ULOGA I ZNAČAJ SUDSKE PRAKSE U NAŠEM PRAVU

Mr Sretko Janković

Uvod

Dugi niz godina među pravnim stručnjacima vode se rasprave o tome da li je sudska praksa izvor prava ili ne. Međutim, bez obzira da li zastupaju mišljenje da sudska praksa ne može biti izvor prava, ili pak, smatraju da sudskoj praksi treba priznati svojstvo izvora prava, svi se slažu u tome da sudska praksa danas ima veliki značaj.

Polazeći od principa podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, obično se kaže da sud primenjuje postojeće pravo, ali treba istaći da je davno napušteno shvatanje da sudije treba da budu “ništa drugo nego usta koja izgovaraju reči zakona”. Ovo zbog toga što primena pravnih normi u praksi nije mehanički čin, već u primeni prava do punog izražaja dolazi stvaralačka i kreativna uloga sudija.

Uloga i značaj sudske prakse nije ista u svim granama prava, ali brojni primeri pokazuju da je delatnošću sudske prakse došlo do konkretizacije određenih apstraktnih pojmova iz pravnih normi, a i značajan broj pravnih instituta, u raznim pravnim oblastima, stvoren je zahvaljujući sudskoj praksi.

U našoj zemlji preovladava shvatanje da sudska praksa nije formalni izvor prava, ali niko od pravnih stručnjaka ne osporava značaj sudske prakse, naročito prakse vrhovnih sudova. Na značaj sudske prakse ukazuju i odredbe Zakona o sudovima, u kojima je regulisan način usvajanja načelnih pravnih stavova i mišljenja, obaveznost takvih stavova i mišljenja za veća vrhovnog suda, delokrug rada “odeljenja sudske prakse”, način evidencije i publikovanja sudske prakse, i dr.

Sudska praksa određenih međunarodnih sudova sve više vrši uticaj i na naše pravo, pa je nužno ukazati na ulogu, značaj i domašaj pojedinih sudskih odluka tih sudova u našem pravu.

Pojam sudske prakse

Kada se govori o sudskoj praksi, u pravnoj literaturi se govori o širem i užem značenju ovog pojma. Sudska praksa u širem smislu je “ukupan arsenal odluka, stavova, mišljenja i shvatanja sudova, bez obzira na vrstu i stepen suda, kao i usklađenost, kvalitet i kreativnost njihovih iskaza”1. U užem smislu, sudsku praksu “čine odluke, stavovi, mišljenja i shvatanja sudova kojima se obezbeđuje jedinstvena primena propisa, odnosno to je praksa jednakog rešavanja istih slučajeva, odnosno jednaka primena propisa na istovetne životne događaje”2. Ovom pojmu pravni pisci daju različito značenje, ali, kako ističe B. Košutić3, svi se slažu da je “sudska praksa donošenje istovetnih presuda za istovetna pravna pitanja”, a iz mnoštva presuda se “izvlači opšti pravni princip na osnovu koga su ti pravni slučajevi rešeni i na osnovu koga će i ubuduće biti rešavani”.

“Sudsku praksu čine: pravnosnažne sudske odluke, pravna shvatanja, načelni pravni stavovi i načelna pravna mišljenja. Izvestan značaj imaju zaključci sa savetovanja sudova i uputstva o ujednačavanju sudske prakse”.4

Značaj sudske prakse uopšte

Za razliku od anglosaksonskog prava, gde je sudska praksa izvor prava, i gde se sudska presuda, kojom se rešava konkretan slučaj (i koja je doneta bilo na osnovu običaja, ili zakona ili sasvim samostalno od suda) smatra obaveznom za sve buduće takve slučajeve (naročito ako je presudu doneo najviši sud), evropsko kontinentalno pravo je prihvatilo maksime iz rimskog prava: “res iudicata ius facit inter partes” i “res iudicata pro veritate habetur”, odnosno da presuda doneta za konkretni slučaj obavezuje samo stranke u sporu. Dakle, u evropskom kontinentalnom pravu ni presude najviših sudova formalno ne obavezuju niže sudove, ali u suštini one imaju jak uticaj na niže sudove, slično kao što ga imaju precedenti u anglosaksonskom pravu. Sudska praksa naročito dolazi do izražaja u slučajevima gde su pravne norme većeg stepena opštosti i apstraktnosti, pa tu stvaralačka i kreativna uloga sudova dolazi do punog izražaja. Preko sudske prakse zakonodavac ima mogućnost mikroeksperimentisanja, jer ako “ne regulira odnose koji još nisu sazreli za regulisanje, pa ne želi još nezrelu situaciju propisima usmjeravati u nekom pravcu, onda sudska praksa daje mogućnost da se kroz konkretne slučajeve koje sudovi rješavaju nađu solucije i distinkcije. Zakonodavac će zatim moći sudsku praksu prihvatiti ili se od nje distancirati drukčijim solucijama”5.

