ZAKON O PRIVREDNIM DRUŠTVIMA I PRAVO MANJINSKIH AKCIONARA - ČLANOVA NA POKRETANJE POSTUPKA PRESTANKA DRUŠTVA
 

Prof. dr Mirko Vasiljević
Pravni fakultet, Beograd

1) Solucija uporednog prava

Stav uporednog prava - Institut prinudne likvidacije akcionarskog društava po predlogu (zahtevu) manjinskih akcionara ovih društava nije “miljenik” uporednog prava. Naime, i u prirodi ovih društava leži u osnovi institut affectio societatis (istina ne u tako izraženoj formi kao kod društava lica), te je razumljivo da on prati i njihov život i prestanak. Otuda su ipak retka zakonodavstva koja ovaj institut u ovoj ili onoj formi izričito institucionalizuju. Ovim zakonodavstvima se pridružuju i ona koja ovaj institut promovišu na određeni zaobilazni (ne samo prećutni) način.

Švajcarski Zakonik o obligacionim odnosima propisuje da “društvo s ograničenom odgovornošću prestaje …sudskom odlukom kad jedan član zahteva prestanak iz “opravdanih razloga.”1 Prema ovom zakonu “akcionarsko društvo prestaje …sudskom odlukom, kad akcionari koji predstavljaju najmanje petinu osnovnog kapitala zahtevaju iz opravdanih razloga prestanak.”2

Francuski Građanski zakonik normira da “trgovačko društvo prestaje sudskom likvidacijom po zahtevu nekog člana iz opravdanih razloga, naročito u slučaju neizvršenja obaveza nekog člana ili u slučaju nesporazuma među članovima koji parališu njegovo funkcionisanje”.3

U danskom pravu “akcionari koji drže 1/10 akcionarskog kapitala mogu zahtevati likvidaciju kompanije kad su akcionari zloupotrebljavali njihov uticaj u kompaniji” (u društvu s ograničenom odgovornošću to se može učiniti na zahtev članova koji poseduju ¼ kapitala društva). U pravnoj teoriji se ovom dodaje da to može biti u slučaju kad se na taj način krši kompanijski zakon ili statut kompanije, kao i u slučaju kad je ta zloupotreba dužeg trajanja ili kad postoje drugi opravdani razlozi koji daju poseban osnov da sud prihvati takav zahtev za prestanak kompanije.4

U engleskom Stečajnom zakonu je takođe propisano da kompanija “može prestati odlukom suda… ako je nesposobna da plati dugove, ako nije počela poslovanje za jednu godinu od osnivanja ili je suspendovala poslovanje u trajanju od jedne godine, ako je broj članova pao ispod dva i ako je sud mišljenja da je pravično da kompanija treba da bude likvidirana.”5

U ranijim korporacijskim zakonima američkih država interkorporacijski konflikti u zatvorenim društvima nisu se mogli rešavati ovim pravom manjinskih članova. Kako su manjinski članovi ostajali često bespomoćni u slučaju zloupotrebe u vođenju tih korporacija od strane većinskih članova, to moderni zakoni ustanovljavaju u većini država ovo pravo manjinskih vlasnika, kao krajnje sredstvo koje vodi njenoj prinudnoj likvidaciji. Prema federalnom Model korporacijskom zakonu USD6 manjinski vlasnici da bi ostvarili ovo pravo moraju dokazati:

a) da su direktori blokirani u vođenju korporacijskih poslova, da akcionari ne mogu razrešiti ovu blokadu i da korporaciji preti nenadoknadiva šteta, odnosno da poslovi korporacije ne mogu više biti vođeni u korist akcionara uopšte, zbog te blokade; ili

b) da su direktori ili oni koji kontrolišu korporaciju delovali, da deluju ili će delovati na način koji je nelegalan, nepošten ili prevaran; ili

c) da su akcionari blokirani u glasačkim pravima i stoga su propustili da u dve uzastopne godišnje skupštine izaberu naslednike direktora čiji su mandati istekli; ili

d) da se zloupotrebljava ili rasipa imovina korporacije.7

Prema Zakonu o trgovačkim društvima Hrvatske “Društvo s ograničenom odgovornošću može prestati na osnovu presude suda ako postane nemoguće da se ostvaruje svrha društva ili ako u prilikama društva postoje drugi važni razlozi za njegov prestanak”. Ova tužba se podiže protiv društva i mogu je podići samo članovi društva čiji osnovni ulozi čine najmanje deseti deo osnovnog kapitala društva.8

2) Solucija Zakona o privrednim društvima Srbije

Prestanak društva i druge mere suda po zahtevu manjinskih akcionara

Član 346.

