Po zvučnosti slične reči - razgovor i ugovor - imaju i isti koren (govor, raz/govor, u/govor), ali u pravnom smislu predstavljaju potpunu suprotnost: običan razgovor ne obvezuje uopšte, ugovor je zakon za strane ugovornice.

Razlika između ugovora i razgovora upućuje nas na suprotnost između prava i ne-prava. Doklegod se vode samo razgovori, nalazimo se u oblasti koju pravni poredak ne uređuje. Onog trena kada zaključimo ugovor, ulazimo u područje potpune vladavine prava. Činjenica što razgovori, kao i neki drugi društveni odnosi (prijateljstvo, ljubav itd.) nisu uređeni ni zakonom, niti nekim drugim pravnim pravilima, pokazuje između ostalog da pravo ne zalazi u svaki kutak čovekovog života (iako izgleda da sve više i više proširuje polje primene) i ne obuhvata sve društvene pojave (mada načelno uzev nije ni iz jedne oblasti isključeno). Postoje dakle oblasti u koje pravo ne zalazi i otuda je razgovor samo razgovor, i druge, u kojima pravo suvereno vlada, te stoga ugovor predstavlja zakon za strane ugovornice. Ovakav stav je sadržan i u Francuskom Građanskom Zakoniku (član 1134), a interesantno je napomenuti da je profesor Mihailo Konstantinović, u Skicu za Zakonik o obligacijama i ugovorima, uneo slično pravilo: “Ugovor vezuje strane ugovornice kao zakon” (član 1. stav 3. Skice), ali su, navedenu odredbu redaktori izostavili iz konačnog teksta Zakona o obligacionim odnosima.

Ali kako se iz ne-prava stupa u oblast prava? Fascinirani naglim preokretom koji označava zaključenje ugovora, obični ljudi nisu prestajali da se pitaju kakvom to čarolijom nastaju obaveze kada ih do pre par trenutaka nije bilo? Izreka, koju je Valtazar Bogišić uneo među pravila na kraju Opšteg Imovinskog Zakonika, predstavlja jedan od stilski najuspelijih opisa ovog preobražaja: razgovor ostaje razgovor, ali ugovor obvezuje kao zakon. Razume se, time nije dat odgovor na postavljeno pitanje, ali je on na sjajan način nagovešten.

Što se pravnika tiče, njih je dugo zanimao samo, gotov, zaključen ugovor, a ne i put kojim se do njega dolazi. I zato je njihova pažnja bila usredsređena na trenutak kada se ugovor rađa. Ali, kako je ugovor, po svojoj građi sastavljen od istih jezičkih elemenata kao i razgovori i pregovori, koji inače ne stvaraju pravne obaveze, postavljalo se pitanje kako se ugovor može od njih razlikovati?

Da li se ugovor sastoji od nekih posebnih osobitih reči, koje se ne upotrebljavaju u običnom razgovoru ili je u pitanju nešto drugo? Ako je posredi prva mogućnost - koje i kakve su to magične reči iz kojih nastaje pravo, dok ih ostale, obične reči ne mogu da stvore? A ako dolazi u obzir nešto drugo, onda se može postaviti pitanje šta je to što treba dodati rečima da bi nastao ugovor.

Odgovori na ova pitanja različiti su u raznim pravnim sistemima.

U ranom rimskom pravu ugovori su nastajali ili uz upotrebu pismene forme ili “Re” - što znači predajom stvari ili ako su posredi bili usmeni (verbalni) ugovori - upotrebom pojedinih reči. U prva dva slučaja, pismena forma i predaja stvari obeležavali su zaključenje ugovora. U trećem slučaju, pridavana je magijska snaga određenim rečima koje su na taj način izdvajane iz običnog govora. U ranom rimskom pravu takvu ulogu imale su osveštene reči iz kojih se sastojalo pitanje: Spondesne mihi dare centum? i odgovor Spondeo! posle čega je između pitaoca i onoga koji je odgovorio potvrdno, nastajala obligacija. Tako se već na prvi sluh mogao razlikovati običan govor od ovih teških svečanih reči (Spondeo) od kojih je svako zazirao i nastojao da ih ne pominje, izuzev kada mu je to bilo neophodno upravo za nastajanje ugovora. Sudeći po ovome primeru, za Rimljane je odista važilo da je razgovor - razgovor, a contractus contrahentibus lex esto.

Uopšte uzev, može se reći da prvobitna pravna svest smatra da se izvor obaveza nalazi u formi, kao ceremoniji koja ima magijski ili religijski karakter. Obaveznu snagu ugovoru daje neka viša moć koja se nalazi iznad ugovornika, a ne oni sami - svojim sporazumom. Otuda, drevna prava pridaju toliki značaj formi, kao ritualu u kome se ispoljava uticaj ove natprirodne moći.

Do saznanja da je ugovor uistinu saglasnost volja, a da je forma spoljni element u kome se ona pojavljuje, došlo se relativno kasno i posle duge istorijske evolucije. Već samo takvo saznanje govori o visokom stepenu razvoja na kome se određeno pravo nalazi. I obrnuto, kadgod je reč o nerazvijenoj ili nedovoljno razvijenoj pravnoj svesti, koja se još nije izdvojila iz celine moralnih, religijskih i drugih pravila jedne patrijarhalne (ili na drugi način zatvorene) zajednice, susrećemo se sa istom pojavom da se prevaga daje formi, a ne saglasnosti volja. U takvim sredinama, usmeni sporazum sam za sebe nije dovoljan, govor i reči iz kojih je sastavljen - ne stvaraju obaveze. Potrebno je da im se doda jedan spoljni element, forma i tada se na simboličan način utvrđuje da su za jednu ili obe strane nastale obaveze.

Mi danas znamo da je za navedeni prelaz, načelno dovoljno da strane koje pregovaraju postignu saglasnost volja. Ugovor je zaključen u onom trenutku kada jedno lice prihvati ponudu koju mu je uputilo neko drugo lice. Razume se da je ovakva slika o načinu na koji se postiže saglasnost volja - prilično uprošćena, jer su iz nje izostavljena mnoga obeležja od značaja za nastajanje ugovora. Umesto spoljnog elementa (forma predaje stvari itd.) - prelaz između ne-prava u pravo obeležen je, u modernim pravnim sistemima, unutrašnjim preobražajem koji se ogleda u postizanju saglasnosti.

