UGOVORNA KAZNA

Gordana Ajnšpiler-Popović,
sudija Višeg Trgovinskog suda

Ustanova ugovorne kazne izuzetno je značajna u obligacionim odnosima. Ova ustanova u našem pravu ima veoma dug istorijat i često se primenjuje pa je stoga možemo nazivati i tradicionalnom za naše zakonodavstvo. Ustanova ugovorne kazne najčešće se koristi u privrednom pravu odnosno, u obligacionim odnosima u okviru privredne aktivnosti subjekata. Stoga je upravo za privredno pravo ova ustanova od velikog značaja i neophodno je poznavati ovaj institut da bi se pravilno primenio, a u slučaju spora isti pravilno rešio.

Funkcija ugovorne kazne pre svega je u tome što ona predstavlja sredstvo obezbeđenja ispunjenja obaveze odnosno što ona samom činjenicom da je ugovorena vrši pritisak na obveznika izvršenja da isto i izvrši, jer će u protivnom biti dužan da suprotnoj strani isplati iznos ugovorene novčane kazne. Ova pretnja plaćanja ugovornog iznosa u slučaju neispunjenja ili neblagovremenog ispunjenja značajan je motiv izrazitog pritiska na dužnika da svoje obaveze ispuni, a što je svakako uvek cilj u privrednim odnosima. Pored navedene funkcije ugovorna kazna ima i drugu ne manje važnu funkciju, a to je - naknada štete prouzrokovane neizvršenjem ili neblagovremenim izvršenjem ugovorne obaveze. Tačno je da se kod ugovorne kazne ne radi o šteti koja je prouzrokovana ponašanjem dužnika, odnosno neizvršenjem ugovorne obaveze u pravnom smislu te reči - u smislu odredaba Zakona o obligacionim odnosima, međutim, sredstva koja se dobijaju na ime ugovorne kazne ujedno vrše i obeštećenje strane koja nije kriva za neizvršenje ugovornih obaveza suprotne ugovorne strane. U pogledu visine ugovorna kazna nije vezana za iznos štete i to je zapravo nemoguće, s obzirom da se u trenutku ugovaranja kazne, a to je zaključenje ugovora, ne zna i ne može pretpostaviti koliki će tačni iznos štete biti prouzrokovan eventualnim neizvršenjem ili neblagovremenim izvršenjem dužnikove obaveze. U praksi je najčešće iznos ugovorne kazne čak nešto viši od pretpostavljene štete prouzrokovane neizvršenjem ili neblagovremenim izvršenjem, s obzirom da stranke visinu kazne odmeravaju tako što procene pretpostavljenu štetu, a potom na tako dobijeni iznos dodaju još određenu sumu - povećaju ga, sa motivom da se izvrši dodatni pritisak na suprotnu stranu - dužnika obaveze da istu izvrši, a u slučaju da je ne izvrši da se suprotna strana obešteti u potpunosti. Prema navedenom u trenutku zaključenja ugovora i zaključenja sporazuma o ugovornoj kazni i određivanje njene visine ugovorna kazna ima funkciju sredstava obezbeđenja ispunjenja obligacije, a ukoliko i pored navedenog pritiska na dužnika, koji se vrši ugovaranjem ugovorne kazne, obaveza ne bude izmirena i ispunjena, ili ne bude ispunjena u određenom roku, dolazi do izvršenja funkcije ugovorne kazne kao sredstva naknade štete, pa će tada, u toj situaciji suprotna strana imati pravo na naplatu ugovorne kazne, a dužnik koji obavezu nije izvrši, imati obavezu isplate iste u ugovorenom iznosu. Pri tome ukoliko je među strankama predviđena ugovorna kazna, u slučaju neizvršenja dužnikove obaveze, poverilac će biti u znatno povoljnijem položaju u pogledu naknade štete. Navedeno sa razloga što dokazivanje postojanja i visine štete u situacijama u kojima nije ugovorena ugovorna kazna pretpostavlja dug i složen sudski proces. Ukoliko je pak ugovorena ugovorna kazna, poverilac će morati da dokaže samo postojanje obaveze na strani dužnika i činjenicu da on istu nije ispunio, pa će bez ikakvog daljeg dokazivanja na znatno brži i jednostavniji način doći do iznosa koji je ugovorna šteta, a time biće obeštećen. Treba ipak napomenuti da je u praksi moguća situacija u kojoj bi ugovorna kazna bila predviđena u nižem iznosu od iznosa stvarne štete. Navedena situacija dogodiće se kada pogrešno procene stranke o mogućnosti štete prouzrokovane neispunjenjem ili neblagovremenim ispunjenjem pri zaključenju ugovora, te ta pogrešna procena dovede i do niže određenog iznosa ugovorne kazne. U toj situaciji međutim, za iznos iznad ugovorne kazne, koji će dobiti samom činjenicom da tuženi nije izvršio svoju ugovornu obavezu, poverilac će morati da dokaže visinu štete i njeno postojanje po opštim pravilima o šteti, pa će se potom za iznos iznad ugovorne kazne po tom osnovu naplatiti i time obeštetiti u potpunosti.

PREDMET UGOVORNE KAZNE

Tekst Zakona o obligacionim odnosima u pogledu predmeta ugovorne kazne sadrži samo ograničenje koje se odnosi na novčanu obavezu. Zakon zapravo predviđa da ugovorna kazna ne može biti ugovorena za novčanu obavezu. Iz toga proizilazi da za sve druge obaveze novčana kazna može biti ugovorena bez ikakvih ograničenja. Predmet same ugovorne kazne može biti novac, i najčešće u praksi i jeste novac, ali može takođe biti i bilo koja druga stvar ili imovinska korist - vrednost koja uopšte može da bude predmet obaveze prema opštim pravilima Zakona o obligacionim odnosima. Prema navedenom, ugovornom kaznom obezbeđuje se izvršenje svih obaveza osim novčanih, a predmet same ugovorne kazne je novac ili bilo koja druga stvar ili imovinska vrednost. U praksi je predmet ugovorne kazne gotovo isključivo novac. Ugovorna kazna se može ugovoriti i njenim ugovaranjem, može se i obezbediti ispunjenje bilo koje obaveze bez obzira na izvor iz koga ona potiče. Nužno je međutim da obligacija koja se obezbeđuje ugovaranjem ove kazne bude punovažna jer u slučaju ništavosti, ta ništavost povlači i ništavost sporazuma o ugovornoj kazni. Navedeno sa razloga što je sporazum o ugovornoj kazni zapravo sporedan - akcesoran, zavisni sporazum - ugovor u odnosu na glavni ugovor čije se obezbeđenje ispunjenja obaveza vrši ugovaranjem ove kazne. Stoga ako je taj glavni ugovor ništav, onda je ništav i sporazum o ugovornoj kazni koja je zavisne prirode. Navedeno važi ukoliko se radi o apsolutnoj ništavosti glavnog ugovora. Ukoliko se međutim radi o relativno ništavim odnosno rušljivim ugovorima - ugovorima zaključenim sa manom volje, ugovorna strana koja je pristala na ugovornu kaznu u cilju obezbeđenja izvršenja ugovora na taj način se zapravo odrekla od prava da traži poništaj te obaveze, iz razloga relativne ništavosti - rušljivosti.

