INDIVIDUALNE I DERIVATIVNE TUŽBE PO ZAKONU O PRIVREDNIM DRUŠTVIMA

Dragiša Slijepčević,
sudija Vrhovnog suda Srbije

UVODNE NAPOMENE

Odluke privrednih društava predstavljaju izraz volje njihovih organa. Ona se donose prostom većinom članova organa. Takav način odlučivanja se temelji na većinskom principu. Stoga postoji realna opasnost da se u određenim slučajevima zloupotrebom tog principa nanese šteta ne samo manjinskim članovima - akcionarima, već i samom društvu. To je razlog što se u savremenom trgovačkom pravu uvode brojna korektivna načela sprečavanja zloupotrebe principa većinskog odlučivanja. Ona se iskazuju kao - obaveza uprave da se rukovodi interesima društva kao celine, uvođenje kvalifikovanog većinskog odlučivanja u donošenju najvažnijih odluka, obaveza lojalnosti svih članova prema društvu, jednak tretman članova sa istim vrstama i klasama akcija, odnosno udela (1).

Posebnu vrstu korektivnog načela zaštite od zloupotrebe većinskog principa odlučivanja predstavlja pravo na sudsku zaštitu manjinskih članova, odnosno akcionara. Ono se ostvaruje podizanjem individualnih, kolektivnih i derivativnih tužbi.

Individualnu tužbu može podneti svaki član ili akcionar ako mu je odlukom organa društva ili od strane pojedinih članova uprave naneta šteta ili povređeno neko drsugo individualno pravo. Ona se najčešće podnosi zbog povrede prava na učestvovanje u radu skupštine, utaje dividende, uskraćivanja prava na upis nove serije akcija, ili falsifikovanja finansijskih izveštaja društva (2). Tom tužbom ostvaruje se i pravo na naknadu štete koja je pričinjena članu društva odlukama njegovih organa ili radnjama pojedinih članova uprave.

Za razliku od individualne tužbe kojom se štite pojedinačni interesi i prava svakog člana, odnosno akcionara - kolektivnom tužbom se ostvaruje zaštita prava svih članova ili akcionara koji se nalaze u istom pravnom položaju kao i lice koje je takvu tužbu podnelo. Zato se ostvareni pravni učinak po toj tužbi tiče ne samo zaštite individualnog prava njenog podnosioca, već i svih drugih članova i akcionara sa istim ili sličnim pravnim položajem. Kolektivnu tužbu može podneti bilo koji član ili akcionar kome je ugroženo individualno pravo, s tim da se njenim podnošenjem automatski štite i prava svih ostalih članova ili akcionara sa istim ili sličnim pravnim položajem (3).

Derivativnu tužbu (aktio pro socio) može podneti jedan ili više akcionara, odnosno članovi društva, kao i zakonom ovlašćena treća lica. To je tužba koja se podnosi u svoje ime, ali za račun društva. Ona je uperena protiv svih ili pojedinih članova poslovodstva, ili članova nadzornog i revizijskog odbora, kao i drugih zakonom određenih lica. Pretpostavka za podnošenje ove tužbe je postojanje povrede dužnosti navedenih organa, odnosno njihovih članova i drugih lica zbog koje je samom društvu pričinjena šteta, pod uslovom da takvu zaštitu nije prethodno zatražilo samo društvo.

Individualne i derivativne tužbe predstavljaju zakonom priznati vid sudske zaštite u svim pravnim sistemima. Njih poznaje i naš Zakon o privrednim društvima. One su neposredno uređene odredbom člana 40. i 41. tog zakona. Pored navedenog, direktnog pravnog osnova, pravno utemeljenje za podnošenje derivativne tužbe se nalazi i u drugim pravnim institutima, kao što su povreda sukoba interesa, odnosno zabrana konkurencije. Isti je slučaj i sa mogućnošću podizanja individualne tužbe, uz napomenu da se zaštita te vrste može ostvariti i u skladu sa opštim pravilima naknade štete propisanim Zakonom o obligacionim odnosima.