(1) Po zahtevu manjinskih akcionara koji u akcionarskom društvu poseduju najmanje 20% akcija osnovnog kapitala društva nadležni sud može naložiti prestanak društva ili druge mere ako:

1) članovi upravnog odbora društva ne mogu da vode poslove društva, bilo zbog podele ili drugih razloga, a akcionari društva ne mogu da prekinu blokadu, tako da se poslovi društva ne mogu više voditi u interesu akcionara društva;

2) su akcionari blokirani u odlučivanju i na najmanje dve uzastopne godišnje skupštine ne uspeju da izaberu članove upravnog odbora društva, tako da se poslovi društva ne mogu voditi u interesu društva;

3) članovi upravnog odbora društva, kao i članovi drugih organa društva deluju protivzakonito, nepošteno ili prevarno prema akcionarima koji podnose takav zahtev;

4) se imovina društva rasipa i umanjuje.

(2) Po podnetom zahtevu iz stava 1. ovog člana sud može da pokrene postupak prestanka društva ili ako se radi o otklonjivom osnovu ostaviti rok do godinu dana za otklanjanje nepravilnosti.

(3) Ako se u roku iz stava 2. ovog člana ne otklone nepravilnosti, pokreće se postupak prestanka društva likvidacijom u skladu sa ovim zakonom, kada sud ima ovlašćenje da odredi i likvidacionog upravnika.

(4) Ako sud ne pokrene postupak prestanka društva može naložiti jednu ili više mera, a naročito:

1)    razrešenje bilo kog člana upravnog odbora ili izvršnog odbora;

2)    izbor člana upravnog odbora ili izvršnog odbora društva;

3)    imenovanje privremenog zastupnika društva;

4)    reviziju računovodstvenih izveštaja društva i popis imovine društva;

5)    plaćanje dividende;

6)    kupovinu akcija manjinskih akcionara koji su podneli zahtev za kupovinu od strane društva po vrednosti utvrđenoj od strane suda na osnovu nalaza nezavisnog procenjivača;

7)    naknadu štete bilo kom licu kome je prouzrokovana.

(5) Zahtev manjinskih akcionara iz stava 1. ovog člana podnosi se protiv akcionarskog društva.

Naš Zakon o privrednim društvima, dakle, u osnovi usvaja anglosaksonski (pravo SAD) prilaz rešenju ovog pitanja, propisujući cenzus za ovo pravo manjinskih akcionara (20% osnovnog kapitala društva) i osnove (slučajeve) korišćenja ovog prava. Zakon ovlašćuje sud i da ostavi rok od godinu dana po podnetom zahtevu manjinskih akcionara za prestanak društva za regularizovanje situacije, ako smatra da se radi o otklonjivom nedostatku, u protivnom ako ne ostavi taj rok ili ako po proteku tog roka nije otklonjen osnov pokreće postupak likvidacije društva uz imenovanje likvidacionog upravnika ili pak može naložiti jednu ili više mera predviđenih zakonom (ili i druge mere koje smatra potrebnim), uključujući i otkup akcija od strane nesaglasnih akcionara koji su podneli takav zahtev.

3) Strana sudska praksa

Francuska sudska praksa - U Francuskoj postoji nekoliko relevantnih odluka koje bliže preciziraju i praktično otelotvoruju ovo pravo manjinskih akcionara ili članova društva.

U jednoj sudskoj odluci se ističe da je tužba za prestanak društva kapitala izuzetnog karaktera i da se prihvata samo ako su nesporazumi dosta ozbiljni tako da parališu funkcionisanje društva ili da parališu regularno održavanje skupštine ili drugih organa društva. S druge strane, Kasacioni sud se u jednoj odluci ovako određuje: “Apelacioni sud u povodu zahteva za prestanak društva, čim ustanovi da su uslovi za primenu odredbe čl. 1844-7, Građanskog zakonika ispunjeni, treba da izrekne po samom pravu prestanak građanskog profesionalnog društva, čak i ako je podnosilac ovog zahteva istovremeno podneo i subsidijarni zahtev za povlačenje iz društva.”9

U drugoj sudskoj odluci se naglašava da apelacioni sud posebno ocenjuje legitimitet i ozbiljnost motiva koji leže u osnovi takvog zahteva za prestanak društva, podnetog od strane jedne od dve grupe akcionara tog društva koje su imale pravo na takav zahtev, a takođe i nemogućnost konstituisanja upravnog odbora i predsednika-generalnog direktora, s obzirom da se potrebna većina nije mogla postići zbog ozbiljnih nesporazuma između te dve grupe.

