OBAVEZNO ADVOKATSKO ZASTUPANJE U POSTUPKU PO REVIZIJI
I ZAHTEVU ZA ZAŠTITU ZAKONITOSTI*

Prof. dr Gordana Stanković,
Pravni fakultet - Niš

1. Zakon o parničnom postupku Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 125/04), doneo je nova rešenja u pogledu postulacione sposobnosti stranaka u postupku po vanrednim pravnim lekovima. Prema odredbama ZPP, u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti sve stranke treba da zastupaju advokati, kao kvalifikovani zastupnici. Pored toga, obavezno advokatsko zastupanje predviđeno je i u postupku po žalbi sa alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje (direktnoj reviziji) za stranke koje su fizička lica.

Nova zakonska rešenja pokazuju da je zakonodavac, s jedne strane, odstupio od principa slobodnog advokatskog zastupanja samo u domenu postupka po vanrednim pravnim lekovima pošto je predvideo da određene vanredne pravne lekove mogu da preduzmu advokati, kao posebno kvalifikovani punomoćnici stranaka. S druge strane, strankama koje su nezadovoljne odlukom parničnog suda i koje, kao žalioci, imaju nameru da izjave ove pravne lekove i provociraju kontrolu zakonitosti pobijane odluke pred najvišom sudskom instancom u državi, uskraćena je mogućnost da same, lično i neposredno, preduzmu ove stranačke parnične radnje.

Ograničenje postulacione sposobnosti u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti u odredbi člana 84. stav 2. ZPP i uvođenje obaveznog advokatskog zastupanja bilo je motivisano posebnim pravno-političkim i pravno-tehničkim razlozima.

Jedan od razloga bilo je nastojanje zakonodavca da parničarima omogući kvalifikovano i kvalitetno zastupanje pred najvišom sudskom instancom radi optimalnog i efektivnog ostvarivanja njihovih interesa i njihovog prava na pravnu zaštitu. Uvođenjem obaveznog advokatskog zastupanja, sve stranke su izjednačene u pravu da budu stručno zastupane i eliminisana je mogućnost zastupanja od strane nekvalifikovanih punomoćnika, te su i na taj način zaštićeni njihovi interesi.

Advokati, kao profesionalni zastupnici, vršenjem svoje funkcije, omogućavaju da se kvalitetno ostvari kontrola zakonitosti u postupku pred najvišom sudskom instancom u čijem su fokusu isključivo pravna pitanja. Osim toga, advokat može da pomogne stranci koja je nezadovoljna sudskom odlukom da shvati da praktično nema mesta izjavljivanju vanrednog pravnog leka jer nisu ispunjeni zakonski uslovi, da svojim savetom spreči da ona donese neracionalnu odluku i da na taj način izbegne nepotrebne troškove eventualnog pokretanja postupka po ovim vanrednim pravnim lekovima.

Drugi razlog koji je motivisao zakonodavca bio je zaštita javnog interesa - nastojanje da se omogući što kvalitetnije rešavanje spora u postupku kontrole zakonitosti, pružanje zakonite pravne zaštite u cilju zaštite pravnog poretka i obezbeđivanje pomoći sudu u ostvarivanju principa suđenja u razumnom roku. Stručno zastupanje koje vrše profesionalni zastupnici treba da obezbedi, pored boljeg kvaliteta pravne zaštite, realizaciju interesa samog sudskog sistema na planu ubrzanja postupka i ažurnost i rasterećivanje najviše sudske instance velikog broja neosnovano izjavljenih pravnih lekova.1 Uvođenjem obaveznog advokatskog zastupanja, istovremeno je eliminisana mogućnost zastupanja od strane nadripisara.

2. Ovakvo zakonsko rešenje izazvalo je različite reakcije u pravničkoj javnosti. Postavilo se, pre svega, pitanje da li je trebalo ograničiti postulacionu sposobnost stranaka u postupku po ovim vanrednim pravnim lekovima, s obzirom da je princip slobodnog advokatskog zastupanja, i prema novom ZPP, osnovni princip u pogledu zastupanja. Pored toga, postavilo se i pitanje da li je na ovaj način ograničeno pravo stranke na slobodan izbor zastupnika, kao i da li su na taj način diskriminisani diplomirani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom koji su u radnom odnosu kod stranaka koje su privredni subjekti - privredna društva ili preduzetnici.

U stručnim diskusijama koje su vođene neposredno posle donošenja ZPP, iznošeni su različiti stavovi u pogledu zastupanja uopšte. Nekadašnji argumenti da obavezno ili prinudno advokatsko zastupanje stranaka u parničnom postupku, koje je bilo karakteristično za parničnu proceduru Kraljevine Jugoslavije, predstavlja izraz faktičke procesne nejednakosti stranaka jer favorizuje ekonomski jaču stranku kojoj finansijska situacija omogućava da plati angažovanje advokata, zamenili su prigovori da je došlo do diskriminacije između zastupnika koji imaju iste kvalifikacije i da su privredni subjekti diskriminisani u odnosu na stranke koje su fizička lica jer ne mogu da ih zastupaju njihovi zaposleni i da, i pored toga što zapošljavaju diplomirane pravnike sa položenim pravosudnim ispitom, treba da angažuju advokate i izlažu se, zbog advokatskog honorara, novim i uvećanim troškovima. U primedbama na nova zakonska rešenja isticano je da su diplomirani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom, koji su u radnom odnosu kod privrednih subjekata, diskriminisani u odnosu na advokate, iako imaju iste kvalifikacije, jer oni ne mogu da zastupaju svoje poslodavce - pravna lica kod kojih su u radnom odnosu. S druge strane, isticano je da u u mnogim evropskim pravnim sistemima, u kojima važi princip obaveznog advokatskog zastupanja, zaposleni pravnici u privrednim društvima (korporacijski pravnici) nemaju pravo da zastupaju privredne subjekte u sudskom postupku i da su oni, za razliku od advokata koji su specijalizovani za zastupanje, osposobljeni da se bave pravničkim poslovima druge vrste.

Stručna javnost se nije zadržala samo na primedbama. Bila je pokrenuta i inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba ZPP koje se odnose na obavezno advokatsko zastupanje.2

3. Nesumnjivo je da obavezno advokatsko zastupanje u postupku po određenim vanrednim pravnim lekovima, u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, olakšava pristup sudu i pristup pravdi. Revizija i zahtev za zaštitu zakonitosti su vanredni pravni lekovi koji se izjavljuju posle pravnosnažnosti odluke kojom je spor rešen. Samo pravo na vanredni pravni lek podvrgnuto je različitim zakonskim ograničenjima (u pogledu predmeta pobijanja, razloga pobijanja, vremena pobijanja, vrednosti predmeta spora, ograničenog obima kontrole zakonitosti i sl.). Bez kvalifikovanog zastupanja, kad su u pitanju ova dva vanredna pravna leka, pristup pravdi može da bude otežan jer je za njihovo izjavljivanje neophodno stručno pravno-tehničko znanje.

Obaveznim advokatskim zastupanjem u postupku koje je predviđeno samo u pogledu dva vanredna pravna leka nikako se ne narušavaju principi pravičnosti, jednake pravne zaštite, pravo na kvalifikovano zastupanje, niti pravo na slobodan izbor advokata-punomoćnika. Upravo na ovaj način se konkretizuje pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu predviđeno u odredbi člana 2. ZPP, u odredbi člana 6. Evropske konvencije i člana 36. Ustava Srbije (2006).

Treba primetiti da, kad se radi o žalbi sa alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje (direktnoj reviziji), koja predstavlja hibridni pravni lek jer sjedinjuje u sebi i redovni i vanredni pravni lek, obavezno advokatsko zastupanje je predviđeno samo kad je stranka fizičko lice, zbog prirode i značaja ovog pravnog leka. Isto tako, kad je u pitanju ponavljanje postupka, nije predviđeno obavezno advokatsko zastupanje. S obzirom na novi razlog za izjavljivanje ovog pravnog leka, koji je predviđen u odredbi člana 422. tačka 10. ZPP, možda je trebalo da zakonodavac predvidi obavezno advokatsko zastupanje i kad je u pitanju ponavljanje postupka jer je malo verovatno da neuka stranka može da zna da je Evropski sud za ljudska prava doneo odluku povodom sličnog pravnog odnosa protiv države Srbije.

Pravilo o obaveznom advokatskom zastupanju u pogledu revizije i zahteva za zaštitu zakonitosti ne odnosi se i na one stranke koje su po samom zakonu postulaciono nesposobne i koje zastupa javni pravobranilac u toku čitavog postupka, a s obzirom na posebne uslove koje ovaj zastupnik po zakonu ispunjava.

4. Propisivanjem prava na obavezno advokatsko zastupanje u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti za sve stranke i ograničenje postulacione sposobnosti parnično sposobnih stranaka, bez obzira da li se radi o pravnim ili fizičkim licima, nije narušen princip jednakosti jer zakon ne pravi nikakvu razliku među strankama. Zakon je, s jedne strane, u istom obimu ograničio postulacionu sposobnost i pravnim i fizičkim licima, a s druge strane, predvideo je jednako pravo na obavezno advokatsko zastupanje. Na taj način svim strankama se garantuje jednako pravo na kvalitetnu, stručnu i profesionalnu pravnu pomoć jer se ne pravi nikakva razlika između njih.

Treba uočiti da ZPP propisuje ne samo jednako pravo za sve stranke, jer predviđa pravo na obavezno advokatsko zastupanje, već da, istovremeno, predviđa i jednaka svojstva punomoćnika. Proklamovana jednakost svih pred zakonom ostvaruje se tako što se svim pravnim subjektima, pod istim uslovima, omogućava izjavljivanje ovih vanrednih pravnih lekova. Postupak po reviziji je pravno složen i pretpostavlja znatnu stručnu sposobnost i visoki nivo profesionalnog znanja. To isto važi i za zahtev za zaštitu zakonitosti, koji se može izjaviti samo zbog onih raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa kogentnim normama, javnim poretkom i pravilima morala, i koji stranke, bez obzira da li su fizička ili pravna lica, kao supsidijarni žalioci, mogu da ga izjave ukoliko ga ne izjavi javni tužilac. Advokati su redovno oni pravni stručnjaci koji su najkvalifikovaniji za zastupanje stranaka jer ovo pravničko zanimanje obavljaju kao svoju profesiju.

Obavezno advokatsko zastupanje u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti predviđeno je da bi se strankama olakšalo ostvarivanje prava u postupku po ovim vanrednim pravnim lekovima i obezbedila kvalitetna i zakonita pravna zaštita posle pravnosnažnosti pobijane odluke. Izjavljivanje ovih vanrednih pravnih lekova treba da predstavlja izuzetak, a ne pravilo, a kad postoji potreba da se takav lek izjavi, onda je potrebno da se to obavi stručno, profesionalno i kvalitetno.

Pravo na pravično suđenje, proklamovano u odredbi člana 2. ZPP, kao i u Evropskoj konvenciji i Ustavu Srbije, involvira u sebi i pravo na postupak određenog kvaliteta - na postupak u kome se pruža zakonita, jednaka i pravična pravna zaštita, koja se pruža efikasno i u razumnom roku.

Pored garancija najkvalitetnije pravne pomoći u ostvarivanju pravne zaštite, koje obavezno advokatsko zastupanje treba da obezbedi, ovo zakonsko rešenje je i u skladu sa Rezolucijom Komiteta ministara od 18.9.2002. godine R (2002)12 u kojoj se kaže da je pristup pravdi obezbeđen u svim predmetima u kojima se odlučuje o građanskim pravima i obavezama, a da će pravni saveti i pravna pomoć biti na raspolaganju kada to zahtevaju interesi pravde. Interesi pravde upravo zahtevaju da se obezbedi kvalitetno i kvalifikovano zastupanje stranaka u postupku po ovim vanrednim pravnim lekovima. Ne treba izgubiti iz vida da interesi pravde i vladavine prava zahtevaju da sud u postupku po vanrednim pravnim lekovima, u kome se razmatraju isključivo pravna pitanja, treba da zaštiti i pojedina subjektivna prava i sam pravni poredak odnosno da obezbedi ostvarivanje principa vladavine prava. A to je neodvojiv deo ustavne garancije efikasne sudske zaštite.

5. Obavezno advokatsko zastupanje, pored garancija efikasne i kvalitetne pravne zaštite, ima još jednu prednost u odnosu na zastupanje punomoćnika pravnih lica sa položenim pravosudnim ispitom.

Pravno lice redovno zastupa zastupnik pravnog lica (statutarni zastupnik) koji u prvostepenom i drugostepenom postupku, može svoje ovlašćenje za zastupanje da prenese punomoćjem ili na advokata ili na zaposleno lice odnosno na diplomiranog pravnika koji je u radnom odnosu kod tog pravnog lica. Diplomirani pravnik, kao punomoćnik, svoja ovlašćenja crpe iz volje stranke odnosno iz volje statutarnog zastupnika (organa-zastupnika). Od volje statutarnog zastupnika, kao vlastodavca, zavisi da li će i kad angažovati advokata za zastupanje u prvostepenom i drugostepenom postupku. U našoj praksi su vrlo česti slučajevi da privredna društva, čak i kad imaju dobro ekipirane pravne službe, angažuju advokatske kancelarije za zastupanje, pa čak i za podizanje mandatnih tužbi i da i za ove jednostavne pravne radnje plaćaju enormne naknade advokatima. U pojedinim stranim pravnim sistemima, međutim, korporacijski pravnici uopšte nemaju pravo da zastupaju svoje poslodavce pred sudom jer je predviđeno obavezno advokatsko zastupanje.

Slobodan izbor punomoćnika koji u ostvarivanju prava na zastupanje, kao vlastodavac, vrši statutarni zastupnik, u skladu je sa Rezolucijom Komiteta ministara (78)8. Pošto statutarni zastupnik može da bira da li će sam zastupati pravno lice ili će i kome će poveriti zastupanje, on je u istoj poziciji kao i stranka koja je fizičko lice i koja može da izabere, ukoliko je parnično sposobna, da li će sama preduzimati parnične radnje ili će angažovati punomoćnika.

6. Stranke koje su pravna lica i stranke koje su fizička lica, zakonom su izjednačene, ne samo u pogledu prava na obavezno advokatsko zastupanje, već i u pogledu ostalih prava koja se odnose na zastupanje: i pravnom licu, kao i fizičkom, može biti postavljen zakonski zastupnik (kad mu poslovna sposobnost bude dovedena u pitanje odnosno kad bude pokrenut postupak redovne likvidacije ili otvoren stečajni postupak), a može mu se postaviti i privremeni zastupnik.

Princip jednakosti stranaka bi bio narušen ukoliko bi samo fizičkom licu bila ograničena postulaciona sposobnost ili ako bi samo stranka koja je fizičko lice imala pravo na obavezno zastupanje u postupku po reviziji i samo ona izložena troškovima za zastupanje, za razliku od stranke koja je pravno lice koju bi mogao da zastupa njen zaposleni i koja ne bi imala nikakve troškove povodom zastupanja. U tom slučaju moglo bi da se govori o diskriminaciji s obzirom na status stranke.

S druge strane, pravilom o obaveznom advokatskom zastupanju zaštićene su u postupku po ovim vanrednim pravnim lekovima i one stranke koje je do pravnosnažnosti odluke zastupao statutarni zastupnik, a ne punomoćnik pravnog lica koji ima pravničko obrazovanje i položen pravosudni ispit. Na taj način efikasno se štiti i stranka, pravno lice ili preduzetnik, koju je do pravnosnažnosti odluke koja se pobija ovim vanredniim pravnim lekovima zastupao statutarni zastupnik koji nema nikakvih stručnih kvalifikacija za obavljanje te funkcije.

7. Obavezno advokatsko zastupanje u postupku po određenim vanrednim pravnim lekovima treba shvatiti i kao zakonsku meru za sprečavanje zloupotrebe pravnih lekova, što je u skladu sa Preporukom R (84)5 iz februara 1984. godine kojom su usvojena načela građanskog postupka za unapređivanje ostvarenja pravde.

Obaveznim zastupanjem eliminiše se i mogućnost da punomoćnik koji je zaposlen kod parnične stranke, s jedne strane, zloupotrebljava pravo na pravni lek - da ga izjavljuje i da napada odluku koja je možda direktna posledica njegovih propusta u zastupanju i pogrešne procene izgleda na uspeh u konkretnoj parnici, a s druge strane, da izaziva nove i nepotrebne troškove za stranku koju zastupa izjavljivanjem pravnog leka kome možda nema mesta. Advokat se, za razliku od zaposlenog, ne identifikuje sa strankom, iako radi u njenom interesu. Advokat je, za razliku od zaposlenog, vezan Kodeksom advokatske etike, i kad prostudira predmet, ukoliko do tada nije zastupao stranku, neće izjavljivati reviziju ako njoj nema mesta. Njegova je dužnost da se bori za pobedu opravdanih interesa stranke, a ne za zadovoljenje njenih parničarskih sklonosti, zle namere, mržnje. Svojim angažovanjem advokat treba da omogući da dođe do delotvornog ostvarivanja pravde.

Osim toga, advokati su za svoj rad plaćeni po advokatskoj tarifi i plaćaju porez. Pravnici sa položenim pravosudnim ispitom, koji su zaposleni u privrednim društvima, rade na različitim pravničkim poslovima i za svoj rad, zavisno od poslova koje obavljaju, ostvaruju zaradu. Oni se profesionalno ne bave zastupanjem. Strankama koje zastupaju advokati, priznaje se pravo na naknadu parničnih troškova na ime zastupanja, a pravnom licu koje je zastupao punomoćnik koji je u radnom odnosu ne pripada pravo na naknadu na ime zastupanja.

8. Iako obavezno advokatsko zastupanje nesumnjivo predstavlja zakonsko ograničenje postulacione sposobnosi parnično sposobne stranke, ono je predviđeno u nizu evropskih zemalja, pa je s obzirom na to, Evropski sud bio u prilici i poziciji da se izjašnjava povodom fundamentalnog ljudskog prava na pravnu zaštitu i o ovom obliku zakonskog ograničavanja postulacione sposobnosti.

U svojim odlukama Evropski sud je, pre svega, zauzeo stav, u skladu sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, da pravo na vanredni pravni lek ne predstavlja komponentu prava na pristup sudu kao i da je ne samo dopušteno obavezno advokatsko zastupanje (npr. u postupku Gillow protiv Velike Britanije, ili u postupku Airey protiv Irske), već da je ono čak i poželjno u određenim pravnim stvarima, posebno zbog njihove složenosti. Po oceni Evropskog suda, da bi stranka lakše ostvarila zaštitu svojih prava ima pravo da bude zastupana da bi realizovala svoje pravo na pravnu zaštitu i pravo na pristup sudu. Institut obaveznog advokatskog zastupanja je u interesu stranke. Osim toga, on omogućava suđenje u razumnom roku i ubrzanje postupka radi uspostavljanja principa vladavine prava.

U pojedinim državama licencu za postupanje pred najvišim sudom ne samo da nemaju svi pravnici, čak i kad imaju položen državni ispit (tamo gde se on traži), već je nemaju ni svi advokati, pa se uopšte ne smatra da su advokati diskriminisani. To što samo određeni broj advokata ima licencu za zastupanje pred najvišim sudom ne smatra se diskriminacijom u odnosu na advokate koji to pravo nemaju.

9. Različiti vidovi ograničenja postulacione sposobnosti pojedinih zastupnika postojali su i u prethodnom procesnom režimu. Međutim, novi ZPP ne poznaje više ograničenje postulacione sposobnosti punomoćnika pravnih lica koji su, da bi mogli da budu punomoćnici u parnicama o imovinsko-pravnim sporovima u kojima vrednost predmeta spora prelazi određeni novčani iznos, morali da imaju položen pravosudni ispit.

Pojedini oblici ograničenja postulacione sposobnosti i danas postoje i u državama u našem najbližem okruženju. U novoformiranim državama na balkanskim prostorima ograničenja postulacione sposobnosti uvedena su kao posledica zauzetih stavova u raspravama koje su vođene povodom procesnih reformi, nastojanja zakonodavca da omogući implementaciju evropskih standarda i omogući suđenje u razumnom roku, nastojanja da sudovi pruže zakonitu, efektivnu i efikasnu pravnu zaštitu, nastojanja advokature da se pravo na zastupanje prizna samo profesionalcima i suzbije nadripisarstvo.

U Republici Hrvatskoj postoje određena zakonska ograničenja postulacione sposobnosti. Ona su motivisana nastojanjem da se, pored opšteg poboljšanja zakonskih rešenja u domenu civilne procedure, kvalitet pružene zaštite obezbedi i povećanjem stručnih kvalifikacija punomoćnika. U Hrvatskoj je predviđeno, kao osnovno pravilo, da stranku može zastupati samo advokat, ako zakonom nije drukčije određeno. U hrvatskom ZPP predviđeni su određeni izuzeci: stranku (pravno lice i preduzetnika) može zastupati i lice koje je kod nje u radnom odnosu, ali samo u parnicama koje se odnose na njenu delatnost, fizička lica može zastupati određeni krug srodnika, a zaposlene može zastupati i predstavnik sindikata. Zakonom je oduzeta postulaciona sposobnost punomoćnicima koji nisu advokati, ukoliko nisu srodnici, a s druge strane, kad su u pitanju pravna lica i preduzetnici obavezno advokatsko zastupanje je predviđeno za parnice koje se ne odose na njihovu delatnost. Osim toga, u Hrvatskoj je zadržano i pravilo o postulacionoj nesposobnosti punomoćnika pravnih lica, radi obezbeđenja stučne i kvalifikovane pravne pomoći, u parnicama gde vrednost predmeta spora prelazi određeni limit, te punomoćnik mora imati položen pravosudni ispit. U našem ZPP nema takvog ograničenja postulacione sposobnosti; punomoćnicima pravnih lica nije po samom zakonu ograničena postulaciona sposobnost zavisno od vrednosti predmeta spora.

I procesno pravo Republike Bosne i Hercegovine poznaje ograničenje postulacione sposobnosti zastupnika i to u oba entiteta. Punomoćnik može biti advokat, advokatsko društvo ili zaposleni kod službe za pravnu pomoć. Izuzetno, pravna lica može zastupati i zaposleno lice kod tog pravnog lica, ali ne i kod preduzetnika, dok fizička lica može zastupati i samo zakonom određeni krug srodnika i supružnik odnosno vanbračni drug, koji srodničku ili bračnu odnosno vanbračnu vezu treba da dokazuju posebnim javnim ispravama.

U Republici Sloveniji, zakonom je znatno šire predviđeno ograničenje postulacione sposobnosti. Princip slobodnog zastupanja važi samo za postupak pred prvostepenim sudom. Zakonom je predviđeno kvalifikovano zastupanje u postupku pred okružnim, višim i Vrhovnim sudom jer stranku treba da zastupa punomoćnik koji je advokat ili lice koje je položilo pravnički državni ispit (pravosudni ispit). Međutim, obavezno advokatsko zastupanje predviđeno je u postupku po svim vanrednim pravnim lekovima, a njihov broj uopšte nije mali jer i u Sloveniji, kao i kod nas, postoji nesimetričan sistem pravnih lekova; bez obzira na ograničenja koja postoje u pogledu razloga za njihovo izjavljivanje, broj vanrednih pravnih lekova je znatno veći od broja redovnih pravnih lekova.

Uvođenje obaveznog advokatskog zastupanja u postupku po vanrednim pravnim lekovima bilo je povod za izjavljivanje ustavne tužbe. Ustavni sud Slovenije je o tome već odlučivao i odluka je, pošto je publikovana, poznata najširoj javnosti. Ustavni sud Slovenije, koji ima bogato iskustvo kad su u pitanju procesna ljudska prava, smatra da stranke imaju pravo na kvalifikovano pravno zastupanje, pa je Ustavni sud svojom odlukom U-I - 168/04 od 1.7.2004. godine zauzeo stav da je dopušteno obavezno advokatsko zastupanje u postupku po vanrednim pravnim lekovima odnosno da time nije dovedena u pitanje ustavnost procesnih normi. Propisivanjem obaveznog advokatskog zastupanja, po shvatanju Ustavnog suda Slovenije, omogućeno je ostvarivanje jednog fundamentalnog ljudskog prava i prava na pravičan postupak, te se time nikako ne dira u samo pravo na zastupanje i u pravo na slobodan izbor zastupnika.

10. I Ustavni sud Srbije bio je u poziciji da se izjašnjava o ustavnosti odredbe ZPP o obaveznom advokatskom zastupanju.3

Povodom inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredbe člana 84. stav 2. ZPP, Ustavni sud je zaključio da se navedenom odredbom ne povređuju Ustavom zajemčena prava građana jer se odredbama ZPP, saglasno Ustavnim odredbama, propisuje način ostvarivanja pojedinih prava i sloboda i postupak pred sudovima. Zakonodavac je ovlašćen da propiše vrste pravnih lekova i način njihovog izjavljivanja. Odredbom člana 84. stav 2. ZPP zakonodavac je svim fizičkim i pravnim licima pod istim uslovima omogućio “pristup sudu” odnosno sudsku zaštitu u postupku po vanrednim pravnim lekovima, te se tom odredbom ne narušavaju ustavni principi o jednakosti građana i jednakoj pravnoj zaštiti jer se ova odredba ZPP odnosi na sve koji se pred sudom pojavljuju kao stranke. Odredbom člana 84. stav 2. ZPP ne ograničavaju se građani u zaštiti svojih prava jer se zahtevom za stručnim zastupanjem, zbog složenosti postupka, važnosti spora i efikasnosti suđenja pred Vrhovnim sudom, kao najvišom sudskom instancom, štite prava stranaka za čiju je zaštitu neophodno stručno pravničko znanje i iskustvo.

Ustavni sud je povodom inicijative za pokretanje ustavnosti odredbe člana 84. stav 2. ZPP zaključio da se ovom odredbom ne diskriminišu diplomirani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom koji se ne bave advokaturom kao profesijom u odnosu na advokate. Obavljanje advokature, kao samostalne delatnosti, dostupno je svim licima pod uslovima koji su predviđeni zakonom, a pravo zastupanja u postupku po vanrednim pravnim lekovima ne predstavlja pristup radnom mestu.

Odredbom člana 84. stav 2. ZPP ne vrši se ni diskriminacija građana prema imovnom stanju jer su odredbama ZPP predviđena i pravo na oslobođenje od troškova postupka i pravo na besplatno zastupanje i u postupku po vanrednim pravnim lekovima.

Osporenom odredbom se, po mišljenju Ustavnog suda, isto tako ne dira ni u slobodu izbora punomoćnika, niti se narušava pravo vlastodavca da izabere punomoćnika iz reda advokata koji će ga zastupati u postupku po vanrednim pravnim lekovima.

______________________

* Ovaj rad predstavlja rezultat istraživanja na projektu “Pristup prvosuđu - instrumenti za implementaciju evropskih standarda u pravni sistem Republike Srbije”, br. 149043D, koji finansira Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine Republike Srbije.

1 U stučnoj ekspertizi nacrta ZPP, koja je vršena u okviru Saveta Evrope, jedan od uglednih recenzenata je naveo da je obavezno advokatsko zastupanje u postupku po reviziji veoma pohvalno jer jedino angažovanje advokata garantuje da je postupak u skladu s pravilima parničnog postupka i da su različita pravna pitanja predstavljena u pravilnoj formi.

2 U ovom radu su izneti argumenti autora koji su saopšteni na Konsultativnoj sednici u Ustavnom sudu Srbije povodom inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 84. stav 2. ZPP.

3 Videti Odluku Ustavnog suda Srbije br. 2795. od 28. septembra 2006, “Sl. glasnik RS”, br. 106/06 od 24.11.2006. g.