USTAVNI POLOŽAJ SUDSTVA

Dr Bosa Nenadić,
sudija Ustavnog suda Srbije

UVODNE NAPOMENE

Kada u jednoj zemlji stupi na snagu novi ustav, osnovno je pitanje šta je to zapravo novo doneo taj akt u odnosu na dotadašnji ustav i kakvo je njegovo dejstvo na zatečeni ustavnopravni poredak zemlje. Otuda smo se i mi zapitali, s obzirom na izabranu temu, šta je to novo doneo Ustav Republike Srbije od 8. novembra 2006. godine kada je u pitanju položaj sudstva u Republici Srbiji.

U ustavu, kao osnovnom zakonu zemlje i najvišem pravnom aktu u pravnom poretku države, nikad se ne mogu urediti sva bitna pitanja vršenja sudske vlasti. Stvar je ustavotvorca da, u postupku pripreme i donošenja ustava, proceni važnost određenih pitanja i da ih, saglasno toj proceni, neposredno uredi ili pak da njihovo uređenje prepusti (izričito ili prećutno) zakonodavcu. Kada je u pitanju sudska vlast u savremenim evropskim zemljama ustavom se, po pravilu, proklamuje nezavisnost sudske vlasti i utvrđuju osnovni principi položaja i organizacije sudstva, propisuje nadležnost najvišeg suda u državi, načelno uređuju pitanja izbora (imenovanja) i razrešenja sudija, utvrđuju određena jemstva sudijske nezavisnosti i propisuju izvesna načela sudskog postupka.1 U osnovi ta pitanja su predmet uređivanja i savremenog Ustava Srbije.

Ako bi se o Ustavu od 2006. godine sudilo po broju odredaba koje se neposredno ili posredno odnose na sudsku vlast, tada se može reći da je ustavotvorac u odnosu na ustavotvorca iz 1990. godine posvetio više pažnje sudskoj vlasti. Odredbe o sudskoj vlasti u novom Ustavu nalazimo već u načelima Ustava, a potom u delu Ustava o “Uređenju vlasti”. S obzirom na specifičnu ulogu sudstva, kojA treba da osigura zaštitu ljudskih prava i sloboda, veoma značajne i brojne odredbe o sudskoj vlasti stoje i u delu Ustava posvećenom “Ljudskim i manjinskim pravima i slobodama”. O tome da li povećani broj odredaba u novom Ustavu vodi afirmaciji položaja i uloge sudske vlasti kao nezavisne i samostalne grane vlasti i da li su ustavna jemstva sudske nezavisnosti čvršća u odnosu na ranija, teško se može dati jednoznačan odgovor. Za sada je moguća jedino ocena ili bolje reći komentar normativnih rešenja Ustava, a kako će zakonodavac protumačiti nova ustavna rešenja i kakvu će im sadržinu dati pokazaće se u zakonima o sudstvu, čije donošenje predstoji u Narodnoj skupštini. Naravno, o vrednosti tih rešenja nespornu ocenu daće tek praksa.

Analiza odredaba novog Ustava u celini, a posebno onih rešenja koja se neposredno odnose na sudsku vlast - njeno institucionalno uređenje i vršenje, pokazuje da nisu bez značaja novine koje je doneo Ustav u uređivanju ovog segmenta državne vlasti. Te novine ogledaju se, pre svega, u proširenim jemstvima nezavisnosti sudske vlasti, čija je sadržina usklađivana sa međunarodnim strandardima u ovoj oblasti, s tim što su pojedina pitanja koja su do tada bila materia legis postala materia constitutionis. Međutim, uređivanje određenih pitanja iz domena sudske vlasti je novim Ustavom dekonstitucionalizovano, tj. prepušteno na uređivanje zakonodavcu, što je u našoj ustavnopravnoj struci ocenjeno kao čin ustavotvorca koji može voditi umanjenju nezavisnosti sudske vlasti. Inače, i u odredbama Ustava koje se odnose na sudsku vlast, zapaža se da ustavni tekst ima sva obeležja preterano ubrzane izrade i odsustva nužnog opreza u procenjivanju šta treba da bude materia constitutionis kada je sudska vlast u pitanju, a šta se može i treba prepustiti zakonodavcu na uređivanje.  

