UTICAJ STEČAJA NA UGOVOR O OSIGURANJU

Dragiša Slijepčević,
Sudija Vrhovnog suda Srbije

Uvodne napomene

Ugovor o osiguranju predstavlja jedan od imenovanih ugovora uređenih Zakonom o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ” br. 29/78 od 26. 5. 1978). Saglasno odredbi člana 897. tog zakona ovaj ugovor se temelji na načelima uzajamnosti i solidarnosti ugovarača osiguranja koji udružuju određena novčana sredstva u zajednici osiguranja, odnosno zajednici rizika, a ona se obavezuje da u slučaju nastupanja događaja koji predstavlja osigurani slučaj isplati osiguraniku, ili nekom trećem licu naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo. Iz ovako određenog pojma ugovora o osiguranju proizilazi da: “Zakon o obligacionim odnosima polazi od shvatanja odnosa osiguranja kao uzajamne prestacije osiguranika i osiguravača (premije na jednoj i naknade na drugoj), mada se služi izrazom “udruživanje sredstava” (Prof. dr Borislav T. Blagojević, prof. dr Vrleta Krulj, Komentar Zakona o obligacionim odnosima knjiga 2, Savremena administracija 1980. godine, strana 438). Uzajamnost prestacija i postojanje osiguranog slučaja kao budućeg neizvesnog i nezavisnog događaja od isključive volje ugovarača (član 898. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima), ukazuje na trajnost tako zasnovanog ugovornog odnosa. Štaviše odnos osiguranja po pravilu traje duže vreme. Stoga je posebno značajno odrediti početak dejstva i prestanka osiguranja. S obzirom na dispozitivnost odredbi Zakona o obligacionim odnosima ugovorne strane su vlasne da same odrede početak i dejstvo osiguranja. U protivnom, ugovor o osiguranju proizvodi svoje dejstvo počev od dvadeset četvrtog časa dana koji je u polisi označen kao dan početka trajanja osiguranja (član 922. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). Pri tome, treba istaći i da se ugovor o osiguranju može zaključiti na određeno ili neodređeno vreme. U slučaju zaključenja ugovornog odnosa na određeno vreme osiguranje traje do svršetka poslednjeg dana roka za koji je ugovoreno (član 922. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). U protivnom kada je ugovor o osiguranju zaključen na neodređeno vreme svaka strana može raskinuti ugovor danom dospelosti premije, obaveštavajući pismenim putem drugu stranu najkasnije tri meseca pre dospelosti premije (član 922. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima). Ako je, pak, osiguranje zaključeno na rok duži od pet godina, svaka strana može po proteku ovog roka uz otkazni rok od šest meseci pismeno izjaviti drugoj strani da raskida ugovor (član 422. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima).

Dosledno rečenom ugovor o osiguranju, bez obzira na vreme na koje je zaključen, proizvodi pravna dejstva do isteka ugovorenog roka ili do raskida istog učinjenog na način i pod uslovima propisanim odredbom člana 922. st. 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, pravna dejstva ugovora o osiguranju se mogu dovesti u pitanje i zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka nad ugovaračem osiguranja ili samog osiguravača. U tom slučaju dalja sudbina i opstanak ugovora o osiguranju zavisi od volje stečajnog upravnika. To proizilazi iz odredbe člana 108. stav 1. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, kojom je propisano da dvostrano teretni ugovori zaključeni sa dužnikom pre dana otvaranja stečajnog postupka ostaju na snazi, s tim što stečajni upravnik, uz odobrenje stečajnog sudije, može odustati od ugovora. Iste pravne posledice nastupaju i u slučaju kada se stečajni upravnik u primerenom roku ostavljenom od druge ugovorne strane ne izjasni o njegovom zahtevu da li ugovor održava na snazi ili od njega odustaje (član 108. stav 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji). Iz ove zakonske odredbe proizilazi da se i ugovor o osiguranju može održati na snazi nezavisno od činjenice postojanja stečajnog postupka nad jednom ili obe ugovorne strane. U tom slučaju ugovorni odnos ugovarača osiguranja i osiguravača traje do okončanja stečajnog postupka kojim se gasi pravni subjektivitet ugovorne strane koja je pala u stečaj.

