VRSTE MEĐUPRESUDA PREMA ODREDBAMA ZAKONA O PARNIČNOM POSTUPKU

Prof. dr Gordana Stanković,
Univerzitet u Nišu, Pravni fakultet

1. Međupresuda je posebna vrsta presude koju, prema odredbama Zakona o parničnom postupku Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 125/04) parnični sud donosi u nekoliko različitih situacija. Između situacija i međupresuda kojima se odlučuje u parničnom postupku postoje izvesne razlike, tako da u srpskom parničnom postupku postoji, faktički, nekoliko vrsta međupresuda s obzirom na uslove, razloge, ciljeve i faze postupka u kojima se one donose.

Okolnost da su odredbama ZPP regulisane različite vrste međupresuda predstavlja povod da se analiziraju situacije u kojima sud odlučuje međupresudom i ukaže na razlike koje postoje između pojedinih vrsta međupresuda.

2. Prvi tip međupresude izričito je regulisan u odredbi člana 335. ZPP. To je ona presuda koju donosi prvostepeni parnični sud po službenoj dužnosti i iz razloga celishodnosti kad su u jednoj parnici sporni osnov i visina tužbenog zahteva. Ako je tuženi osporio osnovanost tužbenog zahteva tako što je osporio i pravni osnov tužbenog zahteva i visinu iznosa tužbenog zahteva, a u pogledu osnova je pravna stvar sazrela za odlučivanje, sud može, iz razloga celishodnosti, da sâm odluči da donese međupresudu i da njome odluči samo o osnovu tužbenog zahteva. Pošto donese međupresudu, sud će zastati sa postupkom dok ne istekne rok za izjavljivanje pravnog leka ili dok drugostepeni sud, ukoliko je izjavljena žalba, ne odluči o pravnom leku. Tek kad međupresuda, kojom je odlučeno o postojanju pravnog osnova, postane pravnosnažna, prvostepeni sud, u nastavku postupka, pristupa utvrđivanju visine spornog iznosa tužiočevog zahteva i konačno odlučuje o osnovanosti tužiočevog tužbenog zahteva. U daljem toku postupka, pošto je pravni osnov tužbenog zahteva nesporan, jer je njegovo postojanje utvrđeno na autoritativan način, sud izviđa činjenice koje se odnose na visinu istaknutog zahteva i, kad stvar sazri za odlučivanje, donosi konačnu presudu.

3. Međupresuda iz odredbe člana 335. ZPP je vrsta presude koja se u prvostepenom postupku, po pravilu, može doneti povodom kondemnatorne tužbe odnosno protivtužbe. Pored toga, prema opšteprihvaćenom mišljenju u domaćoj procesnoj literaturi i sudskoj praksi, ona se može doneti i u pojedinim parnicama u kojima je istaknut zahtev za preinačenje pravne situacije (npr. u parnici u kojoj tužilac zahteva smanjenje ugovorne kazne). Parnični sud može doneti međupresudu ukoliko utvrdi da postoji preobražajno pravo odnosno pravo na pravnu promenu čije postojanje predstavlja uslov da sud izrekne traženu pravnu promenu određene vrste.

Međupresuda se ne može doneti ako je tuženi ili samo osporio osnov ili je samo osporio iznos zahteva. Ukoliko je tuženi osporio samo iznos istaknutog zahteva, nema uslova za donošenje međupresude jer se smatra da tuženi priznaje postojanje pravnog osnova tužbenog zahteva i da je on nesporan.

4. U parnicama u kojima je osporena osnovanost tužbenog zahteva tako što su osporeni i osnov i iznos zahteva, opravdano je i celishodno donošenje međupresude, jer se u postupku izbegava nepotrebno i suvišno dokazivanje činjenica koje se odnose na visinu spornog potraživanja, ukoliko se konačno ispostavi da tužilac nije imao pravni osnov i da je zbog toga njegov zahtev bio neosnovan.

U parnicama u kojima je istaknut zahtev za osudu na činidbu i u kojoj su sporni i osnov i visina tužbenog zahteva, sud ima zadatak da najpre utvrdi postojanje osnova tužiočevog zahteva, a da potom, putem dokazivanja, utvrđuje postojanje onih spornih činjenica koje se odnose na visinu spornog iznosa potraživanja. Ista je situacija i u parnicama u kojima je sporno pravo na pravnu promenu i visina samog zahteva. U tom slučaju sud ima zadatak da najpre odluči o osnovu, kao “o kvalitativnom delu tužbenog zahteva”, a da potom odlučuje i o obimu, kao “kvanititativnom delu tužbenog zahteva.”