OSNOVNA USTAVNA NAČELA OD ZNAČAJA ZA SUDSKU VLAST

U Prvom delu Ustava, koji nosi naziv “Načela Ustava”, a koga po svojoj sadržini čine osnovne odredbe o ustavnom ustrojstvu savremene Srbije, tri su bitna načela koja neposredno opredeljuju položaj sudske vlasti i sudova u Republici Srbiji. Ova načela, predstavljaju inače klasična načela prisutna u ustavima savremenih evropskih država, skoro bez izuzetka, kao i u međunarodnim dokumenitima. Prvo, to je načelo vladavine prava, koju sâm Ustav definiše kao osnovnu pretpostavku Ustava (član 3). Vladavina prava saglasno Ustavu, pored ostalog, ostvaruje se “nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti (a to znači i sudske - B. N.) Ustavu i zakonu”. Samo država utemeljena na vladavini prava, može da bude garant osnovnih prava i sloboda čoveka. Drugo je načelo podele vlasti utvrđeno u članu 4. stav 1. Ustava. Saglasno ovom načelu, koje je sada Ustavom i izričito utvrđeno, “uređenje vlasti u Republici Srbiji počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku”.2 Treće je načelo nezavisnosti sudske vlasti. U stavu 4. član 4. Ustava, po prvi put u našoj novijoj ustavnoj praksi, je izričito zapisano da je “sudska vlast nezavisna”. Tako, načelo nezavisnosti sudske vlasti u “sadejstvu” sa vladavinom prava i podelom vlasti, u stvari čini temeljno načelo koje opredeljuje ustavni položaj sudstva u savremenoj Srbiji. I raniji Ustav Srbije je u odredbi člana 96. stav 1. utvrđivao da su sudovi “samostalni i nezavisni u svom radu”, kao što je to uostalom utvrđeno i u članu 142. sadašnjeg Ustava. Međutim, sadašnjim Ustavom je nezavisnost sudske vlasti podignuta na nivo osnovnog ustavnog načela koje utiče na organizaciju i funkcionisanje državne vlasti u Republici Srbiji uopšte, a ne samo na “rad sudova”.

Načelo podele vlasti i odvajanje sudstva od zakonodavne i izvršne vlasti u organizacionom i funkcionalnom pogledu, ustanovljava minimalne pretpostavke za nezavisnost sudstva. Odvojiti sudsku vlast od drugih grana vlasti i poveriti je na vršenje posebnim državnim organima - sudovima i “posebnim profesionalnim državnim službenicima”- sudijama, predstavlja jednu od najvećih tekovina savremene države. Samostalno i nezavisno sudstvo se danas opredeljuje kao “srž svake ustavne države” (K. Fridrih).

Zbog značaja koji u konceptu savremene ustavne države ima nezavisno sudstvo, kao garant ljudskih sloboda i prava, načelo nezavisnosti sudske vlasti je postalo univerzalno prihvaćena vrednost. Kao takvo, načelo nezavisnosti sudova nalazi svoje mesto i u međunarodnom pravu, pa se tako govori o njemu kao međunarodnom standardu u ovoj oblasti. Ono je sadržano u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, Paktu o građanskim i političkim pravima, Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ali i u posebnim međunarodnim dokumentima, među kojima se izdvajaju “Osnovna načela o nezavisnosti sudova” od 1985. godine.

