SPORNA PRAVNA PITANJA U POSTUPKU REORGANIZACIJE STEČAJNOG DUŽNIKA

Dragiša Slijepčević,
sudija Vrhovnog suda Srbije

Uvodne napomene

Brojni su razlozi koji su opredelili potrebu za donošenjem novog Zakona o stečajnom postupku. Jedan od njih je, svakako, i nastojanje da se kroz postupak stečaja redefiniše pravni položaj privrednih subjekata, obezbede zakonske pretpostavke za njihov finansijski oporavak i privatizaciju društvenog kapitala. Osim toga, u savremenom stečajnom postupku i centralno mesto zauzimaju stečajni poverioci. Njima se poverava donošenje odluke o toku ishoda stečajnog postupka. U tom cilju i naš Zakon o stečajnom postupku uvodi nove poverilačke organe. To su skupštine i odbor poverilaca. Oni imaju izuzetno značajno mesto u postupku stečaja. Skupština poverilaca donosi odluku da li će se postupak stečaja okončati bankrotstvom, ili preduzimanjem mera za podnošenje plana reorganizacije. Bankrotstvo se može sprovesti samo u slučaju kada se poverioci sa učinjenim verovatnim potraživanjima u visini preko 70% od ukupnih potraživanja prema stečajnom dužniku izjasne za takvu odluku. U protivnom, postupak stečaja se mora nastaviti preduzimanjem mera za izradu plana reorganizacije (član 23. stav 5. Zakona o stečajnom postupku). U tom slučaju nacrt plana reorganizacije mogu podneti stečajni upravnik, poverioci koji imaju najmanje 30% obezbeđenih potraživanja, stečajni poverioci koji imaju najmanje 30% neobezbeđenih potraživanja, kao i lica koja su vlasnici najmanje 30% kapitala stečajnog dužnika (član 129. stav 1. Zakona o stečajnom postupku).

Sledom rečenog, očito je da bitan uticaj na tok i ishod stečajnog postupka imaju poverioci stečajnog dužnika. Međutim, uprkos takvom zakonskom određenju u praksi se dešava i da poverioci stečajnog dužnika ne žele da učestvuju u konstituisanju poverilačkih organa. Takvo ponašanje može dovesti ne samo do izigravanja osnovnog ciljeva stečajnog zakona da se tok i ishod stečaja opredeli odlukom poverilaca, već i do blokade samog postupka. Do toga će doći ako i ostali ovlašćeni organi za podnošenje plana reorganizacije ne preduzmu aktivne mere da u okviru zakonom propisanih rokova podnose plan reorganizacije.[1] U tom slučaju se otvara pitanje kako i na koji način prevazići nastalu blokadu stečajnog postupka.

Pored navedenog, u praksi se kao sporno postavlja i pitanje mogućnosti promene odluke o bankrotstvu, odnosno pravne prirode rokova za podnošenje plana reogranizacije. Sporno je da li se po donošenju odluke o bankrotstvu isključuje svaka mogućnost njene izmene i nastavljanja stečajnog postupka podnošenjem plana reorganizacije. U tom kontekstu stvorena je nedoumica da li su rokovi za podnošenje plana reorganizacije prekluzivne prirode. Pitanje pravne prirode zakonom propisanih rokova za podnošenje plana reorganizacije posebno je aktuelno u postupcima koji su pokrenuti po starom a nastavljeni po novom Zakonu o stečajnom postupku. U praksi Trgovinskih sudova prisutno je pravno shvatanje da se u postupcima pokrenutim po Zakonu o prinudnom poravnanju stečaju i likvidacije ne može doneti odluka o započinjanju postupka reorganizacije ako su od donošenja rešenja o otvaranju stečajnog postupka do stupanja na snagu novog zakona protekli rokovi propisani odredbom člana 130. Zakona o stečajnom postupku.

Navedena sporna pitanja su od izuzetnog značaja za zakonito sprovođenje stečajnog postupka. Ona se tiču ne samo ostvarenja zakonom propisane uloge poverilačkih organa već i samog cilja postupka stečaja. Stoga ovaj referat predstavlja pokušaj iznalaženja validnog pravnog puta, za prevazilaženje problema koje u praksi nameću navedena sporna pitanja.

Neučestvovanje poverilačkih organa u postupku stečaja

Poverilački interesi u postupku stečaja se prvenstveno štite od strane skupštine poverilaca. Zato osnivanje skupštine poverilaca predstavlja prvi korak u pravcu zaštite prava poverilaca i zastupanja njihovih interesa u postupku stečaja. To je obavezan organ stečajnog postupka, osim u slučaju kada je ukupan broj poverilaca 5 ili manje od 5, kada stupština ima položaj odbora poverilaca. U ostalim slučajevima skupštinu čine svi stečajni poverioci. Od članstva u skupštini isključeni su samo obezbeđeni poverioci, osim kada učine verovatnim da su im potraživanja viša od iznosa njihovog obezbeđenja i da će se za taj deo potraživanja naći u ulozi stečajnih poverilaca. Skupština poverilaca se mora osnovati najkasnije na prvom poverilačkom ročištu. To znači da se konstituisanje skupštine mora izvršiti pre isteka roka za prijavljivanje potraživanja. Otuda se u praksi stvaraju brojni problemi u vezi utvrđenja prava učešća i glasa pojedinih poverilaca.[2]

