STEČAJNI RAZLOG I POKRETANJE STEČAJNOG POSTUPKA NAD DRUŠTVOM ZA OSIGURANJE

Mr Dragiša Slijepčević,
sudija Ustavnog suda Srbije

Uvodna razmatranja

Stečaj predstavlja stanje insolventnosti ili prezaduženosti usled kojih dužnik nije u mogućnosti da ispunjava svoje dospele novčane obaveze. Insolventnost se ispoljava dužnikovom obustavom ili prekidom plaćanja dospelih obaveza, dok prezaduženost predstavlja posebno imovinsko stanje dužnika u kome njegova ukupna imovina nije dovoljna za podmirenje njegovih dugovanja. I u jednom i u drugom slučaju dužnik ispoljava pravnu nesposobnost za plaćanje. Takvo imovinsko stanje dužnika stvara opasnost od nemogućnosti namirenja potraživanja njegovih poverilaca. To je posledica činjenice da zbog trajne nesposobnosti plaćanja prestaju da postoje sve realne pretpostavke za individualno namirenje poverilaca prodajom pojedinih delova dužnikove imovine. U tom slučaju može doći do pojave nepoželjnog - haotičnog stanja u kome će poverioci pokušati da po svaku cenu namire svoja potraživanja. U nastojanju da se taj cilj ostvari postoji mogućnost i da dužnik neosnovano favorizuje jedne na štetu drugih poverilaca. Tako se može desiti da neki poverioci u potpunosti namire svoja potraživanja, a da drugi to ne učine ni u minimalnom iznosu.

Da bi se takvo stanje predupredilo i svi poverioci doveli u ravnopravan položaj potrebno je pravno urediti mehanizam njegovog kolektivnog namirenja. Taj mehanizam predstavljaju pravila stečajnog postupka po kojima se sprovodi potpuno izvršenje nad celokupnom imovinom stečajnog dužnika radi kolektivnog izmirenja svih njegovih dugovanja. Postupak stečaja sprovodi nadležni stečajni sud. Sa njegovim pokretanjem dolazi do prerastanja stečaja u materijalnom smislu u stečaj u formalnom smislu. Stečaj u materijalnom i formalnom smislu su naučne kategorije kojima se izražava razlika između objektivnog stanja izazvanog dužnikovom nesposobnošću za izmirenje dospelih obaveza (njegovom prezaduženošću ili insolventnošću) i postupka koji se zbog tako nastalog stanja pokreće pred nadležnim - stečajnim sudom radi kolektivnog izmirenja njegovih poverilaca. Stečaj u formalnom smislu se pokreće rešenjem stečajnog veća kojim se utvrđuje postojanje zakonom propisanih stečajnih uslova. Oni se ispoljavaju kao subjektivne i objektivne pretpostavke materijalno-pravne i formalno-pravne sadržine. Subjektivne pretpostavke stečajnog postupka su: da postoji stečajni dužnik na čijoj se imovini može pokrenuti i voditi stečajni postupak (pasivna legitimacija stečajnog dužnika) i da postoje poverioci radi čijeg ravnomernog kolektivnog namirenja se stečajni postupak vodi. Objektivne pretpostavke stečajnog postupka su: da postoji stečajni razlog ili uzrok, zbog koga se pokreće ili vodi stečajni postupak, kao i da dužnik raspolaže svojom imovinom u određenom iznosu. (M. Velimirović, Stečajno pravo, Novi Sad 2004, str. 27).

Generalno posmatrano subjekti stečajnog postupka mogu biti svi dužnici, a to znači sva fizička i pravna lica. Međutim, da li će i koja od tih lica biti pasivno legitimisana strana u postupku stečaja stvar je opredeljenja i regulative nacionalnih zakonodavstava svake države. Pravni sistemi pojedinih država propisuju određena ograničenja u pogledu lica nad kojima se može pokrenuti i voditi postupak stečaja. To čini i naš Zakon o stečajnom postupku. Odredbom člana 33. tog zakona propisano je da se postupak stečaja provodi nad pravnim licima i preduzetnicima. Od opšteg pravila da se postupak stečaja sprovodi nad svim pravnim licima i preduzetnicima (pa i javnim preduzećima ako to posebnim zakonom nije drugačije određeno) izuzeti su Država Srbija i njeni autonomni delovi i organi samouprave, kao i pravna lica čiji su osnivači država i njene organizacione jedinice ako se pretežno ili u potpunosti finansiraju iz budžeta. To je izričito propisano odredbom člana 6. Zakona o stečajnom postupku. Zato se može zaključiti da se u našem pravnom sistemu postupak stečaja ne može sprovesti nad građanima kao fizičkim licima. Sva ostala privredna društva predstavljaju subjekte stečajnog postupka. Stoga se postupak stečaja može sprovesti i nad društvom za osiguranje. Razlika je samo što se postupak stečaja nad društvom za osiguranje sprovodi ne samo po opštim pravilima Zakona o stečajnom postupku, već i po pravilima propisanim posebnim zakonom (član 6. stav 2. Zakona o stečajnom postupku). Posebna pravila postupka stečaja nad društvom za osiguranje propisana su odredbama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje (“Službeni glasnik Republike Srbije” br. 61/2005), kao i Zakonom o osiguranju (“Službeni glasnik Republike Srbije” br. 55/2004). Međutim, odredbama tih zakona su propisana posebna pravila samo u odnosu na pojedina pitanja postupka stečaja nad društvom za osiguranje. Zato se u postupku stečaja društva za osiguranje primenjuju opšta pravila Zakona o stečajnom postupku u odnosu na sva pitanja koja nisu uređena navedenim posebnim zakonima. Otuda je i primena Zakona o stečajnom postupku dopuštena u postupku stečaja nad društvom za osiguranje u skladu sa pravilnom “lex specialis derogat legi generalis”.

Drugi subjektivni uslov za sprovođenje postupka stečaja iskazuje se u postojanju poverilaca koji konkurišu za namirenje svojih potraživanja iz imovine stečajnog dužnika. Šta više, postupak stečaja se i sprovodi u cilju namirenja potraživanja poverilaca stečajnog dužnika. U stečajnom postupku se namiruju svi poverioci stečajnog dužnika. Razlika je samo što se pojedina potraživanja namiruju iz posebne imovine stečajnog dužnika, dok se sva druga potraživanja izmiruju iz opšte stečajne mase. U prvu grupu spadaju potraživanja obezbeđenih, a u drugu grupu potraživanja neobezbeđenih poverilaca. Poverioci obezbeđenih potraživanja (hipotekarni i založni poverioci) namiruju se u celosti iz vrednosti posebne imovine stečajnog dužnika koja predstavlja predmet obezbeđenja njihovih potraživanja. Izuzetno, i ovi poverioci se mogu namiriti iz opšte stečajne mase, ali samo za deo potraživanja koji nije pokriven i isplaćen iz novčanih sredstava dobijenih prodajom predmeta obezbeđenja. Ostali - neobezbeđeni poverioci su stečajni poverioci čija se potraživanja namiruju srazmerno vrednosti opšte stečajne mase. To se čini uz njihovu ravnopravnu konkurenciju u postupku kolektivnog namirenja iz imovine stečajnog dužnika. Zato se i postupak stečaja može sprovoditi samo kada za namirenje iz stečajne mase konkurišu dva ili više poverilaca neobezbeđenih potraživanja. Ovakav uslov za sprovođenje stečajnog postupka poznaje i naš Zakon o stečajnom postupku (član 4. stav 1. Zakona o stečajnom postupku).

Objektivni uslovi za sprovođenje postupka stečaja su postojanje imovine stečajnog dužnika iz koje se mogu namiriti potraživanja stečajnih poverilaca iz stečajnog razloga zbog koga se postupak stečaja pokreće. Postojanje imovine stečajnog dužnika je opšta - objektivna pretpostavka za vođenje stečajnog postupka, jer se njenom vrednošću opredeljuje mogućnost i obim namirenja dugovanja stečajnog dužnika. Zato se postupak stečaja može sprovoditi samo kada stečajni dužnik raspolaže sa imovinom čija vrednost garantuje izmirenje troškova stečajnog postupka i dela potraživanja stečajnih poverilaca. U protivnom, imovina neznatne vrednosti, ili odsustvo imovine iz čije se vrednosti mogu podmiriti potraživanja stečajnog postupka predstavlja razlog za nesprovođenje stečaja. U tom slučaju se postupak stečaja otvara, ali se zbog odsustva imovine stečajnog dužnika ne sprovodi (član 4. stav 2. Zakona o stečajnom postupku).

