Ponuda u našem pravu proizvodi dve vrste pravnih dejstava: prva vrsta je podobnost za prihvatanje (I), a druga je neopozivost (II).

Podobnost za prihvatanje znači da ponudilac omogućuje ponuđenom licu da jednostranom izjavom volje pretvori ponudu u ugovor¹⁾. Razume se ponuda i prihvatanje zajedno čine saglasnost izjavljenih volja i učestvuju u zaključenju ugovora, ali, kako ponuda u genezi prethodi prihvatanju ponuđeni ima poslednju reč i odsudnu ulogu u nastajanju ugovora.

U trenutku upućivanja ponude, za ponudioca još nije nastala obaveza koja čini sadržinu predloženog ugovora. Ponudiočeva namera da se obveže (animus obligandi) preobražava se u trenutku prihvatanja obaveze koja proističe iz ugovora. Dotle, ponudiočeva obaveza postoji samo uslovno, a uslov će se ispuniti, ako ponuđeni prihvati ponudu²⁾.

Podobnost za prihvatanje je bitno svojstvo ponude bez koga ona ne može da postoji. Ponuda se upravo po ovom obeležju razlikuje od svih ostalih sličnih izjava volje kojima se izražava inicijativa za zaključenje ugovora. Jedino je ona podobna da jednostavnim prihvatanjem bude pretvorena u ugovor. Nijedna druga izjava volje nema to svojstvo. Naime, sve ostale izjave: poziv da se učini ponuda, pismo o namerama, poziv na pregovore itd., izražavaju težnju ka postizanju saglasnosti ali ne i konačan predlog za zaključenje ugovora. Za razliku od njih, u ponudi je ne samo izražena spremnost, nego je njome zaključenje ugovora već započeto i njegovo dovršenje zavisi samo od ponuđene strane u čije ruke je ponudilac stavio sudbinu ugovora.

Navedeno svojstvo i njegov značaj mogu se najbolje uočiti ako se uporede ponuda i poziv upućen drugoj strani da ona učini ponudu (invitatio ad offerendum)³⁾. Ponuda označava konačan, a poziv samo prethodni predlog ugovora. Stoga, ponudilac svoju nameru za zaključenje ugovora izražava u definitivnom obliku. Posle toga zaključenje ugovora zavisi samo od druge, ponuđene strane.

Nasuprot tome, spremnost pozivaoca da zaključi ugovor je znatno udaljenija i slabija nego kod ponude. Naime, bez obzira što je on sam pokrenuo inicijativu za zaključenje ugovora, pozivalac želi da za sebe zadrži pravo da još kaže poslednju reč. Otuda kad ponuđeni prihvati poziv da učini ponudu, prihvatanje znači upućivanje ponude pozivaocu, a ne zaključenje ugovora. Treba napomenuti da pozivalac ne mora prihvatiti ponudu koja mu je učinjena na osnovu njegovog poziva. Ako je prihvati tek ovo njegovo izjašnjavanje označava zaključenje ugovora, a ako je bez osnovanog razloga odbije, pozivalac doduše odgovara za prouzrokovanu štetu, ali ugovor nije zaključen.

Za razliku od podobnosti za prihvatanje, neopozivost nije neophodno svojstvo svake ponude. Neke od ponuda u pravu su neopozive ili, kako se još kaže obavezne, druge mogu biti opozive. Obeležje neopozivosti se sastoji u tome što je ponudilac dužan da ponudu održi do isteka roka određenog u njoj samoj ili u zakonu. Otuda, obeležje neopozivosti (ili obaveznosti) ponude treba pažljivo razlikovati od njene podobnosti za prihvatanje, iako kad je ponuda neopoziva ona istovremeno mora biti i podobna za prihvatanje. Ali, obrnuto pravilo ne važi jer ponuda koja nije neopoziva ne gubi zbog toga podobnost za prihvatanje. Neopozivost je karakteristična samo za neke ponude, dok je podobnost za prihvatanje bitno svojstvo svake ponude.

Opšte je pravilo da ponuda treba da bude saopštena ponuđenom licu da bi mogla da proizvede pravno dejstvo. Naime, ponuđeni u tom trenutku stiče pravo da prihvati ponudu i da na taj način dovede do zaključenja ugovora. U isto vreme, počinje ponudiočeva obaveza da trpi zaključenje ugovora čak i ako mu ono više ne odgovara.