Međutim, da li će i ko će od stečajnih poverilaca uzeti učešće u radu skupštine poverilaca stvar je pojedinačne ocene i želje svakog od njih. To je posledica činjenice da se zakonom ne propisuje poseban kvorum za konstituisanje i rad skupštine poverilaca. Zakonom o stečajnom postupku je samo propisano da skupština odlučuje većinom glasova prisutnih poverilaca. Većina se utvrđuje u srazmeri visine pojedinih potraživanja u odnosu na ukupnu visinu potraživanja prema stečajnom dužniku o kojoj članovi skupštine imaju saznanja u momentu njenog osnivanja. Izuzetak postoji samo u slučaju propisanom odredbom člana 23. stav 5. Zakona o stečajnom postupku. On se tiče donošenja odluke o bankrotstvu, kada se zakonom propisuje da takvu odluku mogu doneti samo poverioci sa učinjenim verovatnim potraživanjima više od 70% u odnosu na ukupna potraživanja prema stečajnom dužniku. Stoga zakon dopušta mogućnost da uredno obavešteni poverioci o datumu održavanja skupštine ne uzmu učešća u njenom radu. To je učinjeno iz razloga što apstinencija pojedinih poverilaca ne sme voditi sprečavanju primene zakona, bez obzira na visinu njihovih potraživanja. Zato se teoretski dopušta mogućnost konstituisanja skupštine i odlučivanje i kada sednici skupštine prisustvuje samo jedan poverilac. To znači da se glasom samo jednog prisutnog poverioca može doneti odluka o izboru odbora poverilaca, bankrotstvu ili preduzimanju mera za izradu nacrta plana reorganizacije (član 23. stav 5. Zakona o stečajnom postupku).

Međutim, u praksi se dešava i da svi poverioci izostanu sa prvog poverilačkog ročišta. Tako se neaktivnim odnosom stečajnih poverilaca može onemogućiti formiranje poverilačkih organa. U tom slučaju nastupa i blokada stečajnog postupka, jer skupština i odbor poverilaca predstavljaju obavezne organe. Stoga se postavlja pitanje pod kojim uslovima i na koji način se u tom slučaju može opredeliti dalji tok stečajnog postupka. Zakonom je određeno da neizglasavanje odluke o bankrotstvu uvek vodi sprovođenju postupka reorganizacije. Zato se može zaključiti da i u tom slučaju ima mesta preduzimanju neophodnih mera u cilju izrade nacrta plana reorganizacije. Dakle, teoretski posmatrano postupak reorganizacije bi se mogao pokrenuti i kada skupština poverilaca nije formirana. Ovakvo pravno shvatanje se izvodi iz zakonske prezumpcije da nepostojanje potrebne većine za donošenje odluke o bankrotstvu imperativno vodi preduzimanju mera za izradu plana reorganizacije.[3] To dalje znači da bi i u tom slučaju svaki ovlašćeni predlagač mogao podneti nacrt plana reorganizacije. U krug tih lica, pored stečajnog dužnika, spadaju još i stečajni upravnik, poverioci koji imaju najmanje 30% obezbeđenih potraživanja, stečajni poverioci koji imaju najmanje 30% neobezbeđenih potraživanja, kao i lica koja su vlasnici najmanje 30% kapitala stečajnog dužnika (član 129. stav 1. Zakona o stečajnom postupku). Ipak, preduzimanje takvih aktivnosti se vrši nakon donošenja odluke o pokretanju (otvaranju) stečajnog postupka[4]. Pokretanje-otvaranje stečajnog postupka po sili zakona vodi prelasku ovlašćenja organa stečajnog dužnika na stečajnog upravnika (član 60. stav 1. Zakona o stečajnom postupku). Stoga se može zaključiti da stečajni dužnik ima status ovlašćenog predlagača plana reorganizacije samo u slučaju istovremenog podnošenja tog akta sa predlogom za pokretanje stečajnog postupka (član 127. stav 2. Zakona o stečajnom postupku). U protivnom nakon pokretanja-otvaranja stečajnog postupka, ovlašćeni predlagači za podnošenje nacrta plana reorganizacije su samo stečajni upravnik, odnosno poverioci i vlasnici kapitala stečajnog dužnika koji ispunjavaju uslove i za preduzimanje takve radnje u skladu sa odredbom člana 129. stav 1. Zakona o stečajnom postupku.