Ograničenje Zakona o obligacionim odnosima u pogledu obligacija koje se mogu obezbediti ugovornom kaznom i koja je u članu 270 stav 3 Zakona predviđeno za novčane obaveze, uneto je s obzirom da je sankcija za neblagovremeno izvršenje novčane obaveze predviđena članom 277 Zakona o obligacionim odnosima i ista se sastoji u obavezi plaćanja zakonske zatezne kamate po stopama prema Zakonu o visini stope zatezne kamate.

SLUČAJEVI UGOVARANJA UGOVORNE KAZNE

Ugovorna kazna može se predvideti - ugovoriti među strankama za slučaj neispunjenja obaveze od strane dužnika i za slučaj zakašnjenja u ispunjenju obaveze iz glavnog ugovora. Izuzetno je značajno da stranke treba u svom sporazumu o ugovornoj kazni decidno, jasno i nedvosmisleno da predvide i odrede za koji slučaj, od dva navedena predviđaju, ugovaraju kaznu. Zakon o obligacionim odnosima nije predvideo šta će se i kako smatrati da je ugovoreno ukoliko stranke same nisu ugovorile za koji slučaj od dva navedena predviđaju ugovornu kaznu. Primenom pravila koja su preduzeta iz opštih Uzansi za promet robom koje su daleko preciznije, detaljnije i sveobuhvatnije regulisale ovu materiju, pretpostavlja se da je u tom slučaju kazna predviđena za slučaj zakašnjenja u ispunjenju obaveze. Imajući u vidu navedeno pravilo Uzansi i činjenicu da Zakonom o obligacionim odnosima ništa drugo nije predviđeno u praksi je zapravo došlo do nastavka primene navedenih pravila. Iz navedenog proizilazi da se ugovorna kazna za slučaj neispunjenja obaveze mora jasno i izričito ugovoriti među strankama, dok je za slučaj zakašnjenja u ispunjenju obaveze dovoljno predvideti ugovornu kaznu ne naglašavajući slučaj za koji se ona ugovara, pa da se pretpostavlja da li je ista ugovorena zapravo za slučaj zakašnjenja u ispunjenju obaveze.

VISINA UGOVORNE KAZNE

Kao jedno od značajnih pitanja u pogledu načina ugovaranja ugovorne kazne i njene primene postavlja se i pitanje visine ugovorne kazne. Članom 271 Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je u stavu 1 da ugovorne strane mogu odrediti visinu kazne po svom nahođenju, u jednom ukupnom iznosu, u procentu, ili za svaki dan zakašnjenja ili na koji drugi način. Stavom 2 istog člana predviđeno je da visina ugovorne kazne mora biti ugovorena u formi propisane za ugovor iz koga je nastala obaveza za čije se ispunjenje ugovorna kazna odnosi. Tumačenjem navedenog člana očigledno je da je zakonodavac široko polje ostavio dispoziciji volje stranaka. Naime, stranke mogu visinu kazne prema decidnom članu Zakona odrediti po svom nahođenju, to znači bez ikakvih ograničenja koja bi bila zakonom propisana. Zakonodavac je pri tom predvideo da postoje četiri moguća načina na koji će se ugovoriti visina kazne i to u jednom ukupnom iznosu, koji je tačno opredeljen i nije vezan za vrednost obaveze koja se time obezbeđuje. Druga mogućnost ugovaranja visine kazne je da ista bude određena u procentu od vrednosti obaveze čije se obezbeđenje vrši i ugovaranjem navedene kazne. Kao treću mogućnost zakonodavac je predvideo da se ugovorna kazna može ugovoriti, po visini tako što će se odrediti visina kazne za svaki dan zadocnjenja što ukazuje da se ovaj način određivanja visine ugovorne kazne odnosi na ugovaranje kazne i zbog zakašnjenja u izvršenju, a ne zbog neizvršenja. Kako je u potpunosti dispoziciji volje stranaka propuštena mogućnost ugovaranja visine kazne to je pored tri navedena načina zakonodavac predvideo da se ista može ugovarati i na bilo koji drugi način, pri tom je značajno naglasiti da su jedina ograničenja ona koja se odnose na određenosti dopune predmeta i njihovih sporazuma prema opštim pravilima Zakona o obligacionim odnosima. U praksi se visina ugovorne kazne određuje tako što stranke unapred izvrše procenu eventualne štete koju bi imali zbog neizvršenja ili neblagovremenog izvršenja dužnikove obaveze, pa tako unapred procenjenu visinu štete uvećaju za još jedan izvestan deo ili iznos tako da visina ugovorne kazne nije ravna veličini pretpostavljene štete već je obično nešto veća od nje. Radi se naravno o pretpostavljenoj šteti s obzirom da se sporazum o ugovornoj kazni postiže pri zaključenju glavnog ugovora, a to je unapred u odnosu na izvršenje ugovorne obaveze koja će dospeti tek kasnije, pa se stoga u trenutku zaključenja sporazuma o ugovornoj kazni ne zna da li će šteta uopšte da se dogodi i koliko će ona iznositi, a mogućnost procene svedena je samo na pretpostavku.

Zakon o obligacionim odnosima shodno navedenom članu predvideo je da ugovorne strane mogu odrediti visinu kazne, a ne i da moraju to da učine. Stoga se u sudskoj praksi postavilo pitanje da li je ugovorna kazna valjano ugovorena ukoliko nije u sporazumu stranaka određen iznos ugovorne kazne, odnosno njena visina i da li se u tom slučaju i koji iznos može i treba dosuditi poveriocu. Prema mišljenju naše sudske prakse, Zakon o obligacionim odnosima dao je mogućnost strankama da ugovore visinu kazne i one će tu mogućnost najčešće u praksi i iskoristiti. Ukoliko pak stranke ne iskoriste tu mogućnost i ne odrede visinu ugovorne štete to ne znači da ista nije valjano ugovorena i da poverilac na ugovornu kaznu nema pravo. Stranke zapravo ne moraju da odrede visinu ugovorne kazne u svakom slučaju, već to može učiniti sud u situaciji kada u sudskom sporu dođe do zahteva poverioca da mu se isplati ugovorena ugovorna kazna. Sud će pri odmeravanju visine ugovorne kazne u takvim situacijama uzeti u obzir sve okolnosti koje su stranke imale i morale imati u vidu prilikom zaključenja ugovora o ugovornoj kazni.

Značajno je naglasiti da ugovorna kazna može biti određena i u izuzetno visokom iznosu s obzirom da je ista, po visini prepuštena u potpunosti dispoziciji volje stranaka. Za ovakve situacije Zakon o obligacionim odnosima članom 274. predvideo je mogućnost da sud na zahtev dužnika smanji iznos ugovorne kazne ukoliko nađe da je ona nesrazmerno visoka s obzirom na vrednost i značaj predmeta obaveze. Prema navedenom stranke mogu same ugovoriti visinu ugovorne kazne i to je pravilo, ali ukoliko to ne učine ili ugovorena kazna bude izuzetno visoka sud će istu umeriti odnosno sam odrediti adekvatnu ugovornu kaznu.