INDIVIDUALNA TUŽBA

Ko su lica koja mogu podići individualnu tužbu, taksativno je propisano odredbom člana 40. stav 1. Zakona o privrednim društvima. To su ortak, član ili akcionar privrednog društva kome je pričinjena šteta povredom dužnosti od strane bilo kog lica iz člana 31. stav 1. istog zakona. U ta lica spadaju - ortak ortačkog društva i komplementar komanditnog društva; lica koja se u skladu sa citiranim zakonom smatraju kontrolnim članovima društva sa ograničenom odgovornošću, ili kontrolnim akcionarima akcionarskog društva; zastupnici društva; članovi upravnog, izvršnog ili nadzornog odbora; članovi odbora revizora i interni revizor društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarskog društva; lica koja imaju ugovorna ovlašćenja da upravljaju poslovima privrednog društva i likvidacioni upravnik privrednog društva. Sva pobrojana lica su u obavezi da izvršavaju dužnosti utvrđene odredbama Zakona o privrednim društvima čineći to u interesu samog društva. Te dužnosti su određene kao postupanje s pažnjom dobrog privrednika (Član 32. Zakona o privrednim društvima), obaveza lojalnosti društvu (Član 33. Zakona o privrednim društvima), zabrana sukoba interesa (Član 34. Zakona o privrednim društvima) čuvanje poslovne tajne (Član 38. Zakona o privrednim društvima). Posledica povrede navedenih dužnosti može se iskazati kao nanošenje neposredne štete, ili povređivanje nekog drugog individualnog prava ortaka člana ili akcionara privrednog društva. Povreda može predstavljati posledicu štetne, odnosno nezakonite odluke skupštine upravnog odbora, zastupnika ili likvidatora kao organa društva, ili bilo kog drugog lica iz člana 31. stav 1. Zakona o privrednim društvima.

Kao pasivno legitimisana strana u sporu po individualnoj tužbi može se naći samo privredno društvo. Individualna tužba se usmerava prema privrednom društvu u svim slučajevima kada je nezakonitom odlukom njegovog organa povređeno pravo ili naneta šteta ortaku, članu ili akcionaru.

Kao pasivno legitimisana lica u tom sporu mogu se, pored društva, naći i članovi njegovih organa koji su odgovorni za štetnu ili nezakonitu odluku kojom je povređeno pravo ortaka, člana ili akcionara. Međutim, osobenost ove tužbe se iskazuje upravo u mogućnosti zasnivanja spora samo prema članu pojedinog organa ili drugog lica iz člana 31. stav 1. Zakona o privrednim društvima.

Na taj način ovim Zakonom je konstituisana direktna odgovornost članova uprave ne samo prema društvu, već i trećim licima. Time je učinjeno odstupanje od opšteg pravila iskazanog odredbom člana 172. Zakona o obligacionim odnosima po kome pravno lice odgovara za štetu pričinjenu trećem licu od strane njegovog organa u vršenju ili u vezi sa vršenjem njegove funkcije. Ipak, to ne znači da je uvođenjem direktne odgovornosti članova uprave isključena odgovornost privrednog društva. Naprotiv, ona i dalje postoji, ali je stvar izbora oštećenog ortaka, člana ili akcionara da li će zajedno sa društvom tužiti i članove njegove uprave, ili će tužbu usmeriti samo prema društvu, odnosno pojedinim licima iz člana 31. stav 1. Zakona o privrednim društvima. S tim u vezi, treba istaći i da se bez obzira na opredeljenje oštećenog ortaka, člana ili akcionara prema kome će tužbu usmeriti ne isključuju eventualna regresna prava društva prema članu uprave. To pravo društvo može ostvariti na temelju odredbe člana 172. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima uvek kada je samo ono tuženo i nadoknadilo štetu koju je namerno ili iz krajnje nepažnje naneo član njegove uprave trećem licu. Ali, to nije slučaj i sa pravom regresa lica iz člana 31. stav 1. Zakona o privrednim društvima prema privrednom društvu kada je individualna tužba podneta od strane ortaka, člana ili akcionara privrednog društva prema nekom od tih lica iako je šteta pričinjena postupanjem za koje shodno odredbi člana 172. ZOO isključivo odgovara samo društvo. U tom slučaju obavezani član uprave na naknadu štete po individualnoj tužbi nema pravo regresa prema društvu, jer je direktna odgovornost svih lica iz člana 31. stav 1. Zakona o privrednim društvima propisana odredbom člana 40. stav 1. citiranog Zakona. Međutim, okolnost da je mogućnost direktnog podizanja individualne tužbe propisana samo prema licima iz člana 31. Zakona o privrednim društvima ne znači da se u drugim slučajevima kršenja individualnih prava ortaka, člana ili akcionara takva tužba ne može podići i prema društvu. Naprotiv, takav vid pravne zaštite je dopušten uvek kada je od strane uprave i drugih odgovornih lica društva naneta šteta, ili povređena individualna prava ne samo ortaku, članu ili akcionaru već i bilo kom trećem licu. Razlika je u tome što se u slučaju propisanom odredbom člana 40. Zakona o privrednim društvima individualna tužba može direktno podići samo prema članovima uprave ili drugim ovlašćenim pojedincima u društvu iz člana 31. stav 1. citiranog Zakona, a u svim drugim pravnim situacijama samo protiv društva. U tom smislu je shodno odredbi člana 156. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima dopuštena individualna tužba protiv društva kojom se traži uklanjanje opasnosti (8).