Prema tome, zakon u tom slučaju poznaje više ovlašćenih predlagača plana reorganizacije. Ipak, uprkos takvom zakonskom određenju u praksi se može desiti da te aktivnosti ne budu preduzete ni od jednog od ovlašćenih subjekata za njihovo preduzimanje. Praktično posmatrano to znači da se može dogodi da nacrt plana reorganizacije ne bude podnet ni od jednog od ovlašćenih predlagača do isteka zakonom propisanog roka za njegovo dostavljanje stečajnom sudiji. Takva mogućnost postoji ne samo u slučaju izostanka konstituisanja poverilačkih organa, već i u slučaju njihovog regularnog obrazovanja i postupanja. U takvim situacijama otvara se sporno pitanje o daljem toku stečajnog postupka. Ono je posledica ćutanja Zakona o preduzimanju obaveznih mera za izradu nacrta plana reorganizacije. Jer, Zakon o stečajnom postupku samo propisuje ko su ovlašćeni predlagači plana reorganizacije, ali ne određuje i obavezu preduzimanja određenih mera u cilju njegove izrade. Obaveznost takvog postupanja nije izričito propisana ni na strani stečajnog upravnika. Na takav zaključak upućuje sadržina odredbe člana 17. Zakona o stečajnom postupku kojom je određen delokrug poslova stečajnog upravnika. Ipak, tačkom 19. tog člana je propisano da stečajni upravnik obavlja i druge poslove u skladu sa zakonom. Jedan od tih poslova je i preduzimanje mera radi podnošenja plana reorganizacije, jer je stečajni upravnik jedan od ovlašćenih predlagača tog akta. Sa druge strane, odredbom člana 12. stav 1. tačka 6. Zakona o stečajnom postupku propisano je da stečajni sudija donosi odluke i preduzima druge radnje po pitanjima koja nisu u delokrugu stečajnog veća. Njemu je tačkom 4. istog člana stavljeno u nadležnost i da odobrava nacrt plana reorganizacije. U isto vreme, odredbom člana 23. stav 3. Zakona o stečajnom postupku propisano je da stečajni poverioci raspravljaju o izveštaju o ekonomsko-finansijskom položaju stečajnog dužnika i proceni stečajnog upravnika da li postoji mogućnost njegove reorganizacije. Ovakvo zakonsko uređenje prava i obaveza stečajnog upravnika nedvosmisleno ukazuje da je izrada nacrta plana reorganizacije ne samo njegovo pravo već i obaveza. Stoga se i u odsustvu izričitog zakonskog naređenja može zaključiti da stečajni sudija ima ovlašćenje da izda nalog stečajnom upravniku za izradu nacrta plana reorganizacije u zakonom propisanom roku. Ovakvo stanovište temelji se na činjenici da je odredbom člana 19. stav 2. Zakona o stečajnom postupku propisano da stečajni upravnik ne odgovara za štetu nastalu u izvršenju naloga stečajnog veća ili stečajnog sudije. Time se jasno iskazuje zakonsko opredeljenje o mogućnosti izdavanja naloga stečajnom upravniku od strane stečajnog sudije. Osim toga, odredbom člana 20. stav 1. tač. 1. i 2. Zakona o stečajnom postupku propisano je da se stečajni upravnik razrešava dužnosti ako ne ispunjava svoje obaveze ili ne poštuje zakonske rokove. Izrada nacrta plana reorganizacije se posebno stavlja u dužnost stečajnom upravniku. On te aktivnosti mora izvršiti u roku određenom odredbom člana 130. Zakona o stečajnom postupku. To znači da stečajni upravnik ima obavezu da u roku od 90 dana od dana pokretanja-otvaranja stečajnog postupka podnese nacrt plana reorganizacije. U protivnom, stečajni sudija mora preduzeti mere za izradu tog dokumenta. On to može učiniti izdavanjem naloga stečajnom upravniku da odmah pristupi izradi nacrta plana reorganizacije. Šta više, izdavanje takvog naloga je nužno u situaciji kada poverioci odbijaju da uzmu učešće u stečajnom postupku, a sam stečajni upravnik ne preduzima mere za izradu nacrta plana reorganizacije stečajnog dužnika. Istina, tako nastala blokada bi se mogla prevazići i razrešenjem stečajnog upravnika. Zato je ispunjen razlog iz člana 20. stav 1. tačka 2. Zakona o stečajnom postupku u slučaju bezuspešnog proteka roka od 90 dana za izradu nacrta plana reorganizacije. Međutim, samo razrešenje stečajnog upravnika ne vodi rešenju nastalog problema. Bezuspešno utrošeno vreme od 90 dana stvara novi problem. On se iskazuje kao odugovlačenje stečajnog postupka kome svojim neaktivnim odnosom doprinosi i sam stečajni sudija. Zato smo mišljenja da uprkos zakonskog određenja položaja stečajnog upravnika kao samostalnog organa (član 18. stav 1. Zakona o stečajnom postupku) stečajni sudija ima ovlašćenje da u okviru svojih nadležnosti preduzme mere za otklanjanje svih uzroka odugovlačenja ili blokade stečajnog postupka. Iz tog razloga stečajni sudija je ovlašćen i da u slučaju neučešća poverilaca u postupku stečaja naloži stečajnom upravniku da izradi nacrt plana reorganizacije. Takva mera je nužna jer vodi ne samo otklanjanju nastale blokade stečajnog postupka već i poštovanju zakonom propisane procedure za njegov tok i ishod. Ovo iz razloga što se tom merom stečajnog sudije stvaraju realne pretpostavke za blagovremenu izradu nacrta plana reorganizacije, a time i donošenje odluke o bankrotstvu stečajnog dužnika. Jer, pored poverilaca odluku o bankrotstvu stečajnog dužnika može doneti i stečajno veće, ali tek po neuspešno sprovedenom postupku usvajanja predloženog plana reorganizacije (član 132. stav 11. Zakona o stečajnom postupku). Stoga je za donošenje takve odluke stečajnog veća nužno blagovremeno preduzeti neophodne mere za izradu nacrta plana reorganizacije i sprovođenje postupka glasanja o istom. Samo na taj način zakonito se može prevazići nastala blokada stečajnog postupka zbog neučestvovanja poverilačkih organa u njegovom sprovođenju. To se čini kroz postupak prijavljivanja potraživanja stečajnih poverilaca i poštovanje zakonom propisane procedure njihovog utvrđivanja, odnosno glasanja o predloženom planu reorganizacije od strane stečajnog upravnika.