FORMA SPORAZUMA O UGOVORNOJ KAZNI

Sporazum o ugovornoj kazni je zavistan - akcesoran sporazum u odnosu na glavni ugovor kojim se stvara obaveza čije obezbeđenje on izvršava. Stoga se postavlja i pitanje forme u kojoj je potrebno da navedeni sporazum bude zaključen. Prema članu 271. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima sporazum kojim je ugovorena ugovorna kazna mora biti zaključen u formi propisane za ugovor iz koga je nastala obaveza na čije se ispunjenje odnosi. Sporazum o ugovornoj kazni strane obično zaključuju istovremeno sa zaključenjem glavnog ugovora čijem obezbeđenju on služi i to najčešće ne zaključenjem potpuno posebnog sporazuma - ugovora, već klauzulom - zasebnim članom iz glavnog ugovora. Sam sporazum o ugovornoj kazni po Zakonu ne sadrži propisanu formu, već on s obzirom da je sporedan, zavistan prati formu koja je propisana za glavni ugovor. Prema tome, ako je glavni ugovor po Zakonu nužno zaključiti u pisanoj formi onda je isto i sporazum o ugovornoj kazni nužno zaključiti u istoj toj formi. Da li će sporazum biti zaključen kao član glavnog ugovora - klauzula o ugovornoj kazni ili kao zasebni sporazum nije od značaja. Ova vezanost forme sporazuma o ugovornoj kazni za formu glavnog ugovora proizilazi iz njegove zavisne - akcesorne prirode i direktna je posledica te akcesornosti.

AKCESORNOST UGOVORNE KAZNE

Sporazum o ugovornoj kazni odnosno sporazum kojim se predviđa ugovorna kazna zavistan je akcesoran u odnosu na glavni ugovor kojim se uspostavlja obaveza za čije se obezbeđenje on odnosi. Ovo proizilazi iz činjenice da je ugovorna kazna zapravo ustanova obligacionog prava koja se ugovara u cilju obezbeđenja izvršenja obaveze iz glavnog ugovora pa je samim tim neraskidivo vezana za taj ugovor. Sporazum o ugovornoj kazni ne može se ni zaključiti niti opstati samostalno. Bez glavnog ugovora ovaj sporazum nema nikakvo dejstvo niti funkciju. Članom 272. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima predviđa se sporazum o ugovornoj kazni deli pravne prirode obaveze na čije se obezbeđenje on odnosi. Odredbe citiranog člana zapravo ukazuju na zavisnost sporazuma o ugovornoj kazni u odnosu na glavni ugovor. Prema navedenom ukoliko je glavni ugovor ništav i sporazum o ugovornoj kazni zbog svoje akcesornosti podeliće pravu sudbinu glavnog ugovora te će tako i on biti ništav. Kada postane glavna obaveza iz glavnog ugovora upravo zbog navedene akcesornosti prestaje i obaveza iz akcesornog ugovora odnosno sporazuma o ugovornoj kazni. I u pogledu forme, sporazum o ugovornoj kazni vezan je za glavni ugovor, i stoga mora biti sačinjen uvek u onoj formi koja je predviđena i za glavni ugovor. U slučaju ustupanja potraživanja iz glavnog ugovora, a čije obezbeđenje je izvršeno ugovornom kaznom upravo zbog akcesornosti zajedno sa glavnom obavezom prelazi na prijemnika pravo na ugovornu kaznu koja obezbeđuje izvršenje te glavne obaveze. Pravo na ugovornu kaznu ne može se ustupiti odvojeno od glavnog potraživanja čije obezbeđenje vrši s obzirom da ono nije samostalno već zavisno od navedene glavne obaveze.

Značajno za primenu instituta ugovorne kazne je i da sporazum o ugovornoj kazni gubi pravno dejstvo, ako je do neispunjenja obaveze čije se izvršenje obezbeđivalo ugovornom kaznom ili do zadocnjenja u ispunjenju iste došlo iz uzroka za koje dužnik ne odgovara. Prema navedenom nužno je da dužnik bude odgovoran - kriv za neizvršenje ili neblagovremeno izvršenje svoje ugovorne obaveze iz glavnog ugovora pa da to stvori obavezu plaćanja iznosa ugovorne kazne. Samo u slučaju dužnikove krivice on je i poveriocu dužan platiti ugovornu kaznu. Značajno je međutim, da u postupku u kome poverilac traži naplatu ugovorne kazne poverilac nije dužan dokazati da je na dužniku krivica za neispunjenje ili neblagovremeno ispunjenje, već se ona pretpostavlja. Radi se o zakonskoj pretpostavci koja je oboriva, pa je stoga teret dokazivanja suprotnog, odnosno činjenice da je do neispunjenja ili neblagovremenog ispunjenja došlo iz razloga za koje dužnik nije odgovoran, na samom dužniku.

POVERIOČEVA PRAVA KOD SPORAZUMA O UGOVORNOJ KAZNI

Ukoliko poverilac i dužnik ugovore da će dužnik plaćati poveriocu određeni novčani iznos ili pribaviti neku drugu materijalnu korist, ako ne ispuni svoju obavezu ili ako zadocni sa njenim ispunjenjem u smislu člana 270. Zakona o obligacionim odnosima stranke su se sporazumele o ugovornoj kazni. Postizanjem ovakvog sporazuma stvorila su se određena prava na strani poverioca i dužnost - obaveze na strani dužnika. Ugovornu kaznu moguće je predvideti - ugovoriti i za slučaj neispunjenja obaveze dužnika i za slučaj neblagovremenog ispunjenja iste obaveze. Potrebno je da stranke izričito ugovore za koji slučaj predviđaju ugovornu kaznu, a ako one to ne učine pretpostaviće se da je kazna ugovorena za slučaj zakašnjenja u ispunjenju obaveze dužnika.