DERIVATIVNA TUŽBA

Lica iz člana 31. stav 1. Zakona o privrednim društvima mogu povrediti svoje dužnosti utvrđene tim Zakonom nanoseći štetu samom društvu. U tom slučaju društvo je ovlašćeno da posebnom tužbom ostvari naknadu za pričinjenu mu štetu od strane tih lica. Ako to ne učini samo društvo tada postupak za naknadu štete pričinjene društvu mogu pokrenuti kao supsidijarni tužioci komanditor, član ili akcionar. U tom slučaju ova lica su po principu derivacije ovlašćena da podnesu tužbu u svoje ime a za račun društva. Tada se radi o sopstvenom zahtevu člana kojim on ulazi u položaj društva. Kada bi kao član društva činio u ime društva ono bi moglo raspolagati tužbenim zahtevom i osujetiti njegovo ostvarenje. Stoga sa takvim tužbenim zahtevom može raspolagati samo lice koje je sa tužbom ustalo, a ne i samo društvo (9). Šta više, podizanjem derivativne tužbe u ime društva manjinski akcionar (i)/ članovi, zapravo probijaju pravni subjektivitet društva, jer se unutar društva, tj. njihovih organa nije formirala volja za pokretanje sudskog postupka(10). Oni to mogu učiniti samo ako, prethodno, kumulativno ispune dva uslova. Prvi, da pojedinačno ili zajedno poseduju zakonom propisani procenat od 5% učešća u osnovnom kapitalu društva. I drugi, da su se pre podnošenja tužbe obratili društvu sa zahtevom da ono neposredno ostvari naknadu za pričinjenu mu štetu, a ono to ne učini u roku od 30 dana od dana kada mu je takav zahtev dostavljen. Ovo su zakonom propisani uslovi za podizanje derivativne tužbe na čije postojanje sud pazi po službenoj dužnosti. Zato će u slučaju izostanka dokaza o postojanju bilo kog od ovih uslova sud odbaciti tužbu kao nedozvoljenu(11). Ovakav postupak suda je uslovljen zakonom ustanovljenim primarnim pravom društva da ono samo ostvari naknadu pričinjene mu štete. Zakonsko utemeljenje primarnog tužilačkog statusa u korist društva i propisivanje procenta kapital učešća je motivisano nastojanjem da se ovi sporovi svedu na minimum i spreči podnošenje veksatornih tužbi. Ovo iz razloga što se podnošenje derivativne tužbe može sprečiti odgovarajućim odlukama organa društva, odnosno podnošenjem neposredne tužbe od strane samog društva. Zato postojanje odgovarajućeg procenta kapital učešća i obaveza prethodnog obraćanja društvu predstavljaju nužne procesne pretpostavke za ostvarenje prava na podizanje derivativne tužbe. One se moraju kumulativno ostvariti u trenutku podnošenja tužbe. U protivnom, eventualna mogućnost istovremenog utuženja odgovornih lica iz člana 31. stav 1. i od strane društva i od strane komanditora, člana ili akcionara mogla bi voditi različitom presuđenju spornog odnosa iz istog činjeničnog i pravnog osnova. Procesna situacija tuženog uslovljava donošenje jedinstvene presude. Sem toga, i jedna i druga tužba imaju zajednički cilj - ostvarenje naknade štete pričinjene društvu. Zbog toga je zakonom propisano da primarni procesni položaj tužioca u postupku ostvarenja naknade štete kod svih lica koja su zbog nevršenja svojih dužnosti odgovorna za njen nastanak pripada samom društvu (12). To je razlog zbog koga zakonom propisani procenat kapital učešća i ustanovljena obaveza prethodnog obraćanja društvu predstavljaju preduslove ostvarenja supsidijarnih tužilačkih ovlašćenja komanditora,   člana ili akcionara na podizanje derivativne tužbe radi ostvarenja naknade štete za račun društva.