Međutim, uticaj stečaja na osiguranje je uređen i odredbom člana 923. Zakona o obligacionim odnosima. Saglasno toj zakonskoj odredbi razlikuju se dve vrste pravnih posledica stečaja u zavisnosti da li je stečajni postupak otvoren nad ugovaračem osiguranja, ili nad osiguravačem. U prvom slučaju - otvaranje stečajnog postupka nad ugovaračem osiguranja, osiguranje se nastavlja, ali svaka strana ima pravo da raskine ugovor o osiguranju u roku od tri meseca od otvaranja stečaja, u kom slučaju stečajnoj masi ugovarača pripada deo plaćene premije koja odgovara preostalom vremenu osiguranja (član 923. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). U drugom slučaju - kada je stečaj otvoren nad osiguravačem, ugovor o osiguranju prestaje po isteku trideset dana od otvaranja stečaja (član 923. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima). Kod takvog stanja stvari postavlja se pitanje da li su i u kojoj meri navedene odredbe Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji u koliziji sa odredbom člana 923. Zakona o obligacionim odnosima. U zavisnosti od odgovora na to pitanje opredeljena su i pravna dejstva ugovora o osiguranju za vreme trajanja stečajnog postupka nad ugovaračem osiguranja, ili osiguravača. Sporno je da li zbog otvaranja stečaja ugovor o osiguranju može prestati mimo volje ugovornih strana pre isteka ugovorenog roka i koje su pravne posledice koje u tom slučaju nastaju.

Stečaj ugovarača osiguranja

Otvaranjem stečajnog postupka nad ugovaračem osiguranja nastaju pravne posledice propisane odredbom člana 108. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. One se tiču ugovora o osiguranju koji je zaključen pre otvaranja stečajnog postupka. U tom slučaju postavlja se pitanje opstanka takvog ugovora za dalji ugovoreni period osiguranja. To pitanje je posebno važno sa aspekta eventualno neizvršenih obaveza ugovarača osiguranja, odnosno njegovih prava u slučaju kada je ugovoreni iznos premije unapred plaćen za ceo period osiguranja. Ostajanje na snazi, ili pak prestanak ugovora dovodi ugovarača u različite pravne situacije od čijih pravnih posledica zavisi i ostvarenje ugovorom predviđene zaštite od nastupanja osiguranog slučaja. Ovo iz razloga što ugovarač osiguranja ima interesa da ugovor o osiguranju ostane na snazi nezavisno od činjenice da li su ugovorene premije osiguranja u celosti već isplaćene, ili, pak, iste dospevaju nakon datuma otvaranja stečaja. To je interes i njegovih poverilaca, jer se očuvanjem ugovornog odnosa obezbeđuje zaštita imovine ugovarača osiguranja od štetnih posledica koje mogu nastati zbog nastupanja osiguranog slučaja. U protivnom, raskidom ugovora o osiguranju pre isteka ugovorenog roka ugovarač osiguranja i njegovi poverioci rizikuju da imovina koja je bila predmet osiguranja propadne usled nastupanja osiguranog slučaja. Propašću te imovine umanjuje se stečajna masa, a time i mogućnost namirenja dospelih potraživanja stečajnih poverilaca ugovarača osiguranja. Stvari se i dodatno komplikuju ukoliko do datuma raskida ugovora dospevaju određene premije osiguranja, jer se ugovarač osiguranja ne može osloboditi obaveze njihovog plaćanja. Zato se i isplatom tog duga umanjuje stečajna masa i istovremeno lišava zaštite od rizika koji bi ostao pokriven u slučaju da ugovor nije raskinut. Do narušavanja interesa ugovarača osiguranja i njegovih poverilaca dolazi i u slučaju kada se zbog otvaranja postupka stečaja raskida ugovor o osiguranju za koji su unapred isplaćene premije osiguranja. U tom slučaju, stečajni dužnik - ugovarač osiguranja ima pravo samo na povraćaj uplaćenog dela premija osiguranja koji odgovara preostalom vremenu osiguranja od datuma raskida do isteka ugovorenog roka (član 923. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). Istina, povraćajem dela uplaćenih premija uvećaće se stečajna masa ugovorača osiguranja, ali će se u isto vreme i povećati rizik od propasti njegove imovine nastupanjem osiguranog slučaja. Zato bi se raskidom ugovora stvorila mogućnost umanjenja stečajne mase, jer bi u tom slučaju eventualna šteta nastala zbog nastupanja osiguranog slučaja ostala nenaknađena.