Uloga sudske prakse dolazi do izražaja i zbog toga što sud ne može odbiti da rešava spor “pod izgovorom da ne postoji opšta norma ili da je suviše apstraktna i neodređena”6. Osim toga, hijerarhijski oblik organizacije sudova u zemljama evropskog kontinentalnog prava, a posebno nadležnost i odnos između sudova, dovode do toga da su viši sudovi uvek u poziciji da ukidaju odluke nižih sudova, što ima za posledicu da se stavovi zauzeti u odlukama viših sudova prihvataju od strane nižih sudova, iako oni formalno ne obavezuju niže sudove.

Značaj sudske prakse u našem pravu

S obzirom da naš pravni sistem pripada evropskom kontinentalnom pravu, sudska praksa i u našoj zemlji nije formalni izvor prava. Međutim, neki naši pravni stručnjaci smatraju da se sudska praksa može smatrati izvorom prava (npr. A. Gams, B. Košutić, i dr.). Bez obzira što nije formalni izvor prava, značaj sudske prakse i u našem pravu je veliki. Ovo zbog toga što se u našem pravu propisi često menjaju, a s druge strane, propisima nije uvek moguće regulisati sve životne situacije, jer je život mnogo dinamičniji od pravnih normi. S obzirom da u našem pravu često srećemo apstraktne i neprecizne pravne norme, otuda sudovima pripada značajna uloga u utvrđivanju pravog smisla pravne norme.

Značaj sudske prakse nije isti u svim granama prava, a uloga sudova posebno je značajna kod popunjavanja tzv. pravnih praznina. Do nastanka pravnih praznina dolazi zbog toga što zakonodavac ne može predvideti i regulisati sve moguće situacije koje mogu nastati u životu. S obzirom da sud ne može odbiti da raspravlja o sporu koji je pred njega iznet, takoreći je prinuđen da rešavanjem konkretnih slučajeva popunjava pravne praznine. U našem pravu postoji dosta primera gde su sudovi svojim odlukama popunjavali te praznine, a Z. Ivošević7 navodi neke od tih primera iz prakse Vrhovnog suda Srbije. Popunjavanje pravnih praznina, kako ističe S. Perović, može se vršiti i primenom prirodnog prava, tako što ističe: “Nijedan sistem pozitivnog prava nije do kraja savršen, pravedan i postojan. Kada takav sistem ostavi neregulisane odnose, a sudija treba da reši upravo jedan takav odnos, onda će se sudija i dalje držati zakona, tražeći mogućnost primene analogije (suđenje po sličnosti) ili drugog načina na koji zakon eventualno upućuje (npr. zakoniti običaj). U slučaju kada takva primena pozitivnog prava nije moguća (nema elemenata za primenu analogije), tada sud neposredno primenjuje pravila prirodnog prava koje je pravedno po sebi”8. Pod pravičnim suđenjem obično se razume “... prilagođavanje pravnih pravila osobenim okolnostima svakoga slučaja i ublažavanje rigoroznosti pojedinih zakonskih odredaba čija bi doslovna primena mogla odvesti nepravdi”9.

Kako i u našem pravu postoji dosta apstraktnih i neodređenih pojmova, te tzv. pravnih standarda, to je veoma značajna uloga sudova u tumačenju značenja tih pojmova. Tako, npr. pojmovi: pravičnost, javni poredak, dobri običaji, javni moral, savesno ponašanje i poslovanje, javni red i mir, zloupotreba prava, poštenje, namera, povreda časti, neoprezna vožnja, uzročnost, nužna odbrana, i dr., dobijaju svoje puno i precizno značenje tek u sudskim odlukama.

Sudska praksa dolazi do izražaja i u slučaju tzv. neupotrebljivih propisa (propisa sa greškom, propisa bez smisla i propisa suprotnih Ustavu ili zakonu)10. Kao primer propisa bez smisla Z. Ivošević11 navodi odredbu člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, čija je primena u uslovima hiperinflacije bila potpuno besmislena, pa su sudovi “žrtvovali propis koji je izgubio smisao - u korist razuma”, a to je uticalo na zakonodavca da tu zakonsku odredbu promeni. I drugi autori12 ističu primere iz oblasti građanskog prava, gde je sudska praksa uticala da dođe do izmene određenih propisa.