Zakonom propisani procenat kapital učešća iznosi 5%(13). On predstavlja limit za podnošenje derivativne tužbe. U protivnom, tužba podneta od strane lica koja taj procenat ne poseduju nije dozvoljena. Međutim, ostvarenje ovog uslova nije vezano samo za pojedinačno učešće individualnog podnosioca tužbe u osnovnom kapitalu društva. On se može realizovati i zbrajanjem akcija ili udela lica čije je pojedinačno učešće u osnovnom kapitalu društva manje od 5%. Taj procenat mora postojati i u slučaju pojedinačnog i u slučaju skupnog utuženja u trenutku podizanja tužbe, a ne u vreme kada je šteta prouzrokovana (14). Osim toga, njegovo postojanje je nužno za sve vreme vođenja spora. Na to upućuje odredba člana 14. stav 2. tačka 1. Zakona o privrednim društvima, kojom je propisano da podnosilac tužbe mora imati svojstvo komanditora, člana ili akcionara u vreme podnošenja tužbe ili ako to svojstvo stekne po osnovu pribavljenih udela ili akcija od lica koje je imalo ovo svojstvo u vreme podnošenja tužbe. Zato gubitak svojstva komanditora, člana ili akcionara u toku spora od strane lica koje je tužbu podnelo vodi obustavi postupka (15). To se neće desiti ukoliko individualni podnosilac tužbe svoja prava po osnovu udela ili akcija tokom spora prenese na drugo lice. U tom slučaju se stupanjem u spor pravnog sledbenika individualnog podnosica tužbe može očuvati i zakonom propisana procesna pretpostavka za njegovo vođenje.

Kada se radi o drugom uslovu - prethodnom obraćanju privrednom društvu za neposredno utuženje on se ostvaruje podnošenjem takvog zahteva svim komanditorima komanditnog društva, odnosno direktoru ili članovima upravnog odbora, ili drugim ovlašćenim licima za podnošenje takve tužbe u društvu sa ograničenom odgovornošću i akcionarskom društvu (16). Pored toga, neophodno je da se uz derivativnu tužbu sudu dostavi i dokaz da podnetom zahtevu nije udovoljio u roku od 30 dana od dana njegovog podnošenja. To je izričito propisano odredbom člana 41. stav 4. Zakona o privrednim društvima. Zbog toga sud po službenoj dužnosti pazi na ispunjenje ove obaveze. Zakonska je pretpostavka da je ovaj uslov ostvaren kako u slučaju odbijanja zahteva za podnošenje tužbe od strane društva, tako i u slučaju kada po njemu nije postupljeno u roku od 30 dana od dana podnošenja.