Suprotno interesu ugovarača osiguranja i njegovih poverilaca osiguravač je zainteresovan da se zbog stečaja ugovarača osiguranja njihov ugovorni odnos raskine. Ovo utoliko pre ako ugovorene premije osiguranja nisu plaćene do datuma otvaranja stečaja ili su unapred plaćene, ali je preostao srazmerno mali period od ugovorenog roka trajanja osiguranja. U tom slučaju osiguravač bi se raskidom ugovora oslobodio eventualne obaveze naknade štete zbog nastupanja osiguranog slučaja uz istovremeno sticanje prava da sve dospele premije do tog vremena naplati iz stečajne mase. Istina, visina namirenja tog potraživanja je opredeljena vrednošću stečajne mase i ukupnog duga ugovarača osiguranja, ali je to u svakom slučaju ekonomski isplativije za osiguravača od daljeg snošenja rizika nastanka osiguranog slučaja i obaveze naknade tako prouzrokovane štete ugovaraču osiguranja. Veća zaštita ekonomskog interesa osiguravača se ostvaruje i u slučaju raskida ugovora o osiguranju za koji su ugovorene premije osiguranja unapred plaćene, ukoliko je preostao srazmerno mali period vremena do isteka ugovorenog roka osiguranja. Tada je obaveza vraćanja dela plaćenih premija koja odgovara preostalom vremenu osiguranja ekonomski mnogo manji teret za osiguravača od rizika namirenja eventualne štete koja bi mogla nastati u preostalom vremenu ugovorenog roka osiguranja. To nije slučaj i sa ugovorom o osiguranju za koji su ugovorene premije osiguranja unapred plaćene ali je preostalo vreme osiguranja mnogo duže od proteklog vremena ugovorenog roka osiguranja. U tom slučaju, osiguravač bi morao vratiti znatan iznos premija osiguranja, što bi za istog predstavljalo ekonomski neracionalan postupak, s obzirom da je njegov pravni položaj identičan i za vreme trajanja stečaja postupka, kao i u situaciji da do istog nije došlo. Štaviše, on se može naći i u ekonomski povoljnijoj situaciji ukoliko se postupak stečaja okonča pre isteka ugovorenog roka osiguranja ako do tog vremena osigurani slučaj ne nastupi.

Iz rečenog proizilazi da bi ugovarač osiguranja saglasno odredbi člana 108. st. 1. i 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji uvek mogao zaštititi svoje interese izjašnjenjem stečajnog upravnika da ugovor ostaje na snazi. Ovo utoliko pre što je: “opšte pravilo da poverilac ima pravo da traži njegovo ispunjenje, odnosno smatra se da je ovakav ugovor ostao na snazi” (Dr Nebojša Šarkić, Dragan Rašić, Komentar Zakona o prinudnom poravnanju stečaju i likvidaciji, Savremena administracija, Beograd, 1992. godine, strana 83). To dalje ukazuje da bi se ugovor o osiguranju mogao raskinuti zbog otvaranja stečajnog postupka nad ugovaračem osiguranja samo u slučaju kada njegov stečajni upravnik, uz odobrenje stečajnog sudije, izjavi da od ugovora odustaje. Iste pravne posledice bi nastale i u slučaju njegovog ćutanja o zahtevu osiguravača da se u primerenom roku izjasni da li ugovor o osiguranju održava na snazi, ili od njega odustaje. Jer, samo u slučaju ako stečajni upravnik to ne učini smatraće se da je odustao od ugovora (član 108. stav 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji).