Ponuda učinjena prisutnom licu (inter presentes) saopštava se neposredno što znači da proizvodi pravno dejstvo u trenutku kada ponudilac predloži zaključenje ugovora (čl. 40. st. 1. Zakona o obligaicionim odnosima). Otuda, ponuđeni je može prihvatiti samo ako to učini bez odlaganja, izuzev ako takav rok proizilazi iz okolnosti (čl. 40. st. 2. Zakona o obligaicionim odnosima). Ponuda odsutnom licu saopštava se dostavljanjem na adresu ponuđenog. Najzad, ponuda javnosti (javna ponuda) saopštava se objavljivanjem. Dostavljanje ponude (odnosno objavljivanje u slučaju ponude javnosti) označava poslednji trenutak do koga ponudilac još može da povuče ponudu i da tako spreči njeno dejstvo. Naime izjava o povlačenju ponude može da bude efikasna samo ako bude dostavljena na adresu ponuđenoga pre ili najdocnije u trenutku dostavljanja ponude. Posle toga ponuda se više ne može povući i ako je ponuđeni prihvati, ponudilac je dužan da trpi zaključenje ugovora.

Pravna dejstva neopozivosti počinju u slučaju ponude upućene prisutnom licu kao i kod ponude učinjene telefonom, teleprinterom ili telekopijom, u trenutku saopštenja, a kod ponude upućene odsutnom licu, u trenutku dostavljanja na adresu ponuđenog. Obaveza ponudioca da održi ponudu počinje u istom trenutku kada nastaje i podobnost ponude da bude prihvaćena.

Opšte je pravilo u našem pravu da je ponudilac dužan da izvesno vreme održi svoju ponudu (čl. 36. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima). Pomenuto pravno dejstvo naziva se “obvezujućom snagom ponude” ili “vezanošću za ponudu” i sl., a ponude snabdevene ovakvom obavezom, neopozivim ili čvrstim ponudama. Smisao vezanosti za ponudu ogleda se u tome što ponudilac ne može opozvati ponudu posle njenog dostavljanja ponuđenome. Ako hoće da joj oduzme pravno dejstvo koje po zakonu ponuda stvara, ponudilac to mora da učini na takav način da odgovarajuća izjava stigne ponuđenome pre nego što mu bude dostavljena ponuda, ili najdocnije istovremeno sa njom (čl. 36. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima). Posle tog trenutka, ponuda proizvodi dejstvo koje zakon predviđa, a to znači da je ponudilac dužan da održi ponudu i da u okviru uslova koji su u njoj sadržani zaključi ugovor. Naime kada primi ponudu, samo od ponudioca zavisi da li će ugovor biti zaključen ili neće. Ponudilac na to više ne može uticati i ugovor će biti zaključen iako možda ponudiocu takav ishod više i ne odgovara, jer su se od trenutka odašiljanja ponude do trenutka prihvatanja ponude i zaključenja ugovora prilike toliko promenile da ponudiocu više nije u interesu da ugovor zaključi. Izjava kojom bi ponudilac pokušao da prekine već započeta pravna dejstva ponude, nema uticaja na ponudu i ona uprkos opozivanju proizvodi pravno dejstvo.

Obvezujuće dejstvo ponude predviđeno je u Zakonu o obligacionim odnosima kao opšte pravilo u našem pravu. Otuda, ponudilac u svom predlogu za zaključenje ugovora, upućenom određenom licu ili javnosti, ne mora naglašavati da ga ponuda obvezuje. On je, naime, vezan ponudom i kad o tome nema nikakve odredbe u ponudi.

