovođenje posebnih propisa, Narodnoj skupštini je podnet predlog za izmenu zakonodavstva u ovoj oblasti. Tako je donet Zakon koji je predmet analize u ovom radu.

Vanredno stanje koje je bilo uvedeno u Srbiji posle ubistva predsednika Vlade i koje je trajalo 42 dana, mora se oceniti pozitivno, posebno sa aspekta borbe protiv organizovanog kriminala, ali i sa gledišta širih državnih interesa. Za vreme njegovog trajanja započeta je energična borba protiv organizovanog kriminala. Ako ta borba bude nastavljena i ako obuhvati sve slučajeve i vrste organizovanog kriminala, Srbija bi se mogla osloboditi najveće opasnosti koja joj preti na putu izgradnje pravne države. Politički posmatrano, vanredno stanje je označilo i početak definitivnog raskida glavnih veza sa autoritarnim režimom bivše vlasti, za koji se, takođe u vanrednom stanju, pokazalo da je stvorio organizovani kriminal i da se pomoću njega dugo vremena održavao na vlasti7. Vanredno stanje je i u tom pogledu stvorilo važne, ali ipak samo početne pretpostavke za izgradnju demokratske pravne države i uspeh reformi koje su započete, jer treba biti svestan da je samo načet, ne i potpuno srušen, tek jedan od glavnih poluga bivšeg režima.

Pravilo je, da se u toku vanrednog stanja ne donose zakoni koji će važiti posle njegovog ukidanja, u budućnosti, tj. u “normalnom” stanju. To je pravilo potpuno logično, jer je verovatno da bi zakoni, koji treba da važe duže od vanrednog stanja bili “zatrovani” euforičnom atmosferom vanrednog stanja u kojoj su doneti. Naša Vlada i Narodna skupština se toga pravila nisu držale, tako da je, pored napred pomenutog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u borbi protiv organizovanog kriminala, u vreme vanrednog stanja donet jedan broj i drugih zakona, u prvom redu iz oblasti organizacije pravosudnih organa i krivičnog prava (Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Visokom savetu pravosuđa, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu, Zakon o izmenama i dopunama KZ SRJ, Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Srbije)8, ali i iz drugih oblasti (npr. Zakon o informisanju), pa i Zakon o načinu i postupku promene ustava Republike Srbije. Čak i kad im se ništa drugo ne bi moglo prigovoriti, legitimnost tih zakona će večito biti pod sumnjom, budući da su doneti u vreme vanrednog stanja. Donošenje redovnih zakona u vanrednom stanju stvara priliku za namerno ili nenamerno produžavanje vanrednog stanja i posle njegovog formalnog ukidanja, što se u pravno uređenoj državi nikako ne može dozvoliti9.

U nastavku ovoga rada, osvrnućemo se kritički na pojedine odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, koji prema našem mišljenju, od svih ostalih donetih u vreme vanrednog stanja najviše zadržava duh vanrednog stanja i koji je zbog toga u direktnoj suprotnosti sa Ustavom Srbije, Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima i međunarodnim pravnim aktima.

Policijski postupak prikupljanja obaveštenja od građana o izvršenim krivičnim delima i njihovim učiniocima uređen je u Zakoniku o krivičnom postupku detaljno i precizno u jedanaest stavova člana 226. Cilj zakonodavca je bio da osujeti zloupotrebe koje su u ovom postupku lako moguće i u praksi bile česte. Zbog toga je određeno: da organi unutrašnjih poslova mogu pozivati građane radi prikupljanja obaveštenja; u pozivu im se mora naznačiti razlog pozivanja i svojstvo u kome se pozivaju; prinudno se može dovesti samo građanin koji se ne odazove urednom pozivu, a ponovo se može pozivati, uz dužnost odazivanja, samo radi prikupljanja obaveštenja o drugom krivičnom delu ili učiniocu, ali i o istom krivičnom delu, samo bez dužnosti odazivanja i bez sankcije prinudnog dovođenja, dakle, odazivanje je tada dobrovoljno. Informativni razgovor može trajati najduže četiri sata; primena prinude je isključena, tako da je davanje obaveštenja dobrovoljno. Građanin pozvan radi davanja obaveštenja može uz sebe imati advokata, ali se o tome ne obaveštava, za razliku od osumnjičenog koji se o tom pravu obaveštava već u pozivu organa unutrašnjih poslova. Obaveštenja se mogu prikupljati i od okrivljenog koji se nalazi u sudskom pritvoru, ali tek po odobrenju istražnog sudije ili predsednika veća, samo u ustanovi u kojoj okrivljeni izdržava pritvor, u vreme koje odredi sudija i u njegovom prisustvu, a ako okrivljeni zahteva, i u prisustvu njegovog branioca. Građanin se ne može saslušavati u svojstvu okrivljenog, svedoka ili veštaka ni u kom slučaju, a ako je pozvan u svojstvu osumnjičenog ili je taj status dobio u toku prikupljanja obaveštenja, može biti saslušan u tom svojstvu (osumnjičenog, ne i u svojstvu svedoka), pod strogim uslovima iz stava 9. toga člana (ako pristane da dâ iskaz, u prisustvu advokata i uz obaveštavanje javnog tužioca) i prema odredbama Zakonika koje važe za saslušanje okrivljenog. Zapisnik o tom saslušanju osumnjičenog se ne izdvaja iz spisa i može se koristiti kao dokaz u budućem krivičnom postupku.