Stečajni razlog predstavlja drugi objektivni uslov za sprovođenje postupka stečaja. To je posebno finansijsko stanje koje onemogućava stečajnog dužnika da uredno izvršava svoje ugovorne i zakonske obaveze. Ono se ispoljava kroz zakonom određene spoljašnje pokazatelje. To su, u prvom redu, obustava svih ili pojedinačnih plaćanja. Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o stečajnom postupku propisano je da takav razlog postoji kada stečajni dužnik obustavi sva plaćanja u periodu od 30 dana, ili kada se pojedine dospele obaveze ne izmire u roku od 45 dana od datuma njihovog dospeća. Pored navedenih, Zakon o stečajnom postupku poznaje i poseban stečajni razlog. To je preteća nesposobnost za plaćanje. Ona postoji i kada sâm dužnik proceni da u roku dospeća neće moći da ispuni svoje obaveze. Pored toga, postupak stečaja se može pokrenuti i u slučaju bezuspešnog pokušaja za namirenje dospelog potraživanja u sudskom ili poreskom izvršnom postupku. U tom slučaju se postupak stečaja pokreće samo na osnovu činjenice da je pravnosnažnom odlukom donetom u sudskom ili poreskom izvršnom postupku konstatovano da izvršenje nije sprovedeno.

Ovo su opšti stečajni razlozi za pokretanje stečajnog postupka nad svim privrednim društvima i preduzetnicima. Međutim, u odnosu na društvo za osiguranje postoje i posebni stečajni razlozi koji predstavljaju izraz osobenog društvenog značaja obavljanja njihove delatnosti. On se iskazuje u ovlašćenju Narodne banke Srbije da društvu za osiguranje oduzme dozvolu za obavljanje poslova osiguranja. U kojim slučajevima se društvu za osiguranje oduzima dozvola za obavljanje poslova osiguranja taksativno je propisano odredbom člana 175. Zakona o osiguranju. Oduzimanje dozvole za obavljanje poslova osiguranja istovremeno predstavlja i poseban stečajni razlog. Pored toga, Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje poznaje još dva stečajna razloga. To su nelikvidnost društva za osiguranje u trajanju od 15 dana i postojanje stanja prezaduženosti koje se iskazuje u većim obavezama u odnosu na vrednost njegove imovine. Osim toga, postupak stečaja nad društvom za osiguranje se sprovodi i na predlog likvidacionog upravnika kad utvrdi da imovina likvidacionog dužnika nije dovoljna da podmiri sva potraživanja poverilaca (član 2. stav 2. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje).

Postojanje posebnih stečajnih razloga za pokretanje postupka stečaja nad društvom za osiguranje čini taj postupak osobenim u odnosu na opšti stečajni postupak uređen Zakonom o stečajnom postupku. Međutim, okolnost da su posebnim zakonom propisani specifični stečajni razlozi za pokretanje postupka stečaja nad društvom za osiguranje ne znači da su time isključeni i opšti stečajni razlozi ustanovljeni Zakonom o stečajnom postupku. Naprotiv, nad društvom za osiguranje se može pokrenuti postupak stečaja i kada su za to ispunjeni opšti stečajni razlozi propisani odredbom člana 2. i 3. Zakona o stečajnom postupku. To praktično znači da poverioci društva za osiguranje mogu podneti predlog za pokretanje stečajnog postupka samo na osnovu opštih stečajnih razloga. Po tom osnovu postupak stečaja može pokrenuti i samo društvo za osiguranje, kao i javni tužilac i Republički javni pravobranilac, ako su za to ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 40. Zakona o stečajnom postupku. Ovi subjekti su samo ovlašćeni predlagači za pokretanje postupka stečaja nad društvom za osiguranje kada su za to ispunjeni opšti stečajni razlozi propisani Zakonom o stečajnom postupku. Nasuprot njima, Narodna banka Srbije nema status predlagača, već ovlašćenog organa za donošenje rešenja o postojanju uslova za pokretanje stečajnog postupka nad društvom za osiguranje. Ona je ovlašćena da donese rešenje o postojanju stečajnog razloga za pokretanje postupka stečaja nad društvom za osiguranje samo u slučaju kada se za to steknu uslovi propisani odredbom člana 4. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. Time Narodna banka Srbije stiče status ovlašćenog organa za donošenje rešenja o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka nad društvom za osiguranje. Ona to čini po službenoj dužnosti saglasno ovlašćenjima koja su joj ustanovljena odredbom čl. 175. i 176. Zakona o osiguranju, odnosno odredbama čl. 2, 4. i 6. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. U tom slučaju rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka se dostavlja društvu za osiguranje, Agenciji za osiguranje depozita, kao i nadležnom sudu koji je dužan da najkasnije prvog narednog dana od dana prijema tog rešenja donese rešenje o pokretanju stečajnog postupka nad društvom za osiguranje. Takvo rešenje stečajnog suda je deklarativne prirode u odnosu na postojanje stečajnog razloga za pokretanje postupka stečaja nad društvom za osiguranje, a konstitutivno u odnosu na formalni stečajni postupak i nastupanje pravnih posledica stečaja. Zato se, u tom slučaju i ne sprovodi prethodni stečajni postupak, već se odmah donosi rešenje o pokretanju - otvaranju stečaja (član 19. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje). To je samo jedna od specifičnosti postupka stečaja nad društvom za osiguranje. Pored toga, ovaj postupak je poseban u odnosu na opšti stečajni postupak i po tome što se u njemu ne primenjuju odredbe Zakona o stečajnom postupku, o stečajnom sudiji, skupštini poverilaca i reorganizaciji. U postupku stečaja društva za osiguranje isključena je i mogućnost pobijanja radnji stečajnog dužnika izvan roka propisanog odredbom člana 11. stav 1. Zakona o osiguranju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje kao i podizanja pobojne tužbe po proteku roka propisanog stavom 2. tog člana. Specifičnost stečajnog postupka nad društvom za osiguranje se ogleda i u aktiviranju odgovornosti garantnog fonda, uticaju na ugovor o osiguranju i prenosu portfelja osiguranja društva za osiguranje koje se bavi poslovima osiguranja života. To su posebne pravne posledice stečaja tog pravnog subjekta. Osim toga, ovaj postupak je specifičan - poseban i po tome što isti sprovodi samo stečajno veće uz učešće odbora poverilaca i stečajnog upravnika čiju funkciju vrši Agencija za osiguranje depozita. Njegova posebnost se iskazuje i kroz zakonsku zabranu prodaje dužnika kao pravnog lica i namirenju troškova stečajnog postupka i stečajnih poverilaca na način i u skladu sa isplatnim redovima propisanim odredbama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje.

Ovlašćeni predlagači za pokretanje stečajnog postupka

Prema opštim pravilima Zakona o stečajnom postupku, stečajni postupak se pokreće predlogom poverioca ili stečajnog dužnika. Poverilac može da podnese predlog ako učini verovatnim postojanje svog potraživanja i ako učini verovatnim da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje. To su zakonom propisani uslovi pod kojima poverilac može steći status ovlašćenog predlagača za pokretanje stečajnog postupka. Zato je u cilju ispunjenja tih uslova stečajni poverilac u obavezi da uz predlog dostavi odgovarajuće dokaze u prilog postojanja svog potraživanja prema stečajnom dužniku, odnosno protiv njegove nesposobnosti za ispunjenje istog. Pod relevantim dokazima se može smatrati svaka isprava, ili izvod iz poslovne dokumentacije stečajnog dužnika kojim se nedvosmisleno potvrđuje vrsta, osnov i visina neizmirenog potraživanja. To znači da se postojanje ovih činjenica može dokazati samo pismenim ispravama čija se verodostojnost ne dovodi u sumnju.

Stečajni dužnik podnošenjem predloga za pokretanje stečajnog postupka prećutno priznaje sopstvenu nesposobnost za izmirenje dospelih obaveza. Zbog toga je stavom 4. odredbe člana 40. Zakona o stečajnom postupku njemu stavljeno u dužnost da zajedno sa predlogom podnese i spisak imovine, bez obzira gde se ona nalazi, zatim spisak stečajnih i ostalih poverilaca sa navođenjem visine iznosa i osnova potraživanja istih, kao i imena i prebivališta članova društva koji za njegove obaveze odgovaraju svojom imovinom. Propisivanje ovakve obaveze na strani stečajnog dužnika je posledica činjenice da on u trenutku podnošenja predloga raspolaže svim relevantnim podacima o imovini iz koje se mogu namiriti njegova dugovanja prema stečajnim poveriocima, osnovu, visini i titularima neizmirenih potraživanja.