Obaveza da se održi ponuda ograničena je rokom, jer se ne može zamisliti da ovakva obaveza traje beskonačno (Uporediti: čl. 37. Zakona o obligacionim odnosima). Primetimo da je drugačije kod opozive ponude koja se može u svakom trenutku okončati opozivanjem od strane ponudioca. Kod neopozive ponude je ovakva mogućnost isključena, i stoga je potreban rok kako bi se moglo odrediti trajanje obaveze. Uopšte govoreći, taj rok je relativno kratak, pre svega zbog cena koje se brzo menjaju, ali i zbog mnogih drugih okolnosti (promene valutnih kurseva, zabrane uvoza ili izvoza, povećanje carine itd.). Dužinu roka u prvom redu određuje sam ponudilac, a ako on to ne učini primenjuju se dispozitivna pravila zakona. U našem pravu, ako ponudilac propusti da odredi rok, ponuda ga vezuje za vreme koje je redovno potrebno da ponuda stigne ponuđenome, da je ovaj razmotri, o njoj odluči i da odgovor o prihvatanju stigne ponudiocu (čl. 37. st. 4. Zakona o obligacionim odnosima). U pojedinim pravnim sistemima pored ovakvih ili sličnih merila za određivanje roka predviđa se i najduže vreme do koga obaveza da se održi ponuda može trajati.

Glavni razlog na kome počiva pravilo o neopozivosti ponude je potreba pravne sigurnosti ponuđenog kome pravo nastoji da obezbedi mirno razmatranje ponude i donošenje odluke o njenom prihvatanju ili odbijanju. Pisci Motiva za Nemački Građanski zakonik, u kome je vezanost za ponudu prvi put proglašena za opšte pravilo, navodili su kao razlog potrebe prometa. “Kada je jednom licu upućena ponuda, ono mora biti u situaciji da može da se pouzda u to da će ugovor biti zaključen ako na vreme pošalje izjavu o prihvatanju. Primalac ponude mora da ima sigurnu tačku za početak kako bi mogao da donese odluku; u određenim okolnostima on će morati da preduzme neophodne korake odmah ako hoće da do ugovora dođe; on će odbiti ili će propustiti neke druge ponude koje se odnose na predmet koji je u pitanju, on će sa svoje strane učiniti ponude koje će se zasnivati na ponudi koja mu je upućena. Ako bi opoziv bio dozvoljen i pošto je ponuda stigla primaocu, a pre nego što je izjava o prihvatanju proizvela pravno dejstvo, ponuđeni bi smatrao da mu je naneta znatna šteta. Slično tome, zbog mogućih rizika sklonost ljudi da se oslanjaju na ponude za zaključenje ugovora bi se uopšte uzev smanjila, što bi otežavalo i ometalo promet. Vezanost ponudioca za ponudu odgovara i razumno posmatranoj nameri samog ponudioca⁴⁾.

U našem pravu kao i u drugim pravnim sistemima u kojima je načelno prihvaćena neopozivost ponude, ponudilac može otkloniti njeno pravno dejstvo i time što će u ponudu uneti klauzulu “bez obaveze” ili neku drugu odredbu od kojih su pod uticajem nemačkog prava najčešće u upotrebi sledeće: “freibleibend”, “ohne Verbindlichkeit”, “ohne obligo”, “Zwischenverkauf vorbehalten” i slično. Ali, prilikom tumačenja ponuda sa ovakvom klauzulom treba biti oprezan. Prema jednom shvatanju ove klauzule znače isto što i izrečna izjava ponudioca da rezerviše za sebe pravo da opozove ponudu. Kada ponuda sadrži jednu od navedenih klauzula, ona usled toga više ne vezuje ponudioca da je održi, ali zadržava svojstvo ponude i na osnovu nje se može zaključiti ugovor, ako bude prihvaćena.

Preovlađujuće shvatanje u nemačkoj sudskoj praksi u pravnoj teoriji, odakle se proširilo i u druga prava, pridaje pomenutim klauzulama još energičnije dejstvo. Unoseći odredbu “freibleibend” ili neku drugu sličnu klauzulu u svoju izjavu, ponudilac otklanja ne samo svoju vezanost za ponudu, kao što smatraju pristalice prvog shvatanja, nego isključuje i njenu podobnost za prihvatanje. Otuda prema ovom gledištu, ponuda sa klauzulom “bez obaveze” uprkos nazivu nije uopšte ponuda, nego puki poziv drugoj strani da ona učini ponudu⁵⁾.