U trećoj odluci se kaže da apelacioni sud koji je ustanovio zloupotrebe prava koje je izvršila grupa većinskih akcionara i duboko neprijateljstvo koje postoji između dve grupe akcionara već godinama, što čini nemogućim funkcionisanje društva, opravdava odluku da se u ovim okolnostima izrekne prestanak društva.

Najzad, u četvrtoj oduci se konstatuje da ako su nesporazumi između članova izvesni, ali ako društvo prosperira, ako je njegov obrt u stalnoj progresiji, ako su poslovi daleko od toga da se ruiniraju, ako je poslovno posmatrano društvo dobro vođeno i ako nesporazumi ne sprečavaju dobro korišćenje imovine i ako škode samo članovima lično, onda tada nema mesta prestanku društva.10

Anglosaksonska (engleska) sudska praksa - Engleska sudska praksa je u primeni ovog prava manjinskih akcionara najrazvijenija, pravni osnov za podizanje tužbe za likvidaciju društva zasniva se na načelu pravičnosti i jednakosti, pri čemu se mogu sistematizovati tri grupe razloga:

1) kvazi ortakluk,

2) nedostatak poštenja i

3) gubitak svrhe kompanije.11

U prvom slučaju, reč je o zatvorenom akcionarskom društvu sa malim brojem akcionara, gde sud mora da utvrdi je li očuvana harmonija tzv. kvaziortakluka ili je došlo do poremećaja odnosa između akcionara da je dalje obavljanje zajedničkog poslovanja postalo nemoguće.12

U drugom slučaju, radi se o nedostatku poštenja većinskih akcionara koji se ponašaju tako kao da kompanija pripada samo njima, a ne i manjinskim akcionarima, što vodi oštećenju interesa manjine i društva takođe.13

U trećem slučaju, radi se o nedostatku svrhe postojanja kompanije, jer je posle osnivanja postalo nemoguće ili protivpravno da kompanija ostvari cilj zbog kog je osnovana.14

4) Višestruka uslovljenost prava

Kao što je vidljivo iz relevantne uporedne sudske prakse ova praksa je prihvatila ovo pravo manjinskih akcionara ili članova društva kao izuzetak u odnosu na opšte ili posebne osnove prestanka društava kapitala. Ovo je razumljivo kad se ima u vidu da ovim akcionarima ili članovima društava kapitala stoji ceo arsenal drugih prava u tom svojstvu, u sledstvu kojih bi trebalo da zaštite svoja prava koja proizilaze iz svojstva člana ili akcionara tih društava, nezavisno od toga što su manjinski15. Posebno je ovde reč o institutu otkupa manjinskog udela (akcija) u ovim društvima od strane većinskih članova (akcionara) i/ili samog društva kapitala u granicama nacionalnih pravila o sticanju sopstvenih udela ili akcija.16 Treba ovde, međutim, podsetiti na opravdan i pravno osnovan stav francuskog Kasacionog suda koji upozorava da: “Članovi društva imaju u svakom momentu mogućnost da se suprotstave zahtevu za prestanak društva predlažući otkup udela tog nezadovoljnog člana, ali sud može odbiti takav zahtev za otkup pozivajući se na interes društva”. Isto tako u jednoj drugoj odluci se kaže da: “Nijedna zakonska odredba ne daje moć sudu da prinudi člana koji zahteva prestanak društva na osnovu odredbe člana 1844-7, Građanskog zakonika da ustupi svoj udeo drugim članovima koji se nude da ga otkupe.” “Druga je stvar - dodaje isti sud - ako je u osnivačkom aktu ostavljeno ovlašćenje za društvo ili njegove članove da u slučaju kad nezadovoljni član traži prestanak društva u skladu sa zakonom, otkupe udeo tog člana”17. Pravna teorija, s pravom, dodaje da nema prinudnog isključenja člana društva, jer to nije opšti interes članova (akcionara), koji zabranjuje isključenje jednih članova u interesu drugih članova.18 Isključenje člana društva iz društva iz određenih opravdanih razloga (neispunjavanje obaveza iz osnivačkog akta i dr.) je, pak, drugi pravni institut i sa drugom pravnom prirodom.19