Postupak prijavljivanja i utvrđivanja potraživanja stečajnih poverilaca predstavlja nužnu procesnu radnju u zakonitom sprovođenju stečaja. Međutim, on se teoretski može okončati i tako da ni jedan od potencijalnih poverilaca ne izvrši prijavljivanje svog potraživanja prema stečajnom dužniku. U tom slučaju stekli bi se zakonom propisani uslovi za obustavu stečajnog postupka (član 4. stav 1. Zakona o stečajnom postupku). Druga mogućnost je naknadno pristajanje poverilaca da podnošenjem prijave uzmu učešće u postupku stečaja. U tom slučaju nastaje i potreba da se započeti postupak stečaja zakonito sprovede. To se može učiniti samo poštovanjem zakonom propisanih rokova za izradu nacrta plana reorganizacije, odnosno sprovođenjem postupka izjašnjavanja o istom. Tako se i neaktivni poverioci dovode u stanje obaveznog odlučivanja o predloženom planu reorganizacije. Oni to mogu učiniti putem neposrednog izjašnjavanja o predloženom planu reorganizacije, odnosno posrednim putem kroz neučestvovanje u postupku izjašnjenja. I u jednom i drugom slučaju stiču se uslovi za proglašenje bankrotstva donošenjem takve odluke od strane stečajnog veća. Zato je blagovremena izrada nacrta plana reorganizacije prioritetna obaveza stečajnog upravnika i u slučaju poverilačkog odbijanja da konstituišu skupštinu poverilaca i učestvuju u njenom radu. Iz tih razloga smatramo da i na strani stečajnog sudije leži obaveza da kroz neposrednu kontrolu rada stečajnog uprvanika istom izda nalog za izradu nacrta plana reorganizacije.

Mogućnost reorganizacije nakon donošenja odluke o bankrotstvu

Saglasno slovu zakona stečajni postupak obuhvata bankrotsvo odnosno reorganizaciju (član 1. stav 2. Zakona o stečajnom postupku). Pod bankrotsvom se podrazumeva namirenje poverilaca prodajom celokupne imovine stečajnog dužnika (član 1. stav 3. Zakona o stečajnom postupku). Za razliku od bankrotstva reorganizacija podrazumeva namirenje poverilaca na način i pod uslovima određenim planom reorganizacije. Ovakvim zakonskim određenjem se ukazuje da je stečaj generični pojam koji obuhvata dva “pod pojma’’, odnosno dva moguća pravca razvoja i razrešenja pokrenutog postupka stečaja. Prvi je bankrotstvo čiji je krajnji ishod po pravilu, rasprodaja imovine stečajnog dužnika i prestanak njegovog pravnog subjektiviteta, osim u slučaju kada se postupak bankrotsva okonča prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica. Drugi je reorganizacija koja vodi ekonomsko-finansijskom oporavku stečajnog dužnika i njegovom opstanku u pravnom prometu.[5] Međutim, kojim će od ovih pravnih puteva krenuti stečaj stvar je i volje i opredeljenja stečajnih poverilaca.

Pravilo je da se postupak stečaja odvija u pravcu reorganizacije stačajnog dužnika. Takav zaključak se izvodi iz činjenice da se odluka o bankrotstvu može doneti samo glasovima poverilaca koji učine verovatnim da njihova potraživanja iznose više od 70% ukupnih potraživanja prema stečajnom dužniku. Ako na prvom poveriličkom ročištu ne dođe do izglasavanja bankrotstva stečajnog dužnika zato što za takvu odluku nisu glasali poverioci sa više od 70% ukupnih potraživanja prema stečajnom dužniku ili zato što se uredno obavešteni poverioci nisu odazvali pozivu da prisustvuju skupštini, stečajni postupak se po sili zakona nastavlja preduzimanjem mera za izradu plana reorganizacije.[6]