Ako bi prvostepeni sud, u situaciji kad su sporni pravni osnov i visina zahteva, doneo konačnu presudu i naknadno se, pošto je i bio sproveden drugostepeni postupak, ispostavi i utvrdi da ne postoji pravni osnov tužbenog zahteva, to bi, ne samo izazvalo nepotrebno angažovanje suda u pogledu izvođenja dokaza koji se odnose na visinu zahteva i nepotrebno dugo trajanje postupka, već bi izazvalo i povećanje troškova postupka. Iz tog razloga, u parnicama u kojima su sporni i osnov i visina tužbenog zahteva, zakonodavac predviđa mogućnost da sud, iz razloga celishodnosti, može prvo da odluči o osnovu tužbenog zahteva i da zastane sa postupkom u kome bi se raspravljalo, izviđalo i odlučivalo o iznosu tužbenog zahteva. Donošenjem međupresude, kojom odlučuje samo o osnovu tužbenog zahteva, sud privremeno odlaže izvođenje dokaza koji se odnose na utvrđivanje visine spornog iznosa potraživanja. Tek kad bude potpuno izvesno da postoji pravo tužioca i pravni osnov utuženog potraživanja bude na autoritativan način utvrđen, pošto međupresuda kojom je odlučeno o osnovu tužbenog zahteva postane pravnosnažna, sud može da nastavi sa izviđanjem i odlučivanjem o spornom iznosu potraživanja.

5. O razdvajanju postupka i odlučivanju u dve etape, prvostepeni sud odlučuje po službenoj dužnosti jer je mogućnost donošenja međupresude inspirisana isključivo razlozima celishodnosti, a o tome isključivo odlučuje sud jer tužilac nije istakao zahtev takve sadržine. Svaki iskusan sudija najpre će izvideti i raspraviti pitanje o pravnom osnovu tužbenog zahteva, da bi, tek ukoliko zaključi da on postoji, utvrđivao činjenice i izvodio dokaze koji se odnose na visinu istaknutog zahteva. Mogućnost donošenja međupresude, po shvatanju zakonodavca, predstavlja sredstvo koje omogućava da se, s jedne strane, rasčlani procesna građa. S druge strane, međupresuda predstavlja instrument koji omogućava da se donese zakonita i pravilna konačna presuda.

6. Kad sud zaključi da prvo treba da odlučuje međupresudom u pogledu osnova tužbenog zahteva, on će, praktično, odlučivati o postojanju uslovljavajućeg pravnog odnosa ili prava tj. o zahtevu za utvrđenje koji je prećutno sadržan u zahtevu za osudu na činidbu odnosno o pravu na pravnu promenu koji je prećutno sadržan u pravopreinačavnom zahtevu. Samo ako je sud zaključio da postoji pravo tužioca da zahteva osudu na činidbu odnosno odgovarajuću pravnu promenu, osnovano je zatražena pravna zaštita. U tom slučaju, pošto je zaključak suda o postojanju pravnog osnova tužbenog zahteva pozitivan, sud će o osnovanosti tužbenog osnova odlučiti međupresudom, i do njene pravnosnažnosti zastaće sa postupkom raspravljanja i izviđanja o iznosu tužbenog zahteva, a potom će, posle pravnosnažnosti međupresude, odlučivati o visini zahteva i o tome odlučiti konačnom presudom. Na taj način nastavak raspravljanja i izviđanja po pravnosnažnosti međupresude lišava i prvostepeni sud i stranke opasnosti da će čitav trud oko utvrđivanja visine iznosa tužbenog zahteva biti uzaludan i da će, eventualno, nepotrebno biti izložene troškovima ukoliko je viši sud u postupku kontrole zakonitosti uvrdio da tužiocu ne pripada pravo da zahteva određenu činidbu.

7. Prvostepeni sud međupresudom odlučuje o jednom elementu tužbenog zahteva - o osnovu tužbenog zahteva. Međupresudom se ne može odlučivati o elementima samog osnova tužbenog zahteva ili o prigovorima tuženog koji se tiču osnova tužiočevog zahteva.