Manjinski akcionari koji, ipak, ne mogu da zaštite svoja prava u akcionarskom društvu ili društvu sa ograničenom odgovornošću, posebno u slučaju ozbiljne zloupotrebe prava većine (pod ovim se u teoriji podrazumeva donošenje odluke u društvu od strane organa društva suprotno opštem interesu društva odnosno njegovih akcionara ili članova u isključivoj nameri da se favorizuju po pravilu spoljni interesi većinskih akcionara ili članova na štetu manjinskih),20 imaju na raspolaganju kao krajnje sredstvo zahtev za likvidaciju društva, ako za to postoje tzv. ozbiljni razlozi nastali zloupotrebom prava većine i ako pak postoji za to opravdan interes podnosioca zahteva.21 I u slučaju da je podnet zahtev za likvidaciju društva od strane manjinskih akcionara, s obzirom na izuzetnost ovog instituta i prirodu krajnjeg sredstva, sudovi ne uvažavaju ovaj zahtev ako postoji mogućnost za primenu drugih instituta iz arsenala prava manjinskih akcionara ili članova društva, dodajući ovom i naknadu tržišne vrednosti udela (akcija) manjinskog člana (akcionara) društva u momentu istupanja iz društva (otkupom od strane drugih članova - akcionara društva, društva ili trećih lica), pod pretpostavkom naravno da se nisu ispunili uslovi za primenu ovog instituta.22 Za ovo pak treba postojati jasan zakonski osnov (institut prinudnog otkupa) ili autonomni osnov (osnivački akt). Nelogično je i nije na pravu zasnovano prihvatiti stav da sud može naložiti prinudni otkup udela ili akcija manjinskih članova ili akcionara u slučaju zloupotrebe prava većine, ako ne nađe da je ta zloupotreba takvog karaktera da ne opravdava postavljeni zahtev za prestanak društva po tom osnovu.23 Bilo bi to i suprotno teoriji privrednih društava, čija je osnova ugovornog karaktera, a ugovori i nastaju i prestaju voljom ugovornika, a ne voljom suda ili trećih lica.

Izuzetnost ovog prava ne treba shvatiti u smislu stepenovanja prava manjinskih akcionara, te da manjinski akcionari moraju koristiti druga prava propisana zakonom i tek kada time ne uspeju u zaštiti svojih prava da mogu posegnuti za ovim pravom. Izuzetnost ovog prava treba shvatiti u smislu potrebe utvrđivanja ozbiljne zloupotrebe prava većine, koja je trajnijeg karaktera. U slučaju takvog utvrđivanja i kod postavljenog zahteva manjinskih akcionara/članova na likvidaciju takvog društva (ovo posebno može biti slučaj kod dva akcionara/člana ili u svakom slučaju kod malog broja akcionara/članova), sud bi morao dati koncesiju takvom zahtevu jer je to pravo utvrđeno zakonom. Tada se naime ima uzeti da je otpala kauza osnivanja društva kapitala i da više ne postoji tzv. affectio societatis, te je to i osnov za prestanak društva kapitala. U prisustvu takvog zahteva manjinskih akcionara/članova i u prisustvu tako utvrđenih činjenica sud nije ovlašćen da vrši “novaciju osnova” osnivanja društva kapitala. Ovo diktira i ugovorna priroda osnivačakih akata privrednih društava i princip ravnopravnosti akcionara i članova tih društava i dužnost suda da poštuje ravnopravnost akcionara i članova nezavisno od kapital udela.