Da li će se stečaj nastaviti bankrotstvom ili reorganizacijom odlučuje se na prvom poverilačkom ročištu. Na tom ročištu poveriocima se pruža mogućnost da donesu odluku o započinjanju postupka reorganizacije ili bankrotstva stečajnog dužnika. To se čini po prethodno sprovedenoj raspravi o izveštaju stečajnog upravnika o ekonomsko-finansijskom stanju stečajnog dužnika i njegovoj proceni da li postoje mogućnosti za reorganizaciju istog. Pri tome, izveštaj o ekonomsko-finansijskom stanju stečajnog dužnika može predstavljati validan osnov za opredeljenje daljeg toka stečajnog postupka samo ako sadrži detaljan popis i procenu potencijalne tržišne vrednosti imovine stečajnog dužnika, mogućnjost ostvarenja određenih prihoda i procenjeni iznos troškova stečajnog postupka. Osim toga, ovaj izveštaj mora sadržati i realnu procenu svih poslovnih aktivnosti i mesta stečajnog dužnika na tržištu. Samo na taj način poveriocima se pruža objektivna mogućnost da ocene ekonomsku opravdanost daljeg održavanja dužnika na tržištu. Time se stvara i mogućnost da se u najranijoj fazi stečaja poverioci opredele za bankrotstvo i tako skrate stečajni postupak i umanje troškove vođenja istog.[7] Jasno je da će poverioci na temelju stručno i objektivno sačinjenog izveštaja o ekonomsko-finansijskom stanju stečajnog dužnika steći neposredan uvid u mogućnosti i opravdanost njegovog ekonomskog oporavka. U tom slučaju će i eventualna odluka o bankrotstvu stečajnog dužnika biti opredeljena njegovim stvarnim ekonomskim stanjem.

Međutim, postavlja se pitanje da li se jednom doneta odluka o bankrotstvu može zameniti novom odlukom o preduzimanju mera za izradu plana reorganizacije. Ova nedoumica dobija na značaju u situaciji kada je izveštajem stečajnog upravnika stvorena kriva slika o stvarnom ekonomskom potencijalu stečajnog dužnika i opravdanosti njegovog daljeg održavanja u privrednom životu. Takav izveštaj može predstavljati odraz eventualne nestručnosti ili grubog previda stečajnog upravnika, ali i svesne namere da se lažnom slikom o ekonomskom potencijalu stečajnog dužnika izdejstvuje odluka o njegovom bankrotstvu. U tom slučaju nastaje i sporno pitanje da li se jednom doneta punovažna odluka skupštine poverilaca o bankratstvu stečajnog dužnika može opozvati i dalji tok stečaja usmeriti ka reorganizaciji stečajnog dužnika.

Na prvi pogled bi se moglo zaključiti da je odgovor na ovo pitanje negativan. On predstavlja logičnu posledicu zakonskog naređenja da se na prvom poverilačkom ročištu mora opredeliti dalji tok stečaja. To se čini donošenjem odluke o bankrotstvu ili preduzimanjem mera za izradu plana reorganizacije. Da bi se stečaj nastavio bankratstvom potrebno je da za takvu odluku glasaju poverioci čija ukupna potraživanja iznose više od 70%. Očito je da se za donošenje takve odluke zakonom postavlja izuzetno visok cenzus. To se čini upravo zbog ozbiljnosti pravnih posledica koje ona nosi sa sobom. Reč je o unovčenju celokupne imovine stečajnog dužnika koje vodi prestanku njegovog pravnog subektiviteta i ograničenim mogućnostima namirenja stečajnih poverilaca. Jednom doneta odluka o bankrotstvu vodi neposrednoj prodaji stečajne mase i tako trenutno menja ekonomsko stanje stečajnog dužnika. Na temelju tih činjenica izvodi se i zaključak da se prethodno doneta odluka o bankrotstvu ne može opozvati, odnosno zameniti novom odlukom o reorganizaciji stečajnog dužnika.[8]

Međutim, zagovornici takvog stanovišta ispuštaju iz vida da se stečajni postupak vodi u cilju obezbeđenja najpovoljnijeg vida kolektivnog namirenja stečajnih poverilaca. To se čini u situaciji kada se naplata potraživanja stečajnih poverilaca nije mogla ostvariti redovnim pravnim putem. Iz tog razloga se otvaranjem stečajnog postupka neposredno zadire u ekonomske interese stečajnih poverilaca. Stečaj, po pravilu, obezbeđuje samo delimično namirenje dugovanja stečajnog dužnika. Zato se zakonom i propisuje pravno uređeni postupak sudskog namirenja potraživanja stečajnih poverilaca prema stečajnom dužniku. On se odvija sa ciljem da se u skladu sa odlukama samih poverilaca obezbedi najpovoljniji vid kolektivnog namirenja njihovih potraživanja prema stečajnom dužniku. Time se zaštita imovinskih interesa stečajnih poverilaca iskazuje i kao cilj vođenja stečajnog postupka. Iz tog razloga Zakon o stečajnom postupku je i odredio da odluku o toku stečajnog postupka putem bankrotstva ili reorganizacije donose sami poverioci. Donošenje ove odluke stavljeno je u nadležnost skupštini poverilaca. To je izričito propisano odredbom člana 22. stav 1. tačka 1. Zakona o stečajnom postupku. Njome se određuje da skupština poverilaca donosi odluku da li će se stečajni postupak sprovesti u cilju nastavka rada i reorganizacije stečajnog dužnika ili će stečajni postupak voditi banrkotstvu, prestankom rada stečajnog dužnika prodajom imovine u skladu sa članom 23. stav 5. Ovako zakonsko naređenje upućuje da odluka skupštine ima konstitutivno dejstvo. To dalje znači da se samo voljom-odlukom poverilaca može oprediliti tok i ishod stečajnog postupka. Saglasno tome i odluka stečajnog veća o bankrotstvu stečajnog dužnika ima deklarativni karakter. Njome se samo sudskim putem verifikuje odluka skupštine poverilaca. Dosledno tome voljom stečajnih poverilaca se može i promeniti prethodno doneta odluka o bankrotstvu i odlučiti da se u daljem toku postupka preduzmu mere za izradu plana reorganizacije.