UGOVORNA KAZNA ZBOG NEISPUNJENJA UGOVORNE OBAVEZE

U slučaju da je ugovorna kazna među strankama predviđena za slučaj neispunjenja ugovorne obaveze poverilac u navedenoj situaciji ima dve mogućnosti. On shodno članu 273. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima može od dužnika zahtevati ili ispunjenje obaveze ili isplatu ugovorne kazne. To znači da poverilac u toj situaciji može koristiti svoja ovlašćenja po osnovu obezbeđenja odnosno zaključenog sporazuma o ugovornoj kazni i tražiti isplatu ugovorenog iznosa, a kao druga mogućnost i opcija ostaje mu mogućnost da traži ispunjenje ugovorne obaveze po osnovu ovlašćenja koja mu pripadaju po opštim pravilima Zakona o obligacionim odnosima za situacije u kojima dužnik ne ispuni svoju obavezu. Poverilac pri tom mora izvršiti izbor jedne od ove dve opcije. U slučaju da je ugovorna kazna predviđena za slučaj neispunjenja ugovora nema mogućnosti kombinovanja ovih opcija, odnosno poverilac ne može zahtevati i ispunjenje ugovorne obaveze i plaćanje ugovorne kazne. Svoje pravo izbora između dve navedene opcije poverilac mora izvršiti u razumnom roku koji se računa od trenutka padanja dužnika u docnju sa izvršenjem svoje ugovorne obaveze. O svom izboru za jednu od dve od navedenih opcija, poverilac mora odmah obavestiti dužnika i po izvršenom izboru i obaveštenju poverilac gubi svaku dalju mogućnost izbora. Zapravo, od trenutka kada je izbor izvršio poverilac više ne može optirati za drugu Zakonom datu mogućnost. Stoga ukoliko se opredelio za ugovornu kaznu više ne može tražiti ispunjenje duga i obrnuto, ukoliko se opredelio da traži ispunjenje duga sporazumom ugovorna kazna više ne proizvodi dejstvo. Značajno je pri tom, da ukoliko se poverilac opredelio da u situaciji kada je sporazum o ugovornoj kazni postignut za neispunjenje obaveze, i do neispunjenja obaveze ne dođe, izabere prava koja mu proističu iz ugovorne kazne samom činjenicom da je izvršio takav izbor i dao takvu izjavu odnosno o izboru obavestio dužnika dolazi zapravo do raskida ugovora iz koga potiče dužnikova obaveza čijem je obezbeđenju bila namenjena ugovorna kazna. Kako je i ranije istaknuto poverilac u toj situaciji više ne može tražiti ispunjenje ugovora jer je raskinut i više ugovorne obaveze nema. Za raskid ugovora na opisani način dovoljno je da poverilac izjavi volju za korišćenje ovlašćenja po osnovu ugovorne kazne odnosno opredelio se za opciju isplate ugovorne kazne i nije potrebno i neophodno da u skladu sa opštim odredbama Zakona o obligacionim odnosima posebno dužnika obaveštava o svojoj volji da se ugovor raskine te da mu ostavlja naknadne primerene rokove za izvršenje ugovornih obaveza i slično. Nasuprot navedenom, opcija poverioca da traži ispunjenje ugovora i izjava data u tom smislu znači i zapravo istovremeno i odricanje poverioca od mogućnosti korišćenja ovlašćenja po osnovu sporazuma o ugovornoj kazni. Jednom data obaveštenjem da je poverilac odlučio da traži izvršenje ugovora, a isto se dalje zahtevom za ispunjenje isključuje mogućnost daljeg pozivanja na ugovornu kaznu i zahteva po osnovu iste.

Kako se u praksi često dešava da obaveza dužnika bude delimično izvršena, to se i u pogledu sporazuma o ugovornoj kazni postavilo pitanje primene istog, kada je dužnik tu obavezu delimično izvršio. Naravno navedena sporna situacija odnosi se na situaciju u kojoj je ugovorna kazna predviđena - ugovorena za slučaj neizvršenja obaveze. Zakon o obligacionim odnosima nije posebno regulisao navedeno pitanje. U sudskoj praksi je do donošenja Zakona o obligacionim odnosima ovakva situacija rešavana primenom pravila iz Opštih uzansi za promet robe, pa kako Zakon o obligacionim odnosima nije doneo novo posebno rešenje to je sa ovakvom praksom nastavljeno. Prema navedenom pravilu u situaciji delimičnog izvršenja od strane dužnika obračunavanje ugovorne kazne koju dužnik treba da plati vrši se do trenutka delimičnog ispunjenja s obzirom na vrednost cele obaveze, a od tada pa do potpunog izvršenja obaveze visina kazne se obračunava srazmerno vrednosti neispunjenog dela obaveze. Ovo pravilo primenjuje se i kada obaveza dužnika obuhvata više radnji, odnosno sastoji se iz više posebnih radnji. U tom slučaju ugovorna kazna shodno citiranim pravilima opštih uzansi za promet robe obračunava se za svaku od tih radnji pojedinačno po vrednosti radnje i tako dosuđuje. Opšte uzanse su sadržale i pravilo za obračun ugovorne kazne kada je ona ugovorena u nekom dvostranom obaveznom ugovoru i namenjena obezbeđenju ispunjenja obe ugovorne strane. Kako novog rešenja u Zakonu o obligacionim odnosima nema, i ovo pravilo je i dalje u primeni i isto predviđa da u slučaju samog delimičnog izvršenja ugovornih obaveza obe strane, kaznu je dužna da plati ona od te dve strane koja je u manjoj meri izvršila svoju obavezu. Kazna se u tom slučaju obračunava na vrednost razlike između dela njene neispunjene obaveze i dela neispunjene obaveze druge ugovorne strane.

UGOVORNA KAZNA I ODUSTANICA

Ukoliko se poverilac i dužnik sporazumeju da će dužnik platiti poveriocu određeni novčani iznos ili pribaviti neku drugu materijalnu korist, ako ne ispuni svoje obaveze ili ako zadocni sa njenim ispunjenjem radi se o sporazumu o ugovornoj kazni. Sporazum ugovornih strana kojim se jedna ili svaka od njih ovlašćuje da odustane od ugovora davanjem odustanice, predstavlja odustanicu. Ova dva instituta iako su oba značajna za privredno pravo samo su na prvi pogled slična i zapravo sadrže značajne razlike. Nosilac ovlašćenja po osnovu odustanice može odustati od ugovora uz plaćanje odustanice. Dužnik po osnovu sporazuma o ugovornoj kazni ne može odustati od ugovora i isplatiti ugovornu kaznu. Mogućnost izbora da li će tražiti isplatu ugovorne kazne ili izvršenje ugovora isključivo je na drugoj strani. Značajan je i trenutak u kome se izbor može izvršiti. Ukoliko je ugovorena odustanica ovlašćena strana može sve do ugovorom određenog roka, a najkasnije do momenta dospeća svoje obaveze iskoristiti svoje ovlašćenje i od ugovora odustati plaćanjem odustanice. U slučaju pak ugovorne kazne mogućnost opcije nastupa tek trenutkom dospeća i neizvršenja obaveze iz osnovnog ugovora. Izuzetno je značajno da se ukoliko je ugovorena odustanica, od ugovora može odustati bez posebnih razloga i ne navodeći iste, uz plaćanje navedene odustanice, dok se kod ugovorne kazne ista mora isplatiti samo ukoliko je dužnik obaveze svojom krivicom došao u docnju sa ispunjenjem iste ili je nije ispunio. Kod odustanice krivica nema nikakvog značaja. Značajna razlika između ova dva instituta takođe je u činjenici da ukoliko ugovorna kazna ne pokrije iznos štete koji je nanet poveriocu neizvršenjem dužnikove obaveze ili njegovim neblagovremenim izvršenjem on će tu razliku, do potpune naknade štete moći da ostvari u posebnom postupku, dok kod odustanice poverilac nema nikakvih prava po osnovu štete.