Ugovor se, dakle, može zaključiti na dva načina: odjednom - u susretu ponude i prihvatanja i posle kraćih ili dužih pregovora. U prvom slučaju, sve se događa kao u magnovenju, jedno lice upućuje ponudu, a drugo je u istom trenutku prihvata. Tako se kupuju novine, namirnice u samousluzi, karte za prevoz itd. Ponekad se poklapaju ne samo trenutak kada se daje ponuda i izjavljuje prihvatanje, nego se i zaključenje i ispunjenje ugovora slivaju u jednu neodvojivu celinu, naročito kada je zbog masovnosti prodaje, propisanih cena ili iz nekog drugog razloga isključena mogućnost da strane, u slobodnoj diskusiji, utvrde uslove ugovora koji zaključuju. U nizu drugih slučajeva, ugovor se zaključuje tek pošto su prethodno vođeni pregovori.

Za ugovor, kao saglasnost volja, može se reći da se zaključuje u jednom trenutku, ali i da nastaje kao rezultat pregovaranja u širem vremenskom razdoblju. Stoga, pregovori - kao proces u kome se polazeći od neutralnih razgovora, približavaju gledišta pregovaračkih strana i priprema postizanje saglasnosti volja - predstavljaju prethodnu fazu nastajanja ugovora. Svakodnevni primer za ovakav način nastajanja ugovora je cenkanje oko kupovine proizvoda (voća i povrća, mlečnih i mesnih prerađevina i druge robe) na zelenoj pijaci ili prilikom kupovine polovnih stvari preko novinskih oglasa. Ali, pregovori prethode i zaključenju nekih od važnih i zamašnih ugovora, u privrednom i međunarodnom trgovinskom prometu, pa i onih koji se neretko nazivaju poslovima stoleća. Kad je reč o izgradnji naselja ili olimpijskog sela, kupovini brodova ili aviona, izgradnji metroa ili železničkih pruga, instaliranju telekomunikacionih uređaja, po pravilu se vode dugi i teški pregovori u kojima često učestvuju konzorcijumi banaka, međunarodne privredne i finansijske institucije, a ponekad i zainteresovane države. Isto tako, pregovori po pravilu prethode i najvažnijim ugovorima u životu pojedinaca, onima koji se zaključuju retko ili jednom u životu, kao što su kupovina kuće ili prodaja imanja, ili zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju.

U svim navedenim primerima, pregovori predstavljaju prethodnu fazu u nastajanju ugovora. Oni, kao što smo videli, prethode ugovoru i pripremaju njegovo zaključenje. U toku pregovora strane izlažu svoja stanovišta i poglede na budući ugovor, nastoje da njihove stavove prihvati druga strana i da pri tom smanje ili ublaže zahteve sapregovarača koji im se čine preteranim ili neprihvatljivim, iznose predloge i protivpredloge, trudeći se sve vreme, ako im je stalo do ugovora, da udovolje željama druge strane kako ne bi došlo do prekida pregovora.

Razume se da i kada se uspešno okončaju zaključenjem ugovora, pregovore treba pažljivo razlikovati od ugovora. Pregovori ne obvezuju i svaka strana ih može prekinuti kad god hoće (član 30. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima), dok zaključenjem ugovora nastaju obaveze između ugovornih strana, a to će reći - poverioca i dužnika. Uz to, pregovaranje je proces, a zaključenje ugovora - trenutak.

Obično se govori samo o pregovorima koji prethode ugovoru. Ali, pregovaranje ne mora prestati onog trenutka kada je ugovor zaključen i kada je počeo da proizvodi pravna dejstva. Naprotiv, strane mogu pregovarati i u toku ispunjavanja ugovornih obaveza, pa (i to je relativno česta situacija) i u slučaju kada je jednoj od strana otežano ili nemoguće da izvrši obaveze onako kako je bilo ugovoreno. U takvim situacijama strane koje su vezane ugovorom pregovaraju na inicijativu jedne (ređe obe strane) radi izmene postojećih ugovornih obaveza. Primer za ovakvu vrstu pregovora postoji u slučaju promenjenih okolnosti kada strana koja se poziva na promenjene okolnosti zahteva raskid ugovora (član 133. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima), a druga ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene (član 133. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima). Može se zamisliti da se strane neće odmah složiti u tome šta predstavlja pravičnu izmenu ugovora, ali će zato početi pregovore radi usaglašavanja i postizanja sporazuma. Ista mogućnost - da se pregovorima ponovo uspostavi ravnoteža između ugovornika, predviđena je i u slučajevima prekomernog oštećenja (član 139. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima) i zelenaškog ugovora (član 141. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima).

Pravila koja važe za pregovore o izmenama već zaključenog ugovora su gotovo istovetna sa pravilima o prethodnim pregovorima. Ipak, između njih postoji jedna važna razlika, a odnosi se na ishod pregovora. Ako pregovori koji prethode ugovoru ne urode plodom - neće biti ugovora. Ako ne uspeju pregovori za izmenu ugovora - ugovor može ostati na snazi, ako to zahteva poverilac (izuzev slučaja zelenaškog ugovora, u kome ugovor može održati u važnosti - oštećena strana), a konačno usklađivanje vrednosti uzajamnih obaveza izvršiće sud. Iz toga proizlazi jedna bitna razlika u pogledu sadržaja svesti strana prilikom vođenja pregovora. U prvom primeru, strane pregovaraju sa svešću da ako pregovori ne uspeju, među njima neće nastati obaveza. U drugom primeru, strane su svesne da uprkos neuspehu pregovora ugovor može ostati na snazi i pravno ih vezivati pod uslovima koje će odrediti sud.

Takođe je moguće zamisliti da strane pregovaraju o prestanku ugovornih obaveza. Ovaj slučaj ima niz sličnosti sa pregovorima koji se vode o izmenama postojećeg ugovora, pa se na oba primenjuju ista ili slična pravila. Kada dužnik predloži da mu obaveza prestane, iako je nije ispunio ili ju je samo delimično ispunio, između njega i poverioca mogu otpočeti pregovori o delimičnom ispunjenju ili o sporazumnom raskidu postojećeg ugovora. U tom slučaju, kao i kada je reč o izmenama ugovora, ako pregovori ne uspeju, ostaje na snazi ugovor onakav kakav je bio zaključen. I u ovom primeru uočljiva je razlika u odnosu na pregovore koji prethode zaključenju ugovora.

Strane mogu, dakle, pregovarati u svakom trenutku pre, za vreme i posle zaključenja i ispunjenja ugovora. Ali nas u ovoj prilici zanimaju samo pregovori koji prethode zaključenju ugovora i o njima će biti reči u daljem izlaganju.

U najširem smislu, pregovori se mogu definisati kao proces u kome dve strane polazeći od, po pravilu, udaljenih pozicija nastoje da otklone međusobne razlike i postignu sporazum.

Za pojam pregovora nije b+33itno da se ostvari cilj kome strane teže, nego nastojanje da se do rezultata dođe. Stoga, posmatrano sa tačke gledanja učesnika, pregovaranje označava voljnu aktivnost koju oni preduzimaju u nameri da usaglase svoja različita, često i suprotstavljena stanovišta, a da pri tom, postizanje sporazuma, iako predstavlja cilj njihovih napora, može izostati.