Načelo nezavisnosti sudske vlasti, zajemčeno odredbom člana 4. stava 4. Ustava, nije puka deklaracija. Izričito utvrđivanje ovog načela u Ustavu je od izuzetne važnosti prilikom tumačenja i utvrđivanja značenja i svih drugih odredaba Ustava koje se neposredno ili posredno odnose na sudsku vlast. Kao takvo, ono je, pre svega, od značaja za zakonodavno uređivanje organizacije i vršenja sudske vlasti, jer predstavlja jasno usmerenje i putokaz zakonodavcu u tom uređivanju.

U odredbama člana 4. Ustava posvećenim načelu podele vlasti stoji i to da se “odnos tri grane vlasti zasniva na ravnoteži i međusobnoj kontroli” (stav 3). Ova odredba izazvala je pažnju naše ustavnopravne struke, koja tvrdi da takvoj odredbi nije mesto u članu 3. Ustava, odnosno da ona više priliči udžbeniku ustavnog prava nego ustavnom tekstu.3 Tvrdi se i da su odredbe stava 3. i stava 4. člana 4. Ustava protivrečne, jer rešenje iz koga sledi da se odnosi između sve tri grane vlasti (to znači zakonodavne, izvršne i sudske) zasnivaju i na “međusobnoj kontroli”, dovodi u pitanje izričito ustavno načelo o “nezavisnosti sudske vlasti”. I mi stojimo na stanovištu da se odredba člana 4. stava 3. Ustava višestruko može osporavati, te da je ona po svojoj suštini primerena prirodi odnosa zakonodavne i izvršne vlasti. Ova odredba posmatrana “sama za sebe” mogla bi značiti mogućnost uspostavljanja kontrole nad sudskom vlašću od strane zakonodavne i izvršne vlasti, a to bi protivrečilo, odnosno bolje reći bilo u oštroj suprotnosti sa principima nezavisnosti i samostalnosti sudske vlasti. Uspostavljanje kontrole sudske vlasti, od strane izvršne ili zakonodavne vlasti, nesporno bi vodilo negaciji ustavnog jemstva o nezavisnosti sudova, ali i samog principa podele vlasti. Zakonodavna vlast saglasno novom Ustavu, uticaće na sudsku vlast kroz čin izbora Visokog saveta sudstva i sudija koji se prvi put biraju, kao i donošenjem zakona o sudstvu i drugih zakona, koje su sudovi dužni da primenjuju (ukoliko su oni u skladu s Ustavom). Naravno, da stepen nezavisnosti sudova u realnosti zavisi i od kvaliteta zakona i drugih akata koji čine pravni poredak zemlje i ostavljenog stepena slobode koju sudija ima u primeni prava. No, ova vrsta uticaja Narodne skupštine kao političkog tela na vršenje sudske vlasti, bez obzira na “svoju snagu”, svakako ne znači da ona može neposredno da nadzire i kontroliše vršenje sudske vlasti, koja po Ustavu, pripada isključivo sudovima.

Sledstveno iznetom, naše je mišljenje da se odredba člana 4. stava 4. Ustava, ima smatrati kao izuzetak od odredbe stava 3. toga člana, te da se samo ova odredba, kao specijalna, posebna i izdvojena odnosi na položaj sudova u sistemu vlasti. Tom odredbom ustavotvorac je u stvari izvršio otklon od primene odredabe člana 4. stav 3. Ustava na sudsku vlast. Otuda se odredba stava 4. člana 4. Ustava u stvari ima čitati kao da u njoj piše “izuzetno od odredbe stava 3. ovog člana...” Da se radi o odredbi koja svojom celinom nije primenjiva na odnos sudske vlasti i drugih grana vlasti ilustruju i druga ustavna rešenja u kojima je jasno zapisano “da su sudske odluke obavezne za sve i da ne mogu biti predmet vansudske kontrole”, te da “sudsku odluku može preispitati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku”.