UGOVORNA KAZNA ZBOG ZAKAŠNJENJA U IZVRŠENJU UGOVORNE OBAVEZE

Pored slučajeva u kojima se ugovorna kazna predviđa za situacije neizvršenja ugovorne obaveze ista se može predvideti i za situacije zakašnjenja pri izvršenju ugovorne obaveze, članom 273 stav 4 Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da kada je kazna ugovorena za slučaj da dužnik zadocni sa ispunjenjem poverilac ima pravo zahtevati i ispunjenje obaveze i ugovornu kaznu. Navedeni član ukazuje da je za razliku od slučaja kada je ugovorna kazna predviđena za neispunjenje obaveze i kada poverilac može zahtevati ili ispunjenje ili ugovornu kaznu, u situaciji kada ugovorna kazna predviđena za slučaj zakašnjenja sa ispunjenjem, poverilac ima pravo da zahteva kumulativno i ispunjenje obaveze i ugovornu kaznu. Navedena kumulativna mogućnost - ovlašćenje poverioca da traži kumulativno ispunjenje i ugovornu kaznu, proizilazi iz same činjenice da je ugovorna kazna predviđena - ugovorena za slučaj zadocnjenja za ispunjenje, te upravo stoga uz ispunjenje obaveze poverilac zadržava pravo i na isplatu ugovorne kazne zbog zakašnjenja sa ispunjenjem. Stoga poverilac čim dužnik padne u docnju stiče pravo i da zahteva isplatu ugovorne kazne i zajedno sa njom da traži ispunjenje glavne obaveze. Navedene odredbe imaju sličnosti sa opštim odredbama Zakona o obligacionim odnosima koje regulišu pitanje zakašnjenja pri izvršenju obaveze, jer se i u tom slučaju predviđa mogućnost poverioca da traži ispunjenje i naknadu štete zbog zadocnjenja. Razlika je međutim u tome što u toj situaciji poverilac mora dokazati postojanje i visinu štete koju je pretrpeo zbog zakašnjenja, dok u situaciji u kojoj je ugovorena ugovorna kazna postojanje i visinu ove štete prouzrokovane zakašnjenjem dužnika, tužilac ne mora da dokazuje. Sama dužnikova docnja u izvršenju svoje obaveze prouzrokovaće mogućnost i daće ovlašćenje i pravo poveriocu da uz izvršenje traži i isplatu ugovorne kazne. Članom 273 stav 5 ZOO predviđeno je da poverilac ne može zahtevati ugovornu kaznu zbog zadocnjenja, ako je primio ispunjenje obaveze, a nije bez odlaganja saopštio dužniku da zadržava svoje pravo na ugovornu kaznu. Ovako regulisanje u citiranom članu ukazuje da je poverilac u slučaju nastupanja dužnikove docnje i prijema izvršenja dužnikove obaveze u docnji morao pod pretnjom gubitka prava na ugovornu kaznu, odmah po prijemu zakasnelog ispunjenja glavne obaveze obavestiti dužnika da zadržava svoje pravo na ugovornu kaznu i to na podoban način.

Mnogo je sudskih sporova u kojima se uočava da poverioci pri prijemu dužnikove obaveze sa zakašnjenjem nisu izjavili da zadržavaju pravo na ugovornu kaznu, iako im nije bila namera i želja da se i odreknu navedenog prava. Stoga se u praksi raznim tumačenjima vrši ublažavanje citiranog člana Zakona o obligacionim odnosima. Sudska praksa je jedinstvena kod činjenice da pri ovakvom zakonskom regulisanju poverilac ukoliko želi da zadrži pravo na ugovornu kaznu mora pri prijemu dužnikove obaveze sa zakašnjenjem izjaviti, odnosno dužnika obavestiti da želi da zadrži navedeno pravo, odnosno da ugovornu kaznu i dalje traži. Poverilac je dužan da navedeno saopštenje dužniku sačini čim je to u mogućnosti, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja. Sudska praksa i pravna teorija međutim stale su na stanovište da u situaciji u kojoj dužnik delimično ispunjava svoje obaveze poverilac neće izgubiti pravo na ugovornu kaznu ukoliko pri svakom delimičnom ispunjenju ne dâ izjavu o zadržavanju prava na istu, a poslednji trenutak u kome to može učiniti je prijem naknadnog celokupnog ispunjenja obaveze. Kod izvršenja sukcesivnih obaveza odnosno obaveza sa sukcesivnim davanjem ili činjenjem poverilac je dužan da saopštenje o zadržavanju ugovorne kazne učini prilikom prijema svakog od sukcesivnih činjenja i tako zadržava pravo na istu. Značajno je naglasiti da prema jedinstvenom stavu sudske prakse - teorije i prakse ukoliko je još pre prijema zakasnelog izvršenja ugovorne obaveze, a pošto je dužnik već pao u docnju poverilac izjavio da zadržava pravo na ugovornu kaznu, ova izjava će mu obezbediti zadržavanje mogućnosti korišćenja navedenog instituta. U sudskoj praksi pojavilo se i tumačenje po kojoj je tužba koja je pokrenuta sa zahtevom za ispunjenje ugovorne obaveze i plaćanje ugovorne kazne, zamena za izjavu kojom bi se zadržalo pravo na ugovornu kaznu, pa ukoliko u toku postupka dođe do izvršenja ugovorne obaveze sa zakašnjenjem poverilac ne mora davati posebnu izjavu o zadržavanju prava na naplatu ugovorne kazne već tužba zapravo zamenjuje ovu izjavu jer je njom izričito dokazao volju da navedeno pravo zadrži.

Nedvosmisleno je međutim da izjava kojom se zadržava pravo na ugovornu kaznu pri prijemu izvršenja ugovorne obaveze sa zadocnjenjem mora biti data izričito i na bilo koji način, ali u svakom slučaju na siguran i pouzdan način koji ne dovodi u sumnju odnosno pokazuje očiglednu nameru poverioca da ostvari pravo po osnovu ugovorne kazne. Stoga izjava može biti data i usmeno i na bilo koji drugi poseban način, ali mora biti izričita. Prema Komentaru Zakona o obligacionim odnosima i priznanje obaveze po osnovu ugovorne kazne date od strane dužnika, u docnji sa izvršenjem svoje obaveze koja je već nastupila pre davanja priznanja obezbeđuje poveriocu pravo da bez posebnog saopštenja odnosno izjavom ostvari svoje pravo na ugovornu kaznu iako je propustio da pri prijemu ispunjenja takvu izjavu da. Imajući u vidu sve navedeno sudska praksa je značajno ublažila stav o zadržavanju prava na ugovornu kaznu širokim tumačenjem mogućnosti kojima se može dati izjava o zadržavanju prava pri prijemu zakasnele obaveze dužnika. Značajno je pri tom naglasiti da ukoliko je poverilac i propustio da da navedenu izjavu, čak imajući u vidu i sva navedena ublaženja i široka tumačenja mogućnosti davanja iste, on je time izgubio pravo da traži ugovornu kaznu od dužnika koji je obavezu izvršio u docnji. To međutim ne znači da se poverilac prema opštim pravilima Zakona o obligacionom postupku ne može obavestiti za štetu prouzrokovanu dužnikovom docnjom pri ispunjenju glavnog duga obaveze, ali će to učiniti po opštim pravilima o naknadi štete u postupku u kome će dokazati postojanje i visinu štete i odgovornost - krivicu tuženog - dužnika za prouzrokovanje iste.