Prema tome, primenom odredbe člana 108. st. 1. i 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji isključivo se štiti pravni i ekonomski interes ugovarača osiguranja i njegovih stečajnih poverilaca. To je posledica činjenice da ugovor o osiguranju u svakom slučaju ostaje na snazi, osim ako stečajni upravnik ne odustane od istog, ili u ostavljenom mu roku od osiguravača ne izjavi da ugovor održava na snazi. Zbog toga bi saglasno odredbi člana 108. st. 1. i 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji aktivno ponašanje stečajnog upravnika vodilo isključenju mogućnosti zaštite interesa osiguravača u slučaju stečaja ugovorača osiguranja.

Međutim, pitanje opstanka ugovora o osiguranju zbog otvaranja stečajnog postupka nad ugovaračem osiguranja nije uređeno samo odredbom člana 108. st. 1. i 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, već i odredbom člana 923. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Za razliku od odredbe člana 108. st. 1. i 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, kojom se štiti interes samo ugovarača osiguranja, odredbom člana 923. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima se podjednako pruža mogućnost zaštite pravnog i ekonomskog interesa i druge ugovorne strane - organizacije za osiguranje. Ovo iz razloga, što se tom odredbom Zakona o obligacionim odnosima, kao i odredbom člana 108. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, ustanovljava oboriva pretpostavka da ugovor o osiguranju ostaje na snazi i u slučaju otvaranja stečajnog postupka nad ugovaračem osiguranja. Međutim, ovo načelno pravilo se može podjednako isključiti kako voljom stečajnog upravnika ugovarača osiguranja, tako i voljom samog osiguravača. To se čini tako što se i jednoj i drugoj ugovornoj strani daje pravo da u roku od tri meseca od otvaranja stečaja raskine ugovor o osiguranju. Ostvarenje tog prava je uslovljeno samo davanjem izričite izjave o raskidu ugovora od strane stečajnog upravnika ugovarača osiguranja, ili ovlašćenog lica osiguravača.

Kod takvog stanja stvari sporno je da li su citirana odredba člana 108. st. 1. i 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji i člana 923. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima u međusobnoj koliziji. To sporno pitanje proističe iz činjenice da je odredbom člana 108. st. 1. i 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji pravo raskida ugovora o osiguranju u isključivoj dispoziciji stečajnog upravnika ugovarača osiguranja. To nije slučaj i sa ovlašćenjima utemeljenim u odredbi člana 923. stav. 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ova odredba zakona, za razliku od odredbe člana 108. st. 1. i 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, stavlja u isti pravni položaj kako ugovarača osiguranja tako i osiguravača. To konkretno znači da se izjavom i jedne i druge ugovorne strane datom u roku od tri meseca od otvaranja stečaja nad ugovaračem osiguranja može raskinuti ugovor o osiguranju. Međutim, iako je pravo raskida ugovora o osiguranju drugačije uređeno odredbom člana 923. stav 1. u odnosu na odredbu člana 108. st. 1. i 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji to ne znači i da su ove zakonske odredbe u međusobnoj koliziji. Naprotiv, stvar je diskrecionog ovlašćenja, odnosno propisanog pravnog puta kojim će se koristiti ugovorne strane. To ukazuje da opcija izbora jednog ili drugog pravnog puta leži na osiguravaču. Stvar je njegovog izbora da li će sudbinu daljeg opstanka ugovora opredeliti pozivom na odredbu člana 923. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ili pak na temelju ovlašćenja propisanih odredbom člana 108. stav 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. U prvom slučaju, davanjem izričite izjave ovlašćenog lica osiguravača o raskidu ugovornog odnosa u zakonom propisanom roku doći će do raskida istog. U protivnom, ako ovlašćeno lice osiguravača samo pozove stečajnog upravnika osiguranja da se izjasni da li ugovor o osiguranju želi da održi na snazi isti će se raskinuti samo pod uslovom da u ostavljenom roku stečajni upravnik tom zaključku ne udovolji.