Saglasno odredbi člana 40. stav 3. Zakona o stečajnom postupku stečajni postupak se može pokrenuti i na predlog nadležnog javnog pravobranilaštva. Javno pravobranilaštvo stiče status ovlašćenog predlagača postupka stečaja u domenu zaštite imovinskih interesa lica koja po zakonu zastupa. Javno pravobranilaštvo je ovlašćeno da štiti imovinsko-pravne interese Republike Srbije, Autonomne pokrajine, grada i opštine (član 1. stav 1. Zakona o javnom pravobranilaštvu - “Službeni glasnik Republike Srbije” br. 43/91). Ono to čini u svojstvu njihovog zakonskog zastupnika. U tom svojstvu javno pravobranilaštvo podnosi i predlog za pokretanje stečajnog postupka. To znači da javno pravobranilaštvo podnosi predlog za pokretanje stečajnog postupka u ime i za račun lica čiji je zakonski zastupnik. Međutim, da bi javno pravobranilaštvo steklo status ovlašćenog predlagača za pokretanje stečajnog postupka potrebno je da postoje neizmirena potraživanja Republike, Autonomne pokrajine, grada ili opštine prema stečajnom dužniku. To dalje znači da javno pravobranilaštvo, kao i svaki drugi poverilac, u svojstvu ovlašćenog predlagača stečajnog postupka mora podneti odgovarajuće dokaze o postojanju, osnovu i visini neizmirenih potraživanja lica čiji je zakonski zastupnik i u čije ima podnosi predlog za pokretanje postupka stečaja. Prema tome, da bi javni pravobranilac mogao podneti predlog za pokretanje stečajnog postupka potrebno je da postoje neizmirena potraživanja Republike, Autonomne pokrajine, grada ili opštine, prema društvu za osiguranje kao stečajnom dužniku. To znači i da su sva ta pravna lica u istom pravnom statusu kao i svi drugi poverioci stečajnog dužnika. Iz tog razloga je i javni pravobranilac u obavezi da uz predlog za pokretanje stečajnog postupka dostavi dokaze koje mora dostaviti svaki drugi poverilac kao ovlašćeni predlagač stečajnog postupka. Razlika je samo što Republika, Autonomna pokrajina, grad ili opština tu obavezu ne izvršavaju neposredno već posredstvom javnog pravobranilaštva kao njihovog zakonskog zastupnika.

Opšti stečajni postupak se može pokrenuti i na predlog nadležnog javnog tužioca, ali samo pod uslovom da u konkretnom slučaju postoji osnovana sumnja da je nesposobnost plaćanja na strani stečajnog dužnika uzrokovana izvršenjem krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti (član 40. stav 6. Zakona o stečajnom postupku). Zato je nadležni javni tužilac (republički, okružni ili opštinski) dužan da uz predlog za pokretanje stečajnog postupka dostavi i relevantne pismene dokaze kojima se čini verovatnim postojanje nesposobnosti za plaćanje na strani stečajnog dužnika, kao i dokaza kojima se potvrđuje postojanje osnovane sumnje da je njegova nesposobnost nastala kao posledica izvršenja krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti. To ukazuje da je postojanje osnovane sumnje o učinjenom krivičnom delu koje se goni po službenoj dužnosti jedan od dva zakonom propisana uslova za sticanje svojstva ovlašćenog predlagača na strani javnog tužioca. Stoga se tom činjenicom opredeljuje i koji će od nadležnih tužilaca biti ovlašćen za podnošenje predloga za pokretanje postupka stečaja. Naime, kvalifikacijom krivičnog dela se uspostavlja stvarna nadležnost tužioca za gonjenje učinioca istog, a time i njegovo ovlašćenje za podnošenje predloga za pokretanje stečajnog postupka. Ipak, mogućnost podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka od strane ovlašćenog tužioca predstavlja izuzetak od opšteg pravila da to ovlašćenje pripada samo poveriocima, odnosno stečajnom dužniku.

Ovlašćenje za pokretanje opšteg stečajnog postupka zakonom je priznato i Poreskoj upravi (član 40. stav 7. Zakona o stečajnom postupku). Ona to može učiniti kada se u postupku prinudne naplate poreza utvrdi da poreski obveznik nema imovine iz koje se poreski dug može namiriti prinudnom naplatom, odnosno da je imovina koja se po tom osnovu predaje Republici po vrednosti manja od poreskog duga. Poreska uprava će u tom slučaju rešenjem konstatovati privremenu insolventnost stečajnog dužnika i podneti predlog za pokretanje stečajnog postupka protiv istog. To će učiniti u svojstvu poverioca neizmirenih poreskih obaveza od strane pravnog lica ili preduzetnika. Ako poreska uprava podnese predlog za pokretanje stečajnog postupka tada će se shodno odredbi člana 79. stav 1. tačka 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji (“Službeni glasnik Republike Srbije”, br. 80/2002, 84/2002, 23/2003, 70/2003, 55/2004) doneti rešenje kojim se postupak prinudne naplate prekida. Prema tome, poreska uprava se može naći u statusu ovlašćenog predlagača za pokretanje stečajnog postupka samo u situaciji kada poreski obveznik nad kojim se može pokrenuti postupak stečaja ne izmiri dospele poreske obaveze i u postupku njihove prinudne naplate. To dalje znači da se uz predlog koji podnosi poreska uprava mora dostaviti rešenje o utvrđenoj poreskoj obavezi, kao i rešenje da je određeno prinudno namirenje tog duga i dokaz da je tom postupku prinudne naplate dospela poreska obaveza ostala neizmirena.

Međutim, opšta pravila Zakona o stečajnom postupku mogu se primeniti i u postupku stečaja društva za osiguranje samo u odnosu na pitanja koja nisu uređena posebnim zakonom. Takav odnos zakona o stečajnom postupku i posebnog zakona kojim se uređuje postupak stečaja društva za osiguranje propisan je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o stečajnom postupku. Posebna pravila u postupku stečaja društva za osiguranje propisana su odredbama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. Osim toga, posebna pravila u postupku stečaja društva za osiguranje propisuje i Zakon o osiguranju. I ovi posebni zakonski propisi određuju da se na sva pitanja koja nisu uređena njihovim odredbama primenjuju pravila opšteg stečajnog postupka propisana odredbama Zakona o stečajnom postupku (član 208. Zakona o osiguranju i član 19. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje). Od tog pravila izuzete su samo odredbe Zakona o stečajnom postupku o prethodnom stečajnom postupku, stečajnom sudiji, skupštini poverilaca, reorganizaciji i prodaji stečajnog dužnika kao pravnog lica. Prema tome, stečaj društva za osiguranje ima karakter posebnog stečajnog postupka u odnosu na opšti postupak stečaja koji se sprovodi nad ostalim pravnim licima i preduzetnicima. Tako se, specifičnost stečajnog postupka društva za osiguranje ogleda, pored ostalog, i u Zakonom o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje propisanom ovlašćenju Narodne banke Srbije da odmah sa donošenjem rešenja o oduzimanju dozvole za obavljanje poslova osiguranja donese i rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka nad društvom za osiguranje (član 4. stav 1. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje). Rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka nad društvom za osiguranje Narodna banka Srbije mora doneti i na predlog likvidacionog upravnika kada isti utvrdi da imovina društva za osiguranje u likvidaciji nije dovoljna da podmiri sva potraživanja poverilaca. U tom slučaju Narodna banka Srbije je dužna da rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka donese najkasnije narednog radnog dana po prijemu predloga likvidacionog upravnika (član 4. stav 2. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje). I u jednom i u drugom slučaju rešenje Narodne banke Srbije o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka nad društvom za osiguranje je konačno (član 4. stav 3. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje). Protiv tog rešenja može se voditi upravni spor, ali njegovo pokretanje nije od uticaja na sprovođenje postupka stečaja. Ovo iz razloga što je odredbom člana 6. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje izričito propisano da je nadležni sud dužan da najkasnije prvog narednog dana od dana prijema rešenja o ispunjenosti uslova za pokretanje stečaja nad društvom za osiguranje donese rešenje o otvaranju- pokretanju stečajnog postupka nad istim.