UMERENJE IZNOSA UGOVORNE KAZNE

Visinu iznosa ugovorne kazne stranka određuje pri zaključenju sporazuma o ugovornoj kazni imajući u vidu različita merila, objektivna i subjektivna, a pre svega vršeći procenu eventualne štete koja bi za njih nastala neizvršenjem ili neblagovremenim izvršenjem ugovorne obaveze. Pored navedenog objektivnog kriterijuma - pretpostavljene visine štete izuzetan značaj pri određivanju visine ugovorne kazne imaju i neki subjektivni kriterijumi - očekivanja ugovornih strana, poveriočev moralni interes da njegovo potraživanje bude ostvareno u roku itd. Najčešće u praksi ugovorna kazna odmerena je u visini koja je nešto veća od pretpostavljene štete prouzrokovane neizvršenjem ili neblagovremenim izvršenjem ugovorne obaveze. S obzirom da se visina ugovorne kazne odmerava u trenutku zaključenja sporazuma, a to znači u trenutku zaključenja ugovora čiju obavezu obezbeđuje sporazum nemoguće je tačno i precizno odrediti visinu štete koja može nastati, pa se stoga dešava da procenjena šteta i na osnovu nje ugovorena visina kazne bude prenisko ili previsoko odmerena. Izuzetno retko, zaista kazna će biti prenisko odmerena, a u tom slučaju tako opredeljeni iznos poverilac će moći da traži i dobije na osnovu ugovorne kazne, dok će za iznos štete prouzrokovane neizvršenjem ili neblagovremenim izvršenjem dužnikove obaveze, iznad iznosa ugovorne kazne može svoje pravo da ostvari po osnovu opšteg pravila o odgovornosti za štetu, kojim će od dužnika zahtevati razliku između stvarno pretrpljene štete i dosuđene, odnosno ugovorene kazne.

Mnogo češće od navedenog primera prenisko odmerene ugovorne kazne dešava se da stranke isti iznos previsoko ugovore. Zakonodavac nije dao parametre na osnovu kojih se ugovaranje vrši već je sve to prepustio dispoziciji stranaka. Mogućnost zloupotrebe ovog instituta, te neosnovanog obogaćenja izuzetno visoko odmerenom ugovornom kaznom, zakonodavac međutim nije mogao da ostavi bez sankcije, pa je stoga predvideo mogućnost da se previsoko odmerena ugovorna kazna umanji od strane suda. Ova mogućnost je na neki način predstavlja ograničenje autonomije volje stranaka, a zapravo predstavlja društvenu kontrolu ugovornih odredaba i sprečavanje zloupotrebe autonomije volje ugovornih strana. I opšte odredbe Zakona o obligacionim odnosima pružaju sudu mogućnost i pravo da izvrši umerenje previsoko odmerene ugovorne kazne, s obzirom na opšte principe Zakona o obligacionim odnosima, ali je zakonodavac očigledno u nameri da se naglasi postojanje ove mogućnosti i članom 274. ZOO predvideo da će sud na zahtev dužnika smanjiti iznos ugovorne kazne, ako nađe da je ona nesrazmerno visoka s obzirom na vrednost i značaj predmeta obaveze. U sudskoj praksi izuzetno se često dešavaju situacije u kojima se nailazi na previsoko odmerene ugovorne kazne. Nužno je u takvoj situaciji da dužnik postavi pred sudom zahtev za smanjenje iznosa ugovorne kazne jer sud, bez zahteva dužnika, samoinicijativno neće moći da izvrši umerenje kazne. Ova mogućnost umanjenja visine ugovorne kazne predstavlja i neku vrstu kontrole i ograničavajućeg faktora za poverioca s obzirom da oni istu uvek imaju u vidu pri zaključenju sporazuma o ugovornoj kazni i odmeravanju njene visine. U nauci i sudskoj praksi postavilo se pitanje na koji će način sud proceniti da li je ugovorena kazna previsoko odmerena, te koja je realna visina iste, da bi mogao previsoko odmerenu kaznu da umeri - smanjenjem iznosa. Do donošenja Zakona o obligacionim odnosima sudska praksa je svoje stavove formirala na primeni pravila iz Opštih uzansi pa je s obzirom na izostanak drugačijeg pravila u Zakonu o obligacionim odnosima i dalje nastavila sa ovakvom praksom. Pri tom sudovi su u svakom konkretnom slučaju utvrđivali da li je ugovorna kazna previsoko određena polazeći pre svega od štete koju je pretrpeo poverilac usled povrede dužnikove obaveze odnosno neizvršenja iste ili neblagovremenog izvršenja iste. Time se zapravo dolazilo u situaciju da je sud morao u postupku da prvo utvrđuje štetu, njeno postojanje i visinu, a potom da tako utvrđeni iznos štete poredi sa iznosom ugovorne kazne. To je svakako postupak činilo znatno dužim i time su se gubile one pogodnosti koje sam institut ugovorne kazne u sebi sadrži, a to je da poverilac bez dokazivanja postojanja štete i njene visine može ostvariti pravo na naplatu ugovorenog iznosa kazne. Navedeno je bilo međutim nužno i u ranijoj sudskoj praksi, a i danas, jer se samo tako može doći do realnog iznosa ugovorne kazne. Na tako utvrđen iznos štete koja je prouzrokovana poveriocu sud je dodavao još izvestan iznos, te dobijao, po nalaženju suda i sudske prakse realnu visinu ugovorne kazne. Prema stanovištu sudske prakse za “ugovornu kaznu se može reči da je preterana, ako je ona mnogo veća od naknade koju bi poverilac dobio kad bi sud određivao veličinu nastale štete (Konstatinović - Priroda ugovorne kazne)”. Umerenje ugovorne kazne od strane suda odnosno smanjenje iste nastupalo je samo ukoliko je ugovorna kazna mnogo veća od nastale štete, a ne samo ukoliko je nešto veća od nje. Navedeno iz razloga što je funkcija ugovorne kazne upravo u osiguranju izvršenja obaveze, a ne samo u obezbeđenju poverioca. Ovakvo stanovište zauzeo je i profesor Perović u Komentaru Zakona o obligacionim odnosima.

Izuzetno je značajno da iako je nužno da dužnik postavi zahtev suda za umerenje ugovorne kazne, on to ne mora decidno izjaviti već se prema stanovištu pravne nauke i sudske prakse i prigovor da je ugovorena kazna preterano visoka smatra zahtevom dužnika da se ista smanji odnosno umeri. I navodi tuženog u prigovoru da bi plaćanje ugovorne kazne imalo teške posledice za njega, prema stanovištu sudske prakse sadrži u sebi i traženje dužnika da se ista umeri. Dužnik ne mora ni decidno navesti na koju meru je potrebno da se smanji ugovorna kazna već će to isto odlučiti sud. Posebno je značajno naglasiti prema navedenom inicijalno ponašanje za umerenje previsoko odmerene kazne je na dužniku s obzirom da sud može postupati samo po njegovom zahtevu, veoma široko se međutim tumači kada je takav zahtev sudu dat pa isti u postupku u kome poverilac traži naplatu ugovorne kazne može biti dat i u formi prigovora od strane dužnika te u formi zapravo primedbe na visinu ugovorene kazne, bez formalnog prigovora i zahteva za umanjenje iste ili u formi generalnog osporavanja - poricanja prava na ugovornu kaznu kao preterano visoko ugovorenu i posebno bez izričito opredeljenog iznosa na koju je istu potrebno svesti od strane suda. U tim situacijama sud će umeriti kaznu svodeći je na realnu meru imajući u vidu štetu koja je nastala za poverioca i sve druge okolnosti. Najniži iznos na koji se može svesti ugovorna kazna je svakako iznos utvrđene štete koju je poverilac pretrpeo, a u praksi ugovorna kazna će se opredeliti u nešto višem iznosu od iznosa štete.