5) Opreznost naše dosadašnje sudske prakse i mešanje osnova prestanka društva

Kritički osvrt na našu sudsku praksu - Naša sudska praksa, dakle, koliko je nama poznato do sada nije produkovala ni jedan slučaj likvidacije društava kapitala po zahtevu manjinskih akcionara ili članova društva sa ograničenom odgovornošću. Ovim se otvara logično pitanje da li naša sudska praksa priznaje institut prava manjinskih akcionara/članova društava kapitala na pokretanje postupka likvidacije društva (akcionarsko društvo i društvo sa ograničenom odgovornošću), odnosno da li prihvata da je ovaj institut priznat u našem pravu privrednih društava (takvih zahteva u skladu sa odredbom člana 314. st. 3. i člana 391. Zakona o preduzećima u praksi je bilo, ali se sudovi nisu usudili da ovakve zahteve prihvate kao osnovane). U nekoliko takvih slučajeva naši privredni/trgovinski sudovi upućivali su manjinske članove/akcionare na potrebu donošenja odluke skupštine članova/akcionara ili organa koji u skladu sa statutom vrši njenu funkciju, da bi se mogao pokrenuti postupak likvidacije takvog društva (bilo dobrovoljne od strane samih članova/akcionara, bilo prinudne od strane nadležnog suda), a sve u smislu odredbe člana 100. st. 1. tač. 4. Zakona o preduzećima. Sudovi su naime polazili od toga da su odredbom ovog člana Zakona o preduzećima taksativno navedeni osnovi prestanka svih pravnih formi preduzeća, te da preduzeće ne može prestati po bilo kom drugom osnovu. Ovakvo stanovište naših sudova ne može se braniti ni jednim argumentom, osim nedoslednošću i nespremnošću suočavanja sa odgovornošću, što ne bi smeli biti argumenti jednog odgovornog sudstva. Upućivanje manjinskih akcionara/članova da po podnetom zahtevu za likvidaciju društva kapitala podnesu kao dokaz odluku skupštine ili organa koji vrši njenu funkciju u svom ishodištu u osnovi znači negaciju ovog prava ovih akcionara/članova, koje je opet izričito zakonom ustanovljeno (istina bez posebnog preciziranja, ali i ne može biti posao zakona da baš sve precizira i reguliše, jer bi se onda posao sudske prakse od kreativnog pretvorio u goli automatizam, a osim toga i kad bi se to htelo, to prosto ne bi bilo moguće iz proste činjenice da je život mnogo bogatiji od najminucioznijeg zakonodavca/zakonopisca). Iluzija je, naime, očekivati da skupština akcionara/članova po zahtevu manjinskih akcionara/članova donese odluku o pokretanju postupka likvidacije društva i to po pravilu određenim oblikom kvalifikovane većine, da bi se izašlo u susret tom zahtevu. Ova dva osnova prestanka društava kapitala, naime, ne treba mešati:

a)      prestanak društva kapitala po propisnoj odluci skupštine akcionara/članova, i u slučaju likvidacije od strane samih akcionara/članova ili suda, u daljem postupku svodi se na jednu golu formu i sleđenje uhodane procedure;

b)      prestanak pak društva kapitala po zahtevu manjinskih akcionara/članova ne pretvara sud ni u kom slučaju u manje-više pukog izvršioca uhodane procedure, već od njega traži da bude aktivni učesnik postupka, raspolažući pri tom i sa određenim elementima diskrecionih ovlašćenja - procene da li je ovo jedini način da se spreči ozbiljna zloupotreba prava većinskih akcionara/članova i da se zaštite prava manjinskih akcionara/članova. Uostalom, društvo kapitala podjednako sa svim svojim pravima i obavezama pripada svim akcionarima/članovima društva.

6) Posebni razlozi za zaštitu manjine po kapitalu

Potrebu za sudskom zaštitom posebno imaju manjinski akcionari/članovi, budući da se većinski u osnovi štite logikom glasačkih prava. Potreba da se zaštite manjinski akcionari/članovi i likvidacijom društava kapitala po zahtevu manjinskih akcionara/članova, istina ako su iscrpene druge mogućnosti te zaštite, odnosno ako su ispunjeni zakonski uslovi za zaštitu primenom ovog instituta, kao izuzetna mera, proizilazi i iz principa ravnopravnosti akcionara/članova u ostvarivanju svojih prava, koji važi u pravima koja ne zavise od kapital kvote (imovinska, upravljačka), što je slučaj i sa ovim pravom (naravno ne u smislu ispunjenja kapital cenzusa za sticanje samog statusa manjinskog akcionara/člana). U osnovi ovom pravu se i daje koncesija kad postoji neki vid ozbiljne zloupotrebe prava većinskih akcionara/članova. Zar treba pitati da li je logično da, ako se bez sumnje dokaže takva zloupotreba, da se manjinskim akcionarima/članovima ne treba priznati ovo pravo, budući da je za to društvo kapitala bezbolnije (dakle za većinske akcionare/članove) da manjinski akcionari/članovi istupe iz društva naknadom vrednosti udela/akcija u momentu istupanja (kupovinom od drugih članova/samog društva kapitala/trećih lica), što u slučaju nepostojanja saglasnosti moraju ostvariti u parničnom postupku (a poznato je kako su ti postupci kod nas krajnje neefikasni). Budući da naši sudovi, čini se, upravo tako postupaju, od ideje prava ovde se dolazi do same maskarade prava. Neko ko je zloupotrebio pravo većine nagrađuje se u osnovi prisilnim istupanjem manjinskih članova/akcionara iz društva, čije zadovoljenje treba da bude naknada vrednosti udela/akcija u momentu istupanja. Sa ovim ne treba mešati institut tzv. prinudnog otkupa akcija (udela) manjinskih akcionara (članova) od strane većinskih akcionara (članova) kad je manjinski deo sveden na
5-10%, zavisno od nacionalnih rešenja24. Kao minimum, u takvim okolnostima, pod pretpostavkom neutvrđenosti zakonskog osnova za primenu ovog instituta i postojanja autonomnog osnova za njegovu alternaciju otkupom akcija (udela), ovo bi moralo da bude praćeno i naknadom štete (u koju bi svakako morala ući i izgubljena dobit gubitka privrednog društva na tržištu za vreme koje bi se po proceni moglo očekivati za povraćaj dostignutog rejtinga na tržištu osnivanjem novog društva iste delatnosti, troškovi osnivanja novog društva i slično).