Za označavanje procesa u kome strane raspravljaju o uslovima pod kojima nameravaju da zaključe ugovor - upotrebljava se najčešće naziv pregovori, ali i još neki izrazi kao što su pogađanja, pripreme, cenkanje.

Najčešće je u upotrebi reč - pregovori i to u množini (ređe se koristi u jednini). Izgleda da je jezičkom osećaju bliže da se koristi ovim rodom s obzirom na trajnost ili učestanost kontakata strana u procesu pregovaranja. Jednina bi tu manje odgovarala kad se ima u vidu moguća brojnost susreta, mnoštvo razmenjenih predloga jedne i druge strane, nacrta ugovora, primedaba, napomena i sugestija. Teško je, naime, zamisliti da se obilje navedenih poruka obavi u jednom zamahu, za njega je po pravilu potrebno da bude razdeljeno u više etapa. Zanimljivo je napomenuti da se postojećem pojmovnom suprotstavljanju ugovora i pregovora, dodaje nova razlika u jezičkom pogledu: za prvi pojam redovno ćemo upotrebiti jedninu, za drugi množinu, što još plastičnije ukazuje na njihovu različitu prirodu.

Uz pregovore, za označenje istog pojma neretko se upotrebljava i naziv pogađanja, takođe u množini. U Skici za Zakonik o obligacijama i ugovorima, reči - pogađanja i pregovori, nalaze se naporedo jedna uz drugu (Član 6. stav 1. Skice za Zakonik o obligacijama i ugovorima -”Pregovori i pogađanja koji prethode zaključenju ugovora ne obvezuju i svaka ih strana može prekinuti kad hoće”), a njen autor, profesor M. Konstantinović je rekao da je namerno upotrebljavao više reči za jednu istu stvar. Izraz pogađanje, u docnijem tekstu, više se ne pominje. Izgleda da njeno uobičajeno značenje nije pružalo veće izražajne mogućnosti za obeležavanje tako složenog pojma kome čini se bolje odgovara izraz pregovori.

Reči pogađanja i pogađati se, imaju isti koren kao i reč pogodba - koja je inače sinonim uz ugovor. Ali, one su manje podesne za označavanje prethodnog stadijuma, jer kada se njima poslužimo prelaz (između prethodne faze i njenog rezultata) je manje odsečan i izrazit, nego u slučaju kada se upotrebi dvojstvo pregovori - ugovor. Iz pogađanja se gotovo neosetno prelazi u pogodbu, dok je kvalitetni skok iz pregovora u ugovor znatno upečatljiviji. I kao što je nekada Valtazar Bogišić dao prednost izrazu ugovor u odnosu na pogodbu, tako su u novije vreme reči pregovori i pregovarati gotovo istisnule iz upotrebe nazive pogađanja i pogađati se.

U Opštem Imovinskom Zakoniku za Crnu Goru upotrebljena je pored pogađanja i reč pripreme (član 495. Opšteg Imovinskog Zakonika za Crnu Goru - “Pogađanja i pripreme koje bivaju prije završaja ugovora ne vezuju ni jednu ni drugu stranu, n’ako bi zakon naročito što drugo naredio”) Ali ni ovaj izraz zbog svoje neodređenosti nije pogodan za svrhu koja nas ovde zanima. Pripreme se mogu odnositi na radnje koje jedna strana preduzima u očekivanju budućeg ugovora, a da pri tom nema nikakvih kontakata između nje i druge strane. Pregovori su u tom smislu znatno precizniji, jer podrazumevaju da su dve strane već uspostavile jednu naročitu vrstu prethodnih odnosa. Ali onako kako su reči “pogađanja i pripreme koje bivaju prije završaja ugovora” upotrebljene u Opštem Imovinskom Zakoniku za Crnu Goru, one zajedno uzete pružaju jasnu sliku o onome što se njima želi izraziti. Istina, prva od njih - pogađanje, ima usko, a druga - pripreme, opet suviše široko značenje, ali kada stoje jedna uz drugu, u paru, dopunjuju se, pa njihovi nedostaci bivaju manji, ili gotovo u potpunosti iščezavaju.

Za razdoblje koje prethodi zaključenju ugovora ponekad se upotrebljavaju i izrazi - dogovor i dogovori (u jednini i množini), dogovaranje, dogovarati se i dogovoriti se. Navedene reči lepo ukazuju na vrstu odnosa koji se stvaraju između strana, ali za razliku od pregovora ne govore jasno u kom se stadijumu ti odnosi nalaze. Njihovo značenje je pomalo dvosmisleno, jer se dogovaranje može shvatiti kao proces, a dogovor kao rezultat tog procesa, ali kako potiču od iste reči granica među njima nije odsečno povučena. Izgleda, naime, da reči - dogovaranje i dogovarati se, još uvek upućuju na fazu koja prethodi zaključenju ugovora, a da izraz - dogovor, već ukazuje da je prag pređen i da je sporazum postignut. Ali, upravo činjenica što jezički izraz neosetno sklizne sa faze pregovaranja (dogovaranja) na zaključeni ugovor (dogovor) predstavlja najjači razlog protiv upotrebe navedenih reči. I danas reč - dogovor, pored ostalih ima oba navedena značenja, a to, kao što smo videli, unosi elemenat nejasnoće u pojmovno razlikovanje pregovora i ugovora. Da bi se razlika između prethodne faze i zaključenja ugovora, kao završnog rezultata, mogla shvatiti u punoj meri, potrebno je da budu upotrebljeni izrazi koji mnogo upečatljivije obeležavaju taj preokret, upravo onako kako je to navodio Valtazar Bogišić: “Razgovor je razgovor, a ugovor strankama zakon.”

Cenkanje takođe ukazuje na jednu stranu pregovaranja, ali je užeg domašaja nego reč pogađanje. U složenoj materiji prethodnih razgovora o zaključenju ugovora, cenkanje se odnosi samo na jedan element, na pogađanje o ceni. Uz to, reč - cenkanje, prati i jedan laki prizvuk prezira i podrugljivosti, gotovo kao suprotnost reči - pregovaranje, koja nosi konotaciju ozbiljnosti i značaja. Stoga se reč cenkanje retko upotrebljava i samo izuzetno susreće.