Za razliku od neopozivih ponuda koje predstavljaju pravilo, moguće su i opozive ponude u našem pravu⁶⁾. Istina, one nisu u čestoj upotrebi i otuda naši pravnici i poslovni ljudi gledaju na njih sa izvesnom nedoumicom. Ali, o mogućnosti njihovog postojanja nema nikakve sumnje. Potvrdu za ovo tvrđenje možemo naći u samoj odredbi Zakona o obligacionim odnosima u kojoj se inače govori o vezanosti ponudioca za ponudu. U njoj je izrečno predviđeno da ponudilac tu svoju obavezu može isključiti. S obzirom, dakle, na dispozitivnost navedenog pravila, može se zaključiti da od odluke ponudioca zavisi da li će njegova izjava volje, kojom predlaže zaključenje ugovora, biti opoziva ili neopoziva.

Istina, moglo bi se tvrditi, po ugledu na preovlađujuće shvatanje o klauzulama bez obaveze u nemačkom pravu, da se ponudilac ne zadržava na pola puta, što znači na opozivoj ponudi, nego da isključujući obavezu održanja ponude pretvara u stvari ponudu kao predlog za zaključenje ugovora u običan poziv drugoj strani da ona učini ponudu. Ne osporavajući mogućnost i ovakvog tumačenja odredaba Zakona o obligacionim odnosima, nama se čini da se njime ne može osporiti postojanje opozivih ponuda u našem pravu. U Skici za Zakonik o obligacijama i ugovorima je, pored prva dva stava o dejstvu ponude, koji su preuzeti i u Zakonu o obligacionim odnosima, bilo predloženo još jedno pravilo, u stavu trećem, koje je otklanjalo svaku nedoumicu o opozivoj ponudi. Tu je bilo rečeno sledeće: “Ako je ponudilac rezervisao pravo da opozove ponudu, opozivanje će važiti samo ako bude dostavljeno na adresu ponuđenoga pre nego što je on otposlao svoje prihvatanje ili izvršio koju drugu radnju koja ima značenje prihvatanja” (čl. 11. st. 3. Skice za Zakonik o obligacijama i ugovorima). U navedenoj odredbi je opšta mogućnost postojanja opoziva ponude, što izvire iz dispozitivnosti pravila o pravnom dejstvu ponude, bila izrečno formulisana kao norma koja važi za opozivu ponudu. Nažalost, redaktori Nacrta Zakona nisu je prihvatili i otuda se ona ne nalazi u tekstu Zakona o obligacionim odnosima. Ali njeno izostavljanje ne sprečava da se i danas može smatrati mogućim da opozive ponude postoje. U toj odredbi bilo je izraženo samo ono što se prema opštem pravilu podrazumeva.

Iako predstavljaju izuzetnu retkost u našoj sudskoj praksi mogu se naći primeri odluka u kojima su sudovi izrazili shvatanje da ponuda može biti opoziva. Tako je u jednom sporu o kome je sudio raniji Vrhovni sud Jugoslavije rečeno:

“Kod neosporne činjenice da je tuženi pre prijema potpisanog ugovora i pismenog obaveštenja od strane tužioca da prihvata ponudu, odustao od svoje ponude i o tome pismeno obavestio tužioca ne može se smatrati da je među strankama postignuta saglasnost izjava volje o kupovini i prodaji i da je ugovor zaključen. Naprotiv ima se smatrati da ugovor nije ni bio zaključen pošto je pismena ponuda povučena pre prijema izveštaja o prihvatanju iste (Odluka Vrhovnog suda Jugoslavije, Rev. 57/65. Zbirka sudskih odluka iz oblasti i građanskog prava, Beograd 1972. odluka br. 102, str 99).

Iz škrtog navoda ne može se ustanoviti kojim povodom je odluka doneta, kakvo je bilo činjenično stanje i na kojim se razlozima zasniva. Ali, i u obliku u kome je objavljena ona predstavlja dragocenu potvrdu o stavu sudova u pogledu mogućnosti opozivanja ponude u našem pravu.