Uz prethodno, treba imati u vidu da bi manjinski član društva koji bi po nastanku spornog odnosa osnovao društvo s ograničenom odgovornošću ili društvo lica (eventualno i zatvoreno akcionarsko društvo) bio u vidnom polju klauzule konkurencije i njenih sankcija, tako da ne može svojim postupcima umanjiti tu štetu, te bi praktično istom delatnošću u drugom društvu mogao da se bavi tek po okončanju parničnog postupka za naknadu vrednosti udela/akcija po osnovu “istupanja iz društva”. Ako je ovo i od prava onda je to doista mnogo. Ali ovo je uistinu daleko od prava, ma koliko ponekad nepravednog, a da ne pominjemo koliko je daleko od pravičnosti.

Najzad, sudovi su često skloni da ovakav pristup pravdaju karakterom postupka likvidacije (i stečaja). Naime, kaže se da su ovi postupci u dobroj meri vanparnični i da u njima nema rasprave za dokazivanje spornog pitanja da li postoji ova ili ona forma ozbiljne zloupotrebe prava većinskih akcionara/članova, kao osnove za eventualnu likvidaciju društva kapitala po zahtevu manjinskih akcionara/članova. Iako je ovo u osnovi tačno, sudovi ipak ne mogu izabrati nojevski sindrom. Oni bi i u ovom postupku morali sprovoditi određene radnje i prikupljanje dokaza, kako bi utvrdili da li postoji takva zloupotreba prava većine, kako bi eventualno dali koncesiju zahtevu manjinskih akcionara/članova, što uostalom i čine kod predstečajnog postupka (te bi i ovde analogija bila poželjna i pravno moguća). Uostalom, granice parničnog i vanparničnog u vanparničnom postupku ne definišu se matematičkim formulama, već životnim, a one su katkad vrlo složene i suptilne. Upućivanje manjinskih akcionara/članova na eventualnu parnicu moglo bi samo da vrši dalju kompromitaciju njihovih prava i da i dalje ugrožava njihove interese. Šta više, čini se da i određene forme privremenih mera u ovakvim zahtevima ne bi trebale da izostanu (što je takođe pravno moguće i u predstečajnim postupcima i prema izričitom slovu zakona), s obzirom da većinski akcionar(i)/član(ovi) može svojim postupcima umanjivati imovinu društva u vlastitu korist (čest je slučaj da kod ovih sporova većinski akcionar/član onemogućuje pristup manjinskom akcionaru/članu knjigama društva i ne omogućuje mu uvid u odluke i poslove društva, kao i u račune društva i slično). Kod društava sa ograničenom odgovornošću i kod zatvorenih akcionarskih društava pravilo je da je većinski član/akcionar i zastupnik društva, te da i sjedinjuje i funkciju upravljanja društvom, potpisuje sva dokumenta društva, te je time rizik ugrožavanja prava manjinskog člana/akcionara izraženiji, što u izloženom smislu izoštrava pitanje njegove sudske zaštite u kontekstu i prava na likvidaciju društva.