Već je istaknuto da stavovi viših sudova nisu obavezni za niže sudove, ali ih oni u većini slučajeva uvažavaju, prvenstveno zbog argumenata koji su u njima izneti. Dakle, “...to nije stvar obaveznosti, već: prihvatanja ili neprihvatanja iznetih argumenata, svesti o izgledima za izmenu vladajućeg stava, linije manjeg otpora, sposobnosti da se nađu uverljivi argumenti, interesa da se izbegne pad, očuva ili poboljša rejting uspešnosti suđenja, ili kakvog drugog racionalnog razloga”13. Po pravilu, sudovi se uglavnom pridržavaju ustaljene sudske prakse, jer je kolebljivost sudske prakse njen najveći nedostatak. Međutim, kada u određenim pravnim odnosima nastupe značajne promene, nužno dolazi i do napuštanja određene sudske prakse. Retke su sudije koje u svojim presudama, snagom argumentacije i drugačijim tumačenjem pravnih normi, pokušavaju da promene važeću sudsku praksu.

Kad se govori o značaju sudske prakse u našem pravu, posebno treba istaći načelne pravne stavove i načelna pravna mišljenja vrhovnih sudova, koji su obavezni za sva veća ili odeljenja tih sudova, ali ne i za niže sudove. Međutim, niži sudovi, zbog hijerarhijskog položaja vrhovnih sudova, ovlašćenja koja oni imaju u postupku po pravnim lekovima i dr., u svojoj praksi uglavnom prihvataju ovakve stavove i mišljenja kao da su obavezni. Vrhovni sudovi daju načelno pravno mišljenje “... kad treba obezbediti jedinstvo u primeni prava. Do uviđanja te potrebe vrhovni sud može doći praćenjem sudske prakse, što predstavlja njegov neposredni zadatak”14.

Odluke ustavnog suda, iako se donose povodom konkretnog slučaja, imaju određeni autoritet i uticaj na druge slučajeve, jer ako se odlukom neki propis proglasi neustavnim, on se ne može u nekim drugim slučajevima smatrati ustavnim.

Krivično pravo i sudska praksa

Sudska praksa nije izvor krivičnog i krivično-procesnog prava, pre svega, zbog načela zakonitosti krivičnog dela i kazne, dok je krivični postupak detaljno regulisan zakonom. Međutim, i u krivičnom pravu sudska praksa je značajna, s obzirom da sud u praksi primenjuje norme sa apstraktnim pojmovima, tumači i primenjuje mnoge blanketne norme i sl. Na značaj sudske prakse u krivičnom pravu ukazuju i mnogi pravni teoretičari. Tako, npr. Z. Stojanović15 ističe sudska praksa: “... u jednom širem suštinskom smislu ima veliki značaj za krivično pravo”. Osim toga, ovaj autor ističe da “... krivični zakon ne može u toj meri biti savršen da sudskoj praksi ne ostavlja određeni prostor koji donekle znači i stvaranje prava, iako se ona formalno posmatrajući kreće u granicama tumačenja”. Većina teoretičara krivičnog procesnog prava, takođe smatra da sudska praksa nije izvor krivičnog procesnog prava, ali mnogi ukazuju na značaj sudske prakse vrhovnih sudova. Iako načelno stavovi najviših sudova nisu obavezni za niže sudove, postoje određene situacije kada su takvi stavovi obavezni. Tako npr. na sednici krivičnog odeljenja Vrhovnog suda Srbije utvrđuju se novčani iznosi kod neodređenih vrednosti, koje predstavljaju obeležja krivičnih dela iz Krivičnog zakona Republike Srbije (“znatna šteta”, “veća vrednost”, “šteta velikih razmera”, itd.), a niži sudovi su dužni da se u praksi pridržavaju ovakvih stavova, jer se njihovom primenom obezbeđuje jedinstvena praksa.

U krivičnom pravu su retki slučajevi da sudska praksa “zamenjuje” zakonske odredbe, ali jedan takav primer nalazimo u našem pravu. Naime, krivični zakoni nisu imali odredaba o produženom krivičnom delu, ali sudovi duži niz godina primenjuju institut produženog krivičnog dela, a sudska praksa je izgradila kriterijume za primenu ovog instituta, odnosno iskristalisano je koji uslovi moraju biti ispunjeni da bi se primenio ovaj institut. Novi Krivični zakonik Republike Crne Gore je odredbom člana 49. regulisao ovaj institut, a sasvim je sigurno da će i novi Krivični zakonik Republike Srbije, takođe, regulisati produženo krivično delo.