Kod takvog stanja stvari očito je da Narodna banka Srbije ima istovremeno i status ovlašćenog predlagača za pokretanje postupka stečaja nad društvom za osiguranje, ali i nadležnog organa za donošenje rešenja o ispunjenosti uslova za pokretanje takvog postupka. To dalje znači da se u ovom slučaju postupak stečaja nad društvom za osiguranje pokreće po službenoj dužnosti od strane Narodne banke Srbije. To se čini donošenjem rešenja o ispunjenosti uslova za pokretanje postupka stečaja. Na osnovu tog rešenja nadležni trgovinski sud pokreće postupak stečaja. Takvo rešenje se donosi bez sprovođenja prethodnog stečajnog postupka i bez zakazivanja i održavanja ročišta za raspravljanje o postojanju uslova za pokretanje postupka stečaja. Stoga je sporno da li Narodna banka Srbije ima status ovlašćenog predlagača za pokretanje postupka stečaja nad društvom za osiguranje ili nadležnog organa po čijem rešenju se takav postupak pokreće. Odredbom člana 176. stav. 1. Zakona o osiguranju propisano je da Narodna banka Srbije istovremeno sa donošenjem rešenja o oduzimanju dozvole za obavljanje poslova osiguranja pokreće i postupak likvidacije, odnosno stečaja nad društvom za osiguranje. Dosledno toj odredbi moglo bi se zaključiti da Narodna banka Srbije ima status ovlašćenog predlagača za pokretanje postupka stečaja nad društvom za osiguranje. Međutim, takvo naređenje ne sadrži i odredba člana 4. stav 1. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. Naprotiv, ona određuje da Narodna banka Srbije na osnovu rešenja o oduzimanju dozvole za obavljanje poslova osiguranja odmah donosi i rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka nad društvom za osiguranje kome je dozvola oduzeta. Uslov za donošenje takvog rešenja se stiče samo na osnovu činjenice da je društvu za osiguranje oduzeta dozvola za obavljanje poslova osiguranja. Pri tome, Narodna banka Srbije sprovodi postupak u kome utvrđuje da li su ispunjeni zakonom propisani uslovi za oduzimanje dozvole za obavljanje poslova osiguranja. U kojim slučajevima Narodna banka Srbije može doneti takvo rešenje propisano je odredbom čl. 174. i 175. Zakona o osiguranju. U slučaju postojanja nekog od uslova propisanih odredbom člana 174. Narodna banka Srbije može doneti rešenje o oduzimanju dozvole za obavljanje poslova osiguranja, dok se u slučaju ispunjenja bilo kog uslova iz člana 175. citiranog zakona takva odluka mora doneti. Time se Narodna banka Srbije određuje kao jedino ovlašćeni organ za sprovođenje postupka i donošenja odluke - rešenja o oduzimanju dozvole za obavljanje poslova osiguranja. Kod takvog stanja stvari i činjenice da Narodna banka Srbije istovremeno sa donošenjem rešenja o oduzimanju dozvole za obavljanje poslova osiguranja mora doneti rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka nad društvom za osiguranje očito je da taj organ ne predlaže pokretanje postupka stečaja, već donosi odluku kojom se taj postupak faktički pokreće. U prilog tog stanovišta je činjenica da nadležni trgovinski sud mora najkasnije prvog narednog dana od dana prijema rešenja Narodne banke Srbije o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka nad društvom za osiguranje doneti rešenje kojim se takav postupak pokreće. To dalje znači ko se rešenjem trgovinskog suda samo formalno-pravno deklariše pokretanjem postupka stečaja nad društvom za osiguranje. Ovo je posledica činjenice da trgovinski sud uvek mora doneti rešenje o pokretanju postupka stečaja kada je rešenjem Narodne banke Srbije utvrđeno da su zato ispunjeni zakonom propisani uslovi. Prema tome, rešenje Narodne banke Srbije o ispunjenju uslova za pokretanje postupka stečaja ima konstitutivno, a rešenje trgovinskog suda kojim se taj postupak pokreće samo deklaratorno pravno dejstvo.

Dosledno rečenom može se zaključiti da postupak stečaja društva za osiguranje koji se sprovodi zbog oduzimanja dozvole za obavljanje poslova osiguranja predstavlja poseban stečajni postupak u odnosu na opšti postupak stečaja nad ostalim pravnim licima i preduzetnicima. Osobenost tog postupka je, pre svega, u činjenici da se isti pokreće i sprovodi isključivo u skladu sa odredbama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, odnosno odredbama Zakona o osiguranju. Nasuprot tome, opšti stečajni postupak je uređen odredbama Zakona o stečajnom postupku. Ovi zakonski propisi različito uređuju pitanje ko mogu biti ovlašćeni predlagači za pokretanje stečajnog postupka. Prema Zakonu o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje taj formalno-pravni status ima isključivo Narodna banka Srbije. Ovaj zakon to svojstvo ne priznaje i licima koja shodno Zakonu o stečajnom postupku imaju status ovlašćenih predlagača (stečajni dužnik i njegovi poverioci, odnosno javni tužilac). Međutim, odredbom člana 19. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje propisano je da se i na stečajni postupak društva za osiguranje primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje stečaj privrednih društava, osim odredbi o prethodnom stečajnom postupku, stečajnom sudiji, skupštini poverilaca i reorganizaciji. Upravo je Zakon o stečajnom postupku zakon kojim se uređuje stečaj privrednih društava. To praktično znači da se odredbom člana 19. Zakona o osiguranju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje dopušta mogućnost da se postupak stečaja nad društvom za osiguranje pokrene i na predlog ovlašćenih predlagača iz Zakona o stečajnom postupku. Otuda proizilazi da se postupak stečaja nad društvom za osiguranje može pokrenuti i na predlog bilo kog od ovlašćenih lica iz Zakona o stečajnom postupku. Zakonom o stečajnom postupku je propisano da predlog za pokretanje stečajnog postupka mogu podneti sâm stečajni dužnik i njegovi poverioci. Uz to, takav predlog mogu podneti još i javni pravobranilac, poreska uprava i javni tužilac, ako su za to ispunjeni uslovi propisani odredbama tog zakona.

Međutim, uprkos odsustva izričite zabrane u Zakonu o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, kao i u Zakonu o osiguranju, da se postupak stečaja nad društvom za osiguranje ne može pokrenuti od strane ovlašćenih predlagača iz Zakona o stečajnom postupku, nema mesta zaključku i da ovlašćena lica iz tog zakona mogu u svim slučajevima koje on propisuje podneti predlog i za stečaj društva za osiguranje. Ovo iz razloga što se u pojedinim slučajevima propisanim Zakonom o stečajnom postupku stečaj može pokrenuti samo nakon sprovedenog prethodnog stečajnog postupka. Međutim, odredbe prethodnog stečajnog postupka se ne primenjuju i u postupku stečaja društava za osiguranje. Njihova primena je isključena imperativnom odredbom člana 19. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. Otuda i ovlašćeni predlagači iz Zakona o stečajnom postupku mogu pokrenuti postupak stečaja društva za osiguranje samo u slučaju kada se o osnovanosti njihovog predloga može odlučiti bez sprovođenja prethodnog postupka stečaja. Shodno odredbama Zakona o stečajnom postupku takva odluka se može doneti samo po predlogu za pokretanje stečajnog postupka koji je podneo sâm stečajni dužnik. To je moguće učiniti i kada se stečajni dužnik saglasio sa predlogom podnetim od strane njegovog poverioca, ili kada je predlog podnet zbog pretpostavljene nesposobnosti plaćanja. Pretpostavljena nesposobnost plaćanja postoji ako je postupak stečaja pokrenut na predlog poverioca koji u sudskom ili poreskom izvršnom postupku nije mogao namiriti svoje potraživanje (član 3. Zakona o stečajnom postupku). Ovaj uslov je ispunjen u svim slučajevima pokretanja postupka stečaja od strane poreske uprave. To je posledica činjenice da se poreska uprava shodno odredbama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji može naći u statusu ovlašćenog predlagača stečajnog postupka samo u situaciji kada poreski obveznik nad kojim se može pokrenuti postupak stečaja ne izmiri dospele poreske obaveze u postupku njihove prinudne naplate (član 112. stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji). Nasuprot tome, prethodni stečajni postupak se mora uvek sprovesti po predlogu poverioca sa kojim se stečajni dužnik nije saglasio, kao i po predlogu ovlašćenog javnog tužioca. I javno pravobranilaštvo stiče status ovlašćenog predlagača stečajnog postupka samo u domenu zaštite imovinskih - poverilačkih interesa lica koja po zakonu zastupa. Zato se i po predlogu javnog pravobranilaštva neće sprovoditi prethodni postupak ako je isti podnet zbog nemogućnosti naplate duga u sudskom izvršnom postupku. Isti je slučaj i sa predlogom javnog pravobranioca sa kojim se stečajni dužnik saglasio. I tada se prethodni stečajni postupak neće sprovoditi. Međutim, prethodni stečajni postupak se mora sprovesti i po predlogu podnetom od strane javnog pravobranioca kome se usprotivio stečajni dužnik.