Međupresudom se ne odlučuje o delu tužbenog zahteva, kao što je to slučaj sa delimičnom presudom. Razlika između ova dva tipa presude je u njihovoj procesnoj funkciji iako je donošenje obe vrste presuda inspirisano razlozima celishodnosti i ekonomičnosti. Sud upavlja postupkom i suvereno odlučuje kad je pojedino sporno pitanje sazrelo za odlučivanje. Delimičnom presudom sud odlučuje konačno o jednom od više kumuliranih tužbenih zahteva ili o delu tužbenog zahteva, dok međupresudom odlučuje o jednom elementu tužbenog zahteva. Međupresuda, za razliku od delimične presude, nije konačna presuda jer se njenim donošenjem postupak za rešavanje spora konačno ne završava. Ona samo “priprema teren” za donošenje konačne presude koja se ne može doneti pre no što međupresuda postane pravnosnažna.

8. Međupresuda koju sud donosi po službenoj dužnosti predstavlja izuzetak od pravila da sud odlučuje o zahtevu i u granicama istaknutog zahteva jer sâm sud, iz razloga celishodnosti, odlučuje međupresudom samo o osnovu tužbenog zahteva iako tužilac u tužbi nije postavio izričit zahtev da sud odluči o osnovu njegovog zahteva i da o njegovom zahtevu odlučuje u dve etape. Pošto se radi o pitanju koje je prećutno sadržano u tužiočevom tužbenom zahtevu, donošenjem međupresude sud ne sudi ni ultra ni extra petitum.

9. Međupresuda je odluka koja ima utvrđujući karakter i to karakter pozitivnog utvrđenja o postojanju pravnog osnova tužbenog zahteva. Njome se utvrđuje postojanje pravnog odnosa, koji je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o osnovanosti istaknutog tužbenog zahteva.

Iz dispozitiva međupresude treba da se vidi njena deklarativna priroda (O tome videti: Odgovor utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg privrednog suda u Beogradu, 11. jula 1995, naveden kod: Radovanov, A. - Parnični postupak, Zakon o parničnom postupku sa sudskom praksom i napomenama, Intermex, Beograd, 2006, str. 314).

 Međupresuda se ne može doneti ako sud zaključi da ne postoji pravni osnov tužiočevog zahteva, iako to zakonom nije izričito predviđeno, jer to nesumnjivo proizlazi iz logike stvari (Videti odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1537/99 i Gž. 2117/69 navedene kod: Radovanov, A. - op.cit. str. 314). Ako sud utvrdi da pravni osnov tužbenog zahteva ne postoji, onda je očigledno da tužbeni zahtev nije osnovan u celini i u takvoj situaciji sud ne može doneti međupresudu kojom bi odlučio da ne postoji pravni osnov. Sud će odmah doneti konačnu odluku - i o osnovu i o visini zahteva i odbiti tužbeni zahtev kao neosnovan, bez raspravljanja i izviđanja o visini zahteva (Videti odluku Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 440/81 navedenu kod: Radovanov, A. - op.cit. str. 314).

10. Međupresuda predviđena odredbom člana 335. ZPP je samostalna odluka protiv koje je dopuštena samostalna žalba.

Kad postane pravnosnažna, međupresuda, pre svega, proizvodi dejstvo u konkretnoj parnici u kojoj je odlučeno o postojanju pravnog osnova osporenog tužbenog zahteva. Kad međupresuda postane pravnosnažna, nastavlja se postupak da bi se odlučilo o visini spornog potraživanja i u daljem toku postupka, po prirodi stvari, ne može se više raspravljati o uslovljavajućem odnosu o kome je odlučeno međupresudom.

Pošto se radi o pravnosnažnoj presudi u kojoj je meritorno odlučeno o postojanju određenog pravnog odnosa ili prava, međupresuda deluje i izvan parnice u kojoj je donesena, kao i svaka pravnosnažna presuda deklarativnog tipa.

Međupresuda se može pobijati i predlogom za ponavljanje postupka. Iako međupresuda nije konačna ili završna odluka o istaknutom zahtevu, postupak u kome se raspravljalo i odlučivalo o osnovu je završen i utvrđeno je da zahtev ima osnov. Iz tog razloga može se ponoviti postupak koji je prethodio međupresudi.