USTAVNA REŠENJA O SUDOVIMA

Sudska vlast je dakle, po novom Ustavu Srbije koncipirana kao posebna državna vlast koja se, u sistemu vlasti zasnovanom na podeli vlasti i vladavini prava, organizuje i vrši na načelu samostalnosti i nezavisnosti. Funkcija sudova isključivo je u suđenju. U obavljanju ove funkcije sudovi ne stoje ni pod kakvom drugom vlašću, a najmanje pod “kontrolom druge dve grane vlasti”, već samo pod Ustavom i zakonom.

Pored navedenih rešenja Ustava koja predstavljaju odredbe na kojima se temelji sudska vlast u Srbiji, ustavotvorac je u Petom delu Ustava, koji nosi naziv “Uređenje vlasti” posebne odeljke posvetio sudskoj vlasti, i to Odeljak 7. koji nosi naziv “Sudovi” (čl. 142. do 152) i Odeljak 8. koji nosi naziv “Visoki savet sudstva” (član 153. do 155).

U okviru Odeljka 7. posvećenog “Sudovima” sadržane su odredbe koje se odnose na: prvo, načela sudstva u Republici Srbiji; drugo, vrste sudova; treće, predsednika Vrhovnog kasacionog suda; četvrto, sudske odluke; peto, izbor sudija; šesto, prestanak sudijske funkcije; sedmo, jemstva sudijske nezavisnosti.

U Odeljku 8. posvećenom “Visokom savetu sudstva”, sadržane su odredbe koje se odnose na položaj, sastav, izbor i nadležnost Visokog saveta sudstva, kao i pravne lekove protiv odluka ovog saveta.

Ustavom je sudska vlast izričito poverena sudovima kao samostalnim i nezavisnim organima državne vlasti. Nezavisnost sudske vlasti je bitna odlika te vlasti, koja suštinski određuje i položaj suda i sudija, a o toj nezavisnosti ubuduće treba da brine poseban ustavni organ - Visoki savet sudstva.

1. Načela sudstva u Republici Srbiji po Ustavu iz 2006. godine

Saglasno Ustavu od 2006. godine status (položaj) sudova kao organa državne vlasti, kojima je povereno vršenje sudske funkcije, opredeljuju sledeća načela: načelo jedinstva sudske vlasti; načelo samostalnosti i nezavisnosti; načelo legaliteta; načelo javnosti; načelo zbornosti i načelo učešća građana u vršenju sudske vlasti. Pojedina od ovih načela je poznavao i Ustav iz 1990. godine, s tim što su neka od njih u nekoliko drugačije formulisana, odnosno sistematizovana.

Načela sudstva utvrđena u odredbama člana 142. Ustava, u suštini predstavljaju ona rešenja koja su prihvaćena kao međunarodni standard kada je sudska vlast u pitanju. Ova načela zajedno sa drugim ustavnim jemstvima sudske nezavisnosti i samostalnosti, treba da doprinesu afirmaciji sudstva u ostvarvanju potpunije, efikasnije i delotvornije zaštite ljudskih prava i sloboda.

1) Načelo jedinstva sudske vlasti. Kao posebna grana državne vlasti, sudska vlast je jedinstvena na teritoriji Republike Srbije i njena osnovna funkcija se sastoji u suđenju, odnosno rešavanju pravnih sporova. Načelo jedinstva sudske vlasti, zajamčeno Ustavom, predstavlja osnovu organizacije i funkcionisanja sudova. U organizacionom smislu ono podrazumeva jedinstvenu organizaciju sudstva u zemlji. Sudski sistem, koji je samo u načelu uređen Ustavom, čini mreža sudova (opšte i posebne nadležnosti, odnosno viših i nižih sudova) ustanovljena zakonom, koji su međusobno povezani i između kojih su “kompentencije podeljene, a nadležnosti razgraničene”. Pored organizacionog akspekta, načelo jedinstva sudskog sistema podrazumeva i funkcionalnu povezanost i usklađenu praksu svih sudova u Srbiji. Ovom aspektu jedinstva sudskog sistema, naročito moraju da doprinose najviši sudovi u Republici, a posebno Vrhovni kasacioni sud, koji svojim aktivnostima treba da vodi ujednačavanju sudske prakse i formiranju jedinstvenih stavova radi jednake primene prava.4 