Jedno od najvažnijih obeležja pregovora jeste njihova protivrečna priroda. Pregovaranje se, naime, odvija između dva suprotna pola i njegova sudbina zavisi od toga koji od njih će prevagnuti. Na jednoj strani postoje razlike u pogledima, interesima ili pozicijama pregovarača koje ih razdvajaju ili čak suprotstavljaju, a na drugoj strani se nalazi zajednički interes učesnika u pregovorima. Razlike predstavljaju konfliktni pol pregovora, zajednički interes označava pol saradnje. Strane, u toku pregovaranja, odmeravaju da li će dati prednost prvom ili potonjem obeležju. Ako dođu do zaključka (dovoljno je da tako oceni i samo jedan pregovarač) da razlike koje ih dele pretežu nad tačkama koje ih spajaju, strane će prekinuti pregovore ili će to učiniti jedna od njih. Naprotiv, ako ocene da zajednički interes odnosi prevagu nad razlikama, pregovarači će zaključiti ugovor i na taj način svoje napore krunisati uspehom.

Nad pregovorima, bez obzira u kojoj oblasti se vode, lebdi senka neizvesnosti. Aleatornost pregovora proizlazi iz njihove protivrečne prirode. Ni na početku, ni u toku, ni pri samom kraju pregovora ne može se sa sigurnošću reći da li će se oni okončati sa uspehom. Ovo obeležje osobito je naglašeno u anglosaksonskom gledištu o pregovorima, koje počiva na strahu od ograničenja slobode, dok se u nekim evropskim gledanjima ukazuje i na elemente saradnje i zaštite strana u pregovorima. Prema anglosaksonskom shvatanju, strana koja ulazi u pregovore u nadi da će postići dobitak - ako bude zaključen ugovor, treba i da snosi svaki gubitak - ako dođe do prekida pregovora. Sve je bačeno na kocku uspešnog ishoda pregovora, ali se i sve gubi ako dođe do njihovog prekida. U nekim evropskim pravima ovakva odsečnost je u izvesnoj meri ublažena, ali je i za njih karakteristično da se ishod pregovora ne može unapred predvideti.

Pregovori su, po svojoj suštini, prolazno i privremeno stanje. Kada ih otpočinju, strane stupaju u jednu vrstu krhkih i nestabilnih društvenih odnosa koji se mogu okončati u svakom trenutku. Samo vremensko trajanje još ništa ne govori o njihovoj suštini. I kada dugo traju (više meseci ili čak i nekoliko godina) njihov smisao nije u njima samima. Oni su od samog početka osuđeni na nestajanje, bez obzira na to kakav će njihov ishod biti. Ako dođe do prekida - pregovori iščezavaju, ako se završe uspehom - ulivaju se u zaključeni ugovor.

Zbog navedenih svojstava (neizvesnosti i krhkosti), pregovori sve do skora nisu privlačili neku veću pažnju pravnika, niti su bili regulisani u zakonodavstvu. Ali, to ne znači da pregovori nemaju nikakvu važnost za pravo. Naprotiv, u novije vreme, uporedo sa porastom značaja pojedinih ugovora čije zaključenje zahteva duge i složene pripreme, sve veća pažnja se pridaje i predugovornom razdoblju, dakle pregovorima.

Pregovori imaju višestruk značaj za pravo. Najpre, ako se okončaju sa uspehom, oni pored drugih okolnosti služe tumačenju ugovora.

Isto tako, ukoliko su ugovornici neke sporedne tačke ostavili za docnije, sud ih, u odsustvu saglasnosti ugovornih strana, uređuje vodeći računa o prethodnim pregovorima.

Zatim pored navedene važnosti u opštem delu ugovornog prava, pregovori imaju značaja i kad je reč o posebnom delu obligacionog prava, jer dovođenje dveju strana u vezu i omogućavanje da otpočnu pregovori - predstavlja predmet jednog imenovanog ugovora, ugovora o posredovanju. Ali, dok se u opštem delu vodi računa samo o pregovorima koji su doveli do saglasnosti volja i zaključenja ugovora, ovde je reč o pregovorima dok njihova neizvesnost još uvek traje.

Najzad, treba napomenuti da je i sam proces pregovaranja pravno uređen. Naime, kada strane stupe u pregovore one imaju izvesne dužnosti jedna prema drugoj. U nekim pravnim sistemima te dužnosti su uređene zakonom, u drugima je njihov izvod znatno manje određen.

U našem pravu, kao i u mnogim drugim pravima, smatra se da pregovori mogu biti od znatne koristi prilikom tumačenja ugovora koji je na osnovu njih zaključen.

Tumačiti ugovor - znači utvrditi smisao i domašaj onoga o čemu je bila postignuta saglasnost volja prilikom zaključenja ugovora, a što, u trenutku kada on treba da se izvrši, izaziva nesporazum i suprotna tvrđenja strana ugovornica.

Prema opštem pravilu, odredbe ugovora treba tumačiti tako da se istražuje zajednička namera ugovornika. Otuda, način na koji su razmatrana određena pitanja u toku prethodnih pregovora može pomoći razumevanju završnog oblika (izraza) koji je dobila odredba u ugovoru. Bez razvojnog puta, koji je sadržan u pregovorima, upotrebljeni izrazi bi mogli biti shvaćeni na apstraktan način, odvojeno od one sadržine značenja koju su htele da im daju ugovorne strane. U tome se, između ostalog, ogleda i uputstvo sadržano u Zakonu o obligacionim odnosima da se prilikom tumačenja spornih odredbi ne treba držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza (član 99. Zakona o obligacionim odnosima).

U skladu sa modernim težnjama u pravu, kada nije moguće ustanoviti zajedničku nameru ugovornika, upotrebljeni izrazi se tumače prema značenju koje je mogla da im prida strana kojoj je izjava upućena, a ne prema onome što je kao sadržinu imala u vidu strana koja je izjavu volje uputila. To znači da nije presudna unutrašnja volja izjavioca, ili drugim rečima, značenje koje je on hteo da dâ upotrebljenom izrazu, nego objektivno značenje izraza, onako kako je trebalo da ga shvati strana kojoj je izjava upućena. Pri tom, između više mogućih značenja, dolazi u obzir ono u kome ga je primalac izjave mogao i trebalo da shvati prema pravilima o savesnosti i poštenju. Na ovaj način se tačka sa koje se izjava volje tumači prenosi sa izjavioca na primaoca poruke. Ali se i to stanovište objektivizuje. Ne dolazi u obzir subjektivno poimanje primaoca izjave, nego ono značenje koje bi joj pridalo razumno lice istih svojstava.

Među okolnostima koje mogu uticati na utvrđivanje objektivnog značenja upotrebljenih izraza u ugovoru, od osobite važnosti (pored utvrđene prakse među strankama i običaja) su i prethodni pregovori. Naime, u toku pregovaranja strane su izmenjivale predloge i protivpredloge pojedinih uslova budućeg ugovora, izrađivale prethodne studije i sačinjavale nacrte budućeg ugovora i uzajamno upućivale pisma o namerama, pozive i ponude. Iz celokupnog navedenog materijala, naročito kada je on sadržan u prepisci pregovaračkih strana, može se sagledati koja značenja je pojedinim izrazima pridavao izjavilac i kako ih je shvatio primalac izjave. Na osnovu svega toga nepristrasnom posmatraču, kakav je sud, najčešće neće biti teško da razabere smisao ugovorne odredbe, onako kako bi ga shvatilo razumno lice, kada bi se nalazilo u ulozi primaoca izjave.