Međutim, doneta odluka o bankrotstvu može se punovažno zameniti odlukom o reorganizaciji stečajnog dužnika samo u slučaju kada za nju glasaju poverioci koji imaju više od 70% ukupnih potraživanja. To je logična posledica zakonom propisanog cenzusa za donošenje odluke o bankrotstvu. Njena punovažnost se uslovljava glasovima poverilaca koji imaju više od 70% ukupnih potraživanja prema stečajnom dužniku. Zato je i promena takve odluke moguća samo pod uslovima da i za njen opoziv glasaju poverioci sa istim ili većim procentom potraživanja od zakonom propisanog cenzusa za donošenje odluke o bankrotstvu. To je ujedno i jedino zakonsko ograničenje koje sprečava eventualnu promenu odluke o bankrotstvu. Osim tog formalno-pravnog razloga koji onemogućava izmenu odluke o bankrotstvu ta mogućnost je ograničena i jednim objektivnim uslovom. To je stanje stečajnog postupka u momentu donošenja odluke o prerastanju bankratstva u postupak reorganizacije. Pod stanjem stečajnog postupka se podrazumeva stepen unovčenosti imovine stečajnog dužnika. Jer, postupak reorganizacije se može sprovesti samo u situaciji kada stečajni dužnik raspolaže sa imovinom neophodnom za revitalizaciju ranijeg ili započinjanje novog proizvodnog procesa. U protivnom, kada je postupak unovčenja imovine stečajnog dužnika sproveden do stepena objektivne nemogućnosti obnove proizvodnog procesa nema ni objektivnih mogućnosti za njegovu reorganizaciju.

Osim toga, svaka promena procenta glasova ispod zakonom propisanog cenzusa za donošenje odluke o bankrotstvu predstavlja pravni osnov za obustavu započetog postupka bankrotstva i nastavka postupka stečaja preduzimanjem mera za izradu plana reorganizacije. Do toga može doći u slučaju kada se odluka o bankrotstvu donese uz učešće glasa poverioca čije je potraživanje osporeno pre njenog izglasavanja.[9] U tom slučaju može se desiti da potraživanje takvog poverioca i u konačnom ishodu bude utvrđeno kao neosnovano. Jasno je da bi odluka doneta uz učešće glasa poverioca neosnovanog potraživanja bila suprotna odredbi člana 23. stav 5. Zakona o stečajnom postupku. To bi čitav postupak započetog bankrotstva učinilo nelegitimnim. Ovo iz razloga što se pravno dejstvo odluke o bankrotstvu donete uz učešće glasa poverioca osporenog potraživanja opredeljuje ishodom parnice za njegovo utvrđenje. To je posledica činjenice da odbijanje takvog tužbenog zahteva vodi i smanjenjenju utvrđenog procenta glasova za odluku o bankrotstvu ispod zakonom propisanog limita. Zbog toga mora prestati i pravno dejstvo prethodno donete odluke o bankrotstvu. To će imati za posledicu obustavu započetog postupka prodaje imovine stečajnog dužnika i preduzimanje mera za izradu plana reorganizacije.[10]