Međupresuda je odluka deklarativnog tipa i iz tog razloga ona nije podobna za prinudno izvršenje.

11. Međupresuda predviđena u odredbi člana 335. ZPP predstavlja specifičnu vrstu presude čije je postojanje rezultat nastojanja zakonodavca da omogući efikasno, ekonomično i celishodno rešavanje spora koji je bio povod parnici ukoliko je prvostepeni sud zaključio da je u pogledu osnova stvar sazrela za donošenje odluke. Donošenjem međupresude omogućava se pojednostavljenje postupka u složenim pravnim stvarima i znatna ušteda sudskog rada i troškova ukoliko međupresuda postane pravnosnažna.

12. Drugi tip međupresude nije izričito regulisan u ZPP, za razliku od međupresude iz odredbe člana 335. ZPP, iako je samim zakonom regulisana situacija u kojoj je mogućno da sud donese ovu vrstu međupresude. Naime, prvostepeni sud može da odluči međupresudom i kad je u parnici istaknut zahtev za utvrđenje u toku parnice (međupredlog za utvrđenje ili incidentni odnosno prejudicijelni zahtev za utvrđenje).

U procesnoj literaturi, koja je nastala u vreme važenja oba jugoslovenska ZPP, postojala su različita shvatanja u pogledu mogućnosti donošenja međupresude povodom odnosno međupredloga za utvrđenje, odnosno prejudicijelnog (incidentnog) zahteva za utvrđenje. Naime, bilo je mišljenja da se o međupredlogu može doneti samo delimična presuda, da sud, iako donosi delimičnu presudu, suštinski odlučuje međupresudom jer ona svojim sadržajem uslovljava konačnu presudu, kao i da sud o međupredlogu odlučuje međupresudom.

13. Zahtev za utvrđenje istaknut u toku parnice, prema odredbi iz člana 189. ZPP je parnična radnja tužioca kojom on u toku parnice, pored tužbenog zahteva, ističe novi zahtev za presudu kojim traži da sud utvrdi da postoji ili da ne postoji pravni odnos ili pravo od koga, u celosti ili delimično, zavisi osnovanost tužbenog zahteva ukoliko je tuženi osporio njegovu osnovanost u toku parnice.

Često se događa da tužilac, u trenutku podizanja tužbe, ne zna da će tuženi u toku parnice osporiti postojanje pravnog odnosa ili prava na kome tužilac zasniva svoj zahtev za presudu. Ukoliko tuženi osporava tužiocu postojanje prava ili pravnog odnosa pre parnice, a tužilac ima interesa da se spor ove vrste definitivno likvidira, on će, još u tužbi, pored zahteva za osudu na činidbu, istaći i zahtev za utvrđenje.

Kad tužilac u tužbi istakne samo zahtev za osudu na činidbu, jer nije znao da postoji spor između njega i tuženog oko postojanja pravnog odnosa ili prava, a tuženi, u svom odgovoru na tužbu, ospori postojanje pravnog odnosa ili prava na kome se taj zahtev zasniva, tužilac će morati da dokazuje da taj pravni odnos ili pravo postoji. Pošto se zahtev za utvrđenje prećutno sadrži u zahtevu za osudu na činidbu, sud će ispitivati da li taj uslovljavajući odnos ili pravo, koji su od prejudicijelnog značaja za odluku o tužbenom zahtevu, postoje i o tome će se izjasniti u presudi, kao o prejudicijelnom pitanju, u obrazloženju odluke. Odluka o prejudicijelnom pitanju, sadržana u obrazloženju presude, ne može da postane pravnosnažna jer o tome sud nije autoritativno odlučivao, i zato spor oko postojanja ili nepostojanja pravnog odnosa ili prava, i dalje latentno postoji.

Da bi omogućio da se nastali spor oko postojanja pravnog odnosa ili prava definitivno reši, zakonodavac je predvideo mogućnost da tužilac, čim sazna da su oni osporeni, podigne zahtev za utvrđenje u toku parnice (ili međupredlog za utvrđenje) i da ovom svojom novom parničnom radnjom u tekućoj parnici, istakne novi zahtev za presudu o kome će sud autoritativno odlučiti. Odluka koju sud donosi povodom zahteva za presudu koji je sadržan u zahtevu za utvrđenje istaknutom u toku parnice može da postane pravnosnažna i stekne snagu presuđene stvari, tako da će spor oko postojanja ili nepostojanja nekog pravnog odnosa ili prava, biti definitivno i autoritativno likvidiran.