Nasuprot shvatanjima u kontinentalnim pravima, u engleskom pravu je pravilo da se prilikom tumačenja ne može izvoditi dokaz koji bi se zasnivao na pregovorima. Ono stoji u vezi sa opštijim (načelnim) pristupom engleskog prava, po kome se prethodne radnje ne uzimaju u obzir kad je reč o razumevanju smisla pravnih tekstova. U skladu sa navedenim načelom, u odlukama engleskih sudova uočljivo je nastojanje da se tumačenje ugovora ograniči na razjašnjavanje reči upotrebljenih u tekstu, a da se zanemari istorijat njihovog nastajanja u toku pregovora.

Za pomenuto gledište o irelevantnosti pregovora, prilikom tumačenja ugovora, u engleskom pravu, karakteristično je shvatanje izraženo u jednoj presudi:

“Prilikom tumačenja pisanog ugovora, sud treba da vodi računa o okolnostima na koje se mislilo, kada su upotrebljene određene reči i na cilj koji proizlazi iz tih okolnosti i koje je imalo u vidu lice koje je upotrebilo te reči; ali sud ne treba da gleda na prethodne pregovore stranaka i da u njima traži pomoć u tumačenju pisanih ugovora koji su proizašli iz tih pregovora.

Razlog zbog koga se isključuje dokaz na osnovu pregovora jednostavno je u tome što takav dokaz nije ni od kakve pomoći. Po prirodi stvari, kada su pregovori teški, pozicije stranaka se menjaju sa svakim poslatim pismom, i sve do konačnog sporazuma, stanovišta stranaka, iako se sve više približavaju, ipak su suprotstavljena. Tek u konačnom dokumentu sadržan je sporazum. Ako su u prethodnim dokumentima upotrebljavani različiti izrazi, da li nam njihovo tumačenje može doista pomoći u tumačenju izraza upotrebljenih u ugovoru. Ako su upotrebljeni isti izrazi, ništa se ne dobija ako se gleda unazad; ustvari, ponešto se može izgubiti, s obzirom da su okolnosti od značaja, koje su ih okruživale, mogle biti drugačije.”

Stanovišta sudova su u skladu sa shvatanjem ostrvskih pravnika o tome šta predstavlja razumno postupanje u ovoj oblasti; Engleski pravnici, prilikom sastavljanja nacrta ugovora, redovno unose klauzulu da u trenutku zaključenja (ili stupanja na snagu) ugovora sve prethodne radnje, među njima i pregovori, gube svaku pravnu važnost. Takve klauzule uobičajene su i u američkoj ugovornoj praksi. Njima se precizira koje dokumente obuhvata ugovor (na primer opšti uslovi, aneksi I, II i III i tako dalje) i ujedno isključuje važnost prethodnih sporazuma.

U našem pravu smatra se da ugovor može biti zaključen i kad su strane postigle samo saglasnost o bitnim uslovima ugovora, ostavljajući neke sporedne tačke za docnije. Za razliku od ranijeg stanovišta u skladu sa Opštim uzansama, koje se zasnivalo na zahtevu da sporazum obuhvati sve tačke, novije stanovište, potpuno u skladu sa modernim težnjama u uporednom pravu, dozvoljava mogućnost da saglasnost volja obuhvati samo jezgro ugovora, a da se upotpunjavanje ugovornih odredaba prepusti sudu, u slučaju da ugovornici ne budu u stanju da se sami sporazumeju o preostalim nebitnim tačkama.

Kada je pozvan da upotpuni sadržinu ugovora kojeg su strane zaključile, sud, u prvom redu, treba da vodi računa o njihovim prethodnim pregovorima, potom o utvrđenoj praksi između ugovornika i na kraju o običajima (član 32. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima). Ako su strane vodile prethodne pregovore (često mučne i dugotrajne) i postigle saglasnost o bitnim elementima ugovora, ostavljajući pri tom postizanje sporazuma o sporednim tačkama za neka druga, bolja vremena, pa takav sporazum nisu u stanju da kasnije postignu, zar nije prirodno da sud, prilikom uređivanja sporednih tačaka, pođe od sadržine prethodnih pregovora koje su vodile same strane, iako oni u ovom delu nisu doveli do uspeha. Naime, sporazum o bitnim uslovima, koji su strane postigle, predstavlja jedan deo sadržine onoga o čemu su pregovori vođeni. Drugi deo zamišljenog ugovora, o kome su strane pregovarale, nije rezultirao sporazumom, ali to ne znači da je u tom delu sadržina pregovora ostala bez značaja. Naprotiv, iako saglasnost u tom drugom delu ugovora nije postignuta, pregovori koji su vođeni o sporednim tačkama pružaju dragocenu građu koja može biti od koristi sudu da ugovor upotpuni u preostalim, sporednim tačkama. Najpre, zbog toga što sporedne tačke i bitni uslovi čine jednu celinu, pa kad je jedan i to važniji deo, koji sadrži bitne uslove proistekao iz prethodnih pregovora, neophodno je, da bi postojao sklad, da i drugi deo, kojim se upotpunjava ugovor, bude oslonjen na te iste pregovore u kojima je materijal razmatranog ugovora bio diskutovan kao celina, a zatim i zbog toga, što su strane ugovornice o rezervisanim sporednim tačkama ostavile dovoljno materijala u pregovorima. Zahvaljujući tom materijalu sud može da upotpuni ugovor uređujući sporedne tačke na najpogodniji način, onako kako bi, po hipotezi, to učinile same strane da su razumno i pošteno vodile pregovore do samog završetka.

Zanimljivo je da sud upotpunjava ugovor oslanjajući se na prethodno vođene pregovore, iako ih same ugovorne strane, kad je reč o sporednim tačkama, nisu dovele do pozitivnog rezultata. Sud dakle stupa na mesto neuspešnih pregovarača i u njihovo ime dovršava ono što oni sami nisu bili u stanju da sporazumno okončaju. Čime se može opravdati ovakvo široko ovlašćenje sudova predviđeno u zakonu? Smisao navedenog pravila je da je za postojanje ugovora od odlučujuće važnosti što su strane postigle saglasnost o bitnim uslovima ugovora. Sporazum o bitnim elementima odnosi prevagu nad nedostatkom saglasnosti u pogledu sporednih tačaka i ugovor se smatra zaključenim. Iz toga razloga je opravdano da sud učini ono o čemu se same ugovorne strane nisu mogle sporazumeti i dovrši ugovor o nebitnim tačkama.