Prema tome, odredbe člana 108. stav 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji i člana 923. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima su samo na prvi pogled u međusobnoj koliziji. Kolizije nema jer se tim zakonskim odredbama samo uspostavljaju različiti pravni putevi za ostvarenje istog cilja - raskid ugovora o osiguranju. Razlika je samo u vremenskoj mogućnosti njihovog korišćenja. Ovo iz razloga, što se raskid ugovora pozivom na odredbu člana 923. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ne može ostvariti po proteku roka od tri meseca od datuma otvaranja stečaja. Nasuprot tome, raskid ugovora pozivom na odredbu člana 108. stav 2. Zakona o prinudnom poravnanju stečaju i likvidaciji može nastupiti i nakon toga. Do toga će uvek doći ako stečajni upravnik ugovarača osiguranja ne postupi po zahtevu osiguravača da se izjasni da li ugovor o osiguranju održava na snazi nezavisno od činjenice da je takav zahtev postavljen po proteku roka od tri meseca od dana otvaranja stečaja.

Stečaj osiguravača

Pravni opstanak ugovora o osiguranju može se dovesti u pitanje i zbog otvaranja postupka stečaja nad organizacijom za osiguranje. Jer, u tom slučaju: “Osiguravač koji je pao pod stečaj više ne može da pruža svojim osiguranicima ono osiguravajuće pokriće na koje se obavezao zaključenjem ugovora o osiguranju. Takav osiguravač više ne predstavlja za osiguranika nikakvu ekonomsku sigurnost, pa je i odnos osiguranja izgubio svaki smisao” (Prof. dr Borislav T. Blagojević, prof. dr Vrleta Krulj, strana 489). Zbog toga se dovodi u pitanje i smisao daljeg opstanka ugovora o osiguranju. Očito je da insolventnost osiguravača pogađa ugovarača osiguranja. Zato je njegov interes da se zasnovani ugovorni odnos sa takvim osiguravačem raskine. Međutim, on taj cilj može ostvariti samo na način i pod uslovima propisanim odredbom člana 108. stav 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. U tom slučaju njegova prava se iscrpljuju kroz zahtev postavljen stečajnom upravniku osiguravača da se u ostavljenom mu roku izjasni da li ugovor o osiguranju održava na snazi. Jasno je da takva pravna mogućnost ne pogoduje ugovaraču osiguranja, već osiguravaču. To je posledica činjenice da će do raskida ugovora doći samo u slučaju da stečajni upravnik osiguravača u ostavljenom roku ne izjavi da ugovor održava na snazi. U protivnom, ugovor će ostati na snazi i proizvoditi sva pravna dejstva nezavisno od činjenice da insolventnost osiguravača znatno smanjuje, a neretko i isključuje mogućnost namirenja eventualne štete zbog nastupanja osiguranog slučaja. To konkretno znači da će ugovarač osiguranja biti u obavezi da i dalje plaća dospele premije osiguranja uprkos izvesnoj činjenici da će u slučaju nastanka eventualne štete namirenje iste biti neznatno ili, pak, apsolutno nemoguće.

Međutim, iako je očito da stečaj osiguravača obesmišljava svrhu ugovora, ugovarač osiguranja neće moći ostvariti zaštitu svog interesa ni pozivom na promenjene okolnosti. Ovo iz razloga što je uticaj stečaja na ugovor o osiguranju određen odredbom člana 923. Zakona o obligacionim odnosima, kao i odredbom člana 108. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Stoga smo mišljenja da se i pravni domašaj te činjenice iscrpljuje u granicama propisanim tim zakonskim odredbama. To ukazuje da će ugovor o osiguranju svakako ostati na snazi, osim u slučaju kada stečajni upravnik osiguravača izričito izjavi da isti raskida ili u ostavljenom mu roku da se izjasni da li ugovor održava na snazi to ne učini.