U policijskoj delatnosti usmerenoj na otkrivanje i prikupljanje dokaza za krivična dela organizovanog kriminala te odredbe Zakonika o krivičnom postupku više ne važe. U članu 15b. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala (u daljem tekstu: Zakon) propisano je, da radi prikupljanja obaveštenja i dokaza o organizovanom kriminalu, ovlašćeno službeno lice organa unutrašnjih poslova može da u svoje prostorije prinudno dovede lice koje može da pruži ta obaveštenja ili da ukaže na dokaze, bez naredbe suda i bez prethodnog pozivanja. To lice može policija u svojim prostorijama da “preventivno zadrži” do 24 sata, opet bez naredbe suda, a ako prikupljena obaveštenja i dokazi opravdavaju pretpostavku da će to lice da ometa ili spreči mere i radnje koje sprovode službena lica organa unutrašnjih poslova, to preventivno zadržavanje u prostorijama Posebne pritvorske jedinice može da bude produženo još za 30 dana (član 15v. stav 1), bez ikakve intervencije sudskih organa.

Zakon kaže, da se ovo privođenje i preventivno zadržavanje određuje prema “licu koje može da pruži obaveštenja i ukaže na dokaze”. Nije upotrebljen izraz “građanin”, kao što je to za postupak prikupljanja policijskih obaveštenja uobičajeno, verovatno zbog toga što se mislilo da u toj grupi građana mogu da se nađu i budući osumnjičeni. I pored dvosmislenosti, ove odredbe su u svakom pogledu nekorektne: građani od kojih se prikupljaju obaveštenja o krivičnom delu i učiniocu ni u kom slučaju ne mogu biti hapšeni i “preventivno zadržavani”, kao što je prema ovim odredbama dopušteno, jer su potpuno nevini, budući da protiv njih ne postoje ni osnovi sumnje da su učinioci krivičnog dela. Oni mogu da imaju saznanja o krivičnom delu i učiniocu i time da pruže uslugu organima krivičnog gonjenja. Zbog toga oni treba da uživaju samo uvažavanje tih organa, a ne da budu hapšeni i držani u policijskom pritvoru. Budući da su neosnovano uhapšeni i pritvoreni, oni bi prema našim ustavnim i zakonskim propisima imali pravo na naknadu svake štete (imovinske i neimovinske) koju zbog toga pretrpe.

Ako se, pak, ove odredbe odnose i na osumnjičene, one opet nisu korektne, jer građaninu u postupku pred državnim organom mora biti saopšteno u kom statusu se nalazi, budući da od toga zavisi da li će imati prava posebno zakonom predviđena za određeni status. Osim toga, ako se ove odredbe odnose i na eventualnog osumnjičenika, čiji je status posebno regulisan u članu 15g. (prema kome osumnjičeni može biti zadržan i do 60 dana), onda to znači da taj, u početku prikriveni osumnjičeni, može ostati u policijskom pritvoru, bez ikakve sudske kontrole, i čitavih 90 dana. Dakle, ove odredbe Zakona su u svakom slučaju suprotne svim pravnim propisima, domaćim i međunarodnim, o ljudskim pravima i slobodama građana. Takve odredbe, prema našem saznanju, ne postoje ni u jednom drugom savremenom pravu10.