Drugi razlog na kome se zasniva navedeno pravilo jeste sumnja u savesnost strana. Naime, dozvoljeno je pretpostaviti da su ugovorne strane mogle postići sporazum o rezervisanim sporednim tačkama, kao što su pre toga postigle saglasnost o bitnim uslovima, da su samo nastavile da pregovore vode savesno i pošteno. Činjenica što u tom lakšem delu posla nisu uspele, znak je da jedna od njih (ili možda i obe) nije postupila bona fide. Stoga je opravdano što je sudu omogućeno da upotpuni ono što samim ugovornim stranama nije pošlo za rukom. Naime, sud će nastojati da pronađe ono rešenje do koga bi došli ugovornici da su pregovore do kraja vodili savesno i pošteno.

Dosadašnja izlaganja ticala su se opšteg dela ugovornog prava. Treba napomenuti da pregovori imaju zanimljivu ulogu u posebnom delu obligacionog prava i to kad je reč o ugovoru o posredovanju. Naime, ovim ugovorom obavezuje se posrednik da nastoji da dovede u vezu sa svojim nalogodavcem lice koje će sa njim pregovarati o zaključenju određenog ugovora, a nalogodavac se obavezuje da mu za to plati naknadu ako ugovor bude zaključen (član 813. Zakona o obligacionim odnosima).

Na ovom mestu nećemo se dalje baviti ovim ugovorom, jer, iako pregovori (čija priroda bitno utiče na prava i obaveze stranaka) predstavljaju predmet ovog ugovora, ipak se radi o ugovoru, a mi se ovde bavimo prethodnom fazom. Dodaćemo samo još i to, da se i ovde uvažava činjenica da je pregovaranje - proces koji je po svojoj prirodi obeležen neizvesnošću i kao što smo videli, on može imati dva podjednako verovatna ishoda: zaključenje ugovora ili prekid pregovora. Ni posredovanje ne može da izmeni navedenu aleatornu prirodu pregovora. Stoga se prema dispozitivnim pravilima obligacionog prava (član 818. Zakona o obligacionim odnosima), posredniku ne stavlja na teret ni obaveza posredovanja u pregovorima, niti nastojanje da dođe do zaključenja ugovora. Konkretno, posrednik (kao strana u ugovoru) ne odgovara za uspeh pregovorača (njegovo pravo na proviziju može zavisiti od ovoga).

Pregovori, kao što smo videli, imaju važnosti za pravo, najpre, kada je reč o tumačenju ili sudskom upotpunjavanju već zaključenih ugovora, kao i kada predstavljaju predmet posebnog ugovora o posredovanju. Ali se njihov značaj u ovome ne iscrpljuje. Naprotiv, u novije vreme osobitu pažnju pravnika privlači pitanje pravnog uređenja samih pregovora, bez obzira da li će doći do zaključenja ugovora ili će se pregovorači razići neobavljenog posla. Dok su se pravni sistemi u toku devetnaestog i u prvoj polovini dvadesetog veka zanimali za odnose strana tek od zaključenja ugovora, danas se u mnogim zemljama kao i na međunarodnom planu raspravlja o tome da li pregovarači imaju određene dužnosti u toku samog procesa pregovaranja, dakle i pre trenutka kada rezultiraju zaključenjem ugovora.

Gledišta u uporednom pravu o ovom pitanju nisu ni izdaleka jedinstvena. Razlike se ispoljavaju i u pogledu osnovnog pitanja o oportunosti pravnog uređenja pregovora i u odnosu na drugostepeno pitanje o načinu regulisanja.

U pogledu prvog pitanja, u anglosaksonskim pravima i danas preovlađuje shvatanje da pregovore treba prepustiti slobodnom nadmetanju strana. Nasuprot tome, u znatnom broju evropskih kontinentalnih zemalja se smatra da i pregovaranje treba da se odvija u okviru određenih pravnih pravila.

Što se tiče drugog pitanja, pravni sistemi se razlikuju u tome što je u jednima pravno uređenje pregovora sadržano u sudskoj praksi, dok je u drugima predviđeno u zakonodavstvu.

Načelno stanovište u engleskom pravu je da strane zadržavaju potpunu slobodu sve do zaključenja ugovora. Stoga svaka od njih može da prekine pregovore u bilo kom stadijumu pregovaranja, sve dok se ne postigne konačna saglasnost volja koja označava ugovor. Prema tradicionalnom shvatanju, uloga ugovora, kao sredstva kojim strane slobodno uređuju svoja prava i obaveze, bila bi ozbiljno dovedena u pitanje, ako one ne bi mogle da potpuno slobodno odustanu od daljih pregovora ili ako bi morale da polažu računa o razlozima za prekid. Stoga se, u engleskom i šire posmatrano u ostalim anglosaksonskim pravima, smatra da pregovarači mogu prekinuti proces pogađanja iz bilo kog razloga, ili čak ne navodeći nijedan razlog.

U poređenju sa anglosaksonskim pravnim sistemom, evropska prava pokazuju znatno izraženiju težnju da pravno urede period pregovaranja. Razume se, pristup ovom pitanju nije isti u svim zemljama, niti mu se posvećuje jednaka pažnja. Ali, načelno je prihvaćeno shvatanje da pregovore ne treba prepustiti potpuno slobodnom i nekontrolisanom ponašanju strana. Izvesna, najopštija pravila, treba da važe i za pregovore, ma koliko se inače i u evropskim pravima smatra da je važno sačuvati slobodu strana u toku pogađanja.

Bitna razlika između Common Law-a i evropskih prava u oblasti pregovora ogleda se u stavu prema načelu savesnosti. Anglosaksonska prava ne prihvataju primenu načela savesnosti u pregovorima, dok u evropskim pravima ovo načelo ima centralnu ulogu.

NAČELO SAVESNOSTI (ili kako se u nemačkom pravu naziva načelo savesnosti i poštenja, Treu und Glauben) smatra se najvišim pravnim i moralnim pravilom, koje treba da odredi ponašanje strana još u toku pregovaranja, a ne tek kada je reč o ispunjavanju obaveza iz već zaključenog ugovora. Doduše, ono je nastalo kao pravilo koje moralizuje izvršenje ugovora, ali se njegova primena postepeno pomerala unazad obuhvatajući zaključenje ugovora i proces pregovaranja.

U pojedinim evropskim pravima, kao što su nemačko i švajcarsko pravo, savesnost je shvaćena kao vrhovno načelo u pravu. Smisao ovog načela ogleda se u zahtevu da se svako lice, u svakoj prilici, ponaša savesno. A sadržina pojedinih dužnosti određena je gipko i prilagođena je konkretnim okolnostima.