Prema tome, primena odredbi Zakona o stečajnom postupku o ovlašćenim predlagačima stečajnog postupka uslovno je dopuštena i u postupku stečaja društva za osiguranje. Taj uslov postoji samo kada je Zakonom o stečajnom postupku izričito propisano da se po podnetom predlogu odlučuje bez sprovođenja prethodnog stečajnog postupka. U kojim slučajevima je moguće pokrenuti stečajni postupak bez vođenja prethodnog postupka propisano je odredbom člana 45. stav 3. Zakona o stečajnom postupku. To su ujedno i slučajevi kada ovlašćeni predlagači iz Zakona o stečajnom postupku mogu imati i status ovlašćenih predlagača za pokretanje stečajnog postupka nad društvom za osiguranje. Oni to pravo izvode i iz ustavnog načela jednakosti svih subjekata pred zakonom. Ovo iz razloga što poverioci svih dužnika (pravnih lica) moraju imati ista prava u pogledu mogućnosti da pokrenu i u postupku stečaja namire svoja potraživanja. To se ne može ostvariti ako se status ovlašćenog predlagača za pokretanje postupka stečaja prizna samo Narodnoj banci Srbije. Načelo jednakosti svih subjekata pred zakonom bi se moglo povrediti i uskraćivanjem prava društvu za osiguranje da podnese sopstveni predlog za pokretanje postupka stečaja. Naime, stečajni razlog zbog koga Narodna banka Srbije pokreće postupak stečaja nad društvom za osiguranje bitno se razlikuje od stečajnih razloga zbog kojih se shodno Zakonu o stečajnom postupku pokreće stečaj po predlogu stečajnog dužnika, ili njegovih poverilaca. Ekonomski interes stečajnog dužnika i njegovih poverilaca nalaže da se tim licima prizna status ovlašćenih predlagača i u postupku stečaja društva za osiguranje. U protivnom, u praksi bi mogla nastati apsurdna situacija da se postupak stečaja ne može pokrenuti uprkos nespornom interesu stečajnog dužnika i njegovih poverilaca da do toga dođe. Do ove situacije može doći kada društvo za osiguranje proceni da o roku dospelosti neće moći da ispuni preuzete obaveze, ali uprkos tome Narodna banka Srbije nađe da to nije razlog da se tom društvu oduzme i dozvola za obavljanje poslova osiguranja. Donošenje odluke o oduzimanju dozvole za obavljanje poslova osiguranja je u domenu diskrecione vlasti Narodne banke Srbije u svim slučajevima propisanim odredbom člana 174. Zakona o osiguranju. Stoga teoretski gledano takvo ovlašćenje Narodne banke Srbije može dovesti do nemogućnosti vođenja stečaja uprkos činjenici da samo društvo za osiguranje nalazi da njegova nesposobnost za plaćanje predstavlja razlog za pokretanje stečaja. Slična situacija se može pretpostaviti i u slučaju kada društvo za osiguranje nekom od osiguranika ili trećem licu ne izmiri njihova potraživanja ni u postupku prinudnog izvršenja. Nemogućnost prinudne naplate potraživanja predstavlja opšti stečajni razlog za pokretanje postupka stečaja prema svim pravnim licima. U takvom slučaju postupak stečaja se pokreće bez vođenja prethodnog stečajnog postupka. Kod činjenice da se stečaj može pokrenuti i bez prethodnog stečajnog postupka nema zakonskih smetnji da se poveriocu takvog potraživanja prizna status ovlašćenog predlagača i u postupku stečaja društva za osiguranje. Takav status se mora priznati i društvu za osiguranje kao stečajnom dužniku. Ovo iz razloga što je odredbom člana 45. stav 3. Zakona o stečajnom postupku propisano da se prethodni stečajni postupak ne sprovodi kada je predlog za pokretanje postupka stečaja podnet od strane stečajnog dužnika. Izostankom prethodnog stečajnog postupka stiče se uslov iz člana 19. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, za primenu opštih pravila iz Zakona o stečajnom postupku na stečaj društva za osiguranje. Zato se kao ovlašćeni predlagač stečajnog postupka društva za osiguranje može naći ne samo Narodna banka Srbije, već i svako lice iz Zakona o stečajnom postupku po čijem se predlogu po sili zakona postupak stečaja pokreće bez vođenja prethodnog stečajnog postupka.

Stečajni razlog

Dužnikova nesposobnost za plaćanje predstavlja osnovni standard i opšti, oboriv, uslov za sprovođenje opšteg stečajnog postupka. Kriterijumi za procenu postojanja nesposobnosti za plaćanje su propisani alternativno. Prvi kriterijum daje mogućnost svakom pojedinačnom poveriocu koji nije namiren u roku od 45 dana od dana dospelosti njegovog potraživanja (bilo kog - ne samo novčanog) da pred sudom inicira stečajni postupak. To ne znači da će ova mogućnost uvek biti iskorišćena. Poverioci, svakako, neće imati interesa da iniciraju skup i dugotrajan stečajni postupak ako nađu da je kašnjenje dužnika prouzrokovano privremenim i lako otklonjivim uzrocima. Ipak, stvar je lične procene svakog poverioca da li će po isteku zakonskog roka od 45 dana pokrenuti postupak stečaja zbog nemogućnosti namirenja svog potraživanja. On to može uvek učiniti ako deponuje troškove stečajnog postupka, bez obzira na vrstu i visinu neizmirenog potraživanja. Drugi kriterijum se odnosi na slučaj opšte obustave svih plaćanja prema svim poveriocima od strane dužnika u trajanju od 30 dana. Činjenica da je dužnik u roku od 30 dana obustavio sva svoja plaćanja ukazuje na ozbiljne teškoće u njegovom poslovanju. Razlozi zbog kojih je dužnik postao nesposoban da izmiruje dospele obaveze nisu od značaja pri odlučivanju o postojanju njegove nesposobnosti za plaćanje. U tom smislu je irelevantno i da li je nesposobnost za plaćanje uzrokovana poslovnim neuspehom, ili skrivljenim radnjama - krivičnim delom upravljačkih organa dužnika, ili kao posledica više sile. Treći kriterijum je bitno drugačiji, jer daje mogućnost samom dužniku da pokrene stečajni postupak ako proceni da svoje obaveze neće moći da ispuni o dospeću. Ova mogućnost otvara prostor dužniku da ne čekajući momenat u kome će poverioci pokušati da se naplate prinudnim putem realizujući svoja sredstva obezbeđenja u redovnom izvršnom postupku sâm pokuša da pokrene stečajni postupak i tako obezbedi kolektivno i srazmerno namirenje svih poverilaca.

Naš Zakon o stečajnom postupku propisuje samo nesposobnost za plaćanje kao uslov za pokretanje stečajnog postupka, izuzev slučaja kada stečajni dužnik sâm inicira pokretanje stečaja pre dospelosti njegovih dugovanja. Druga zakonodavstva, poput nemačkog, poznaju i prezaduženost kao razlog za sprovođenje stečajnog postupka. Međutim, naš zakonodavac je na stanovištu da prezaduženost mora prezentirati konkretnom nesposobnošću plaćanja dužnika kao pretpostavke za pokretanje stečajnog postupka. Sa procesnog stanovišta bitno je da je dužnik nesposoban za plaćanje u momentu donošenja odluke o pokretanju stečajnog postupka. Stoga naknadna sposobnost dužnika za plaćanje nije od uticaja na zakonitost donete odluke o pokretanju stečajnog postupka, već samo na dalji tok i ishod postupka stečaja.

U situaciji kada poverilac nije uspeo da naplati svoje potraživanje u prinudnom sudskom ili poreskom izvršnom postupku smatra se da je dužnik nesposoban za plaćanje. Tada nije potrebno dokazivati dužnikovu nesposobnost za plaćanje. Šta više, ne može se dokazivati da je dužnik sposoban da izmiri dospele obaveze, već sud mora odmah doneti rešenje o pokretanju - otvaranju stečajnog postupka. Na ovaj način se štite poverioci koji su već pokušali da se naplate od stečajnog dužnika prinudnim putem i u tome nisu uspeli. U tom slučaju postupak odlučivanja o razlozima za pokretanje stečajnog postupka se ubrzava i skraćuje ne samo izostavljanjem prethodnog stečajnog postupka već i ročišta za raspravljanje o postojanju stečajnog razloga. To znači da se postupak stečaja pokreće samo na osnovu činjenice da je potraživanje podnosioca predloga postalo nenamireno u sudskom ili poreskom izvršnom postupku. Poverilac koji pokreće postupak stečaja mora dokazati postojanje bezuspešnog pokušaja naplate. Dokaz o postojanju ove činjenice se podnosi istovremeno sa podnošenjem predloga za pokretanje stečajnog postupka. To su odluke sudskog ili upravnog organa, odnosno druga relevantna akta proistekla iz sudskog ili poreskog izvršnog postupka koja potvrđuju da pokušano prinudno izvršenje nije realizovano.

Međutim, navedeni stečajni razlozi ne predstavljaju pravni osnov samo za pokretanje opšteg stečajnog postupka. Oni su istovremeno i pravni osnov zbog koga se u određenim slučajevima može pokrenuti i poseban postupak stečaja koji se sprovodi nad društvom za osiguranje. Taj uslov uvek postoji kada se shodno zakonskom naređenju postojanje stečajnog razloga ne utvrđuje u prethodnom stečajnom postupku. Odredbom člana 45. stav 3. tač. 1, 2. i 3. propisano je u kojim slučajevima sud mora doneti rešenje o pokretanju stečajnog postupka bez vođenja prethodnog postupka stečaja. Takva odluka se mora doneti kada je sâm stečajni dužnik podneo predlog za pokretanje stečajnog postupka po bilo kom od zakonom propisanih stečajnih razloga. Prethodni stečajni postupak se neće sprovoditi ni u slučaju pokretanja postupka stečaja po predlogu nekog od poverilaca po kome je sâm dužnik priznao postojanje stečajnog razloga. I u ovom slučaju postupak stečaja se može pokrenuti po svim zakonom propisanim stečajnim razlozima, osim zbog preteće nesposobnosti stečajnog dužnika za plaćanje (od tom osnovu postupak stečaja može pokrenuti samo dužnik).