Posebno treba naglasiti da je ništav svaki sporazum dužnika i poverioca kojim bi se dužnik unapred odrekao prava da zahteva smanjenje ugovorne kazne i to iz razloga apsolutne ništavosti. Navedeno sa razloga što je ovakva mogućnost decidno Zakonom data, dužniku citiranim članom Zakona o obligacionim odnosima, pa se stranke ne mogu sporazumeti o odricanju od primene izričitih zakonskih propisa. Primena člana 274. Zakona o obligacionim odnosima naime nije u dispoziciji volje stranaka i stoga se one ne mogu odreći primene navedenog člana odnosno mogućnosti umerenja visine odmerene ugovorne kazne.

UGOVORNA KAZNA I NAKNADA ŠTETE

Naknada štete i ugovorna kazna su dva potpuno različita instituta obligacionog prava. I jedan i drugi institut međutim izuzetno često i široko polje primene nalaze u privrednom pravu. Pored svih različitosti oni imaju i nekih sličnosti. Stoga je za pravilnu primenu ugovorne kazne i naknade štete neophodno sveobuhvatno razmotriti oba ova instituta i njihov međusobni odnos.

Članom 275. ZOO predviđeno je da poverilac ima pravo zahtevati ugovornu kaznu i kad njen iznos premašuje visinu štete koju je pretrpeo i kad nije pretrpeo nikakvu štetu - prema odredbama citiranog člana, zavisno da li je ugovorna kazna predviđena za neispunjenje dužnikove obaveze ili za neblagovremeno ispunjenje iste, poverilac će biti ovlašćen, da kad se ispune uslovi radi kojih je i ugovorena ugovorna kazna naplatu iste od dužnika traži. Pravo poverioca za naplatu ugovorne kazne nije vezano za nastanak štete, niti je poverilac dužan da istu na bilo koji način dokazuje. Čim se steknu uslovi za koje je ugovorna kazna predviđena poverilac stiče pravo na naplatu ugovorne kazne. Naime, ukoliko je ugovorna kazna predviđena za neispunjenje ugovorne obaveze samim trenutkom dospeće ugovorne obaveze dužnika i činjenicom neispunjenja iste od strane dužnika, poverilac stiče pravo da traži isplatu ugovorne kazne i ne mora dokazivati da je usled neispunjenja za njega nastala ma kakva šteta. Pri tom šteta može uopšte da ne nastane ili da nastane u znatno manjem iznosu od iznosa ugovorene kazne, ali to neće biti od značaja na poveriočevo pravo da zahteva isplatu ugovorne kazne. Tačno je međutim da će se ukoliko se u takvom sporu od strane tuženog istakne zahtev za umerenje ugovorne kazne ista umeriti od strane suda, ako je previsoko odmerena u odnosu na nastalu štetu. U slučaju da je ugovorna kazna ugovorena za slučaj zakašnjenja pri izvršenju, dovoljno je da je dužnik zakasnio sa izvršenjem svoje obaveze, pa da poverilac bez obzira i ne dokazujući da je ma kakva šteta nastala navedenim zakašnjenjem od suprotne strane traži isplatu ugovorene kazne. Za isplatu ugovorene kazne i u jednom i u drugom slučaju neophodno je da dužnik bude kriv za neizvršenje odnosno neblagovremeno izvršenje svoje obaveze. Navedena krivica međutim po Zakonu se pretpostavlja i poverilac nije dužan dokazivati istu. Poverilac dokazuje samo da su nastale okolnosti za koje je ugovorena kazna i time stiče pravo na naplatu iste. Kako se međutim radi o oborivoj zakonskoj pretpostavci krivica dužnika za slučaj neizvršenja ili neblagovremenog izvršenja to se dužnik istes zakonske pretpostavke može osloboditi dokazivanjem da on nije kriv za neizvršenje ili neblagovremeno izvršenje - zadocnjenje u izvršenju svoje obaveze čime će se ove zakonske pretpostavke osloboditi, a time i obaveze plaćanja ugovorne kazne. Teret dokazivanja je u toj situaciji isključivo na dužniku. Prema navedenom iako je jedna od funkcija ugovorne kazne da se u slučaju ispunjenja uslova za koje je ona predviđena obešteti poverilac pravo na naplatu iznosa ugovorne kazne nije vezano za postojanje i visinu štete i poverilac nije dužan dokazivati postojanje i visinu iste. Pravo na naplatu ugovorne kazne vezano je za odgovornost dužnika za neispunjenje ugovorne obaveze, ali je za razliku od zahteva za naknadu štete u kome poverilac mora dokazati krivicu dužnika ovde zakonska pretpostavka krivice na strani dužnika i on se samo može sam osloboditi ove zakonske pretpostavke. Iz navedenih razloga poverilac je u znatno povoljnijem položaju. Značajno je imati u vidu da ukoliko je šteta koja je nastupila manja od ugovorne kazne poverilac ima pravo na naplatu ugovorne kazne što takođe predstavlja pogodnost poverioca u odnosu na naknadu štete, ali ukazuje i na odnos ova dva instituta.

Članom 275 stav 2 Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da, ako je šteta koju je poverilac pretrpeo veća od iznosa ugovorne kazne on ima prava zahtevati razliku do potpune naknade štete. Izuzetno retko u praksi će se desiti da zbog pogrešne procene visine štete dođe do ugovaranja ugovorne kazne u nižem iznosu od štete koja je zaista nastala. U toj situaciji iznos ugovorne kazne nije dovoljan da se u celini obešteti oštećeni poverilac te da se on vrati u materijalnu situaciju u kojoj je bio pre nastupanja dužnikove štetne radnje, odnosno propuštanja da izvrši ugovornu obavezu ili zakasnelo izvršenje iste. Poverilac u toj situaciji iznos ugovorne kazne može tražiti pozivanjem na odredbe u ugovornoj kazni dok mu za preostali iznos do potpune naknade štete preostaje mogućnost da zahteva istu po opštim pravilima o odgovornosti od štete. U toj situaciji iznos - razliku od ugovorne kazne do pune naknade štete dužnik će mu naknaditi, ali prema pravilima o naknadi štete, što znači da će tužilac - poverilac biti prinuđen da u sudskom postupku dokazuje visinu, postojanje i visinu štete kao i dužnikovu - tuženikovu odgovornost za istu. Poverilac u toj situaciji ne mora da se koristi ovlašćenjima po osnovu ugovorne kazne i može svoja prava u potpunosti ostvariti i po osnovu naknade štete. Identična situacija biće i kada je ugovorna kazna predviđena za slučaj neblagovremenog ispunjenja, a poverilac pri naknadnom prijemu ispunjenja u docnji od strane dužnika ne izjavi da zadržava pravo na ugovornu kaznu pa stoga to pravo izgubi. I u toj situaciji poverilac će, u posebnom postupku moći da naplati štetu prouzrokovanu zakasnelim ispunjenjem obaveze od strane dužnika, ali će morati da dokaže postojanje i visinu štete i odgovornost tuženog za prouzrokovanje iste.