Tako, na primer, u švajcarskom pravu načelo savesnosti “se posmatra kao osnov predugovorenih dužnosti i odgovornosti koja nastaje zbog njihovog nepoštovanja”. Načelo stvara samo opšte dužnosti i stoga u krajnjoj liniji dovodi do deliktne odgovornosti, kada se jedna strana obraća neodređenom broju lica: ponuda javnosti, poziv javnosti da uputi ponude pozivaocu, javno obećanje nagrade. Nasuprot tome, kada jedna strana dođe u kontakt sa drugim, određenim licem u cilju zaključenja ugovora ili kada mu uputi izjavu volje, naročito ako je reč o ponudi za zaključenje ugovora ili o prihvatanju ponude, pomenuta lica prestaju da budu jedno drugom udaljeni stranci i među njima nastaje jedan naročiti faktički odnos, koji zaslužuje da mu se prizna obeležje pravnog odnosa, bez obzira na ćutanje zakona.

U nekim evropskim zemljama (Švajcarska, Nemačka, Francuska) u kojima nije bilo posebnih zakonskih propisa o pregovorima, sudska praksa je stvorila pravila o ponašanju pregovarača. Tako su, na primer, švajcarski sudovi, oslanjajući se na načelo savesnosti, formulisali određene dužnosti strana u toku pregovaranja:

Opšta dužnost da se vode pregovori ne postoji, kao što ne postoji ni obaveza da se nastave već započeti pregovori. Stoga svaka strana može prekinuti pregovore u bilo kom trenutku. Ali onaj ko započinje pregovore, dužan je da ih vodi sa namerom da zaključi ugovor. Ako neko otpočne pregovore bez namera da ih vodi radi zaključenja ugovora, ili ako ih doduše povede u toj nameri, pa docnije od nje odstupi bez osnovanog razloga, odgovara drugoj strani za prouzrokovanu štetu.

Izrazit primer za povredu ovakve dužnosti postoji u slučajevima kada je za punovažnost ugovora potrebna sudska overa pisanog ugovora. Ako jedna od strana povede pregovore bez namere da pisani sporazum (ukoliko do njega dođe) podnese sudu na overu ili ako, pošto su strane postigle usmenu saglasnost volja ili čak i pisani sporazum, odustane od namere da pristupi sudskoj overi takvog sporazuma, biće dužna da drugom pregovaraču naknadi pričinjenu štetu.

Svaka strana je dužna da se u pregovorima ponaša lojalno i korektno prema sapregovaraču. Otuda pregovarači treba da se uzdrže od svake prevare. Tako na primer, protivno je načelu savesnosti kada predstavnici jedne firme pregovaraju bez ovlašćenja, o čemu nisu obavestili drugu stranu, pa se posle dugih pogađanja zaključenje ugovora izjalovi upravo zato što upravni odbor firme odbije da potvrdi konačan predlog ugovora.

Pregovarač je dužan obavestiti drugu stranu o činjenicama koje mogu biti od značaja za njenu odluku o nastavljanju pregovora i o eventualnom zaključenju ugovora. Ova dužnost je posebno naglašena kada strana u pregovorima izloži pregovaraču uslove pod kojima je spremna da zaključi ugovor. U takvom slučaju pregovarač je dužan da drugu stranu obavesti o okolnostima koje su mu poznate, a koje bi mogle uticati na njeno opredeljenje da zaključi ugovor pod pomenutim uslovima. Uskraćivanje obaveštenja - predstavljalo bi jasnu povredu načela o savesnosti i poštenju. (Na primer, kupac izloži prodavcu da želi da kupi električni uređaj za sistem od 220 volti, a prodavac prećuti da je uređaj predviđen samo za mrežu od 120 volti).

Treba napomenuti da ne postoji opšta dužnost obaveštavanja o svim bitnim elementima ugovora. Naime, svako treba da se stara o sopstvenim interesima i otuda proističe da svako treba da se sam informiše o onome što ga zanima. Otuda se može postaviti pitanje kada počinje i u kom obimu se prostire obaveza obaveštavanja druge strane? Odgovori na ovo pitanje nisu jedinstveni ni u sudskoj praksi, ni u pravnoj teoriji. Posle jednog razdoblja u kome se veoma naglašavala dužnost informisanja druge strane, došlo se do zaključka da je njen obim veoma teško odrediti na opšti način i za sve ugovore. Uglavnom se može reći da će dužnost obaveštavanja biti šira - ako postoji nejednakost strana koje pregovaraju, na primer ako prodavac poseduje izvesna stručna znanja ili iskustvo, koji nedostaju kupcu (specijalizovane prodavnice tehničkih aparata i obični kupci, prodajna galerija umetničkih slika i neupućeni kupac, mehaničar i vozač automobila, arhitekta i naručilac, advokat i klijent itd). Ona će biti uža i manje izražena, ako je reč o pregovaračima koji su podjednako upućeni u tehničke pojedinosti posla o kome pregovaraju, ili o profesionalcima u istoj oblasti aktivnosti.

Dužnost davanja saveta nastavlja se na obavezu obaveštavanja. Pregovarač je dužan da u vezi sa zaključenjem eventualnog ugovora pruži savete drugoj strani po svom najboljem znanju i umenju. To naročito važi kada je reč o pregovaračima nejednakih stručnih znanja i poslovnih iskustava (apotekar je dužan da da savete bolesniku u pogledu upotrebe određenog leka, bankar klijentu u pogledu korisnosti pojedinih ulaganja itd.).

U Švajcarskom pravu, kao i u nekim drugim pravima, smatra se da navedene dužnosti proizlaze iz opšteg načela o savesnosti i poštenju. Takvo stanovište lako je shvatljivo. U vreme kada su ovi građanski zakonici donošeni, shvatanje o potrebi pravnog uređenja pregovora još nije preovladavalo ni u pravnoj teoriji ni u zakonodavnoj politici. Docnije, u sudskoj praksi postepeno su izgrađivana pravila za pojedine slučajeve, na osnovi opšteg načela o savesnosti i poštenju. I tako i sada pravila o dužnostima strana nisu predviđena u zakonima. Na početku, ova materija nije bila zrela za zakonsko uređivanje, sada - u tim pravima za njim nema potrebe.

Za razliku od pomenutih prava u kojima je pitanje predugovornih dužnosti rešavano u sudskoj praksi, u nekim novijim građanskim zakonicima izrečno su predviđene odredbe o pregovorima. Najčešće je to činjeno u obliku opštih pravila, dok se u manjem broju zakonika nastojalo da se opšte pravilo konkretizuje i predvide preciznija merila.