Međutim, i u tim slučajevima sud mora utvrditi postojanje stečajnog razloga zbog koga se postupak stečaja pokreće. To pitanje se mora raspraviti na ročištu radi raspravljanja o postojanju razloga za pokretanje stečajnog postupka. Stečajno veće je dužno da ovo ročište zakaže i održi u roku od 10 dana od dana prijema predloga za pokretanje stečajnog postupka. Izuzetno postupak stečaja se može pokrenuti ne samo bez vođenja prethodnog stečajnog postupka, već i bez održavanja ročišta radi raspravljanja o postojanju stečajnog razloga. U tom slučaju stečajno veće odmah po prijemu predloga za pokretanje postupka stečaja donosi rešenje kojim se stečaj pokreće. Takvo rešenje je moguće doneti kada se postupak stečaja pokreće zbog pretpostavljene nesposobnosti plaćanja stečajnog dužnika. Ona postoji kada je predlog podnet od strane poverioca koji u sudskom ili poreskom izvršnom postupku nije mogao namiriti svoje potraživanje. Tada se prethodni stečajni postupak neće sprovoditi niti će se dokazivati da je stečajni dužnik prezadužen, već će se odmah pokrenuti - otvoriti postupak stečaja. Pretpostavka nesposobnosti plaćanja predstavlja poseban oblik stečajnog razloga koji se ispoljava u nemogućnosti stečajnog dužnika da odgovori svojim obavezama u postupku prinudnog izvršenja. Njegova specifičnost je u tome što je poveriočev pokušaj namirenja ostao neuspešan uprkos pokrenutom sudskom ili poreskom izvršnom postupku. Činjenica da je okončanjem postupka nenaplativost potraživanja postala izvesnom sama po sebi ukazuje na nužnost pokretanja - otvaranja stečajnog postupka. Zato se u tom slučaju mora odmah doneti rešenje o pokretanju - otvaranju stečajnog postupka. To je izričito zakonsko naređenje koje obavezuje stečajno veće da odmah po prijemu predloga koji se podnosi zbog nemogućnosti namirenja dospelog potraživanja u sudskom ili poreskom izvršnom postupku donese rešenje kojim se takav predlog usvaja, odnosno postupak stečaja pokreće. Jedini uslov za donošenje takve odluke jeste postojanje pravnosnažnog rešenja kojim se pokrenuti sudski ili poreski izvršni postupak obustavlja, odnosno prekida zbog nemogućnosti namirenja potraživanja po kome su takvi postupci pokrenuti. To praktično znači da se u tom slučaju rešenje o pokretanju - otvaranju postupka stečaja donosi i bez održavanja ročišta radi raspravljanja o postojanju stečajnog razloga. U tome se ogleda i suštinska razlika između mogućnosti pokretanja postupka stečaja zbog pretpostavke nesposobnosti plaćanja u odnosu na ostale zakonom propisane slučajeve pokretanja - otvaranja postupka stečaja bez sprovođenja prethodnog stečajnog postupka, kada se shodno odredbi člana 54. stav 2. Zakona o stečajnom postupku donošenje takvog rešenja uslovljava održavanjem ročišta radi raspravljanja o postojanju stečajnog razloga (član 54. Zakona o stečajnom postupku). To je logična posledica činjenice da je postojanje nemogućnosti namirenja dospelog potraživanja učinjeno izvesnim prethodno donetim sudskim ili upravnim rešenjem. Zato pretpostavljena nesposobnost plaćanja isključuje potrebu vođenja ne samo predstečajnog postupka, već i održavanja posebnog ročišta radi raspravljanja o postojanju stečajnog razloga.

Zakonsko naređenje da se u određenim slučajevima stečaj pokreće bez vođenja prethodnog stečajnog postupka čini takve stečajne razloge formalno-pravnim osnovom za pokretanje posebnog stečajnog postupka koji se sprovodi nad društvom za osiguranje. Ti slučajevi, kao i stečajni razlozi, propisani su Zakonom o stečajnom postupku. Međutim, postupak stečaja nad društvom za osiguranje može se pokrenuti i po osnovu posebnog stečajnog razloga koji Zakon o stečajnom postupku ne poznaje. Poseban stečajni razlog za pokretanje stečaja nad društvom za osiguranje propisuje Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, kao i Zakon o osiguranju. Po oba ova zakona pravni osnov za pokretanje postupka stečaja nad društvom za osiguranje predstavlja rešenje Narodne banke Srbije o oduzimanju dozvole za obavljanje poslova osiguranja. To je izričito propisano odredbom člana 176. stav 1. Zakona o osiguranju, odnosno odredbom člana 2. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. I u jednom i u drugom slučaju postupak stečaja društva za osiguranje se pokreće po službenoj dužnosti od strane Narodne banke Srbije. To se čini donošenjem rešenja Narodne banke Srbije o ispunjenosti uslova za pokretanje postupka stečaja nad društvom za osiguranje. Narodna banka Srbije mora doneti takvo rešenje istovremeno sa donošenjem rešenja o oduzimanju društvu za osiguranje dozvole za obavljanje poslova osiguranja (član 176. stav 1. Zakona o osiguranju i član 4. stav 1. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka društava za osiguranje). Isto rešenje se mora doneti i u slučaju kada likvidacioni upravnik obavesti Narodnu banku Srbije da imovina društva za osiguranje u likvidaciji nije dovoljna da podmiri sva poverilačka potraživanja. Razlika je samo što u tom slučaju Narodna banka Srbije najkasnije narednog radnog dana po prijemu predloga likvidacionog upravnika za pokretanje postupka stečaja društva za osiguranje mora doneti rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje takvog postupka. U tom slučaju likvidacioni upravnik društva za osiguranje ima status ovlašćenog predlagača za pokretanje postupka stečaja, a Narodna banka Srbije ovlašćenog organa za donošenje rešenja o ispunjenosti uslova za pokretanje - otvaranje stečajnog postupka nad istim. Međutim, i u jednom i u drugom slučaju postupak stečaja se pokreće i po službenoj dužnosti samo na osnovu činjenice da je društvu za osiguranje oduzeta dozvola za obavljanje poslova osiguranja, odnosno konstatacije likvidacionog upravnika da društvo za osiguranje u likvidaciji ne poseduje imovinu iz čije vrednosti se mogu namiriti sva potraživanja njegovih poverilaca. To su razlozi zbog kojih se rešenjem Narodne banke Srbije utvrđuje postojanje materijalno-pravnog stečaja društva za osiguranje. Narodna banka Srbije donosi ovo rešenje bez sprovođenja bilo kakvog postupka o postojanju zakonom propisanog stečajnog razloga. Formalno-pravno rešenje o pokretanju postupka stečaja nad društvom za osiguranje donosi nadležni trgovinski sud. On to čini na osnovu rešenja Narodne banke Srbije o ispunjenosti uslova za pokretanje postupka stečaja nad društvom za osiguranje. I ovo rešenje se donosi bez sprovođenja prethodnog stečajnog postupka. Takođe, sud i u tom slučaju ne zakazuje ročište za raspravljanje o postojanju razloga za pokretanje stečajnog postupka, već odmah samo na osnovu rešenja Narodne banke Srbije o ispunjenosti uslova za pokretanje stečaja donosi deklaratorno rešenje o otvaranju stečajnog postupka nad društvom za osiguranje. U tome se ogleda i razlika između posebnog stečajnog postupka koji se sprovodi nad društvom za osiguranje zbog oduzimanja dozvole za obavljanje poslova osiguranja, odnosno nepostojanju dovoljne imovine da se u postupku likvidacije podmire potraživanja poverilaca u odnosu na stečajni postupak koji se može pokrenuti nad društvom za osiguranje zbog postojanja opštih stečajnih razloga propisanih Zakonom o stečajnom postupku. Ona je posledica činjenice da se stečaj društva za osiguranje po opštim stečajnim razlozima može pokrenuti tek po okončanju kontradiktornog postupka u kome je utvrđeno postojanje stečajnog razloga zbog koga je predlog podnet. Izuzetak od ovog pravila vođenja stečajnog postupka na osnovu opštih stečajnih razloga postoji samo u slučaju pokretanja stečaja po osnovu pretpostavljene nesposobnosti stečajnog dužnika za plaćanje (nemogućnost namirenja potraživanja u sudskom ili poreskom postupku prinudnog izvršenja). I u tom slučaju stečajno veće ne zakazuje ročište radi raspravljanja o postojanju stečajnog razloga za pokretanje postupka stečaja već odmah donosi rešenje kojim se na osnovu podnetog predloga i priloženih dokaza uz isti pokreće postupak stečaja. Sud na isti način donosi rešenje o pokretanju stečajnog postupka nad društvom za osiguranje kome je oduzeta dozvola za obavljanje poslova osiguranja, odnosno utvrđeno da njegova imovina nije dovoljna da se u postupku likvidacije izmere poverilačka potraživanja. Kao i u slučaju pokretanja stečaja zbog pretpostavljene nesposobnosti za plaćanje stečajnog dužnika i ovde se radi o nespornom utvrđenju postojanja stečajnog razloga - oduzete dozvole za rad ili nemogućnosti namirenja svih poverilaca u postupku likvidacije društva za osiguranje. To je logična posledica činjenice da se postojanje ovih stečajnih razloga utvrđuje u posebnim postupcima. Reč je o postupku oduzimanja dozvole za obavljanje poslova osiguranja koje sprovodi Narodna banka Srbije u okviru Zakonom o osiguranju datih joj ovlašćenja, odnosno postupku dobrovoljne ili prinudne likvidacije koji se sprovodi u skladu sa odredbama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. Narodna banka Srbije će doneti rešenje o oduzimanju dozvole društvu za osiguranje za obavljanje poslova osiguranja ako oceni da se za vreme mandatne uprave nije poboljšalo njegovo ekonomsko stanje tako da društvo nije dostiglo marginu solventnosti iz člana 122. Zakona o osiguranju i da redovno ispunjava svoje dospele obaveze (član 171. stav 4. Zakona o osiguranju). U tom slučaju Narodna banka Srbije može doneti rešenje o oduzimanju dozvole društvu za osiguranje za obavljanje poslova osiguranja i kada se za to stekne bilo koji uslov propisan odredbom člana 174. stav 1. tač. 1-15. Zakona o osiguranju.1 Kao i u prethodnom i u slučaju postojanja nekog od uslova iz člana 174. Zakona o osiguranju postoji diskreciono ovlašćenje Narodne banke Srbije da donese rešenje o oduzimanju dozvole društvu za osiguranje za obavljanje svih ili samo pojedinih poslova osiguranja. Nasuprot tome, u slučaju postojanja nekog od uslova propisanih odredbom člana 175. stav 1. tač. 1-11. Zakona o osiguranju2 Narodna banka Srbije mora uvek doneti rešenje kojim se društvu za osiguranje oduzima dozvola za obavljanje poslova osiguranja. Međutim, bez obzira na razloge zbog kojih je društvu za osiguranje oduzeta dozvola za obavljanje poslova osiguranja to je uvek pravni osnov za donošenje rešenja Narodne banke Srbije o ispunjenosti uslova za pokretanje postupka stečaja. Ovo rešenje se donosi po službenoj dužnosti istovremeno sa donošenjem rešenja o oduzimanju dozvole za obavljanje poslova osiguranja i isto predstavlja konačnu odluku (član 4. stav 3. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje). Protiv rešenja Narodne banke Srbije o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka može se pokrenuti upravni spor (član 5. stav 1. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje). Međutim, podneta tužba za poništenje ovog rešenja nije od uticaja na momenat formalno-pravnog pokretanja postupka stečaja nad društvom za osiguranje. Ovo iz razloga što je odredbom člana 6. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje izričito propisano da nadležni sud mora najkasnije prvog radnog dana od dana prijema rešenja Narodne banke Srbije o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka doneti rešenje kojim se nad takvim društvom za osiguranje pokreće postupak stečaja.