Praćenje, evidentiranje i objavljivanje sudske prakse

Obaveza je sudova, a prvenstveno najviših, da prate i proučavaju probleme sudske prakse, a sve s ciljem obezbeđenja jedinstvene primene propisa. Sudske odluke od značaja za rad sudova objavljuju se u posebnim zbirkama vrhovnih sudova, odnosno u biltenima tih sudova, ali i u biltenima nižih sudova i mnogim stručnim časopisima.

Uvidom u sudsku praksu koja se objavljuje u stručnim časopisima, može se uočiti da se objavljuje veliki broj sudskih odluka donetih od opštinskih do vrhovnih sudova. Među objavljenim odlukama, kada su u pitanju one iz oblasti krivičnog prava, sreću se i takve u kojima se samo parafrazira zakonski tekst i koje ne zaslužuju da budu objavljene. Tako npr. u stručnom časopisu je objavljena sledeća odluka:

“Jednom data izjava o odricanju od prava na žalbu kasnije se ne može opozvati”16.

Odluka je objavljena pod naslovom “Odricanje od prava na žalbu”, sa pozivanjem na odredbu člana 443. stav 5. ZKP, a odredba člana 361. stav 3, tada važećeg ZKP, glasi: “Odricanje i odustajanje od žalbe ne može se opozvati”.

U stručnom časopisu je objavljena sledeća odluka:

“Maloletnik se poziva na sednicu drugostepenog veća koja odlučuje po žalbi na rešenje veća za maloletnike prvog stepena, samo ako bi njegovo prisustvo, po oceni predsednika drugostepenog veća, na toj sednici bilo od koristi”17.

Odluka je objavljena po naslovom “Pravni lekovi”, a odredba člana 487. stav 4, tada važećeg ZKP, glasi: “Na sednicu drugostepenog veća (član 371) pozvaće se maloletnik samo ako predsednik veća ili veće nađe da bi njegovo prisustvo bio korisno”.

Razvoj modernih tehnologija i sve veće korišćenje računara u oblasti prava, daju nove mogućnosti za praćenje i proučavanje sudske prakse. Tako su pojedine izdavačke kuće uradile posebne programe sudske prakse, koji sadrže dosta velike baze sudskih odluka iz raznih pravnih oblasti. Ovakvi programi omogućavaju lako pronalaženje i evidentiranje sudske prakse, a veoma je jednostavno ostvariti uvid u veći broj sudskih odluka, koje se lako mogu sačuvati i eventualno ponovo koristiti. “Odluke se mogu pregledati po ključnim pojmovima na koje se odnose, vremenu donošenja, propisima koji su primenjeni, sudskoj instanci koja ih je donela, ili različitim drugim elementima povezivanja ili kombinacijom više tih elemenata”18. Na ovaj način sudijama, tužiocima, advokatima, i dr. olakšano je praćenje i proučavanje sudske prakse.

Propisi koji se odnose na sudsku praksu

Pojedini pravni propisi, a pre svega zakoni o sudovima, sadrže odredbe koje se odnose na sudsku praksu.

Tako, u Zakonu o uređenju sudova Republike Srbije (“Službeni glasnik Republike Srbije” broj 63/01, 42/02, 27/03) odredbe člana 25. stav 2, 28, 35. i 39-42, odnose se na sudsku praksu.

Zakon o sudovima Republike Crne Gore (“Službeni list Republike Crne Gore” broj 5/02), takođe sadrži nekoliko odredaba koje se odnose na sudsku praksu, a to su odredbe člana 27, 28, 30. i 100. stav 4.

Zakon o Sudu Srbije i Crne Gore (“Službeni list Srbije i Crne Gore” broj 26/03) u odredbi člana 40. propisuje da stručnu službu Suda, pored ostalih, čine i “saradnici za praćenje sudske prakse”.

Značaj sudske prakse međunarodnih sudova

Odredba člana 16. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora propisuje da “ratifikovani međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava imaju primat nad pravom Srbije i Crne Gore i pravom država članica”. S obzirom da je jedan deo opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava nastao kroz praksu međunarodnih sudova, to ukazuje i na značaj sudske prakse tih sudova i u našem pravu. Tako npr. sudska praksa Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju doći će do izražaja i u praksi naših sudova, odnosno Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu za suđenje za ratne zločine, u predmetima koje će taj sud ustupiti našem pravosuđu.