S tim u vezi, treba istaći da odredbom člana 41. Zakona o privrednim društvima nije propisan rok za podnošenje derivativne tužbe. Međutim, mogućnost podnošenja derivativne tužbe postoji i zbog nanošenja štete društvu povredom pravila o sukobu interesa i zloupotrebi konkurencije (17). Povreda pravila sukoba interesa i pravila zabrane konkurencije daje pravo društvu, da pored naknade štete, zahteva da se poslovi izvršeni za račun lica koje je takvu povredu učinilo priznaju kao poslovi izvršeni za račun društva, zatim da se privrednom društvu predaju sve koristi ostvarene za račun lica koje je povredu izvršilo i ustupe sva potraživanja proistekla iz posla izvršenog od tog lica (18). Sva ova prava može ostvariti samo društvo, ali i svaki ortak, član ili akcionar koji poseduje ili zastupa najmanje 5% osnovnog kapitala društva. Ona se mogu realizovati podnošenjem tužbe u roku od 60 dana od dana saznanja za učinjenu povredu, odnosno 3 godine od dana kada je takva povreda nastala. To je izričito propisano odredbom člana 37. stav 2. Zakona o privrednim društvima. Jezičko značenje ove odredbe upućuje da ovu tužbu mogu paralelno podneti samo društvo ali i ortak, član ili akcionar koji ima ili poseduje najmanje 5% osnovnog kapitala društva. Međutim, ova tužba se, za razliku od tužbe utemeljene u odredbi člana 41. Zakona o privrednim društvima, ne može podići po isteku zakonom propisanog subjektivnog roka od 60 dana, odnosno objektivnog roka od 3 godine. Osim toga, njeno podnošenje nije uslovljeno ni prethodnim obraćanjem društvu. Ali, uprkos navedenim razlikama i propisanim uslovima za utuženje pozivom na odredbu člana 37. u odnosu na utuženje utemeljeno u odredbi člana 41. Zakona o privrednim društvima radi se o derivativnim tužbama, jer u oba slučaja iste, pored društva, mogu podneti i ortak, komanditor, član ili akcionar. Drugačiji je samo pravni osnov zbog koga se može ustati sa ovim tužbama. Tužba iz člana 37. Zakona o privrednim društvima može se podneti samo u slučaju povrede pravila sukoba interesa i zabrane konkurencije. Nasuprot tome, pravni osnov za podnošenje tužbe propisane odredbom člana 41. se stiče u postojanju bilo koje druge povrede dužnosti lica iz člana 31. Zakona o privrednim društvima. Stoga se propisani rokovi za podnošenje tužbe iz člana 37. ne mogu odnositi ni na slučaj derivativnog utuženja izvršenog na temelju odredbe člana 41. Zakona o privrednim društvima. Naprotiv, derivativna tužba iz člana 41. može se sa uspehom podići sve do isteka zakonom propisanih objektivnih i subjektivnih rokova zastarelosti za namirenje naknade štete pričinjene društvu koja se tom tužbom ostvaruje.

Međutim, i u jednom i u drugom slučaju se tužba podiže u svoje ime a za račun društva. Stoga ostvarena naknada štete i po tužbi iz člana 37. kao i po tužbi iz člana 41. Zakona o privrednim društvima pripada privrednom društvu. Podnosilac tužbe koji uspe u sporu ima pravo samo na naknadu parničnih troškova koji su tim povodom nastali. U protivnom, ako tužba bude odbijena sve troškove spora snosi lice koje je podnelo tužbu. Takav zaključak se izvodi iz odredbe člana 41. stav 2. tačka 6. Zakona o privrednim društvima, jer je njome propisano da samo lice koje uspe u sporu ima pravo na naknadu parničnih troškova. Iz tog sledi da lice čija je tužba odbijena, ili odbačena, nema pravo da tim povodom nastale troškove refundira od društva za čiji račun je tužba bila podneta. Ipak, to ne znači da se i u slučaju delimičnog uspeha u sporu tom licu ne može u skladu sa pravilima parničnog postupka dosuditi potpuna ili srazmerna naknada troškova spora. Obaveza prethodnog snošenja troškova spora od strane podnosioca tužbe ima preventivno dejstvo, jer se na taj način sprečava podnošenje veksatornih tužbi. Iz sličnih razloga zakonom je ustanovljena i zabrana vansudskog rešenja spora pokrenutog derivativnom tužbom (19). Ona je motivisana sprečavanjem zloupotreba do kojih može doći u slučaju vansudskog rešenja takvih sporova. Ovakve zloupotrebe su moguće kada se derivativna tužba podiže sa ciljem da se u zamenu za odustanak od tužbe ostvari vansudski sporazum o otkupu tužiočevih akcija ili udela po znatno višim cenama od tržišnih (20). Takva vrsta sporazuma je bila veoma raširena u anglosaksonskoj praksi. Upravo su iskustva tih zemalja predstavljala i direktan povod za zakonsko ustanovljenje zabrane vansudskog rešenja spora po derivativnoj tužbi, koje je prihvaćeno i u našem Zakonu o privrednim društvima (21). Na kraju, treba istaći i da pravo na podnošenje derivativne tužbe iz člana 41. Zakona o privrednim društvima nije dopušteno kod ortačkog društva, osim ako to osnivačkim aktom ili ugovorom ortaka nije izričito propisano (22).