Pod istim uslovima i na isti način pokreće se postupak stečaja i po predlogu likvidacionog upravnika zbog nemogućnosti namirenja potraživanja poverilaca u postupku likvidacije društva za osiguranje. Razlika je samo što je u tom slučaju postojanje stečajnog razloga utvrđeno u prethodno sprovedenom postupku likvidacije. Okolnost da je u postupku likvidacije utvrđeno da društvo za osiguranje nema dovoljno sredstava - imovine za podmirenje potraživanja svojih poverilaca čini nespornim postojanje stečajnog razloga. Zbog toga likvidacioni upravnik mora po službenoj dužnosti predložiti Narodnoj banci Srbije donošenje rešenja o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka. U tom slučaju Narodna banka Srbije donosi rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka bez sprovođenja bilo kakvog postupka. I ovo rešenje Narodna banka Srbije predstavlja konačnu odluku na osnovu koje nadležni trgovinski sud donosi formalno-pravno rešenje o pokretanju stečajnog postupka nad društvom za osiguranje.

Postupak stečaja nad društvom za osiguranje može se pokrenuti i zbog neprekidne nelikvidnosti u trajanju od 15 dana odnosno postojanja obaveza koje premašuju vrednost njegove imovine. Ovi stečajni razlozi predstavljaju sui generis pravni osnov za pokretanje postupka stečaja nad društvom za osiguranje. Njihova osobenost se ogleda u činjenici da su isti bitno različiti od opštih stečajnih razloga zbog kojih se može pokrenuti stečaj društva za osiguranje na temelju odredaba Zakona o stečajnom postupku. Takođe, oni su posebni i u odnosu na stečajne razloge na osnovu kojih Narodna banka Srbije donosi rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka nad društvom za osiguranje (oduzimanje dozvole za obavljanje poslova osiguranja i nemogućnost namirenja poverilaca u postupku likvidacije). Osim toga, ovi stečajni razlozi su propisani Zakonom o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, ali uprkos tome odredbama tog zakona nije određeno ko su ovlašćeni predlagači za pokretanje stečajnog postupka po tom osnovu. Naime, tim zakonom nije ustanovljeno ovlašćenje Narodne banke Srbije da i u tim slučajevima donese rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka nad društvom za osiguranje. Stoga se ovlašćeni predlagači za podnošenje predloga po tom osnovu moraju identifikovati u skladu sa opštim pravilima propisanim odredbama Zakona o stečajnom postupku. Kod takvog stanja stvari može se zaključiti da po osnovu ovih stečajnih razloga predlog za pokretanje stečajnog postupka može podneti sâm dužnik - društvo za osiguranje, kao i svaki poverilac koji zbog nelikvidnosti ili prezaduženosti društva ne može namiriti svoje potraživanje. Po tom osnovu predlog može podneti javni pravobranilac u ime i za račun lica čiji je zakonski zastupnik kada su ta lica poverioci društva za osiguranje. To nije slučaj i sa poreskom upravom, odnosno javnim tužiocem. Njima je to pravo uskraćeno jer oni shodno odredbi člana 40. st. 6. i 7. Zakona o stečajnom postupku samo u tim slučajevima imaju status ovlašćenog predlagača za pokretanje postupka stečaja. Međutim, nezavisno od činjenice ko je od ovlašćenih predlagača podneo predlog za pokretanje stečajnog postupka zbog nelikvidnosti ili prezaduženosti društva za osiguranje odluka o istom se donosi bez vođenja prethodnog stečajnog postupka, ali nakon održanog ročišta na kome je utvrđeno da takav stečajni razlog stvarno postoji. Zato se i rešenje o pokretanju stečajnog postupka zbog neprekidne nelikvidnosti društva za osiguranje u trajanju od 15 dana odnosno postojanja većih obaveza od imovine istog, može doneti samo po okončanju kontradiktornog postupka u kome je utvrđeno da su ovi stečajni razlozi ispunjeni. To znači da se i tada u roku od deset dana po prijemu predloga mora zakazat i i održati ročište na kome će se raspraviti postojanje navedenih stečajnih razloga.

Prema tome, na temelju tih stečajnih razloga postupak stečaja se može pokrenuti samo kada je njihovo postojanje nesporno utvrđeno. To podrazumeva prethodno razjašnjenje šta se smatra neprekidnom nelikvidnošću, odnosno prezaduženošću društva za osiguranje. Nelikvidnost se bitno razlikuje od insolventnosti stečajnog dužnika. Insolventnost je trajna nesposobnost za plaćanje zbog koje dužnik obustavlja isplatu svojih dugovanja. Za razliku od insolventnosti nelikvidnost je prolazno stanje platežne nesposobnosti dužnika. Međutim, ni u jednom ni u drugom slučaju ukupne obaveze dužnika ne prelaze vrednost njegove imovine. Razlika je samo što insolventnost pretpostavlja trajnu, a nelikvidnost trenutnu nesposobnost dužnika da izvršava dospele obaveze. Nasuprot tome prezaduženost je takvo imovno stanje dužnika u kome njegova ukupna imovina nije dovoljna za podmirenje svih poverilačkih potraživanja. U tom slučaju vrednost dužnikove pasive veća je od njegove aktive. Pri tome se prezaduženost najčešće podudara sa insolventnošću. To je posledica činjenice da insolventnost može, ali ne mora predstavljati i izraz prezaduženosti. Otuda se razgraničenje između insolventnosti i prezaduženosti ne vezuje za vrednost dužnikove imovine, već za trajnost njegove nesposobnosti za plaćanje.