Prema tim odredbama Zakona, prinudno dovedeno lice, odnosno 24 sata “preventivno zadržano” lice ima pravo da odmah po privođenju bude obavešteno o razlogu za preventivno zadržavanje, o pravu da o tome bude obaveštena njegova porodica i druga lica i o pravu na advokata. Prema tome, reklo bi se, da se ipak radi o osumnjičenom, ali ga Zakon tako ne naziva i ne tretira, niti je osnov za njegovo lišavanje slobode i zadržavanje sumnja na izvršenje krivičnog dela, a bez toga nema osumnjičenog. To lice, istina izuzetno i samo ako to zahtevaju razlozi hitnosti, može biti saslušano po odredbama Zakonika o krivičnom postupku (pri čemu nije jasno u kom se svojstvu saslušava, u svojstvu osumnjičenog ili svedoka), uz obavezno prisustvo advokata. Za to saslušanje, kaže Zakon, nije potreban pristanak ispitanika, što nema mnogo smisla, budući da je prema Zakoniku o krivičnom postupku iskazivanje okrivljenog uvek slobodno i dobrovoljno, osim ako se ne misli da se iskaz može postići i prinudno, što je prema svim pravilima i domaćeg i međunarodnog prava zabranjeno.

O “preventivnom zadržavanju” do 30 dana odlučuje specijalni tužilac na predlog ovlašćenog lica organa unutrašnjih poslova, bez ikakve intervencije suda, što je suprotno svim međunarodnim pravnim standardima koji predviđaju da se lice lišeno slobode ima odmah izvesti pred nezavisnog sudiju, koji jedini može da odluči da li će uhapšenik ostati u pritvoru ili biti pušten na slobodu (habeas corpus). Protiv “preventivnog zadržavanja” od 24 sata građanin nema nikakvog pravnog sredstva, a ako “preventivno zadržavanje” bude produženo (za petnaest dana, pa potom još za petnaest dana), “preventivno zadržano lice” ima pravo da izjavi žalbu protiv rešenja o zadržavanju. O toj žalbi odlučuje Republički javni tužilac. Sudska zaštita je i ovde izostala. Lice koje se nađe u produženom “preventivnom zadržavanju” može da bude saslušano, kao i ono zadržano do 24 sata, ali se tada razlozi hitnosti ne traže.

U članu 6. Zakona je predviđeno da će pojedine njegove odredbe biti “preispitane” od strane Narodne skupštine u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu Zakona. Predviđeno je da će, pored ostalih, biti “preispitane” i odredbe člana 15v. (o produženju “preventivnog zadržavanja” do 30 dana), ali ne i odredbe člana 15b. (o privođenju i “preventivnom zadržavanju” do 24 sata lica “koja mogu da pruže obaveštenja ili da ukažu na dokaze” o organizovanom kriminalu). Prema našem mišljenju, ne može biti reči samo o “preispitivanju” odredaba pomenutog člana (što podrazumeva, da bi te odredbe mogle i dalje da ostanu u pravnom poretku), već da je potrebno hitno i bezuslovno ukinuti sve odredbe sadržane u oba napred pomenuta člana Zakona.

U suprotnom, država mora da bude spremna na nepoštedne kritike mnogih organa međunarodne zajednice, političkih i pravosudnih, zbog kršenja ljudskih prava, na pritiske sa tih i mnogih drugih strana, kao i da u svom budžetu planira značajna sredstva za naknadu šteta svojim građanima koji budu dobili satisfakciju pred Evropskim sudom za ljudska prava, budući da je Srbija i Crna Gora postala članica Saveta Evrope i da po tom osnovu, posle ratifikacije Konvencije o ljudskim pravima, podleže jurisdikciji toga Suda.

Prema članu 229. Zakonika o krivičnom postupku organi unutrašnjih poslova mogu osumnjičenog (“lice prema kome je pre pokretanja krivičnog postupka nadležni državni organ preduzeo neku radnju zbog postojanja osnova sumnje da je izvršilo krivično delo - član 221. tač. 1. ZKP) zadržati radi prikupljanja obaveštenja ili saslušavanja najduže 48 sati od časa lišenja slobode odnosno odazivanja pozivu. Protiv rešenja o zadržavanju, osumnjičeni i njegov branilac imaju pravo žalbe istražnom sudiji. O zadržavanju se odmah obaveštava istražni sudija koji može zahtevati da mu se osumnjičeni odmah dovede. Od donošenja rešenja o zadržavanju osumnjičeni mora da ima branioca (obavezna odbrana), a ima i druga prava predviđena u članu 226. stav 8. (da bude obavešten o delu i osnovima sumnje za koje se tereti, o pravu da uzme branioca i da bez branioca nije dužan da odgovara na postavljena pitanja, da se o zadržavanju obaveste njegovi najbliži itd.).