Na značaj sudske prakse međunarodnih sudova u odnosu na naše pravo ukazuje i odredba člana 428. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, kojom je propisano da se zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude podnosi “u roku od mesec dana od dana kada je okrivljeni primio pravnosnažnu presudu domaćeg ili odluku međunarodnog suda kojom je utvrđena povreda njegovog prava ili osnovne slobode u krivičnom postupku pred domaćim sudom”.

Ovde posebno želimo istaći značaj sudske prakse Evropskog suda za zaštitu ljudskih prava (u daljem tekstu: Evropskog suda), koja ima raznovrsna dejstva u odnosu na nacionalna zakonodavstva i sudsku praksu nacionalnih sudova. Dakle, iako je nadležnost ovog suda “tumačenje i primenjivanje” Evropske konvencije o ljudskim pravima, kroz praksu suda se stvaraju nova pravila i standardi. Značajno je istaći da, ukoliko država ne poštuje odluku Evropskog suda, time krši odgovarajuće odredbe Evropske konvencije o ljudskim pravima, pa je mogućno ponovno pokretanje postupka, i dr., a krajnja posledica može biti negativan izveštaj Komiteta ministara i eventualno uvođenje sankcija prema državi od strane Saveta Evrope.

Presude Evropskog suda mogu imati više različitih dejstava19, kao što je naknada štete, obaveza povraćaja u pređašnje stanje i otklanjanje protivpravnosti, što se najčešće realizuje kroz ponavljanje postupka ili izmenu propisa u nacionalnom zakonodavstvu. U nekim slučajevima presude mogu poslužiti kao sredstvo tumačenja Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, i dr.

Odluke suda o naknadi štete su najbrojnije u praksi suda, a državi se obično određuje rok od tri meseca da isplati naknadu štete. U više od 3.000 presuda države su savesno izvršile presudu Evropskog suda, a samo u jednom slučaju Turska je otvoreno odbila da izvrši presudu u pogledu naknade štete.

Imajući u vidu presude Evropskog suda, veći broj zemalja dozvoljava ponavljanje postupka na osnovu tih presuda ili vrše određene promene propisa u nacionalnom zakonodavstvu. “Sudovi Danske prihvataju zahtev za ponavljanje krivičnog postupka na osnovu odgovarajuće odluke Evropskog suda, smatrajući odluku “novim podatkom koji bi, da je bio poznat tokom postupka, doveo do oslobađajuće presude ili do umanjenja kazne”, čime je tumačenje dejstva odluke prilagodio opštim osnovima za ponavljanje krivičnog postupka predviđenim u članu 977. Zakona o krivičnom postupku”20. Neke zemlje su donele posebne propise na osnovu kojih dozvoljavaju ponavljanje postupka na osnovu odluke međunarodnog suda, odnosno suprotne odluke Evropskog suda. Česti su slučajevi da su pojedine države, na osnovu odluke Evropskog suda, menjale određene propise u nacionalnom pravu. Tako je npr. Danska izmenila propise o određivanju pritvora pre početka suđenja, Francuska je izmenila propise o prisluškivanju, Turska je izmenila propise o trajanju policijskog pritvora, itd.21.

Brojni su primeri gde su odluke Evropskog suda korištene kao sredstvo tumačenja Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i nacionalnog prava. Tako S. Đajić22 navodi primer Norveške, čiji je sud, u postupku za naknadu štete zbog klevete, usvojio tumačenje člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, koje je dao Evropski sud u slučaju Lingens v. Austria, te primer Švedske, čiji je sud pravni standard “lišenje slobode” tumačio prema stavu odluke Guzzardi v. Italy, i “podvukao obavezu nacionalnih sudova da poštuju jurisprudenciju Evropskog suda”, itd.

Zaključak

Bez obzira što u našem pravu ne predstavlja izvor prava, značaj sudske prakse danas se ne može osporavati, jer je ona jedan od važnih činilaca u kome pravo dolazi do izražaja. S obzirom da je zakonodavni postupak spor i složen, a život mnogo dinamičniji od propisa, sudska praksa se nužno pojavljuje kao korektor pravnih normi.