Opoziva ponuda sadrži u sebi podobnost za prihvatanje, što znači da se izjavom ponuđenog o prihvatanju pretvara u ugovor. Navedeno pravno dejstvo počinje u trenutku dostavljanja i traje do opozivanja ponude od strane ponudioca ili do zaključenja ugovora njenim prihvatanjem od strane ponuđenog, do odbijanja ponude ili nekog drugog razloga za prestanak ponude. Za razliku od neopozive ponude koja je uvek vremenski ograničena, opoziva ponuda ne mora biti omeđena rokom: ona može trajati u beskonačnost. Ali, ponudilac može odrediti rok u kome će važiti opoziva ponuda; na primer prvih deset dana ponuda važi kao neopoziva, sledećih deset kao opoziva, posle čega joj prestaje svaka važnost⁷⁾. Svrha vremenskog ograničavanja opozive ponude sastoji se u tome što je u roku od npr. 15 dana ponuđeni uopšte može prihvatiti, kao što je za to vreme i ponudilac može opozvati. Da li će ugovor biti zaključen, ili će naprotiv ponudilac opozvati ponudu zavisi od toga ko će biti brži: ponuđeni sa odašiljanjem izjave o prihvatanju, ili ponudilac sa dostavljanjem izjave o opozivanju na adresu ponuđenog. Po isteku naznačenog roka, ponuda prestaje da važi; do tada ona je bila podobna za prihvatanje ali se mogla opozvati, posle toga ponuđeni je više ne može prihvatiti.

Najvažniji načini prestanka neopozive ponude su: protek roka i odbijanje. Pored toga ponuda može prestati usled smrti, prestanka poslovne sposobnosti ili stečaja ponudioca ili ponuđenog, kada to proizlazi iz namere strana, običaja ili prirode posla. Strogo uzev o prestanku ponude moglo bi se govoriti i u slučaju povlačenja ponude i zaključenja ugovora. Ali, u prvom od njih ponuda nije ni počela da postoji nego je ugašena i pre nego što je proizvela pravna dejstva, a u potonjem ona nastavlja svoje postojanje u okviru saglasnosti izjavljenih volja.

Pravno dejstvo neopozive ponude prestaje protekom roka označenog u ponudi, a ako ovaj nije određen, istekom vremena koje je potrebno da ponuda stigne ponuđenome, da je ovaj razmotri i odluči, i da odgovor o prihvatanju stigne ponudiocu (čl. 37. Zakona o obligacionim odposima).

Pravno dejstvo ponude (i neopozive i opozive) prestaje u trenutku njenog odbijanja⁸⁾. Izjava ponuđenog kojom odbija ponudu znači njegovo konačno izjašnjenje. Ona se može povući, tj. ponuđeni može uputiti ponudiocu suprotnu izjavu ali će izjava o povlačenju sprečiti pravno dejstvo odbijanja ponude samo ako bude dostavljena na adresu ponudioca pre ili najdocnije u trenutku dostavljanja izjave o odbijanju. Inače nije moguće opozivanje izjave o odbijanju. Otuda, ako ponuđeni na početku roka odbije ponudu, pa je kasnije, ali opet u okviru ostavljenog roka prihvati, ugovora nema, jer docnije data izjava o prihvatanju ne može da proizvede pravno dejstvo zbog toga što se ponuda ugasila.

U načelu smrt ili prestanak poslovne sposobnosti ponudioca ili ponuđenog ne utiču na prestanak neopozive ponude (čl. 44. Zakona o obligacionim odnosima). Ipak biće drugačije i ponuda će se ugasiti ako se odnosi na zaključenje ugovora intuitu personae, ili ako je i inače namera strana bila da ograniče pravna dejstva ugovora. Slično je i ako takvo rešenje proizlazi iz običaja. U stranim pravima stečaj ponudioca ili ponuđenog ima isto dejstvo na ponudu kao i gubitak poslovne sposobnosti.

Opozive ponude se gase u svim slučajevima u kojima prestaju i neopozive ponude. Neke od njih, kao što su smrt, gubitak poslovne sposobnosti ili stečaj ponudioca utiču na prestanak opozivih ponuda po opštem pravilu, a ne kao kod neopozivih ponuda u vidu izuzetka.

Opozivanje kao način prestanka postoji samo kod opozivih ponuda. Ono će važiti samo ako bude dostavljeno na adresu ponuđenoga pre nego što je on otposlao svoje prihvatanje⁹⁾.

________________________________________