14. Kad je tužilac, pošto je tuženi u parnici osporio osnov i visinu tužiočevog tužbenog zahteva, istakao novi zahtev za presudu u formi zahteva za utvrđenje u toku parnice, prvostepeni sud može, na predlog tužioca, da o njemu odlučuje odvojeno ili istovremeno kad odlučuje o tužbenom zahtevu.

15. Ako je izviđanje i raspravljanje o tužbenom zahtevu i zahtevu za utvrđenje istaknutom u toku parnice bilo odvojeno, sud može, na predlog tužioca, da donese međupresudu i da njome, najpre, odluči o zahtevu koji je istaknut međupredlogom ukoliko je to celishodno, jer međupresuda, kao posebna vrsta odluke, može da ubrza postupak i donese uštede u radu i parničnim troškovima. Međupresudom koju donosi povodom zahteva za utvrđenje istaknutog u toku parnice sud, na traženje tužioca, odlučuje o jednom pravnom odnosu od koga zavisi donošenje odluke o osnovanosti odluke o tužbenom zahtevu.

16. Ukoliko sud zaključi da o zahtevu za utvrđenje istaknutom u toku parnice ne treba da odlučuje međupresudom, sud će o novom zahtevu za presudu odlučiti konačnom presudom istovremeno kad donosi odluku o tužbenom zahtevu. Sud će tada u dispozitiv konačne presude uneti i odluku kojom je utvrdio postojanje uslovljavajućeg odnosa koji je bio istaknut zahtevom za presudu u toku parnice.

17. Međupresuda koju sud donosi po zahtevu koji je sadržan u međupredlogu za utvrđenje razlikuje se od presude koju sud donosi po sopstvenoj inicijativi i po službenoj dužnosti.

Kad odlučuje međupresudom o zahtevu za utvrđenje koji je istaknut u toku parnice (odnosno o međupredlogu za utvrđenje), sud odlučuje o novom zahtevu za presudu i na traženje tužioca; kad donosi međupresudu iz razloga celishodnosti, on odlučuje o pravnom osnovu tužbenog zahteva iako stranka nije izričito zahtevala da sud takvu odluku donese. Povodom zahteva za utvrđenje koji je, kao novi zahtev za presudu istaknut u toku parnice, sud odlučuje o postojanju ili nepostojanju uslovljavajućeg odnosa i ta međupresuda ima prejudicijelni karakter u odnosu na odluku kojom se meritorno odlučuje o osnovanosti tužbenog zahteva. Međupresuda koju sud donosi po sopstvenoj inicijativi predstavlja odluku o osnovanosti pravnog osnova tužbenog zahteva koja ima prejudicijelni značaj za odluku o osnovanosti visine iznosa tužbenog zahteva. Kad sud sâm odluči da donese međupresudu, on odlučuje o nečemu što tužilac nije zahtevao u tužbenom zahtevu da bi smanjio troškove i olakšao donošenje konačne odluke, dok prilikom odlučivanja o zahtevu za utvrđenje, sud odlučuje o novom zahtevu za presudu istaknutom u toku parnice.

18. Treća vrsta međupresude je ona koju donosi drugostepeni sud. Ova vrsta međupresude, predviđena odredbom člana 373. stav 2. ZPP, predstavlja novo zakonsko rešenje u parničnom postupku koje je inspirisano dosadašnjom sudskom praksom.

Međupresudu, po pravilu, donosi prvostepeni sud. Međutim, u instancionom postupku, i drugostepeni sud može da donese jednu vrstu međupresude, tako da pored prvostepene međupresude postoji i drugostepena međupresuda.

19. U jugoslovenskoj literaturi je dosta dugo bilo sporno pitanje da li drugostepeni sud može doneti međupresudu. U tom pogledu postojala su ranije različita shvatanja. Dileme oko mogućnosti donošenja međupresude u drugostepenom postupku u parničnom postupku Republike Srbije više ne postoje, jer je ZPP (2004) normativno regulisao situaciju kad drugostepeni sud može da donese međupresudu, iako ovu odluku instancionog suda nije izričito nazvao drugostepenom međupresudom.