Zamisao jugoslovenskog zakonodavca predstavlja jedno od najzanimljivijih zakonskih rešenja u uporednom pravu. U članu 30, proglašena je najpre sloboda pregovaranja kao opšte pravilo. “Pregovori koji prethode zaključenju ugovora ne obavezuju i svaka ih strana može prekinuti kad god hoće” (član 30. stav 1. Zakona). A zatim se, kao odstupanje od navedenog opšteg pravila, predviđaju dva pravila kojima se uređuju dužnosti strana u pregovorima. Prema prvome od njih, strana koja je vodila pregovore bez namere da zaključi ugovor odgovara za štetu koju druga strana trpi zbog prekida pregovora (član 30. stav 2. Zakona), a prema drugom pravilu, odgovara i strana koja je vodila pregovore u nameri da zaključi ugovor, pa odustane od te namere bez osnovanog razloga (član 30. stav 3. Zakona).

Kao što se može zapaziti u pomenutim odredbama, pravno se uređuje dužnost ozbiljnog pregovaranja. Preimućstvo rešenja u našem Zakonu o obligacionim odnosima u odnosu na druga prava je u tome što je uspostavljena gipka ravnoteža između opšteg načela o slobodi da se pregovori prekinu u bilo kom trenutku i pravila kojima se obezbeđuje da svaka strana povede pregovore u nameri da ugovor zaključi i da za sve vreme pregovora ne odstupi od te namere.

Navedena pravila bila su predložena već u Skici za Zakonik o obligacijama i ugovorima. Kao da nisu bili sigurni da li će na taj način biti obuhvaćeno sve što je potrebno da bi se pravno regulisali pregovori, redaktori nacrta uneli su u konačni tekst i opštije načelo o savesnosti i poštenju. Tako se među ostalim uvodnim odredbama u Zakonu nalazi i ovo pravilo (član 12. Zakona): “U zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa učesnici su dužni da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja.” Iz načina na koji je formulisano, lako se može zaključiti da je načelo savesnosti i poštenja predviđeno da se primenjuje i u razdoblju koje prethodi zaključenju ugovora (“u zasnivanju obligacionih odnosa”...). Na osnovu toga moglo se očekivati da će se i u našem pravu zahtevati poštovanje i drugih dužnosti pregovarača koje se obično izvode iz načela savesnosti. Ali, do proširenja broja dužnosti nije došlo. Sudovi su u toj meri bili zasenjeni pravilima o pregovorima iz člana 30. Zakona o obligacionim odnosima, da su ispustili iz vida mogućnosti koje je pružala primena načela o savesnosti i poštenju. I tako se, bar zasad, pokazalo da dobro pogođena posebna pravila, iako sa užim domašajem, imaju mnogo veću pravnu vrednost za sudove, nego opšta načela formulisana sa velikim ambicijama, ali sa nesigurnim ishodom zbog svoje neodređenosti.

Jedan od prvih zakonskih tekstova kojim se pravno uređuje oblast pregovora je Grčki Građanski zakonik (donet je 15. marta 1940. godine, a stupio je na snagu posle Drugog svetskog rata 23. februara 1946. godine). U njemu su predviđena rešenja u dva nivoa: u vidu opšteg načela i posebnog pravila. Što se tiče opšteg načela, ono je formulisano na sledeći način: “Strane u pregovorima za zaključenje ugovora, dužne su da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja i običaja u prometu” (član 197. Grčkog Građanskog zakonika). Posle navedene opšte odredbe izloženo je posebno pravilo o predugovornoj odgovornosti, koje glasi: “Ko u toku pregovora za zaključenje ugovora drugome prouzrokuje štetu svojom krivicom, dužan je da je naknadi, čak i kada ugovor nije zaključen.” (član 198. stav 1. Grčkog Građanskog zakonika).

Lepi kvaliteti ovih, ponekad nepravedno zaboravljenih pravila o pregovorima nisu dobili mesto koje zaslužuju u uporednom pravu (izuzetak, u ovom smislu, predstavljaju nemački pravnici koji su, i s razlogom, poklanjali pažnju grčkom pravu i u ovoj oblasti). Ne ulazeći podrobnije u njihovo razmatranje, treba naglasiti višestruki značaj Grčkog Građanskog zakonika na ovom planu: originalnost i elegantnost rešenja, gipku uravnoteženost opšteg načela i pravila o odgovornosti, kao i izjašnjavanje u prilog deliktnog karaktera odgovornosti za prekid pregovora (u drugom stavu člana 198, upućuje se na pravila o deliktnoj odgovornosti i u pogledu zastarelosti - “Na zastarelost ovog potraživanja primenjuju se pravila o zastarelosti potraživanja iz nedozvoljenih radnji”).

Pravilo sadržano u Italijanskom Građanskom zakoniku (donet je 16. aprila 1942. godine) često uzima se kao uzor zakonodavnog regulisanja pregovora. Pod naslovom: pregovori i predugovorna odgovornost, pravilo je formulisano na sledeći način: “U toku pregovora i nastajanja ugovora strane su dužne da se ponašaju savesno” (član 1337. Italijanskog Građanskog zakonika). Novost, u odnosu na ranije zakonike, ogleda se u tome što se proglašava da se načelo savesnosti primenjuje još u fazi pregovora dok ugovor nije zaključen.

Posle donošenja Građanskog zakonika, u Italiji se razvila bogata i razuđena sudska praksa o primeni načela savesnosti u pregovorima, a u pravnoj teoriji došla su do izražaja brojna i različita shvatanja o predugovornoj odgovornosti.

Na kraju, ali ne na poslednjem mestu, treba pomenuti Etiopski Građanski zakonik (donet je 5. maja 1960. godine, a stupio je na snagu 11. septembra 1960. godine) koji u ovoj oblasti sadrži takođe zanimljivo rešenje. U odeljku o deliktnoj odgovornosti predviđeno je posebno pravilo o pregovorima i ono je formulisano na sledeći način (član 2055. Etiopskog Građanskog zakonika): “Lice je krivo ako, pošto je ispoljilo nameru da zaključi ugovor i pošto je navelo treća lica da učine određene troškove u cilju zaključenja ugovora, arbitrerno odustane od svoje namere”.

Pomenuto pravilo pokazuje najviše sličnosti sa rešenjem usvojenim u našem pravu. U oba slučaja ima se u vidu pravilo kojim se od strana traži da pregovore vode u nameri zaključenja ugovora. U tome se navedena rešenja razlikuju od svih ostalih koja u prvi plan stavljaju načelo savesnosti i poštenja. Ali između odredbe Etiopskog Građanskog zakonika i Zakona o obligacionim odnosima postoje pored sličnosti i dve razlike. U Etiopskom zakoniku se ne pominje izrečno hipoteza po kojoj je strana mogla povesti pregovore bez namere zaključenja ugovora (ali je razumno poverovati da se ta situacija podrazumeva). Što se tiče krivice, tu je razlika osobito zanimljiva, u nas pregovarač je kriv - kad je od prvobitne namere odstupio bez osnovanog razloga, a prema Etiopskom Građanskom zakoniku, arbitrerno, što će reći - bez ikakvog razloga.

—————-—————-—————-