Prema tome, promena odluke o bankrotstvu stečajnog dužnika može se izvršiti ne samo voljom stečajnih poverilaca već i po sili zakona. Takva promena mora uslediti iz razloga što doneta odluka o bankrotstvu može imati legitimitet samo u slučaju kada je izglasana pravno validnim glasovima u procentu propisanom odredbom člana 23. stav 5. Zakona o stečajnom postupku. Sa druge strane, volja poverilaca predstavlja odlučujući faktor za opredeljenje toka i ishoda stečajnog postupka. Zato je, saglasno odredbi člana 23. stav 5. Zakona o stečajnom postupku, odluci poverilaca a ne odluci stečajnog veća dat konstitutivni karakter. Postojanje pravno-validne odluke stečajnih poverilaca predstavlja temeljnu odrednicu svih odluka stečajnog veća i stečajnog sudije o daljem toku i ishodu postupka stečaja. Iz tih razloga Zakon o stečajnom postupku ne sadrži ni odredbu kojom se zabranjuje promena jednom donete pravno-valjane odluke o bankrotstvu. Takvo zakonsko određenje je izraz nastojanja da se u postupku stečaja omogući najpovoljniji vid kolektivnog namirenja svih stečajnih poverilaca. Šta je za poverioce stečajnog dužnika najpovoljniji vid namirenja njihovih potraživanja utvrđuje se voljom samih poverilaca. Zato je po izričitom slovu zakonu i donošenje odluke o bankrotstvu ili reorganizaciji stečajnog dužnika u isključivoj kompetenciji skupštine poverilaca. Iz istih razloga se i jednom iskazana volja o tim pitanjima može naknadno promenti. Šta više, to je neophodno učiniti uvek kada se u docnijem toku postupka utvrdi da je prezentovani izveštaj stečajnog upravnika o ekonomsko finansijskom stanju dužnika poveriocima stvorio krivu sliku o nemogućnosti njegove reorganizacije. U tom slučaju dovodi se u sumnju i sama volja stečajnih poverilaca o daljem toku stečajnog postupka. Stoga se na inicijativu samih poverilaca može pokrenuti postupak preispitivanja prethodno donete odluke o bankrotstvu i izglasati njen opoziv. Međutim, to se pravno-validno može učiniti samo glasovima poverilaca čija potraživanja iznose više od 70% ukupnih potraživanja prema stečajnom dužniku.

Pravna priroda roka za izradu plana reorganizacije

Rok za izradu i podnošenje plana reorganizacije propisan je odredbom člana 130. stav 1. Zakona o stečajnom postupku. On iznosi 90 dana, s tim da se početak njegovog toka računa od pokretanja-otvaranja stečajnog postupka. Na temelju takvog zakonskog naređenja u praksi trgovinskih sudova izraženo je i pravno shvatanje da je rok za podnošenje plana reorganizacije prekluzivnog karaktera. Ovo stanovište ima dalekosežne posledice na tok i ishod stečajnog postupka. To je posebno izraženo u postupcima koji su započeti po ranije važećem Zakonu o privrednom poravnanju, stečaju i likvidaciji, a nastavljeni po Zakonu o stečajnom postupku. Takva pravna situacija je odrađena imperativnom odredbom člana 185. stav 1. i 2. Zakona o stečajnom postupku. Shodno toj zakonskoj odredbi Zakon o stečajnom postupku se primenjuje i na sve započete postupke stečaja po Zakonu o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji u kojima do dana stupanja na snagu novog zakona nije doneta odluka o unovčenju imovine stečajnog dužnika, ili je takva odluka doneta ali do dana početka njegove primene nije prodato više od 50% knjigovodstvene vrednosti imovine stečajnog dužnika. Jasno je da se i u jednom i u drugom slučaju u trenutku stupanja na snagu novog Zakona o stečajnom postupku može desiti da je do tog vremena već protekao rok za izradu plana reorganizacije propisan odredbom člana 130. stav 1. Zakona o stečajnom postupku. Zato bi saglasno stanovštu o prekluzivnosti tog roka u tim slučajevima bila isključena mogućnost reorganizacije stečajnog dužnika. To bi dalje značilo da se u tim situacijama uprkos nespornoj volji poverilaca za nastavljanje stečaja reorganizacijom postupak mora okončati bankrotstvom. Međutim, postupak stečaja se shodno odredbi člana 23. stav 5. Zakona o stečajnom postupku može okončati bankrotstvom samo kada su takvu odluku doneli poverioci sa učinjenim verovatnim potraživanjima u iznosu višem od 70%. Očito je da ovaj zakonski uslov nije ispunjen u situaciji kada stečajni poverioci sa više od 30% ukupnih potraživanja iskažu volju da se započeti postupak stečaja po starom zakonu nastavi reorganizacijom stečajnog dužnika. Osim toga, odluka o bankrotstvu, ili reorganizaciji stečajnog dužnika može se doneti samo od strane zakonom ovlašćenog organa. To je shodno odredbi člana 23. stav 5. Zakona o stečajnom postupku skupština poverilaca. Stoga se ne bi moglo smatrati da je ovaj uslov ispunjen i u situaciji kada je postupak stečaja pokrenut i odluka o unovčenju imovine stečajnog dužnika doneta zbog neizglasavanja prethodno podnetog predloga za prinudno poravnanje. Ovo iz razloga što se predlog za zaključenje prinudnog poravnanja smatra odbijenim ako su za isti glasali poverioci sa manje od 50% ukupnih potraživanja.[11] Očito je da je taj procenat daleko ispod limita propisanog odredbom člana 23. stav 5. Zakona o stečajnom postupku. Stoga je i u tom slučaju skupština poverilaca ovlašćena da ranije donetu odluku o unovčenju imovine stečajnog dužnika zameni odlukom o njegovoj reorganizaciji.