U pravnoj teoriji i sudskoj praksi se postavilo pitanje može li poverilac da postavi kumulativni zahtev za punu naknadu štete koju trpi zbog povrede dužnikove obaveze i zahtev za isplatu ugovorne kazne kad je ona ugovorena. Opšte pravilo, nastavkom primene pravila iz Uzansi o prometu robe je da se u načelu ne mogu postaviti kumulativno oba zahteva, odnosno da poverilac nema pravo na kumuliranje ovih zahteva izuzev osim, ako je to ugovoreno među strankama. Ovaj ugovor nije zabranjen po samom Zakonu i njegovu punovažnost vanja utvrđivati u svakom konkretnom slučaju primenom opšteg pravila.

 PENALI I UGOVORNA KAZNA

Postoje situacije u kojima sam Zakon neispunjavanje obaveze dužnika ili slučaj zadocnjenja dužnika sa ispunjenjem svoje obaveze nazivaju penali, ugovorne kazne, naknade ili pod nekim drugim nazivom. Za sudsku praksu izuzetno je značajno da li u situaciji u kojoj je sam Zakon predvideo navedene naknade za slučaj neizvršenja ili neblagovremenog izvršenja, a i same stranke su izvršile ugovaranje ugovorne kazne poverilac ima pravo da zahteva i jednu i drugu ili samo jednu od njih. Članom 276. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je, da ako je za neispunjenje obaveze ili za slučaj zadocnjenja sa ispunjenjem Zakonom određena visina naknade pod nazivom penali, ugovorne kazne, naknade ili pod kojim drugim nazivom, a ugovorne strane su pored toga ugovorile i kaznu, poverilac nema prava da zahteva ujedno ugovornu kaznu i naknadu određenih zakonom, izuzev ako je to samim Zakonom dozvoljeno. Prema navedenom u situaciji u kojima i sam Zakon i ugovorne strane predviđaju određene novčane kazne - penale ili ugovorne kazne za neblagovremeno izvršenje obaveze ili neizvršenje iste, ne može se kumulativno tražiti i isplata penala i isplata ugovorene kazne, već je poverilac ovlašćen da učini izbor između te dve mogućnosti ili zahteva, tražeći samo jedno od njih. Navedeno sa razloga što bi mogućnošću kumulativnog zahteva poverilac dva puta naplatio isto odnosno dva puta se obeštetio za istu štetu.

SUDSKA PRAKSA U VEZI SA UGOVORNOM KAZNOM

Ugovorna kazna se često primenjuje u obligacionom pravu, a posebno je često primenjena na polju privrednog prava, stoga su zauzeti i stavovi u vezi sa primenom ugovorne kazne.

Načelnim stavom broj 13/89 zauzetim na Zajedničkoj sednici najviših sudskih instanci predviđeno je da se saopštenje o zadržavanju prava na ugovornu kaznu može dati i usmeno, ako stranke nisu ugovorile da se ta izjava može dati samo u određenoj formi. Prema obrazloženju navedenog stava Zakon nije propisao formu za davanje navedene izjave što ukazuje da je ona neformalna. Saopštenje poverioca o zadržavanju prava na ugovornu kaznu ne smeju se mešati sa odredbama ugovora o toj kazni odnosno sporazuma kojim se ugovara kazna. Tako forma navedenog saopštenja o zadržavanju prava ne mora da prati formu sporazuma o kazni koja je opet zbog svoje akcesornosti vezana za ugovor čije obezbeđenje izvršenja vrši. Saopštenje o zadržavanju prava je pretpostavka za njegovu realizaciju, za saopštenje je dovoljno i potrebno da bude izričito i određeno. Prema navedenom Zakonu o obligacionim odnosima ne propisuje formu za saopštenje o zadržavanju prava na ugovornu kaznu pa se to saopštenje može dati i usmeno i na svaki drugi način kojim se izričito i određeno iskazuje volja za zadržavanje ovog prava odnosno korišćenje prava iz sporazuma o ugovornoj kazni. Forma navedenog saopštenja potrebna je samo u slučajevima kada su se ugovorne strane sporazumele da ona mora biti data u posebnoj formi u kom slučaju je forma preduslov punovažnosti saopštenja. Tužba za naplatu ugovorne kazne podneta posle prijema i zadocnelog izvršenja ugovorne obaveze od strane dužnika ne može se tretirati kao ova izjava, jer izjava mora shodno citiranim odredbama Zakona o obligacionim odnosima biti data pri preuzimanju ispunjenja, a tužba je podneta znatno kasnije. Naprotiv ukoliko je tužba podneta pre ispunjenja sa zahtevom za ispunjenje i naplatu ugovorne kazne, tužba bi se mogla tretirati kao izjava o zadržavanju prava za naplatu ugovorne kazne i u slučaju prijema neblagovremenog neispunjenja.

Ugovorna kazna predstavlja unapred određeni iznos štete koja se ima naknaditi u slučaju da ugovorena obaveza ne bude nikako ili ne bude uredno ispunjena, bez obzira da li je i kada šteta nastala za stranku koja je ostala verna ugovoru. Dužnik se može osloboditi ugovorne kazne, ako je neispunjenje ili neuredno ispunjenje nastalo iz uzroka za koje on nije odgovoran.

(Vrhovni sud Srbije Gž-306/77).

Ugovorna kazna predstavlja sredstvo obezbeđenja i izvršenja ugovora i ona se može ugovoriti za slučaj neispunjenja ili zadocnjenja u ispunjenju ugovora. Takav sporazum gubi pravno dejstvo, ako je do neispunjenja ili zadocnjenja došlo iz uzroka za koji dužnik ne odgovara, pa je stoga sud uvek dužan da u pogledu utvrđivanja prava na ugovornu kaznu utvrđuje postojanje krivice za neizvršenje odnosno zadocnjenje u izvršenju ugovora.

(Vrhovni sud Srbije Rev. 1482/79).

Kad je ugovorna kazna predviđena samo za slučaj docnje u ispunjenju obaveze ne i zbog neispunjenja, a ugovor je raskinut i zbog neispunjenja, nije osnovan zahtev za isplatu ugovorne kazne.

(Vrhovni sud Srbije Rev. 875/85).

Ako je ugovorna kazna predviđena samo za slučaj neovlašćenog raspolaganja robom, ne može se tražiti ugovorna kazna za druge slučajeve koji nisu predviđeni ugovorom.

(Vrhovni sud Srbije Prev. 8/90).

Osporavanje prava na ugovornu kaznu u postupku pred sudom u osnovi sadrži u sebi traženje da se ugovorna kazna smanji kao preterano visoka.

(Vrhovni sud Srbije Rev. 591/95).