20. Drugostepeni sud može da odluči međupresudom prilikom ispitivanja osnovanosti žalbe u materijalnopravnom domenu.

Kad drugostepeni sud u postupku po žalbi na prvostepenu presudu nađe da je prvostepeni sud pobijanom odlukom pravilno odlučio u pogledu osnova tužbenog zahteva ali da nije pravilno odlučio u pogledu iznosa tužbenog zahteva, jer je pogrešno presudio u pogledu visine dosuđenog iznosa, on može ukinuti prvostepenu presudu samo u pogledu iznosa tužbenog zahteva, a potvrditi je u pogledu osnova tužbenog zahteva. U tom slučaju drugostepeni sud je odlučio samo o jednom elementu tužbenog zahteva - o pravnom osnovu tužbenog zahteva i to pravno pitanje je sada nesporno, jer je odluka o uslovljavajućem odnosu postala pravnosnažna. Delimičnim ukidanjem pobijane presude samo u pogledu iznosa tužbenog zahteva, drugostepeni sud svojom odlukom kreira međupresudu jer faktički utvrđuje da je donesena presuda osnovana samo u pogledu samog osnova tužbenog zahteva. Potvrđivanjem prvostepene presude u pogledu osnova tužbenog zahteva, instancioni sud po izričitom zakonskom naređenju, pretvara (kondemnatornu) presudu u pravnosnažnu drugostepenu međupresudu, dok pravnu stvar u pogledu odlučivanja o visini iznosa vraća na ponovno suđenje.

U ponovljenom postupku pred prvostepenim sudom, prvostepeni sud je vezan za odluku drugostepenog suda kojom je odlučeno o osnovu tužbenog zahteva. Prvostepeni sud će u ponovljenom postupku ponovo sprovesti izviđanje o okolnostima od kojih zavisi odluka o visini tužbenog zahteva i ponovo će odlučivati samo u pogledu iznosa tužbenog zahteva.

21. Očigledno je da je i donošenje međupresude u drugostepenom postupku motivisano u određenoj meri principom ekonomičnosti jer se njome na nesumnjiv i autoritativan način utvrđuje postojanje tužiočevog prava, a prvostepenom sudu prepušta da pravilno odmeri obim dugovane činidbe. Donošenjem međupresude, drugostepeni sud može, posredno, da utiče i na ponašanje samih parničara koji, u ponovljenom postupku, mogu da likvidiraju spor sklapanjem sudskog poravnanja.

22. I pored toga što je međupresuda izraz principa ekonomičnosti, u praksi se može dogoditi da njeno donošenje izazove ne samo duže trajanje parnice, već i povećanje troškova postupka. To je, verovatno, i bio razlog što pojedini procesni sistemi novostvorenih balkanskih država, kao što je to npr. slučaj sa parničnim procesnim pravom Republike Bosne i Hercegovine, ne poznaju više institut međupresude, kao, uostalom, ni institut delimične presude.

Ukoliko međupresudu ukine drugostepeni sud, mogućno je da u ponovljenom postupku naknadno dođe do raspravljanja o činjenicama koje su od značaja za odlučivanje o osnovanosti tužbenog zahteva i da se, iz tog razloga, postupak znatno oduži ili da sud, posle ponovnog raspravljanja i izviđanja, eventualno dođe do zaključka da je tužbeni zahtev neosnovan. U tom slučaju, tužilac će biti dužan da snosi znatno veće troškove postupka.

S druge strane, pošto međupresuda postane pravnosnažna, moguće je da sud, prilikom utvrđivanja visine iznosa potraživanja koje pripada tužiocu, utvrdi da mu pripada neznatan iznos odnosno količina. Iz tog razloga, može se ispostaviti da odluka o donošenju međupresude nije bila celisishodna mera upravljanja postupkom.

Ukoliko je, posle pravnosnažnosti međupresude u nastavku parnice tužilac uspeo, i bude mu dosuđen visok novčani iznos sa pripadajućom kamatom, ili je preinačio tužbu u objektivnom smislu i povisio iznos zahteva, ili je dodao novi zahtev po istom osnovu, nesumnjivo je da će u tom slučaju doći do znatnog dužeg trajanja parnice, kao i da će naknada parničnih troškova koju tužiocu duguje tuženi biti znatno veća, posebno kad je vrednost predmeta spora bila velika, jer će obuhvatiti i troškove postupka koji su izazvani donošenjem međupresude.