Najzad, nije nevažno ni pitanje naknade troškova postupka. Naime, i u ovom slučaju kao i kod tzv. derivativnih tužbi za društvo postoji ustezanje manjinskih akcionara ili članova da podižu ove predloge (zahteve) zbog bojazni od gubitka spora i naknade troškova protivniku predlagača (u ovom slučaju to je samo društvo kapitala kao tuženik) koji dobije spor, prema opštim pravilima sudskih postupaka. Čini se da bi u ovom slučaju, prema opštim trendovima u reformama procesnih zakonodavstava, našim sudovima trebalo dati ovlašćenje da slobodno opredeljuju procesne troškove, ne opredeljujući se samo prema kriterijumu uspeha u pokrenutom sporu, već i prema postojanju zakonskog osnova za takav spor, motivima i razlozima za ovaj postupak i slično. Na ovaj način bi se ovo pravo manjinskih akcionara ili članova društava kapitala učinilo realnim, kao što bi se veksatorne parnice učinile nepoželjnim.

7) Nespornost ovog prava u Zakonu o privrednim društvima i budućnost instituta

Zaključni osvrt - Za oblikovanje jednog pravnog instituta nije dovoljna samo jasna zakonska fiksacija. U konkretnom slučaju, čini se da to do sada nije postojalo sasvim bezpogovorno. Samo po sebi to je u našim uslovima već bilo dovoljno da pokoleba mladu i nestabilnu sudsku praksu oko konačnog oblikovanja instituta prava manjinskih akcionara/članova na pokretanje postupka likvidacije društava kapitala kod slučaja ozbiljne zloupotrebe prava većinskih akcionara/članova. Čini se da je za odlučnost sudske prakse na ovom planu do sada ipak postojao zakonski osnov (sada on novim zakonom nije ni sporan u tom smislu), ni mnogo jasniji, ni mnogo nejasniji nego kod brojnih drugih instituta koji su već dobili pravo građanstva u našem pravu. U brušenju ovog instituta sudovi moraju pokazati više smelosti, sa svešću da eventualno i puštaju korak dalje od prava ali ne bez prava. Naprotiv, u službi prava i pravičnosti. I u tome leži njihova velika odgovornost. Zaštita manjinskih akcionara/članova društava kapitala i ovim izuzetnim institutom ne sme se pretvoriti u svoju suprotnost. Od ideje sprečavanja ozbiljne zloupotrebe većinskih akcionara/članova, koja leži u osnovi ovog instituta, ne sme se otići u drugu krajnost, dakle do zloupotrebe prava manjinskih akcionara/članova društava kapitala. A samo sudska praksa koja je isto tako životna kao i poslovna kompanijska praksa može naći pravu meru toj vododelnici. U tome ne sme da je spreči ni mladost i neiskustvo zakonodavca, kao ni mladost i neiskustvo naše kompanijske prakse. Ali svakako ni vlastita neodlučnost!? Ako joj pri tom pomognu relevantna iskustva uporedne sudske prakse, u manje više sličnom zakonodavnom okruženju, onda je vokacija ovog rada ispunjena.

_______________________________

1 ŠZO, čl. 820. st. 1. tač. 4.

2 ŠZO, čl. 736. st. 1. tač. 4.

3 Odredba člana 1844-7. st. 5. Code civil-a.

4 Vidi: Ebeling-Gomard, Corporations and Partnerships in Denmark, Kluwer Law, 1993, str. 147. i 192.

5 Vidi: Insolvency Act 1986, n. 122.

6 RMBCA (1984.), Section 14.30 (2).

7 Više: Hamilton, The Law of corporations, Minnesota, 1991, str. 260-262.

8 Vidi: Zakon o trgovačkim društvima, Narodne novine br. 111/93, čl. 468.

9   Vidi: Schmidt, Les conflits d’ interets dans la societe anonyme, Paris, 1999, str. 229-230.

10 Vidi: Code des societes, Dalloz, 1995, str. 401; Schmidt, nav. delo, str. 232.

11  Boyle & Birds’, Company Law, Bristol, 1995, str. 513-523; Farrar, Company Law, London and Edinburgh, 1988, str. 391-408.

12  Klasičan primer za ovo je slučaj Re Yenidje Tobacco Co. Ltd. iz 1916. godine, gde se društvo sa dva ortaka-akcionara (koji su ujedno i bili direktori) u osnovi potpuno raspalo, te je sud zaključio da je u ovom slučaju primereno primeniti pravila o ortakluku, što je u suštini društvo i bilo bez obzira na formu, te je doneo odluku o prestanku društva po tužbi jednog akcionara.

13 Tipičan primer je u slučaju Loch v. John Blackwood Ltd. iz 1924. godine, gde su direktori u dogovoru sa većinskim akcionarom propustili da sazovu akcionarsku skupštinu i predlože raspodelu dividendi. Većinski akcionar je vodio ovu kompaniju tako da je imao za cilj da prinudi manjinskog akcionara da mu proda svoje akcije ispod cene. Po zahtevu manjinskog akcionara sud je doneo odluku o prestanku kompanije likvidacijom, sa obrazloženjem da je to bazirano na nedostatku poverenja u pogledu vođenja kompanije - Farrar, nav. delo, str. 394.