Međutim, takva mogućnost bi se, shodno navedenom stanovištu, mogla realizovati samo ako od otvaranja stečajnog postupka do donošenja odluke o reorganizaciji nije protekao rok iz člana 130. stav 1. Zakona o stečajnom postupku. Šta više, dosledna primena tog stanovišta bi značila da i u slučaju kada taj rok nije protekao plan reorganizacije se mora izraditi i podneti stečajnom sudiji do isteka poslednjeg dana njegovog trajanja. Otuda bi zbog kratkoće preostalog vremena navedenog roka i u tom slučaju faktički otpala mogućnost reorganizacije stečajnog dužnika.

Mišljenja smo da navedeno pravno shvatanje nema pravnog utemeljenja. Na to upućuje kako jezičko tako i ciljno tumačenje odredbe člana 130. Zakona o stečajnom postupku. Naime, stavom 2. člana 130. propisano je da se rok iz stava 1. (rok od 90 dana) može produžiti odlukom stečajnog sudije najviše za još 30 dana. Osim toga, istom odredbom se konstituiše i pravo odbora poverilaca da i po isteku naknadno određenog roka odlukom stečajnog sudije produže konačni rok za podnošenje plana reorganizacije. Istina, to se može učiniti samo jednoglasnom odlukom svih članova odbora poverilaca. Međutim, zakon ne propisuje do kog vremena se u tom slučaju može produžiti osnovni i naknadno određeni rok za podnošenje plana reorganizacije. U svakom slučaju takva mogućnost jasno ukazuje da se zakonom određeno vreme za podnošenje plana reorganizacije ne može okarakterisati kao prekluzivan rok. Naprotiv, zakonsko ustanovljenje mogućnosti produženja tog roka bez ograničenja njegovog trajanja u slučaju jednoglasne odluke odbora poverilaca jasno ukazuje da se ne radi o prekluzivnom već o instruktivnom roku. Takvo određenje ovog roka je u saglasnosti sa osnovnim ciljem stečajnog postupka. On se opredeljuje kroz zakonsko uređenje najpovoljnijeg vida kolektivnog namirenja stečajnih poverilaca određenog njihovom voljom. Zato se odredbom člana 130. stav 2. Zakona o stečajnom postupku bez ograničenja dopušta produžetak roka za izradu i podnošenje plana reorganizacije voljom poverilaca. Istina, donošenje takve odluke se stavlja u nadležnost odbora poverilaca, što bi moglo voditi zaključku da takva odluka ne izražava pravu volju i svih ostalih poverilaca. Međutim, mora se imati u vidu da odbor poverilaca bira skupština poverilaca i da skupštinu poverilaca čine svi stečajni poverioci (član 22. stav 2. i 5. Zakona o stečajnom postupku). Iz tog razloga u slučaju nepodudarnosti volje članova odbora poverilaca sa voljom ostalih poverilaca njima stoji na raspolaganju mogućnost opoziva ranije izabranih članova odobra, a time i ukidanja njihove saglasnosti o produženju roka za izradu plana reorganizacije. Na kraju, ali ne i po važnosti, treba istaći da bi prihvatanje stanovišta o prekluzivnosti roka za podnošenje plana reorganizacije značilo ne samo kršenje volje stečajnih poverilaca već i nemogućnost primene novog Zakona u započetim postupcima stečaja po ranije važećem Zakonu o prinudnom poravnanju stečaju i likvidaciji. Jer, prekluzivnost roka za izradu plana reorganizacije imperativno vodi bankrotstvu stečajnog dužnika. Ono nastupa uprkos činjenici da takvu odluku nisu doneli poverioci čija potraživanja iznose više od 70% ukupnih potraživanja prema stečajnom dužniku. Jasno je da bi takva mogućnost predstavljala ne samo grubo kršenje odredbe člana 23. stav 5. Zakona o stečajnom postupku, već i onemogućavanje zakonom ustanovljenog cilja da se postupak stečaja vodi i okonča isključivo u skladu sa iskazanom voljom stečajnih poverilaca.

ZakljuČak

Dosledno iznetim argumentima može se zaključiti da se sporna pitanja, koja su predmet ovog referata, mogu razrešiti prihvatanjem sledećih pravnih shvatanja:

1)       Stečajni sudija je ovlašćen da nastalu blokadu u postupku stečaja zbog neučestovanja poverilačkih organa otkloni izdavanjem naloga stečajnom upravniku da preduzme mere u cilju blagovremene izrade i podnošenja plana reorganizacije.

2)       Doneta odluka o bankrotstvu stečajnog dužnika može se opozvati voljom poverilaca uz uslov da za njen opoziv glasaju poverioci čija potraživanja iznose više od 70% ukupnih potraživanja prema stečajnom dužniku.

3)       Rok za izradu plana reorganizacije je instruktivnog karaktera. Zato se saglasno volji poverilaca iskazanoj jednoglasnom odlukom članova odbora poverilaca može produžiti zakonom propisano vreme za izradu plana reorganizacije. To se može učiniti i u slučaju proteka zakonom propisanog vremenskog trajanja tog roka pre datuma početka primene novog Zakona o stečajnom postupku u postupcima stečaja pokrenutim po ranije važećem Zakonu o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji.