ZAKON O PRIVREDNIM DRUŠTVIMA REPUBLIKE SRBIJE
(povodi, načela, osnovna rešenja i dometi)

Prof. dr Mirko Vasiljević
Pravni fakultet, Beograd

1. Promene u pravnom okruženju koje su uslovile donošenje novog zakona

Od donošenja Zakona o preduzećima sredinom 1996. godine (koji je po opštoj oceni i pored uslovljenosti značajnim ustavnim ograničenjima opravdao potrebe vremena u kome je živeo i bio čak i korak izvan svog vremena u susret nadolazećeg), proteklo je relativno dosta vremena - osam godina, za koje vreme su se desile ozbiljne promene na uporednoj i domaćoj pravnoj sceni, koje su već same po sebi razlog za naš Zakon o privrednim društvima (“Sl.glasnik RS”, br. 125/04). Ovim se u stvari ulazi u tzv. drugu fazu tranzicijskog zakonodavstva, kroz koju su poslednje dve godine prošle i druge zemlje u tranziciji i neke razvijene zemlje.

U svetu razvijenih zemalja posebno su značajna sledeća dešavanja: Francuska je 2001. godine sa “Nouvelles Regulations Economiques” ozbiljno inovirala svoj Zakon o trgovačkim društvima (1966, 1978). Nemačka je 1998. usvojila Zakon o kontroli i transparentnosti poslovanja akcionarskih društava, a takođe je iste godine usvojila nov Zakon o društvu s ograničenom odgovornošću (GmbH). Engleska priprema značajne promene svog Company Law. Na nivou EU specijalna Komisija eksperata pripremila je 2002. godine tzv. Report of the High Level Group of Company Law Experts on a Modern Regulatory Framework for Company Law in Europe, koji je projektovao pravce promene kompanijske regulative zemalja članica EU na kratak, srednji i dugi rok. Tu je i rad na tzv. Evropskom Corporate Governance kodeksu koji bi trebalo da zameni ili kompletira slične nacionalne kodekse (samo u Velikoj Britaniji ih ima jedanaest, u Francuskoj tri, u Nemačkoj je nedavno donet jedinstven Corporate Governance kodeks). Konačno, tu su i nedavno (1999) usvojeni OECD Corporate Governance principi:

1) zaštita prava akcionara,

2) obezbeđenje jednakog tretmana akcionara, uključujući i manjinske i strane, kao i efikasnu zaštitu njihovih prava,

3) očuvanje prava i interesa ostalih lica koja imaju interes u trgovačkom društvu - tzv. stakeholders (zaposleni, poverioci, klijenti i dr.),

4) objavljivanje i transparentnost svih bitnih pitanja u vezi s poslovanjem društava kapitala, posebno javnih (otvorenih) društava i

5) dužnosti i odgovornosti uprave društava kapitala.

Njujorška berza je nedavno takođe zbog poznatih berzanskih krahova (Enron, Word Com itd.) inicirala novu i oštriju regulativu Corporate Governance. Najzad, tu je i konačno usvojeni Statut evropske kompanije (2001. godina).

Među zemaljama u tranziciji značajno je pomenuti sledeće promene: Poljska je 2000. godine donela novi Zakon o trgovinskim društvima, Mađarska isto 1997. godine, a Češka je 2002. godine bitno izmenila svoj Trgovinski zakonik u kome reguliše trgovačka društva. Makedonija je sredinom 2002. godine donela svoj novi Zakon o trgovinskim društvima (prethodni je kao i naša zemlja bila donela sredinom 1996. godine), a već je sredinom ove godine (2004) donela i kompletno novi Zakon o trgovinskim društvima (!). Slovenija je poslednje, i to značajne, izmene svog Zakona o trgovačkim društvima iz 1993. godine izvršila 2001. godine. Hrvatska je upravo 2003. godine promenila svoj Zakon o trgovačkim društvima iz 1993. godine u više od polovine članova. Svoj Zakon o privrednim društvima donela je nedavno i Crna Gora (2002). Konstituisanje nove državne zajednice Srbije i Crne Gore (2003) i prelaženje time nadležnosti ove regulative na republički nivo dodatni je razlog za donošenje Zakona o privrednim društvima, koji je zamenio Zakon o preduzećima.

Na domaćoj pravnoj sceni od donošenja Zakona o preduzećima posebno značajne promene su: novi Zakon o privatizaciji (koji oročava privatizaciju, što čini nepotrebnim osim u tranzicijskom smislu regulativu društvenih preduzeća, a što će svakako omogućiti i novi Ustav Srbije), novi Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata (koji uvodi koncept obavezne dematerijalizacije hartija od vrednosti i institut Centralnog registra hartija od vrednosti, što čini nepotrebnim regulativu hartija od vrednosti kao pismenih isprava, kao i regulativu knjiga akcija u postojećem konceptu i koji takođe uvodi pojam javnog i zatvorenog društva, što mora biti od uticaja na neka nova rešenja statusa posebno akcionarskih društava i slično), kao i pripremljeni Zakon o notarima koji bi trebalo da, umesto sudskog registra i overe potpisa osnivačkih ugovora trgovačkih društava kod suda, uvede poseban institut notara, te Zakon o registru privrednih subjekata, koji umesto sudskog registra promoviše Agenciju za privredne registre i upravni postupak registracije.

Konačno, ni pitanje naziva zakona nije sasvim bez značaja. Promena naziva Zakon o preduzećima u Zakon o privrednim društvima, nameće se najmanje iz dva važna razloga: prvi, novi naziv je univerzalno prihvaćen u zemljama EU (osim u V. Britaniji koja ima Zakon o kompanijama i posebne zakone o ortačkom društvu i komanditnom društvu), koje regulišu sve pravne forme privrednih društava u jednom zakonu (što je i rešenje važećeg zakona i novog zakona); i drugo, u pravnom smislu preduzeće nije pravni pojam i ne može biti pravni subjekt, već pravni subjekt može biti samo privredno društvo koje je nosilac nekog preduzeća i preduzetništva.1

Najzad, vrlo osetljivo pitanje je i obim i nivo regulative Zakona o privrednim društvima. Noviji zakoni u ovoj oblasti pojačavaju trend daljeg širenja obima reulative. Ilustracije radi, novi poljski Zakon o trgovačkim društvima (2000. godina) ima 633 člana, hrvatski Zakon o trgovačkim društvima ima 647 članova, slovenački Zakon o trgovačkim društvima ima 597 članova, francuski Zakon o trgovačkim društvima ima 509 članova, a novi makedonski Zakon o trgovačkim društvima (2004. godina) ima 617 članova, dok novi Zakon o privrednim društvima Crne Gore (2002. godina) ima samo 98 članova i po opštoj oceni spada u nedorečene zakone.

Naš Zakon o privrednim društvima nije mnogo opterećen samim obimom koliko sadržinom i kvalitetom rešenja. U tom pogledu, iako novi zakon ne bi trebalo da ima više neku edukativnu misiju koju je vršio Zakon o preduzećima, budući da je naša poslovna i strukovna javnost u dobroj meri prošla kroz jednu takvu školu, a s druge strane taj deo misije koji čine tzv. dispozitivna zakonska rešenja (koja se primenjuju ako statuti kompanija ne urede drukčije) trebalo bi da preuzmu, umesto zakona specijalni poslovni kodeksi, koji su fleksibilniji od zakona, čini se da “pokretu deregulacije”, na ovom osetljivom polju, može biti mesta tek na određenom višem stepenu razvoja, ispravno doziranom zakonskom infrastrukturom iniciranom poslovnom i ugovornom praksom organizovanja novih formi privrednih subjekata - privrednih društava, kao i na toj osnovi utemeljenoj sudskoj praksi, a nikako pri još uvek samim počecima stvaranja takve prakse i takvog procesa. Takav prilaz ovog zakona treba da bude svakako u funkciji jačanja pravne sigurnosti u oblasti osnivanja, organizovanja, upravljanja i statusnih promena privrednih društava kod nas. U tom smislu prilagođena je čini se i mera novog zakona - 457 članova. Umesto vladavine tzv. stavova institucija koje vode registar, Agencija za privatizaciju, Komisija za hartije od vrednosti, sudova i slično sa ovakvim prilazom treba da dobijemo vladavinu prava. Organi primene prava treba da postanu organi kreacije prava. Ovaj prilaz je i građenje profila našeg kompanijskog zakonodavstva i standarda regulative (Zakon o preduzećima - 450 članova, Zakon o privrednim društvima - 457 članova), na koju treba da se navikavaju naši poslovni i strukovni ljudi.

Iskustva uporedne pravne prakse i potreba maksimalno moguće kompatibilnosti sa takvom praksom (ipak kopija nikad nije i ne treba da bude verna originalu) nalagali su potrebu donošenja novog konzistentnog Zakona o privrednim društvima, čija je osnovna odlika adekvatna normiranost, koja neće sputavati bogatstvo statusnog privrednog života i koja će uz odgovarajuću institucionalnu instrumentalizaciju uklanjati potencijalne breše pravne nesigurnosti i uspešno izlaziti na kraj sa fenomenom “sunđerastog prava”. Otuda i prihvaćenost pravnih standarda regulative privrednih društava iz uporednog prava, te konačni Zakon o privrednim društvima i ima 457 članova. Ovo, uvereni smo, neće sputavati nasušnu potrebu da se pojača front samoregulative samoregulatornih autonomnih organizacija, koji u takvom okruženju treba da obezbedi, uz dobru sudsku funkciju, sigurnost i zaštitu investitora.

Korišćeni izvori, otuda, kao osnova za ovaj Zakon bili su prvenstveno sledeći: 1) Zakon o preduzećima (1996), 2) Direktive kompanijskog prava EU, 3) Statut Evropske kompanije (2001), 4) hrvatski Zakon o trgovačkim društvima (1993., 2003. godina), 5) slovenački Zakon o trgovačkim društvima (1993, 2001), 6) poljski Zakon o trgovačkim kompanijama (2000), 7) češki Trgovački zakonik (1995, 2002); 8) Francuski Zakon o trgovačkim društvima (1966, 1978, 2001), 9) nemački Zakon o društvima s ograničenom odgovornošću (1998.) i nemački Zakon o akcionarskim društvima (1965); 10) ruski Zakon o akcionarskim društvima (1995); (11) Principi OECD o Corporate Governance (1998), 12) engleski Company Law (1985), 13) američki Revised Model Business Corporation Act (1984), 14) Delaware Geneal Corporation Act (1953, 1973, 1974); 15) Illinois Business Corporation Act (1983), 16) belgijski Trgovački zakonik (1995), 17) makedonski Zakon o trgovačkim društvima (2004), 18) Zakon o privrednim društvima Crne Gore (2002), 19) Zakon o privrednim društvima BiH (1999), 20) Principi Zakona o kompanijama za ekonomije u tranziciji (OECD) i 21) Report of the High Level Group of Company Law experts on a modern regulatory framework for Company Law in Europe (2002).

Sa stanovišta tehnike pisanja zakona primenjen je koncept koji je u uporednom pravu dominantan. Zakon o privrednim društvima, naime, sadrži samo kraći opšti deo (osnovne odredbe) koji se u principu odnosi na sve forme privrednih društava koje reguliše, a nakon toga svaka forma privrednog društva se razvija do kraja sa svim institutima, što je najbolje za poslovne ljude koji kad izaberu jednu pravnu formu hoće da kod te forme vide sve šta je reguliše - tzv. čisti koncept regulative. Razume se da pravni instituti koji su zajednički za sve pravne forme privrednih društava regulisani su opet na jednom mestu posle regulative pojedinačnih formi privrednih društava: likvidacija privrednih društava, povezivanje privrednih društava, reorganizacije privrednih društava (spajanja, podele, odvajanja i promene pravne forme), prenos imovine velike vrednosti, posebna prava nesaglasnih akcionara i članova društva, kaznene odredbe i prelazne i zavšne odredbe.

2.  Forme privrednih društava koje reguliše Zakon o privrednim društvima

Sve zemlje EU bez izuzetka poznaju četiri forme trgovačkih društava: dva društva lica (tzv. javno trgovačko društvo ili društvo pod zajedničkim imenom koje je pandan našem ortačkom društvu i komanditnom društvu) i dva društva kapitala (akcionarsko društvo i društvo sa ograničenom odgovornošću). Isti je slučaj i sa novijom regulativom (Mađarska, Slovenija, Poljska, Češka) i bivšom regulativom naše zemlje (Jugoslavija 1937). Neke zemlje poznaju, uz to, i tip komanditnog društva na akcije (Francuska, Nemačka, Italija, Švajcarska, Slovenija), a druge ga ne poznaju (Engleska, Austrija, Mađarska, Jugoslavija 1937) i tip tajnog društva (Engleska, Nemačka, Slovenija, Hrvatska, Francuska), kao i tip kompanija sa odgovornošću ograničenom garancijama i tip kompanija s neograničenom odgovornošću (oba su oblici društva kapitala u Engleskoj), te, najzad, tip evropskog akcionarskog društva2. Preduzeća koja obavljaju delatnost od opšteg interesa, po pravilu, takođe nemaju poseban organizacioni oblik tipa javno preduzeće (osim izuzetno), već su u statusu trgovačkih društava, ali, razumljivo, imaju poseban režim obavljanja delatnosti i posebne upravljačke ingerencije države ili jedinice lokalne samouprave, bez obzira na vlasnički status. Kad se ovom doda ozakonjena praksa da i jedno pravno ili fizičko lice može da bude osnivač društva kapitala (akcionarsko društvo i društvo sa ograničenom odgovornošću) - tzv. jednočlana društva, onda se dobija zaokružena slika formi privrednih društava zemalja EU.

Izbor Zakona o privrednim društvima? Čini se da je ovaj zakon ispravno postupio što nije i dalje težio novim “originalnostima”, i što je prihvatio pravne standarde formi privrednih društava zemalja EU, koje funkcionišu stoletno i to efikasno i uspešno. Zakon o privrednim društvima je, dakle, prihvatio, da ne bi išao u nove pravne izolacije, četiri forme privrednih društava i to u klasičnom smislu dva društva lica i dva društva kapitala.

Izbor organizacionog oblika privrednog društva, između četiri forme, treba da bude u principu slobodan, zavisno od komparativnih prednosti. Ipak, shodno praksi drugih zemalja, izuzetno se obavljanje određene privredne delatnosti može vezati posebnim zakonom za organizacioni oblik društva lica, gde postoji neograničena odgovornost ortaka, zbog koje će inače biti naglašena orjentacija na osnivanje društava kapitala, gde postoji ograničena odgovornost osnivača i drugih članova društva i akcionara za rizik poslovanja. Ovaj princip slobode izbora tipa privrednog društva bi takođe trebalo “kanalisati”, kao što je to slučaj i u drugim zemljama, i poreskim propisima. Ovakvim opredeljenjem sa jedinstvenom regulativom formi privrednih društava, bez obzira na svojinski oblik, otklanjaju se i prigovori favorizacije ili nejednakog tretmana različitih svojinskih oblika, te se ona klasifikuju samo prema statusu članova i akcionara, prirodi kapitala (akcije ili udeli), a status im je zavisan samo od toga da li obavljaju ili ne delatnost od opšteg interesa.

3. Bitna načela Zakona o privrednim društvima

Načelo kompletnosti - Opredeljujući se po pitanju da li sve organizacione oblike privrednih društava regulisati u istom zakonu (takva je praksa Francuske, Italije, Švajcarske, Mađarske, Japana, Slovenije, Hrvatske, Makedonije, Mađarske, Bugarske, Poljske, Češke, Belgije) ili pak organizacione oblike ortakluka - društva lica treba regulisati odvojeno od organizacionih oblika korporacija-društava kapitala (takva je praksa Nemačke, SAD, Austrije, Engleske), Zakon o privrednim društvima se odlučio za dominantno rešenje regulisanja svih formi privrednih društava iz razloga racionalnosti, potrebe olakšanja pozicije adresata kojima je propis namenjen, kao i kodifikatorskih potreba.

Načelo bitnosti ciljne funkcije za određenje pojma - Zakon o privrednim društvima napušta kriterijum karaktera delatnosti za razgraničenja privrednih društava od tzv. ustanova, po kome privredna društva obavljaju tzv. privredne delatnosti, a ustanove neprivredne delatnosti. Umesto ovog kriterijuma temeljni kriterijum za ovo razgraničenje postaje ciljna funkcija: privredno društvo ima lukrativne ciljeve (sticanje dobiti - izuzetno privredno društvo koje obavlja delatnost od opšteg interesa ima pored ove i funkciju zadovoljenja potreba korisnika usluga), dok ustanova ima nelukrativne ciljeve (javni interes, širi interes, zadovoljenje potreba korisnika njenih usluga, odnosno njenih članova). Otuda, privredno društvo može postojati samo kao dobitna organizacija, a ustanova je principijelno nedobitna organizacija, što ne znači da ona pored tzv. neprivredne delatnosti ne može obavljati i privrednu delatnost i organizovati se pod određenim uslovima i kao neka forma privrednog društva, pa čak i ostvarivati višak prihoda nad rashodima (dobit), ali ga po pravilu ne može kao privredno društvo (osim kad je privredno društvo, po pravilu) raspodeljivati na osnivače i druge vlasnike kao dividendu ili drugo učešće u dobiti, već to može samo služiti za ostvarivanje cilja osnivanja nedobitne organizacije. Ista tačka razgraničenja može se nalaziti i između privrednog društva i zadruga, pa čak i ako se dopusti da se zadruge, kao u romanskim zemljama, mogu osnovati kao privredna društva.

Načelo ravnopravnosti - Polazeći od ustavnog rešenja o ravnopravnosti privrednih subjekata i njihovoj samostalnosti, Zakon o privrednim društvima konstituiše načelo ravnopravnosti svih formi privrednih društava, koje omogućuju imovinsku i upravljačku komponentu svojinske funkcije (nezavisno od svojinske osnovice). Ovaj princip je posebno važan sa stanovišta delatnosti koje pojedini oblici privrednih društava mogu obavljati. Naravno, ali opet po kriterijumu ravnopravnosti, određene delatnosti (njihov broj bi trebao da bude maksimalno sužen) moći će se obavljati samo po režimu dozvole i samo u određenoj formi privrednih društava (finansijske delatnosti, osiguravajuće delatnosti i slično). Kao dug ovom načelu je i prihvaćenost kriterija razgraničenja privrednih društava prema kriterijumu dominantnosti ortačkih ili kapitalskih elemenata, a ne prema svojinskom kriterijumu.

Načelo tripartitnosti - Savremeno privredno društvo prema trendovima uporedne regulative i poslovne prakse, što sledi i Zakon o privrednim društvima, pripada interesno i vlasniku i poveriocu i zaposlenom. Otuda su u strukturu privrednog društva ugrađena ne samo prirodna i logična prava većinskog vlasnika, već i manjinskog vlasnika i poverilaca i zaposlenih. Tripartitnost interesne pozicije ipak ne znači i ravnopravnost, ali u svakom slučaju svaki od ovih interesa na odgovarajući način, sa stanovišta potreba modernog reproduktivnog i interesno nekonfliktnog privrednog društva, je ugrađen u njegovu upravljačku strukturu. Šta više, u savremenim uslovima i ovaj koncept tripartitnosti prerasta sve više u koncept multipartitnosti, koji pored tri pomenuta strateška interesa u privrednom društvu uključuje i druge stakeholdere, poput klijenata privrednog društva i društva u sociološkom smislu reči. Uostalom, ovakvu postavku privrednog društva posebno podržavaju i principi OECD o korporativnom upravljanju.

Načelo kompatibilnosti pravnih formi - Potreba komunikacije istim poslovnim jezikom sa razvijenim i drugim zemljama nametnula je standardizovane kriterijume klasifikacije privrednih društava. U teorijskom smislu (klasično poimanje) privredna društva se grupišu u dve skupine: društva lica (ortačko i komanditno društvo) i društva kapitala (društvo s ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo). Potrebe zakonodavne tehnike, međutim, nalagale su da se ova teorijska klasifikacija izostavi, tako da Zakon o privrednim društvima operiše samo sa pojmovima ova četiri tipa privrednih društava. Poznato je da van ova četiri tipa standardizovanih privrednih društava pojedine zemlje poznaju i neke druge tipove privrednih društava, poput komanditnog društva na akcije, tajnog društva, društva s ograničenom odgovornošću bez kapitala, kompanija s neograničenom odgovornošću ili kompanija sa odgovornošću pokrivenom garancijom i slično. Ove forme društava u Zakonu o privrednim društvima nisu regulisane ne samo zbog toga što nisu univerzalno prihvaćene, već i stoga što u zemljama koje ih poznaju relativno retko se osnivaju, a razlozi njihovog nastanka često su bili odgovor poslovne prakse na “napade” poreske regulative. Kako smo mi zemlja u tranziciji, čini se da eksperimentisanje sa prihvatom ovakvih rešenja ne bi bilo poželjno, a to ne nalažu ni potrebe poslovne prakse, kojoj je u ovoj fazi razvoja potrebno omogućiti, što Zakon o privrednim društvima upravo i čini, mogućnost izbora između različitih formi organizovanja privrednih društava koje su univerzalno prihvaćene i imaju jasno pravno utemeljenje.

Načelo jačanja ustanova odgovornosti - Zakon o privrednim društvima ustanovljava princip fiducijarne dužnosti članova organa privrednog društva i kontrolnih članova i akcionara prema društvu i na toj osnovi princip lojalnosti društvu. U svrhe obezbeđenja ovog principa konstituišu se brojni pravni instituti, koji treba da operacionalizuju ovaj princip, poput: privida pravne ličnosti, imovinske odgovornosti za sopstvene odluke, statusne odgovornosti, mandata zavisnog od usvajanja godišnjih finansijskih izveštaja, klauzule nedozvoljene konkurencije i sukoba interesa, nezavisnih članova, transparentnosti u raznim formama i slično.

Načelo transparentnosti - Transparentnost poslovanja otvorenih - javnih društava ovaj zakon uređuje sa više pravnih instituta (društava koja javnom ponudom emituju akcije i druge hartije od vrednosti): jačanje informisanosti akcionara, članova društva i poverilaca, uključujući i objavu primanja uprave i menadžmenta; pristup aktima i dokumentima društva; deponovanje u registar i objava finansijskih izveštaja društva, kao i odgovarajuće redizajniranje drugih pravnih instituta: unutrašnja revizija, revizija, nadzorni odbor, izveštaji uprave, nezavisni direktori, nezavisne komisije i odbori, povezana lica, kontrolna funkcija skupštine, angažovanje tzv. stručnog poverenika, emisioni prospekti za hartije od vrednosti, nadzorna funkcija komisije za hartije od vrednosti, nadzorna funkcija upravnih organa i suda, upis određenih podataka u registar i njegova javnost i slično. Sve ovo u cilju zaštite akcionara - članova, manjinskih akcionara - članova, poverilaca, trećih lica.

Načelo modernosti i sofisticiranosti - Zakon o privrednim društvima je moderan zakon i po idejama koje su dobile zakonsko ruho, i po tehnici pisanja, i po terminologiji, i po regulisanim institutima. U mnogim svojim rešenjima on je ispred svog vremena, posebno stoga što je prihvatio i ugradio u svoj tekst institute koji su za nivo EU tek najavljeni kao pravci promena kompanijskog prava EU (nezavisni direktori, kumulativno glasanje, akcije bez nominalne vrednosti, sednice skupštine akcionara ili upravnog odbora putem video konferencija i korišćenja drugih savremenih tehničkih sredstava, obaveznost internet stranice za objavu podataka od značaja za treća lica, jednogodišnji mandat direktora, fleksibilnost instituta razrešenja, otvorenost ugovora direktora sa društvom, modernizovanje principa lojalnosti i fiducijarne dužnosti prema privrednom društvu određenih lica i slično).

Načelo liberalnosti - Zakon o privrednim društvima je liberalan zakon i po idejama i po rešenjima. U Zakonu dominiraju dispozitivna rešenja, koja su uostalom bitno obeležje svih formi privrednih društava, osim donekle otvorenog akcionarskog društva. Zakon je nastojao da svoju vokacijsku apstraktnost konkretizuje rukovođen potrebama poslovnog života, koji traži za svakog privrednog subjekta mogućnost konkretnog prilagođavanja apstraktnog zakonskog rešenja. Otuda i pojednostavljen koncept osnovnog kapitala kod društva s ograničenom odgovornošću (uz značajno sniženje), mogućnost uloga u radu i uslugama (osim kod otvorenih akcionarskih društava), fleksibilnost organa društva i posebno mogućnost uređenja nadzorne funkcije na potpuno autonomnoj osnovi, koncept jednog konstitutivnog akta nužnog za registar, procena nenovčanih uloga od strane samih osnivača i slično. Sve ovo naravno u kontekstu ideje afirmacije poslovnog interesa svakog privrednog subjekta da može neki odnos drukčije urediti od zakona, kada ovaj ne štiti opšti interes, te otuda čarobna formula “ako osnivačkim aktom nije drukčije određeno” dominira ovim zakonom i čini njegov moto.

4. Uređenje nekih otvorenih pitanja društava kapitala

Pravna uređenost društava kapitala (društvo s ograničenom odgvoornošću, akcionarsko društvo) u ranijem Zakonu o preduzećima, ispod je pravnih standarda regulisanosti ovih društava u uporednom pravu. Brojna su pitanja koja taj Zakon uopšte ne reguliše ili ih ne reguliše na zadovoljavajući način (a što je sada regulisano u novom Zakonu), a njihova regulisanost na autonomnoj ugovornoj osnovi nije poželjna sa stanovišta pravne sigurnosti poverilaca društva, kao i samih članova i akcionara društva. Na ovom mestu pomenućemo samo neka od njih, koja smatramo temeljnim i nezaobilaznim.

Prvo, olakšanje postupka osnivanja i upisa u registar (jedan osnivački akt umesto dva, smanjen obavezni osnovni kapital društva s ograničenom odgovornošću pri osnivanju, mogućnost procene nenovčanih uloga od strane samih osnivača kod društva s ograničenom odgovornošću i zatvorenog akcionarskog društva, propisivanje rokova postupanja registra i slično).

Drugo, unapređenje korporacijskog upravljanja (jačanje fleksibilnih pravila za model uprave kod malih i srednjih kompanija, unapređenje sistema uprave društvima kapitala-kompanijama - izbor između tzv. dvodomnog sistema u francuskoj ili nemačkoj verziji i tzv. jednodomnog sistema uprave u anglosaksonskoj verziji; jačanje kontrolnih mehanizama nad upravama i menadžmentom kompanija - danas je veliko pitanje da li uprave kompanija kontrolišu akcionare i članove, što je izgleda bliže realnosti, ili akcionari kontrolišu upravu i menadžment; jačanje kontrolne funkcije skupštine akcionara i članova društva, jačanje kontrolne funkcije nadzornog odbora ili odbora revizora i revizora, jačanje kontrolne funkcije stručnih poverenika manjinskih akcionara i članova, jačanje kontrolne funkcije suda i uprave, adekvatno odmeravanje regulative kvoruma i većine za odlučivanje - sa stanovišta efikasnosti odlučivanja i zaštite prava manjinskih vlasnika; isključivanje participacije predstavnika zaposlenih u upravi kompanija, uz regulisanje drugih formi participacije u Zakonu o radu i drugim radnopravnim propisima; redefinisanje obaveza uprave i menadžmenta i slično).

Treće, uređenje nekih pitanja prava i obaveza članova i akcionara društva sa stanovišta pravne sigurnosti poverilaca društva, bilo je potrebno učiniti u samom zakonu i to nekad kao subsidijarno rešenje (koje se primenjuje ako se drugačije ne ugovori), a nekad kao imperativno rešenje koje se primenjuje silom zakona (npr. pitanje prava članova i akcionara da pobijaju odluke skupštine društva, pitanje prava članova i akcionara prema drugim članovima i akcionarima koji ne izvršavaju preuzete obaveze prema društvu, pitanje davanja saglasnosti članova društva ili akcionara koji nemaju interesa u datom poslu na te pravne poslove kontrolnih članova ili akcionara, odnosno članova organa društva sa društvom, pitanje povezanih lica sa članovima i akcionarima društva, odnosno članovima organa društva koji imaju lični direktni ili indirektni interes u nekom poslu sa društvom, pitanje nezavisnih članova organa društva i sl.).

Četvrto, povećanje i smanjenje osnovnog kapitala društva s ograničenom odgovornošću čini se ovim zakonom nešto fleksibilnijim, a kod akcionarskog društva više regulatornijim, zbog potrebe zaštite interesa postojećih akcionara, a posebno zbog potrebe zaštite interesa potencijalnih novih investitora-akcionara pri upisu akcija putem javne ponude. Posebno, sve transakcije koje uključuju smanjenje osnovnog kapitala društva koje nisu motivisane potrebom pokrivanja gubitaka društva na teret osnovnog kapitala moraju biti podvrgnute zaštiti prava poverilaca društva.

Peto, propisani minimum osnovnog kapitala za osnivanje društva s ograničenom odgvoornošću u cilju podsticaja osnivanja ovih formi društava, koje su po pravilu tipične porodične forme društava, trebalo je značajno smanjiti, što ovaj zakon i čini. Ovim se ne dira u pravnu sigurnost trećih lica koja posluju sa tim društvom pošto osnovni kapital i inače, ma koliki bio, nije naročita garancija za poverioce društva (poverioci se ne štite kapitalom društva već solventnošću društva i ograničenjem svih isplata članovima društva pre obezbeđenja interesa poverilaca).

Šesto, Zakon o privrednim društvima, kod svih formi privrednih društava, osim kod otvorenog akcionarskog kod kog Druga direktiva EU to zabranjuje, omogućuje da procenu vrednosti nenovčanih uloga mogu da vrše sami osnivači, čime se olakšava postupak osnivanja društava, a pravna sigurnost trećih lica koja posluju s tim društvom posebno ne ugrožava.

Sedmo, Zakon o privrednim društvima, za razliku od Zakona o preduzećima, čini jasno razgraničenje u postupku osnivanja akcionarskih društava s javnim upisom akcija - otvorena društva (kada posebne ingerencije ima i Komisija za hartije od vrednosti zbog potrebe zaštite investitora u te akcije koje se upisuju po javnoj ponudi) i akcionarskih društava koja se osnivaju bez javnog upisa akcija - zatvorena društva (koja se osnivaju po uprošćenijoj proceduri jer nema potrebe zaštite javnog interesa).

Osmo, uređenje vlasničkih i upravljačkih funkcija u društvima kapitala u važećem zakonu izazivalo je dosta kontroverznih tumačenja i sporenja posebno sa stanovšta preširoke participacije zaposlenih i razgraničenja ovlašćenja upravnog odbora i direktora. U Zakonu o privrednim društvima se ova pitanja uređuju u potpunosti u skladu sa takvom uporednom regulativom: direktor i upravni odbor nisu dva organa već jedan. Participacija se prepušta radnopravnim propisima, budući da je ovo zakon koji uređuje poziciju kapitala, u društvima s ograničenom odgovornošću i akcionarskim društvima bez javnog upisa akcija upravni odbor više nije obavezan (odnosno može ga činiti i jedno lice), nadzorni odbor je osim u delatnostima za koje se to uredi posebnim zakonom (verovatno finansijski i javni sektor) opcioni organ a ne obavezni, pojačavaju se ovlašćenja skupštine društava kapitala i slično.

5. Uređenje nekih otvorenih pitanja društava lica

Za razliku od društava kapitala, koja se u uporednom zakonodavstvu detaljno regulišu i to dominantno imperativnim normama od kojih se ne može odstupiti na autonomnoj osnovi i izuzetno subsidijarnim (dispozitivnim) normama koje se primenjuju u odsustvu drugačijeg autonomnog regulisanja, što posebno važi za otvoreno akcionarsko društvo, društva lica (ortačko i komanditno) ni u uporednom pravu nisu tako detaljno regulisana, ali su ipak daleko detaljnije regulisana nego u našem pravu i to po pravilu subsidijarnim rešenjima a izuzetno imperativnim normama. Razlog ovom nalazi se u činjenici da uporedna prava poznaju poseban imenovani ugovor o ortakluku, što je u osnovi i pravna priroda ovih društava, te se rešenja ovog ugovora mogu u nedostatku posebnih propisa za ova društva na njih primenjivati. U situaciji kad naše važeće pravo ne poznaje i posebno ne reguliše ni ovaj ugovor, to je van svake sumnje bilo potrebno postojeću regulativu ovih društava kompletirati i to dominantno subsidijarnim (dispozitivnim) pravilima, kako bi se ostavio prostor autonomnoj regulativi, a u slučaju da ona izostane ne bi bilo mesta pravnoj nesigurnosti u prisustvu takvih zakonskih rešenja.

Za razliku od Zakona o preduzećima, Zakon o privrednim društvima, čini potpuno jasnim da se unutrašnji odnosi između ortaka ortačkog i komanditnog društva mogu urediti drukčije od režima uređenja ovim zakonom, dok se spoljni odnosi ortaka ovih društava i ovih društava i trećih lica po pravilu ne mogu urediti drukčije od zakonskog režima (odgovornost za obaveze, zastupanje, prenos udela trećim licima). Zakon omogućuje da ortaci sa neograničenom odgovornošću budu i pravna lica, sa određenim izuzecima (kod neprivatizovanih preduzeća i privrednih društava koja su u većinskoj društvenoj svojini ili koja su privatizovana ali nemaju najmanje jednog značajnog vlasnika sa 20% kapital učešća). Isto tako, Zakon promoviše princip samostalnog vođenja poslova poslovođenja i zastupanja ovih društava, ako se drukčije ne uredi osnivačkim aktom, što je velika promena u odnosu na klasično rešenje gde je pravilo obrnuto (novo pravilo izraz je modernih potreba brzog donošenja odluka i odgovara karakteru ovih društava koja počivaju na velikom poverenju ortaka).

6. Uređenje nekih opštih pitanja statusa privrednih društava

Van konteksta pojedinačnih pitanja koja zahtevaju pojedinačno pravno uređenje formi društava lica i društava kapitala prema prihvaćenim važećim pravnim standardima zemalja EU, vodeći računa i o dostignutom stepenu harmonizacije kompanijskog prava ovih zemalja, ostaju i druga brojna pitanja koja se tiču privrednih društava uopšte, a koja su zahtevala istovetan prilaz buduće regulative. Na ovom mestu biće pomenuta samo neka od njih.

Prvo, pitanje ostvarivanja kontrolne funkcije uređeno je u Zakonu na potpuno novoj osnovi: direktno jačanje ingerencija skupštine članova odnosno akcionara, fakultativno postojanje nadzornog odbora, nezavisni članovi upravnog odbora, nezavisne komisije ili odbori revizora, jačanje instituta transparentnosti poslovanja, spoljni nezavisni revizori, stručni poverenici.

Drugo, pitanje zaštite tzv. manjine akcionara i članova društva (manjine po kapitalu i broju glasova), kod društava kapitala, pokazuje se posebno aktuelnim i trebalo ga je u odnosu na Zakon o preduzećima znatno unaprediti i proširiti, što je i učinjeno Zakonom o privrednim društvima. Ovaj zakon čak s obzirom na značaj ovog pitanja konstituiše i posebno poglavlje posvećeno ovom, čime se ono dodatno pojačava i čime se obezbeđuje dodatna garancija za njegovu životnost. Ovo pitanje takođe predstavlja jedno od aktuelnih pitanja reforme prava trgovačkih društava i u zemljama EU. Rešenje ovih pitanja na autonomnoj osnovi ili pak subsidijarnim zakonskim normama ne pokazuje se poželjnim, imajući u vidu da autonomne ugovorne i statutarne norme donosi akcionarska većina po kapitalu, kao i većina po kapitalu članova društva, te jedino imperativne zakonske norme mogu imati svoj ratio.

Treće, dostignute standarde participacije zaposlenih u upravljanju (Francuska) ili saodlučivanja zaposlenih (Nemačka, Švedska), koji se i u formi Uputstva u nekim oblicima dižu i na nivo EU, a koji su i u drugim zemljama regulisani posebnim zakonom ili propisima o radu, Zakon o privrednim društvima ostavlja za regulisanje tim matičnim zakonima za ovo pitanje, čime se jasno razgraničava nadležnost ovog zakona i tih zakona kao matičnih za to pitanje.

Četvrto, Zakon o preduzećima regulisao je pitanje klauzule nedozvoljene konkurencije članova organa društva društvu, kao i pitanje tzv. sukoba interesa članova organa društva sa društvom, što je Zakonom o privrednim društvima prošireno i na kontrolne članove društva s ograničenom odgovornošću i kontrolne akcionare i takođe je to učinjeno transparentnijim. Najzad, konstituisan je i princip fiducijarne dužnosti (klauzula lojalnosti članova organa privrednog društva i kontrolnih akcionara i članova prema privrednom društvu), princip zabrane sukoba interesa sa privrednim društvom i princip preferiranja interesa društva nad ličnim interesima u širem smislu u tom slučaju (lica koja su dužna na lojalnost društvu i njihovih povezanih lica).

Peto, Zakon o preduzećima nije regulisao na zadovoljavajućoj osnovi ni pitanje statusnih promena privrednih društava, kao i pitanje promene oblika pojedinog privrednog društva, posebno sa stanovišta potrebe zaštite interesa poverilaca društava koja učestvuju u statusnim promenama, budući da se ove promene po opštim pravnim pravilima ne mogu vršiti na njihovu štetu. Rešenje ovih pitanja ponuđeno je s pravom u Zakonu o privrednim društvima potpunom harmonizacijom sa Trećom i Šestom direktivom EU koje regulišu na harmonizovanoj osnovi ova pitanja.

Šesto, pitanje povezivanja privrednih društava putem kapitala i na toj osnovi upravljanje putem kapitala, samostalno ili kombinovano sa nekom ugovornom formom, je u Zakonu o preduzećima regulisano. Zakon o privrednim društvima proširuje posebno regulativu povezivanja privrednih društava putem kapitala. Istovremeno ovaj zakon se odnosi negativno prema tzv. uzajamnim kapital učešćima i predviđa niz zaštitnih normi za manjinske akcionare u zavisnim društvima. Detaljniju regulativu ugovornih formi povezivanja privrednih društava ne treba da sadrži ovaj statusni zakon, budući da bi na to trebalo da se primenjuju opšta pravila ugovornog prava sadržana u Zakonu o obligacionim odnosima.

Najzad, sedmo, Zakon o privrednim društvima reguliše i mnoge nove ustanove koje ne poznaje Zakon o preduzećima: prenos imovine velike vrednosti i ingerencije skupštine u tom pogledu, akcije bez nominalne vrednosti, ništavost upisa osnivanja privrednog društva, osnivanje ogranka privrednog društva, princip lojalnosti privrednom društvu, povezana lica, rešavanje sporova, sazivanje skupštine od strane suda, obavezno sazivanje skupštine, pobijanje odluka skupštine, kumulativno glasanje za izbor organa privrednog društva, akta i informacije društva, nezavisni direktori i dr.

7. Društveno i javno preduzeće

Opredeljujući se za koncept obavezne i oročene privatizacije društvenog preduzeća privatizacioni zakon “naložio” je praktično Zakonu o privrednim društvima da ovaj oblik preduzeća i svojinu na kojoj posluje smesti u tranzitne odredbe, dok traju rokovi privatizacije predviđeni tim propisima. Kad je reč o javnim preduzećima, Zakon o privrednim društvima se opredeljuje da njegovu regulativu prepusti posebnom zakonu, koji bi se mogao opredeliti za njihovu obaveznu korporativizaciju u određenom roku, a nakon toga bi mogla uslediti njihova privatizacija u skladu sa posebnim propisima, odnosno i za novi (nove) zakon o javnim preduzećima.

8. Povezivanje Zakona o privrednim društvima i zakona koji regulišu srodne oblasti

Zakon o privrednim društvima posebno vodi računa o konekciji sa drugim relevantnim privrednim zakonima (na ovom terenu i nastaju najčešći sukobi zakona zbog neusaglašenosti rešenja zakona koji su ranije doneti u odnosu na zakone koji su kasnije doneti, odnosno sukobi oko pitanja koji je zakon opšti a koji posebni, naročito kada se isto pitanje reguliše drugačije) od kojih su neki doneti a neki su u pripremi, a posebno sa:

- Zakonom o privatizaciji (tranzitno reguliše nastanak privrednih društava kapitala iz privaizacije, ali bi morao sadržati i neka tranzitna rešenja statusnog tipa za ova društva, dok ne postanu društva kapitala iz ovog zakona, u protivnom nešto što traži tranzitno rešenje ne može pokriti ovaj zakon, koji pretenduje s pravom da konstituiše normu koja ne sme biti tranzitna),

- Zakonom o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata (i kad je donet, donet je da bi se zadovoljile neke privatne ambicije, a ne da se reše otvorena pitanja finansijskog tržišta, te kao takav je bio primer zakona kakav ne treba doneti, a tim pre sada posle donošenja ovog zakona mora pretrpeti brojne izmene ako ga je uopšte moguće tako popraviti - bolje je svakako novi zakon - jer će se na ovom tržištu pojačavati pravna nesigurnost: npr. ovaj zakon poznaje i zatvorena akcionarska društva, a prema Zakonu o tržištu... sva akcionarska društva su “javna” i slično),

- Zakonom o stečajnom postupku (bavi se insolventnim subjektom, a ovaj zakon solventnim, ali prelaz iz likvidacije kao načina prestanka solventnog subjekta iz domena ovog zakona u stečajnu poziciju je dodirna tačka ova dva zakona, kao i reorganizacija iz ovog zakona i reorganizacija iz stečaja),

- Zakon o zaštiti konkurencije (statusne promene iz ovog zakona, kao i povezivanja privrednih društava su u graničnoj zoni ova dva zakona),

- Zakonom o notarima (sve overe osnivačkih aktata, odluke skupština otvorenih društava, overe zapisnika skupština akcionara, promene osnivačkih akata otvorenih društava i slično iz ovog zakona u graničnoj su zoni ova dva zakona),

- Zakonom o stranim ulaganjima (mislimo da bi ovaj zakon trebalo da se ukloni iz pravnog sistema, s obzirom da za strane ulagače važi ustavni princip nacionalnog tretmana),

- Zakonom o registraciji privrednih subjekata (koji bi se morao u dobroj meri usaglasiti sa ovim zakonom, jer je potpuno nelogično kao procesni zakon donet pre ovog kao materijalnog zakona),

- Zakonom o obligacionim odnosima (opšta pitanja ugovora kao prirode osnivačkog akta ovog društva u zoni su ovog zakona),

- Zakonom o reviziji i računovodstvu (ovaj zakon u nizu slučajeva kad je reč o kapitalu, finansijskim izveštajima, revizorima, internim revizorima i slično upućuje upravo na Zakon o reviziji...),

 - Zakonom o radu (kako pitanje participacije zaposlenih bude rešio ovaj zakon, to će se svakako odraziti na ovaj zakon, kao zakon koji reguliše poziciju kapitala),

- Zakonom o preduzetnicima (ideja zakonopisca ovog zakona bila je da ovaj zakon ode u istoriju i da se ovaj insitut pokrije sa nekoliko normi ovog zakona, što zakonodavac nije poslušao i došlo se do rešenja da će i pored ovog zakona biti donet i poseban zakon, a što je više propisa o preduzetnicima i preduzetništvu, to manje preduzetnika i preduzetništva),

- Zakonom o bankama (trebalo bi da uredi samo ono što je specifično za tu delatnost i specifičnost kontrolne funkcije Narodne banke, a glavnina statusnog dela ovog zakona trebalo bi da važi i za banke),

- Zakonom o društvima za osiguranje (donet je pre ovog zakona, a bilo je logičnije da je donet posle i da uredi samo specifičnost delatnosti osiguranja i specifičnost nadzorne funkcije, a glavnina statusnih normi ovog zakona trebalo bi da važi i za osiguravajuća društva organizovana u formi privrednih društava koje uređuje ovaj zakon),

- Zakonom o investicionim fondovima i društvima za upravljanje (u dobroj meri ovaj zakon je matični zakon i za taj zakon, kad je reč o pravnoj formi, kapitalu, karakteru kapitala, organima upravljanja i slično),

- Zakonom o javnim preduzećima (kao opšti i eventualno niz posebnih, koji bi trebali da reše pitanje korporativizacije tih preduzeća i njihov ulazak do privatizacije u društva kapitala iz ovog zakona sa državom ili lokalnim jedinicama kao jedinim akcionarima ili članovima na početku a kasnije sa privatizacijom uz ulazak novih vlasnika i promene glasačke strukture),

- Zakon o vanparničnom postupku (koji je važan i za ovaj zakon, jer u nizu rešenja ovaj zakon upućuje na pravila vanparničnog postupka),

- Zakon o izvršnom postupku (jer ovaj zakon se u nizu rešenja naslanja i na taj zakon: izvršenje na udelu ili na akcijama, izvršenje odluke o isključenju člana ili ortaka društva i slično).

9. Umesto zaključka

Tranzicioni i/ili evropski prilaz - Teško je ne biti evropejac na polju kompanijskog prava u vremenima i u okruženju gde je to već postalo konstanta. Ali biti evropejac u ovom domenu bez rezerve značilo bi izneveravanje misije nauke kao organizovane sumnje i argumentovanog kritičkog prosudioca. S druge strane, biti evropejac u ovom domenu i vremenu ne znači da se zna baš bez rezerve šta se istinski želi, pošto se i EU nalazi između ostalog i na polju kompanijskog prava na velikim razmeđima, čija je zajednička odlika pitanje koliko i kojom dinamikom transplantirati u evropski pravni prostor pravne insititute anglosaksonskog prava, nastajale u drugom okruženju i pod drugim okolnostima. Nema sumnje da tržište investicija (kapitala i hartija od vrednosti) postaje sve jedinstvenije i da se, između ostalog, kompanijsko pravo, berzansko pravo, pravo hartija od vrednosti, pravo konkurencije i stečajno pravo moraju sve više harmonizovati, kako bi služili razvoju tog tržišta, a ne bili njegovi oponenti. Ipak, i EU, svesna svojih ograničenja i rizika svog tržišta i okruženja, odlučna u nameri da mnoge institute anglosaksonskog pravnog područja inkorporira u svoj pravni prostor,3 projektuje taj pravac promena kroz tri brzine: na kratki rok, na srednji rok i na dugi rok.4

Ne treba zaboraviti da reforma kompanijskog prava, u dobroj meri zavisi i od toga u kolikoj su stvarnoj ljubavi pravo i tehnika kod nas: da li je realno održavanje skupštine akcionara ili upravnog odbora bez fizičkog sastanka, u većini slučajeva bez direktne istovremene tehničke komunikacije svih članova, da li je realno obavezivanje svih akcionarskih društava na posedovanje websit-a, da li su rešene sve tehničke prepreke da bi pravo spavalo mirno kod elektronskog glasanja, da li Srbija ima kadrova za obavezivanje većinskog sastava nezavisnih (spoljnih, neizvršnih) direktora u upravnom odboru svih akcionarskih društava, da li je realno propisivanje obaveznosti postojanja bar tri komisije (audit, remuneration, nomination) u svim akcionarskim društvima i većinskog ili isključivog sastava nezavisnih direktora u njima, da li su realna disclosure rules za sva akcionarska društva u ovom trenutku ili samo za kotirana društva i slično. Od tehničkog odgovora na sva ova pitanja zavisio je i profil novog Zakona o privrednim društvima, a u velikoj meri i uređenje instituta corporate governance. U svakom slučaju, jedno je sigurno, pravni profil kompanijskog prava u dobroj meri je uslovljen tehničkim profilom, te otuda nisu mogući konačni zakoni koji uređuju privredna društva, posebno društva kapitala. Dokaz za to je i pokrenuta velika reforma kompanijskih zakona u članicama EU, inicirana sa Report of the High Level Group...5, kao i u zemljama koje na ovaj ili onaj način inkliniraju članstvu u EU.6 Svojim Zakonom o privrednim društvima Srbija adekvatno prihvati taj put7, koji hteli mi to ili ne, nije samo evropski,8 ali ni samo tranzicion9, već i evropski i tranzicioni.

____________________________

1  Vidi više: M. Vasiljević, Privredna društva-domaće i uporedno pravo, Udruženje pravnika u privredi Jugoslavije, Beograd, 1999, str. 11-13.

2  Vidi više: Vasiljević, Nestandardizovani oblici preduzeća u uporednom pravu i povezane teme, Pravo i privreda, 3-6/95, str. 33-40.

3  Vidi npr. za institute wrongful trading i director’ s disqualification - Report of the High Level Group of Company Law Experts on a Modern Regulatory Framework for Company Law in Europe, Brussels, novembar, 2002.

4  Vidi: Report of the High Level Group.., str. 125-131.

5  O tome gde je u ovom trenutku, na primer, pravo privrednih društava Francuske vidi: Nouvelles regulation economiques, Loi br. 2001-420 du 15. mai 2001.

6  Ruski Law on Joint Stock Companies (RKZ - 1995, 1996); Zakon o gospodarskih družbah Slovenije (STZ), Uradni list RS, st. 30-1298/93 i 45-2548/2001; Polish Commercial Code (PKZ - 2001, 2002.); Trgovski zakon Bugarske (BTZ - 2003); Zakon o privrednim društvima Crne Gore, Službeni list RCG, br. 6/2002; češki Commercial Code (ČTZ - 1992, 2002); Hrvatski Zakon o izmenama i dopunama Zakona o trgovačkim društvima (HTZ - 1993, 2003).

7  O kretanjima u australijskom pravu vidi: Cassady, Concise Corporations Law, Deakin University, 2001; o kretanjima u kanadskom pravu vidi: VanDuzer, The Law of Partnerships and Coprorations, Concord, Ontario, 1997. O kretanjima u uporednom pravu posebno vidi: Hopt, Comparative Corporate Governance, Walter de Gruyter-Berlin-New York, 1997; Hopt, Capital Markets and Company Law, Oxford, 2003.

8  Vidi posebno: Statut Evropske kompanije, Councel regulation (EC), No 2157/2001.

9  Vidi: Nacrt kompanijskog zakona Pravne inicijative za Centralnu i Istočnu Evropu (2001).