14  Tipičan primer za ovo je slučaj Re German Date Coffe Co. iz 1882. godine, gde je ova kompanija osnovana sa ciljem da se bavi proizvodnjom kafe po nemačkoj licenci. Kompanija, međutim nije uspela da dobije licencu, ali je počela da proizvodi kafu po licenci jednog švedskog partnera, tako da je skupština akcionara donela odluku da kompanija nastavi sa poslovanjem, koje je inače bilo uspešno. Ipak, manjinski akcionar je podneo tužbu za likvidaciju, koju je sud usvojio, uzimajući za osnov nemogućnost ostvarenja svrhe osnivanja- Farrar, nav. delo, str. 395.

     Posebno je zanimljiv za prestanak akcionarskog društva likvidacijom po tužbi manjinskog akcionara sudski precedent, koji je direktno uticao na niz kasnijih sudskih odluka u Engleskoj, Australiji i Novom Zelandu,

     Ebrahaimi v. Westbourne Galeries Ltd. U ovom slučaju Ebrahaimi i lice N. su se kao ortaci bavili prodajom tepiha, da bi kasnije osnovali kompaniju za obavljanje ove delatnosti. Kompanija je imala ova dva lica kao akcionare od 50:50 % akcija, a oni su ujedno bili i direktori. Ubrzo nakon osnivanja sin akcionara N., ulazi u kompaniju (lice X.) kao manjinski akcionar (postojeći akcionari od po petsto svojih akcija preneli su mu oba po sto). Ovo lice postaje istovremeno i direktor kompanije. Tokom vremena akcionar N. i njegov sin X. kao većinski akcionari isključuju manjinskog akcionara E. iz borda direktora i to legalno po slovu statuta i zakona. Od tog momenta sav profit se deli kroz nagrade direktorima kompanije, a ne putem dividendi, tako da je manjinski akcionar bio isključen ne samo iz uprave (bord direktora) već i iz raspodele dobiti. Nakon svega ustao je tužbom za zaštitu svojih prava i tražio je prestanak društva likvidacijom. Prvostepeni i drugostepeni sud (House of Lords) su prihvatili tužbeni zahtev uz obrazloženje da ukoliko bi se striktno primenjivao zakon proizilazilo bi da su akcionari N. i X. delovali u skladu sa zakonom i statutom. Međutim “pravična i jednaka jurisdikcija” se ne ograničavaju samo na slučajeve mala fides, već i na one gde se vršenje prava u skladu s propisima obavlja tako da se produkuje nepravičnost i nejednakost u pravnom položaju akcionara. Sudija Lord Wilberfor je iskoristio ovu priliku da sa svoje strane sugeriše obavezni prestanak kompanije likvidacijom kad postoji bar jedna od sledećih okolnosti: 1) ako se radi o privrednom subjektu koji je baziran na elementima ortakluka i uzajamnog poverenja. 2) ako postoji sporazum da svi ili pojedini akcionari participiraju u upravljanju kompanijom, 3) ako postoji ograničenje prenosa akcija - vidi: Farrar, nav. delo, str. 395-399.

15 Vidi: M. Vasiljević, Privredna društva, Beograd, 1999, str. 195-199. i 319-333.

16 Vidi: Hamilton, nav. delo, str. 262; Vasiljević, nav. delo, str. 330-331.

17 Vidi kod: Schmidt, nav. delo, str. 230-231.

18 Tako: Schmidt, nav. delo, str. 230.

19 O ovom institutu vidi više: Vasiljević, Poslovno pravo, 2001, str. 160-161.

20  Guyon, Droit des affaires, Paris, 1984, str. 449; Schmidt, nav. delo, str. 188-216.

21  Za dansko pravo: Ebeling Gomard, nav. delo, str. 147.

22  O institutima prava izlaska iz društva manjinskih članova ili akcionara i prinudne kupovine akcija ili udela vidi više: Vasiljević, Poslovno pravo, str. 259-260. i 393-394.

23 Raspravu u francuskom pravu o odnosu ovog prava manjinskih akcionara (članova) i prava na povlačenje iz društva vidi kod: Schmidt, nav. delo, str. 228-240.

24 Vidi više: Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2001, str. 393-394.