U našem stečajnom pravu trajna nesposobnost za plaćanje predstavlja opšti stečajni razlog. To nije slučaj i sa nelikvidnošću, odnosno prezaduženošću stečajnog dužnika. Nelikvidnost i prezaduženost predstavljaju posebne stečajne razloge na osnovu kojih se može pokrenuti stečajni postupak samo nad društvom za osiguranje. Uz to nelikvidnost se uvek podudara sa insolventnošću. Razlika je samo u dužini - trajnosti vremenskog perioda obustave plaćanja koja vodi nelikvidnosti odnosno insolventnosti dužnika. U tom smislu je i odredbom člana 2. stav 1. tačka 2. Zakona o stečajnom postupku propisano da se trajnom nesposobnošću smatra obustava svih plaćanja u periodu od 30 dana. Nasuprot tome, odredba člana 2. Zakona o osiguranju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje određuje da nelikvidnost postoji u slučaju obustave plaćanja u neprekidnom trajanju od 15 dana. Iz tog razloga se može zaključiti i da će se u praksi mogućnost pokretanja stečajnog postupka nad društvom za osiguranje koje je obustavilo plaćanje svesti samo na slučaj njegove nelikvidnosti. Istina, teorijski je moguće da se i stečaj društva za osiguranje pokrene zbog njegove insolventnosti nastale obustavom plaćanja u trajanju od 30 dana. Ovo iz razloga što je u tom slučaju, kao i zbog nelikvidnosti, pokretanje postupka stečaja u diskrecionoj vlasti samog dužnika, odnosno njegovih poverilaca. To praktično znači da poverioci uprkos dužnikovoj nelikvidnosti ne moraju podneti ni predlog za pokretanje stečaja nad istim. Naprotiv, stvar je procene poverilaca da li će se pokretanjem stečajnog postupka ili nastavljanjem poslovanja dužnika ostvariti potpunija zaštita njihovih ekonomskih interesa. Time se i teoretski i praktično stvara mogućnost da se postupak stečaja nad društvom za osiguranje pokrene i zbog njegove nesposobnosti za plaćanje u trajanju od 30 dana. Inače, samo postojanje nelikvidnosti kao posebnog stečajnog razloga nije teško utvrditi. To stanje se može dokazati bankarskim izvodom sa računa dužnika kojim se potvrđuje da se njegove dospele obaveze ne izmiruju u zakonom propisanom roku. Otuda se uprkos izostanku prethodnog stečajnog postupka postojanje ovog stečajnog razloga može utvrditi na ročištu koje se tim povodom mora zakazati i održati u roku od deset dana po prijemu predloga.

Međutim, to nije slučaj i kada se postupak stečaja pokreće zbog prezaduženosti društva za osiguranje. Stanje prezaduženosti podrazumeva pouzdano utvrđenje da je vrednost imovine društva za osiguranje manje od iznosa njegovih dugovanja. U tom slučaju se u proceni aktuelne prezaduženosti društva mora uzeti u obzir njegovo ukupno imovno stanje i poslovna situacija u kojoj se nalazi (Mihajlo Velimirović, Stečajno pravo, Novi Sad 2004, str. 37). Zato se prezaduženost mora utvrditi u posebnom postupku procene funkcionalne celine dužnikovog poslovanja i imovine. Takva procena se ne može sprovesti na samom ročištu za raspravljanje o postojanju stečajnog razloga. Šta više, prezaduženost se pouzdano može utvrditi tek po sprovedenom postupku unovčenja imovine - stečajne mase dužnika. Kod takvog stanja stvari i činjenice da se stečaj društva za osiguranje mora sprovesti bez prethodnog stečajnog postupka očito je da se i Zakonom o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje propisana mogućnost pokretanja stečaja zbog prezaduženosti praktično i ne može realizovati.

Z a k lj u Č a k

Izneta razmatranja u ovom tekstu ukazuju na sledeće osobene karakteristike stečajnog postupka društva za osiguranje:

- Postupak stečaja društva za osiguranje sprovodi se na osnovu posebnog zakona. To je Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. Pored toga, u postupku stečaja društva za osiguranje mogu se primeniti i svi pravni instituti opšteg stečajnog postupka čija je primena dopuštena, odnosno nije isključena odredbama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. Time se i stečaj društva za osiguranje iskazuje kao posebni stečajni postupak u odnosu na stečaj ostalih privrednih subjekata koji se sprovodi po opštim pravilima propisanim Zakonom o stečajnom postupku.

- Stečaj društva za osiguranje može se pokrenuti zbog postojanja stečajnih razloga propisanih Zakonom o stečaju i likvidaciji banaka i društva za osiguranje. Međutim, pokretanje tog postupka se može inicirati i na temelju opštih stečajnih razloga propisanih odredbama Zakona o stečajnom postupku. To je moguće učiniti u svim slučajevima kada se postojanje nekog od opštih stečajnih razloga ne mora utvrđivati u prethodnom stečajnom postupku.

- Specifičnost stečaja društva za osiguranje iskazuje se i u posebnom statusu Narodne banke Srbije, kao ovlašćenog organa za donošenje rešenja o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka nad tim pravnim subjektom. Zbog toga je u slučaju pokretanja postupka stečaja društva za osiguranje po tom osnovu isključena mogućnost sudskog preispitivanja postojanja stečajnog razloga od strane stečajnog veća. Međutim, stečaj društva za osiguranje može se pokrenuti i od strane svih ovlašćenih predlagača koji shodno odredbama Zakona o stečajnom postupku mogu podneti predlog po kome je dopušteno pokretanje stečaja bez vođenja prethodnog stečajnog postupka. Razlika je samo što u tom slučaju stečajno veće mora zakazati ročište za raspravljanje o postojanju stečajnog razloga na kome će se izvesti predloženi dokazi i utvrditi da li razlog zbog koga se stečaj pokreće i stvarno postoji.

_____________________________________

1 Takva odluka se može uvek doneti ako Narodna banka Srbije utvrdi: 1) nezakonitosti i nepravilnosti u poslovanju društva, a dalje obavljanje delatnosti osiguranja bi ugrozilo interese osiguranika i drugih korisnika osiguranja; 2) društvo zaključi ugovor o posredovanju i zastupanju osiguranja sa društvom za posredovanje, odnosno zastupanje osiguranja ili zastupnikom u osiguranju, koji ne poseduje dozvolu Narodne banke Srbije; 3) društvo ne obavlja delatnost u skladu sa pravilima struke osiguranja, dobrim poslovnim običajima i poslovnom etikom; 4) da su nastupili razlozi za oduzimanje saglasnosti na akte i radnje društva; 5) društvo obavlja delatnost na način kojim se povređuju prava osiguranika, korisnika osiguranja, odnosno trećih oštećenih lica, odnosno ako društvo ne isplaćuje štete ili ne izvršava druge obaveze; 6) ako je društvo dalo netačne podatke o svom poslovanju ili podatke koji mogu dovesti u zabludu osiguranike, korisnike osiguranja, odnosno treća oštećena lica; 7) prema izveštaju ovlašćenog aktuara, odnosno ovlašćenog revizora društvo nije solventno; 8) društvo usvoji finansijski izveštaj, godišnji izveštaj o poslovanju, odnosno donese akt poslovne politike a da prethodno nije razmotrilo mišljenje ovlašćenog aktuara; 9) društvo nije omogućilo vršenje nadzora na propisani način; 10) društvo nije omogućilo ovlašćenom revizoru da izvrši reviziju na propisani način; 11) društvo nije obezbedilo obavljanje aktuarskih poslova na propisani način; 12) društvo nije dostavilo izveštaje, dokumenta i druge podatke na način i u rokovima propisanim zakonom; 13) ako je portfelj osiguranja prenet bez saglasnosti Narodne banke Srbije; 14) društvo, u ostavljenom roku, nije sprovelo mere koje mu je naložila Narodna banka Srbije, odnosno nije otklonilo razlog za preduzimanje tih mera; 15) u drugim slučajevima društvo ne postupa u skladu sa Zakonom o osiguranju, drugim propisima i merama Narodne banke Srbije.

2 Uslovi za donošenje tog rešenja postoje kada Narodna banka Srbije utvrdi da 1) je dozvola dobijena na osnovu neistinitih i netačnih podataka; 2) društvo prestane da ispunjava uslove za dobijanje dozvole za obavljanje poslova osiguranja; 3) ako se broj akcionara akcionarskog društva za osiguranje, odnosno broj članova (osiguranika) društva za uzajamno osiguranje smanji ispod minimalnog broja propisanog zakonom, a u roku od šest meseci se nije povećao do tog broja; 4) društvo obavlja poslove osiguranja za koje nema dozvolu Narodne banke Srbije, osim u slučaju člana 25. Zakona o osiguranju; 5) društvo ne održava osnovni kapital u visini propisanoj članom 28. Zakona o osiguranju; 6) društvo ne izdvaja, ne obrazuje i ne održava tehničke rezerve propisane zakonom; 7) društvo ne obezbedi sigurnost deponovanja i ulaganja sredstava osiguranja, odnosno nije očuvalo njihovu realnu vrednost u skladu sa članom 113. Zakona o osiguranju; 8) društvo nije usvojilo ili ne sprovodi program mera za pokriće gubitaka, odnosno manjka saglasno članu 132. Zakona o osiguranju; 9) društvo nije u ostavljenom roku postupilo prema merama iz člana 164. stav 1. Zakona o osiguranju; 10) društvo nije uplatilo doprinos u garantni fond, ne izvršava obaveze po osnovu međunarodne karte osiguranja ili ako ne ispunjava druge zakonom i međunarodnim ugovorima propisane obaveze; 11) vanredna uprava nije dovela do stabilnosti i likvidnosti društva.