MOGUĆNOST ISTOVREMENOG UTUŽENJA INDIVIDUALNOM I DERIVATIVNOM TUŽBOM

Bitna razlika između individualne i derivativne tužbe se opredeljuje njihovim pravnim učinkom. Individualnom tužbom se štiti interes samog podnosica, a derivativnom privrednog društva. Zato ostvarena naknada po individualnoj tužbi pripada njenom podnosiocu, a po derivativnoj privrednom društvu za čiji račun je takva tužba podneta. Time se jasno opredeljuje i pravna priroda spora po individualnoj i spora po derivativnoj tužbi. Prvi se vodi u ime i za račun lica koje je tužbu podnelo, a drugi u ime podnosioca tužbe a za račun privrednog društva. Zbog toga je i odredbom člana 42. Zakona o privrednim društvima izričito propisano da se u slučaju istovremenog podnošenja individualne i derivativne tužbe mogu u isto vreme voditi oba sudska postupka. To znači da jedno te isto lice može istovremeno pokrenuti spor i po individualnoj i po derivativnoj tužbi. Uslov za to je samo postojanje zakonom propisanih pretpostavki za podnošenje i jedne i druge tužbe. Različita pravna priroda ovih sporova je razlog i što zakonom propisane zabrane za podnošenje tužbe i okončanja spora po derivativnoj tužbi ne važe za spor pokrenut individualnom tužbom. Zbog toga se spor po individualnoj tužbi može različito rešiti u odnosu na spor pokrenut derivativnom tužbom, bez obzira što je i u jednom i u drugom slučaju tuženo isto lice. Iz tih razloga je pravno dopušteno i da se u slučaju istovremenog utuženja po individualnoj i derivativnoj tužbi zakonom propisana zabrana vansudskog rešenja spora primeni samo u postupku po derivativnoj tužbi. Stoga se i propisana ograničenja iz člana 41. Zakona o privrednim društvima za pokretanje spora po derivativnoj tužbi ne primenjuju u odnosu na mogućnost podizanja individualne tužbe.

ZAKLJUČAK

Procesna pravila propisana novim Zakonom o privrednim društvima za podnošenje individualne i derivativne tužbe predstavljaju izraz savremenih dostignuća trgovačkog prava. Kada se radi o derivativnoj tužbi ona, za razliku od Zakona o preduzećima, predstavljaju dosledno uređenu mogućnost zaštite prava manjinskih akcionara. To je posledica izričitog određenja da se takva tužba ne može podneti bez prethodnog obraćanja samom društvu. Snižen je i zakonom propisani cenzus za podnošenje ove tužbe. U isto vreme ustanovljena je zabrana vansudskog rešenja ovog spora i propisano da pravo na parnične troškove može ostvariti samo lice koje uspe u sporu. Na taj način sprečene su i mogućnosti eventualnih zloupotreba vođenjem veksatornih sporova. Sve to skupa čini značajan doprinos celovitom uređenju zaštite manjinskih članova i akcionara. Međutim, izneta rešenja se tiču samo zaštite njihovih prava, a ne i prava poverilaca društva. Uz to, izostala su i pravila o dopuštenosti višestruke derivacije. Ipak, može se reći da su prihvaćena rešenja dovoljan garant pravne zaštite manjinskih članova. Međutim, da li će se zakonom stvoreni ambijent na tom planu i u praksi ostvariti ostaje da se vidi. Čini se da smanjeni cenzus za podnošenje derivativne tužbe i aktuelna situacija u postupku privatizacije naših preduzeća predstavlja značajan doprinos ostvarenju važećih trendova savremenog trgovačkog prava na planu efikasne zaštite prava manjinskih članova i akcionara. Zato se sa razlogom može očekivati da će takav značaj derivativne tužbe biti verifikovan i u našoj sudskoj praksi.