Dosledno rečenom, ako stečajni upravnik osiguravača želi da ugovor o osiguranju održi na snazi on to može učiniti pozivom na odredbu člana 108. stav 1. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji bez obzira što se time vređaju ekonomski interesi druge ugovorne strane. Saglasno toj odredbi zakona proizilazi da bi ugovor ostao na snazi sve do isteka ugovorenog roka osiguranja, a najduže do okončanja stečajnog postupka nad osiguravačem. Međutim, raskid ugovora zbog stečaja osiguravača je uređen i odredbom člana 923. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima i to na način suprotan pravnom rešenju propisanom odredbom člana 108. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Ta odredba zakona je imperativnog karaktera i ista propisuje da u slučaju stečaja osiguravača ugovor o osiguranju prestaje po sili zakona po isteku trideset dana od otvaranja stečaja (član 923. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima). Stoga se postavlja pitanje da li se nezavisno od imperativne naredbe člana 923. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima ugovor o osiguranju može održati na snazi izjavom stečajnog upravnika i po isteku roka od trideset dana od dana otvaranja stečaja. Zbog kolizije ovih zakonskih odredbi sporno je i da li se datom izjavom stečajnog upravnika o održavanju ugovora na snazi pre isteka roka od trideset dana on može održati i nakon tog vremena. Odgovor na to pitanje mogao bi se iznaći primenom pravila lex specialis derogat generali. Jasno je da je Zakon o prinudnom poravnanju stečaju i likvidaciji poseban propis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, pa bi se u tom slučaju i nastali spor morao razrešiti primenom odredbe člana 108. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Međutim, čini se da ovakav pristup ne može dovesti i do pravog rešenja ovog spornog pitanja. Odredbom čl. 108. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji reguliše se pitanje opstanka svih dvostrano teretnih ugovora, a ne samo ugovora o osiguranju. Pravna sudbina samo tog ugovora uređena je imperativnom odredbom člana 923. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga smo mišljenja da se i ovlašćenja stečajnog upravnika osiguravača utemeljena odredbom čl. 108. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji mogu ostvariti samo u okviru pravnog domašaja odredbe člana 923. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Otuda bi i izjava stečajnog upravnika osiguravača o održanju na snazi ugovora o osiguranju mogla proizvoditi pravna dejstva samo do isteka roka od trideset dana od otvaranja stečaja. Protekom tog roka nastupila bi pravna posledica propisana odredbom člana 923. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima - raskid ugovora po sili zakona. Zbog toga bi prestalo i pravno dejstvo prethodno date izjave stečajnog upravnika osiguravača da se ugovor održava na snazi. Iz istih razloga, nikakva pravna dejstva ne bi mogla proizvesti ni takva izjava stečajnog upravnika data po isteku roka od trideset dana. U protivnom, nastala bi pravno apsurdna situacija da se izjavom stečajnog upravnika mogu derogirati pravne posledice koje nastaju po sili zakona.

Sa druge strane, pada u oči i da su odredbom člana 923. Zakona o obligacionim odnosima različito uređene pravne posledice zbog otvaranja stečajnog postupka nad osiguravačem u odnosu na one koje nastaju otvaranjem stečaja nad ugovaračem osiguranja. Jer, u prvom slučaju dolazi do raskida ugovora po sili zakona istekom roka od trideset dana od otvaranja stečaja nad osiguravačem, dok se u slučaju otvaranja stečajnog postupka nad ugovaračem osiguranja daje pravo obema ugovornim stranama da raskinu ugovor o osiguranju u roku od tri meseca od otvaranja stečaja. Čini se da je pravno uputnije i načelu ravnopravnosti ugovornih strana prikladnije rešenje po kome bi obe ugovorne strane imale pravo da u roku od tri meseca raskinu ugovor o osiguranju, bez obzira da li se to čini zbog stečaja ugovorača osiguranja ili zbog stečaja osiguravača. Štaviše, propisivanjem raskida ugovora po sili zakona kao pravne posledice koje nastaju samo zbog stečaja osiguravača vređa se ekonomski interes druge ugovorne strane, jer će u tom slučaju ugovor ostati na snazi do isteka roka od trideset dana od otvaranja stečaja bez obzira na eventualno protivljenje, pa i datu izjavu o raskidu od strane ugovorača osiguranja. Ovakav pravni položaj ugovornih strana nije samo izraz njihove neravnopravnosti, već i zakonske nejednakosti. Postojanje dvojnog zakonskog rešenja za slučaj stečaja ugovorača osiguranja i osiguravača nije pravno uputno. Ovo utoliko pre što se time otvara i sporno pitanje o sukobu odredbe člana 923. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima sa odredbom člana 108. stav 1. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Uvažavajući te okolnosti i načelo autonomije volje stranaka u obligacionom odnosu mišljenja smo da bi budućim izmenama Zakona o obligacionim odnosima ovo pitanje trebalo jedinstveno urediti.