2) Načelo samostalnosti i nezavisnosti sudova. Ustavno rešenje iz člana 142. stav 2. po kome su “sudovi samostalni i nezavisni u svom radu”, ponovo potvrđuje da su sudovi posebna vrsta državnih organa - organizaciono odvojeni od drugih državnih organa - organa zakonodavne i izvršne vlasti, a potom da su sudovi u donošenju svojih odluka oslobođeni od bilo kakvog uticaja sa strane, odnosno uplitanja državnih i drugih institucija ili bilo kojih pravnih ili fizičkih lica, odnosno pojedinaca. Načelo samostalnosti sudova izraz je konkretizacije ustavnog načela o podeli vlasti. Imanentno je sudskoj vlasti da se ona vrši od strane neutralnih institucija, koje su u stvarnom i personalnom pogledu samostalne i odvojene od drugih grana vlasti. Načelo nezavisnosti sudske vlasti se istovremeno odnosi i na položaj i rad sudova u sistemu vlasti i na status sudija. Nezavisnost sudske vlasti znači da ni jedan nosilac druge državne vlasti, ali ni bilo ko drugi, ne može i ne sme uticati na vršenje sudske vlasti i da se ne može mešati u rad suda, odnosno sudija. Kao takvo sudstvo je “oslobođeno bilo kakvih i bilo čijih naloga”. I poput ustava pojedinih savremenih evropskih zemalja, koji zabranjuju bilo kojoj instituciji da u konkretnim slučajevima sudovima i sudijama daje bilo kakva uputstva i instrukcije, u Ustavu Srbije stoji “da je svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije zabranjen” (član 149. stav 2). Ovo je značajna novina koju je doneo Ustav od 2006. godine i tu zabranu trebalo bi bliže konkretizovati zakonom, a njenu povredu posebno sankcionisati kao povredu zabrane vrlo visokog ranga - zabrane utvrđene u najvišem pravnom aktu zemlje. To se očekuje od zakonodavca prilikom predstojećeg usklađivanja zakonodavstva s Ustavom, kako ovo važno jemstvo nezavisnosti sudske vlasti ne bi ostalo samo u tekstu Ustava.

Bez stvarne nezavisnosti sudska funkcija se ne da zamisliti, a bez nezavisnog sudstva nema “pravne države”, odnosno demokratskog društva. Sudovi moraju biti ne samo čuvari ljudskih sloboda i prava, već i misionari vladavine prava, jer kako je govorio L. Marković sudovi se nalaze u službi “jedne više ideje koja se naziva zakonitost ili pravda... pružajući građanima zaštitu i od države i njenih nezakonitih postupaka i od postupaka i zloupotreba pojedinaca”.

3) Načelo legaliteta (ustavnosti i zakonitosti). Ovo načelo čini suštinu pravne države, jer bez podređenosti vlasti, pa i sudske vlasti ustavu i zakonu nema pravne države. Ustav i zakon pravno vezuju sudsku vlast. To što su sudovi nezavisni u svom radu, ne znači da su apsolutno nezavisni. Organizacija i rad sudova, kao i granice njihove vlasti, odnosno ovlašćenja u odnosu na ljudska i građanska prava i slobode utvrđuju se ustavom i zakonom, pa se ovo “vezivanje” sudske vlasti s pravom zove načelo legaliteta. Ova podređenost suda pravu, ne znači ograničenje nezavisnosti suda i sudija, već predstavlja jemstvo da će sudovi biti ustanovljeni i organizovani na temelju zakona i da će suditi na osnovu i u okviru ustava i važećeg prava, te da u “suđenju nema mesta političkim i drugim uticajima, ali ni arbitrernosti i samovolji suda”.