___________________________

1   Šire Dragan Golubović, Derivativna tužba - instrument zaštite manjinskih interesa, Pravni život, III tom, 1995. godine.

2   Prof. dr Mirko Vasiljević, Vodič za čitanje Zakona o privrednim društvima, Beograd, 2004, str. 104

3   U Zakonu o privrednim društvima nije izričito propisano pravo na kolektivnu tužbu. Stoga bi se, na prvi pogled, moglo zaključiti da takva tužba u našem pravu nije dopuštena. Ipak čini se da i Zakon o privrednim društvima poznaje ovu vrstu tužbe. Na to upućuje odredba člana 306. stav 11. tog zakona. Njome je propisano da presuda kojom se pobija odluka skupštine akcionara deluje u korist i protiv svakog akcionara i obavezujuća je za odnose između akcionara i društva, kao i društva i članova organa uprave. Ovakvo pravno dejstvo tužbe za pobijanje odluke skupštine akcionara jasno upućuje da ista predstavlja kolektivnu tužbu, jer se njen pravni učinak ne tiče samo akcionara koji je tu tužbu podneo, već i svih drugih akcionara. Isti je slučaj i sa tužbom za ostvarenje posebnih prava nesaglasnih akcionara iz člana 444. stav 11. Zakona o privrednim društvima. Njeno pravno dejstvo se pored podnosioca tiče i svih drugih nesaglasnih akcionara. Stoga se može zaključiti da i ova tužba predstavlja posebnu vrstu kolektivne tužbe.

8   U tom slučaju dopuštena je sudska zaštita i pre nastanka štete. Pravo na takav vid pravne zaštite pripada svakom zainteresovanom licu. Ona se ispoljava preduzimanjem određenih preventivnih mera kojima se sprečava nastajanje štete, pa čak i samo uznemiravanje. Potreba za preduzimanjem takvih mera može nastati zbog obavljanja opštekorisnih delatnosti za koje je privrednom društvu izdata uredna dozvola od strane nadležnog državnog organa. U tom slučaju lice koje je trpelo štetu može zahtevati naknadu za onaj deo štete koji prelazi uobičajenu štetu u obavljanju takve delatnosti. Stoga se naknada po tom osnovu može ostvariti bez obzira na krivicu i protivpravnost u obavljanju registrovane delatnosti privrednog društva. To su razlozi zbog kojih u tom slučaju svako oštećeno lice može posebnom individualnom tužbom ostvariti naknadu za pričinjenu mu štetu od strane privrednog društva.

9   Jakša Barbić, Pravo društva, Knjiga II, Zagreb, 2001, strana 1006.

10 D. Golubović, Navedeno delo, strana 60.

11 Član 41. Zakona o privrednim društvima.

12 Član 41. stav 2. tačka 3. Zakona o privrednim društvima.

13 Član 41. stav 2. tačka 2. Zakona o privrednim društvima.

14 Član 41. stav 2. tačka 1. Zakona o privrednim društvima.

15 D. Golubović, Navedeno delo, strana 66.

16 Član 41. stav 3. Zakona o privrednim društvima.

17 Član 37. Zakona o privrednim društvima.

18 Član 37. stav 1. tačka 1, 2 i 3. Zakona o privrednim društvima.

19 Član 41. stav 5. Zakona o privrednim društvima.

20 Šire o procesno-pravnim pravilima za derivativnu tužbu vidi D. Golubović, Navedeno delo, strana 69.

21 Prof. dr Mirko Vasiljević, Navedeno delo, strana 106.

22 Član 41. stav 7. Zakona o privrednim društvima.