Pravne posledice stečaja na ugovor o obaveznom osiguranju

Zakonom o osiguranju imovine i lica (“Službeni list SRJ” br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99, 55/99) ustanovljena je dužnost zaključenja ugovora o obaveznom osiguranju s organizacijom za osiguranje. Toj obavezi moraju udovoljiti svi vlasnici, odnosno korisnici prevoznih sredstava koji su pobrojani u odredbi člana 73. stav 1. tač. 2. i 3. citiranog zakona (član 74. stav 1. Zakona o osiguranju imovine i lica). Uz to, ovaj ugovor se mora zaključiti pre nego što se prevozno sredstvo stavi u saobraćaj (član 74. st. 2. Zakona o osiguranju imovine i lica). Na taj način osigurana je odgovornost sopstvenika, odnosno korisnika motornog vozila za štetu koja se upotrebom motornog vozila pričini trećim licima usled smrti, povrede tela, narušavanja zdravlja, uništenja ili oštećenja stvari, izuzev za štetu na stvarima koje je primio na prevoz. “Ovim obaveznim osiguranjem pokrivena je i šteta trećem licu koja je prouzrokovana padom stvari sa motornog ili priključnog vozila” (Prof. dr Vladimir Kapor, prof. dr Slavko Carić, Ugovori robnog prometa, Novi Sad, 2000. godine, strana 279). To ukazuje da se zaključenjem ugovora o obavezanom osiguranju vrši socijalizacija građanske odgovornosti za naknadu štete. Time se pruža direktna zaštita trećim oštećenim licima ili njegovim naslednicima. Takva funkcija obaveznog osiguranja se ostvaruje i zakonskim konstituisanjem prava oštećenog lica na direktnu tužbu prema osiguravaču za naknadu štete koju je pretrpelo događajem za koji odgovara osiguranik (član 941. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). Sve to ukazuje na poseban značaj i ulogu ugovora o obaveznom osiguranju u nastojanju društva da se teret naknade štete pričinjene upotrebom motornih vozila prebaci na sva lica koja imaju koristi od aktivnosti iz kojih može nastati šteta. Zbog toga se i uspostavlja zakonska dužnost zaključenja ugovora o obavezanom osiguranju pre nego što se prevozno sredstvo stavi u saobraćaj. Iz istih razloga se i u slučaju prestanka organizacije za osiguranje koja se bavi obaveznim osiguranjem zakonom nalaže dužnost zaključenja novog ugovora o obaveznom osiguranju sa drugom organizacijom za osiguranje. U tom slučaju vlasnici, odnosno korisnici prevoznih sredstava su dužni da u roku od osam dana od dana kada je u sredstvima javnog obaveštavanja objavljen prestanak organizacije za osiguranje zaključen novi ugovor sa drugim osiguravačem (član 74. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima).