Nesporno je da je uloga suda da tumači i primenjuje pravne propise, ali se ta uloga ne može svesti na mehaničko primenjivanje pravnih normi, jer nepotpune i neprecizne odredbe zakona, mnoštvo nedovoljno određenih pojmova i pravnih standarda u njima, zahtevaju kreativnu i stvaralačku ulogu sudija. Uostalom, u primeni propisa sudovi često dodaju nešto novo, iako se to podvodi pod tumačenje. Kao što smo mogli videti, mnogi pravni instituti nastali su kao rezultat sudske prakse.

Obaveza je sudova da prate i proučavaju sudsku praksu, a vrhovni sudovi imaju zadatak da vrše ujednačavanje sudske prakse u primeni propisa. Načelni pravi stavovi i načelna pravna mišljenja koja zauzimaju vrhovni sudovi, iako formalno nisu obavezni za niže sudove, vrše veliki uticaj na praksu tih sudova, pre svega, svojom argumentacijom o pojedinim pravnim pitanjima.

Pri objavljivanju sudske prakse, u zbirkama i biltenima koje izdaju sudovi, kao i u stručnim časopisima, treba voditi računa da se objavljuju samo one odluke u kojima je izražena stvaralačka i kreativna uloga sudija, odnosno da se izbegava objavljivanje onih odluka u kojima se samo parafrazira zakonski tekst ili je obrazloženje odluke površno i neadekvatno.

S obzirom da je naša zemlja primljena u Savet Evrope, a u toku je uključivanje i u ostale evropske integracije, sudovi moraju pratiti, proučavati i primenjivati praksu međunarodnih sudova, a pre svega, sudsku praksu Evropskog suda za zaštitu ljudskih prava, jer bez poznavanja te prakse nekada nije moguće razumeti ni pojedine međunarodne propise. Ovo zbog toga što ovaj sud u svojim odlukama utvrđuje određena pravila i standarde (npr. šta se smatra suđenjem u razumnom roku, šta se smatra lišenjem slobode, i dr.), a pojedine odluke zahtevaju i određene promene domaćih propisa. U protivnom, sudovi mogu doći u poziciju da krše određene međunarodne propise, a pre svega one o zaštiti ljudskih prava, pa država može, u slučaju pokretanja postupka pred Evropskim sudom, da bude obavezana da plaća ne male iznose za naknadu štete pojedincima čija su ljudska prava povređena.

__________________________________

1 O. Stanković: Enciklopedija imovinskog prava i prava udruženog rada, treći tom, str. 226

2 Ibid.

3 B. Košutić: Sudska praksa kao izvor prava, “Strani pravni život” broj 84/74

4 Z. Ivošević: Sudska praksa pravednog suđenja u sistemu podele vlasti, “Pravni život” broj 12/95

5 A. Goldštajn: Sudska praksa kao izvor prava, “Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu”, broj 1/87

6 B. Košutić: Sudska presuda kao izvor prava, op. cit., str. 32

7 Z. Ivošević: Sudska praksa pravednog suđenja u sistemu podele vlasti, op. cit.

8 S. Perović: Neprolaznost heksagona prirodnog prava, “Pravni život” broj 9/01

9 A. Lazarević: Teorija tumačenja zakona i sudska praksa, “Arhiv za pravne i društvene nauke”, broj 4/34

10  Videti detaljnije: Z. Ivošević: Sudska praksa pravednog suđenja u sistemu podele vlasti, op. cit.

11 Z. Ivošević: op. cit.

12 M. Grubić i M. Subić: Sudska praksa - moćni korektor “svemoćne” zakonske norme, “Pravni život” broj 10/98

13 Z. Ivošević: op. cit.

14 B. Košutić: Načelno pravno mišljenje najvišeg suda kao izvor prava, Zbornik za teoriju prava (Sveska I), Beograd, 1978. god., str. 87

15 Z. Stojanović: Krivično pravo (Opšti deo), “Službeni glasnik”, Beograd, 2000. god., str. 57

16 Rešenje Okružnog suda u Beogradu Kž. 2319/00 od 29. decembra 2000. god. i rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu K. 250/00 od 4. decembra 2000. godine

17 Rešenje Okružnog suda u Valjevu, Km. 4/01 od 21. januara 2002. godine i rešenje Vrhovnog suda Srbije Kžm. 12/02 od 7. maja 2002. godine

18 M. Jovanović: Računar u sudskoj praksi, “Pravni život”, broj 9/97

19 Videti detaljnije: S. Đajić: Dejstvo odluka Evropskog suda za zaštitu ljudskih prava u nacionalnim pravnim sistemima, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, XXXVII, broj 1-2, 2003. god.

20, 21, 22 Ibid.