Prema članu 15g. Zakona, policijsko zadržavanje osumnjičenog za dela organizovanog kriminala u pretkrivičnom postupku može trajati do 30 dana, a iz naročito opravdanih razloga može da bude produženo za još 30 dana, rešenjem ministra za unutrašnje poslove. Druge posebne odredbe za ovo zadržavanje nisu predviđene, pa se ima uzeti da o obaveznoj odbrani, pravu na žalbu protiv rešenja kojim je određeno ili produženo zadržavanje i o ostalim pravima zadržanog važe odredbe Zakonika o krivičnom postupku. Trebalo bi da važi i odredba Zakonika o pravu istražnog sudije da zahteva da mu osumnjičeni odmah bude doveden.

Odredbe člana 15g. o vremenu zadržavanja u pretkrivičnom policijskom postupku nisu u skladu sa Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama11, Ustavom Republike Srbije, niti sa evropskim pravnim standardima. Tim odredbama Zakona je uveden klasičan policijski pritvor bez redovnog sudskog nadzora. O zadržavanju, koje je po prirodi stvari kratkoročno, ne može biti ni reči kad može trajati i do 60 dana. Treba imati u vidu da policijski pritvor po Zakonu može trajati i do 91 dan, jer se tzv. “preventivno zadržavanje” iz čl. 15b. i 15v. (24 sata + 30 dana) može kumulirati sa “zadržavanjem” iz člana 15g. (30 + 30 dana), ako se zadržanom licu status osumnjičenog dodeli tek po isteku “preventivnog zadržavanja”, tj. 31. dana.

Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama predviđa: “Svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud, po hitnom postupku, ispitati zakonitost lišavanja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišavanje slobode nezakonito” (član 14. stav 6); “Uhapšeno lice se mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 sati, izvesti pred nadležni sud. U suprotnom ono se pušta na slobodu” (član 15. stav 2); “Lice za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može se pritvoriti samo odlukom nadležnog suda, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka” (Član 15. stav 3).

Ustav Republike Srbije propisuje: “Lice za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može, na osnovu odluke nadležnog suda, biti pritvoreno i zadržano u pritvoru, samo ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili bezbednosti ljudi” (član 16. stav 1).

Prema Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima (član 9/3)12 i Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 5/3), svaki uhapšenik ili pritvorenik mora da bude izveden pred sudiju u najkraćem mogućem roku. To je jedina prilika da građanin ospori zakonitost hapšenja i pritvaranja i da bude pušten na slobodu ako su hapšenjem ili pritvaranjem prekršena njegova prava. Pošto najkraći mogući rok za izvođenje uhapšenog pred sudiju nije precizno određen, on se utvrđuje od slučaja do slučaja. Evropski sud za ljudska prava je protumačio da pritvor koji je trajao četiri dana i šest sati pre nego što je pritvorenik bio izveden pred sudiju ne predstavlja najkraći mogući rok13. U evropskim državama se ustalilo, da policijsko zadržavanje može trajati dva dana i da može biti produženo još za dva dana, ako se radi o delima terorizma ili organizovanog kriminala (Francuska, Nemačka, Velika Britanija i dr.)14.

Očigledno je da je naš zakonodavac i odredbe člana 15g. (kao i odredbe čl. 15a. i 15b) uneo u Zakon prilično smelo i proizvoljno. Toga je i sam zakonodavac bio svestan, pa je predvideo da će i odredbe člana 15g. biti “preispitane” u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu Zakona (član 6). Kao što smo već rekli, to je slaba uteha, jer ako u tom “preispitivanju” i budu ukinute, te će odredbe imati svoje tromesečno nelegitimno dejstvo i proizvesti veliku štetu.

Zakon sadrži i posebne odredbe o pritvoru u istražnom postupku za dela organizovanog kriminala (čl. 15d. do 15e) kojima se odstupa od odredaba koje o pritvoru sadrži Zakonik o krivičnom postupku. Ta su odstupanja sledeća:

Ako može, da li je to dozvoljen dokaz na kome se može zasnovati presuda? Ako ne može, zašto je uopšte predviđeno da se okrivljeni na taj način saslušava? I tako dalje.

Osim napred pomenutih, Zakon sadrži još nekoliko procesno-pravnih novina. To su:

Zakon je izmenio definiciju organizovanog kriminala, i odredbe o tome su mnogo bolje od onih koje je imao prvi Zakon18.

Organizovani kriminal u smislu novog Zakona “predstavlja vršenje krivičnih dela od strane organizovane kriminalne grupe, odnosno druge organizovane grupe ili njenih pripadnika za koja je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna”.

Pod “organizovanom grupom” Zakon podrazumeva “grupu od tri ili više lica, koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno sa ciljem vršenja jednog ili više krivičnih dela, radi sticanja, posredno ili neposredno, finansijske ili druge materijalne koristi”. Pod “drugom organizovanom grupom” Zakon podrazumeva “grupu koja nije obrazovana sa ciljem neposrednog vršenja krivičnih dela, niti ima tako razvijenu organizacionu strukturu, definisane uloge i kontinuitet članstva svojih pripadnika, ali je u funkciji organizovanog kriminala”, dakle, nastala je kao produkt organizovanog kriminala.

Procesne odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala su skoro u svemu pogrešne, neustavne i suprotne međunarodnim pravnim standardima. Zbog toga će one uskoro morati da budu ukinute, intervencijom Ustavnog suda ili Narodne skupštine. I pored toga, te zakonske odredbe će za vreme svoga, nadamo se kratkotrajnog, važenja proizvesti i ostaviti dalekosežne rđave posledice.

Donošenjem tih propisa u pravosuđu Srbije zadržano je vanredno pravo i posle formalnog ukidanja vanrednog stanja, uprkos tome što je u pravnoj državi vanredno pravo moguće samo u vanrednom, ne i u redovnom stanju. Velika je zabluda misliti, da se organizovani kriminal efikasno suzbija dodeljivanjem novih i nekontrolisanih represivnih ovlašćenja organima unutrašnjih poslova. Mere za suzbijanje toga kriminala leže na drugoj strani. Ne treba zaboraviti, da je organizovani kriminal u Srbiji upravo i nastao pod pokroviteljstvom najviših centara policijske i državne vlasti i da se širio munjevitom brzinom baš zbog toga što te vlasti, koje su imale ogromna ovlašćenja, nisu bile ničim kontrolisane.

Najveća opasnost, međutim, ne leži u samim zakonima i njihovim neprihvatljivim odredbama, već u izvitoperenim shvatanjima o ulozi prava u modernoj državi, iz kojih vuku poreklo i ovakvi zakoni. Iskazi poput onih, da vanredno stanje nije ukinuto za kriminalce, već samo za čestite građane, duboko su pogrešni. Prvo, zbog toga što se vanredno stanje u demokratskoj državi uvodi i ukida za sve njene građane i organe vlasti i, drugo, što je jedno od osnovnih načela moderne države da se “status kriminalca” utvrđuje u krivičnom postupku, i to tek sudskom presudom. Do sudske presude ljudska prava, pa i kriminalaca, mogu se ograničavati samo u onoj meri koja je dopuštena prema, danas već potpuno preciznim, međunarodnim pravnim standardima. Nikada ne treba zaboraviti, da se u krivičnom postupku mogu naći i potpuno nevini građani. Isto tako, zabrinjavaju i shvatanja prema kojima “pritisak na pravosuđe predstavljaju i izjave da je neko nevin” (“Danas”, 3-4. maja 2003), jer je prezumpcija nevinosti fundamentalno načelo krivičnog postupka u svakom civilizovanom društvu, zapisano u svim međunarodnim pravnim aktima o ljudskim pravima, kojeg moraju da se pridržavaju barem državni organi. Ako bi to predstavljalo pritisak na pravosuđe, trebalo bi ukinuti i prezumpciju nevinosti, i ustave, i međunarodne pravne akte.

NAPOMENA REDAKCIJE:

Ustavni sud Republike Srbije na sednici održanoj dana 5. juna 2003. godine, doneo je

Obustavlja se izvršenje pojedinačnih akata i radnji koje su preduzete na osnovu člana 15v, 15g i 15d Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala (“Sl. glasnik RS”, br. 42/02, 27/03 i 39/03), do donošenja konačne odluke Ustavnog suda

________________________________________________