Nezavisnost sudstva i legalitet organizacije i vršenja sudske vlasti u savremenim ustavnim državama idu zajedno - ruku pod ruku. Da nije načela legaliteta nezavisnost sudstva mogla bi se izvrći u sudokratiju i biti izbor višestrukih zloupotreba u vršenju sudske vlasti. Sudovi svoju funkciju vrše, ne samo na osnovu “ustava i zakona”, već i u granicama ustava i zakona. Ovo načelo isključuje diskrecionu vlast samih sudova. Sud podveden pod pravo je obavezan i dužan da “sudi” onako kako je unapred propisano pravnim normama sadržanim u ustavu i drugim propisima koji čine pravni poredak zemlje, a ne na osnovu razloga “političke oportunosti, celishodnosti ili na osnovu vlastito shvaćene pravičnosti”. Načelo nezavisnosti i legaliteta u radu sudova znači i to da su sudovi potčinjeni objektivnom, unapred propisanom pravu, te da ni jedna druga vlast, niti bilo ko drugi, može sudovima izdavati konkretna naređenja u vezi sa rešavanjem pojedinih sudskih sporova. Dakle, šta će i kako će sudovi kao državni organi raditi, nije dobro da o tome odlučuje subjektivna volja trenutno vladajućih u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti, pa ni volja pojedinih nosilaca sudske vlasti, nego “volja objektivnog prava unapred propisanog koja obavezuje vladajuće”, kao što “pravo koje uređuje odnose između građana obavezuje pojedince”.

 Saglasno članu 142. stav 2. Ustava, sudovi u Republici Srbiji sude “na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora”. U suštini ovo rešenje predstavlja konkretizaciju principa utvrđenog u članu 3. Ustava, po kome se vladavina prava ostvaruje “povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu”. Drugim rečima, načelo legaliteta sudske vlasti danas u nas ima značenje da su sudovi, kao organi kojima je povereno vršenje sudske vlasti “podvedeni pod pravo” i pravni poredak koga, saglasno odredbama čl. 16. i 194. Ustava, u Republici Srbiji čine ne samo norme Ustava i domećeg prava, već i pravila međunarodnog prava koje obavezuje Republiku Srbiju. Time je princip ustavnosti i zakonitosti, po svojoj sadržini utvrđenoj novim Ustavom, postao obuhvatniji i “bogatiji” u odnosu na raniji Ustav. Kad govorimo o vezanosti sudova “Ustavom i zakonom” mislimo u suštini na njihovu vezanost, ne samo ovim aktima, već svim “pravilima” i “opštim aktima” za koje je Ustavom utvrđeno da čine jedinstveni pravni poredak Republike Srbije.

Treba skrenuti pažnju da pisci teksta Ustava principu legaliteta sudske vlasti nisu uvek na istovetan način opredeljivali sadržinu. Tako, u već pomenutom članu 142. stav 2. Ustava stoji da sudovi “sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava (naglasila B.N.) i potvrđenih međunarodnih ugovora”, da bi u članu 145. stav 2. izostala “opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava” i drugačije bila određena primena “drugih opštih akata”, jer se saglasno odredbi ovog člana “sudske odluke zasnivaju i na ... propisu donetom na osnovu zakona” - a to znači generalno, a ne samo kad to “predvidi” zakonodavac. Ovakvo normiranje u pravu uopšte nije poželjno, jer je izvor nepotrebnih nesporazuma i stalnih saplitanja u praksi, pri traženju i odgonetanju namere donosioca opšteg akta. Uz to, ovakvo “pisanje” ustavnih normi nije primereno karakteru i značaju Ustava, kao akta najviše pravne snage u zemlji iz koga izviru svi drugi opšti i pojedinačni pravni akti, tj. osnovnom zakonu zemlje kome se svi moraju povinovati.