Odredbom člana 130. stav 3. Zakona o osiguranju imovine i lica propisano je da je stečaj jedan od načina prestanka organizacije za osiguranje. Zbog toga se i na ugovor o obaveznom osiguranju mora primeniti odredba člana 923. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, primena te odredbe otvara i novo sporno pitanje. Ono se tiče pokrića odgovornosti osiguranika u periodu od isteka roka od trideset dana od dana kada je stečaj otvoren do njegovog okončanja, odnosno objavljivanja u sredstvima javnog obaveštavanja da je organizacija za osiguranje prestala da postoji. Ovo iz razloga što se u slučaju postojanja veće vremenske distance od prestanka ugovora zbog otvaranja stečaja nad osiguravačem do nastanka obaveze zaključenja novog ugovora sa drugom organizacijom za osiguranje gubi smisao postojanja obaveznog osiguranja. Naime, jezičko značenje odredbe člana 923. stav 2. nedvosmisleno ukazuje da svaki ugovor o osiguranju, pa i ugovor o obaveznom osiguranju, prestaje po sili zakona po isteku roka od trideset dana od dana otvaranja stečaja nad organizacijom za osiguranje. Međutim, uslovi za prestanak organizacije za osiguranje se stiču tek po zaključenju postupka stečaja. To je izričito propisano odredbom člana 151. stav 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Stoga, od vremena prestanka ugovora o obaveznom osiguranju do datuma kada se steknu uslovi za prestanak organizacije za osiguranje može proteći i nekoliko godina. Štaviše, iskustvo nas uči da je to u praksi redovna pojava. Time se devalvira i cilj koji se želi postići ustanovljenjem zakonske obaveze da se novi ugovor o obaveznom osiguranju mora zaključiti u roku od osam dana od dana prestanka organizacije za osiguranje. Jer, takva zakonska odredba ima za cilj da se maksimalno skrati vreme od prestanka starog ugovora o obaveznom osiguranju do zaključenja novog. Međutim, ostvarenje tog cilja nije moguće u situaciji kada je imperativnom odredbom člana 923. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano da ugovor prestaje istekom roka od trideset dana od otvaranja stečaja, dok se odredbom člana 74. stav 3. Zakona o osiguranju imovine i lica obaveza zaključenja novog ugovora vezuje za datum prestanka organizacije za osiguranje. Istina, i u tom slučaju treća oštećena lica neće trpeti, jer će za sve vreme od prestanka ranijeg do zaključenja novog ugovora njihova prava biti zaštićena po osnovu odgovornosti za štetu prouzrokovanu upotrebom vozila čiji se vlasnik nije osigurao od autoodgovornosti. Međutim, ako se zna da se broj raskinutih ugovora o obaveznom osiguranju zbog stečaja osiguravača meri hiljadama očito je da to vodi ne samo umanjenju značaja, već i derogiranju smisla postojanja obaveznog osiguranja. Iz istih razloga je krajnje neopravdano i društveno štetno vezivanje obaveze zaključenja novog ugovora o obaveznom osiguranju za datum prestanka organizacije za osiguranje umesto za datum kada je prethodno zaključeni ugovor zbog stečaja osiguravača po sili zakona prestao da postoji. Zbog toga se i pravna neusklađenost odredbe člana 74. stav 3. Zakona o osiguranju imovine i lica sa odredbom člana 923. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima mora prevazići njenom odgovarajućom izmenom.

ZAKLJUČAK

Izneti stavovi u ovom tekstu mogu se sažeto iskazati kroz sledeće zaključke:

1. Stečaj ugovarača osiguranja nije od uticaja na postojanje ugovora o osiguranju, osim ako stečajni upravnik ili ovlašćeno lice osiguravača ne izjave da ugovor raskidaju.

2. Ugovor o osiguranju prestaje po sili zakona samo u slučaju kada se postupak stečaja otvori nad osiguravačem.

3. Pravne posledice otvaranja stečaja propisane odredbom člana 923. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima primenjuju se i na ugovor o obaveznom osiguranju.

4. Zakonskim izmenama se mora ostvariti jednakost pravnog položaja obeju ugovornih strana, kako u slučaju stečaja ugovarača osiguranja tako i u slučaju stečaja osiguravača.

5. Dužnost zaključenja novog ugovora o obaveznom osiguranju se mora opredeliti datumom prestanka prethodnog ugovora, a ne datumom kada je organizacija za osiguranje prestala da postoji.