4) Načelo javnosti. Načelo javnosti je jedno od najznačajnih garancija nezavisnosti sudstva, ali i pravičnog suđenja. Primena načela javnosti u radu sudova znači da, pored stranaka i drugih učesnika u postupku pred sudovima, suđenju mogu prisustvovati i treća lica koja zato imaju interes, bez ikakvih ograničenja (“u onom broju koji je faktički moguć”). Javnost suđenja obezbeđuje kvalitetniju raspravu pred sudom, tj. služi kao podstrek sudiji da se bolje priprema za vođenje rasprave, garantuje poštovanje zakonom predviđenog postupka, štiti procesni položaj učesnika u postupku, posebno okrivljenog (jer se dokazi protiv njega moraju javno izneti i pretresti), jača u moralnom pogledu autoritet suda, služi kao garancija protiv zloupotrebe slobodnog sudijskog uverenja, podstiče i širi uverenje u ispravnost i zakonitost suđenja, omogućava da širi krug građana sazna sadržinu prava (propisa) i dr.5

Zbog svog značaja, načelo javnosti u sudskom postupku je takođe, savremeni standard kojeg garantuju međunarodni akti u okviru opšteg sistema ljudskih prava (od Univerzalne deklaracije do Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda). Saglasno ovim dokumentima načelo javnosti je višeslojno i ono uključuje najmanje dva prava: pravo na javnost sudske rasprave (u toku sudskog postupka) i pravo na javno objavljivanje presude, koja mogu biti ograničene samo u propisanim slučajevima.6 Sledstveno tome, Ustavom je izričito utvrđeno da je “raspravljanje pred sudom javno” i da se može ograničiti samo u skladu s Ustavom (član 142. stav 3). Slučajevi isključenja javnosti pred sudom, odnosno ograničenja ovog načela utvrđena su u članu 32. Ustava, posvećenom pravu na pravično suđenje. Saglasno ovoj odredbi, javnost se može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka samo radi zaštite taksativno utvrđenih vrednosti, i to: a) nacionalne bezbednosti; b) javnog reda i morala u demokratskom društvu; c) interesa maloletnika; g) privatnosti učesnika u postupku. Novi Ustav je u ovom segmentu napustio rešenje iz člana 97. Ustava od 1990. u kome je stajalo da se “radi čuvanja tajne, zaštite morala, interesa maloletnika i zaštite drugih opštih interesa zakonom određuje u kojim se slučajevima u raspravi može isključiti javnost”, a koje je očito pružalo više slobode zakonodavcu u ograničavanju načela javnosti. Imajući u vidu sadržinu odredaba člana 142. stav 3. Ustava, jasno sledi da se dodatna ograničenja ovog načela ne mogu uvoditi zakonom, jer je lista razloga za isključenje javnosti Ustavom zatvorena. 

5) Načelo suđenja u veću. Načelo suđenja u veću, poznato je i pod nazivom načelo zbornosti suđenja ili načelo kolegijalnosti. Ustav ponovo afirmiše ovo načelo (član 142. stav 6), koje je inače, poznavao i Ustav iz 1990. godine (član 98). Načelo zbornosti suđenja, kao i do sada, nema apsolutni karakter, pošto se zakonom može odstupiti od kolegijalnog suđenja i predvideti da “u određenim stvarima sudi sudija pojedinac”. Ustav ne određuje od koliko se članova veće ima sastojati, ali opšte je prihvaćeno pravilo i na njemu zasnovana praksa, da veće u nižim sudovima čini najmanje troje sudija (tres faciunt collegium - troje čini društvo), s tim da ono može biti obrazovano i u brojnijem sastavu. Sastav veća zavisi od vrste suda, vrste pravne stvari o kojoj se odlučuje, stepena suđenja i dr. Suđenje u veću treba da bude garancija objektivnosti suda prilikom donošenja sudskih odluka. Ono predstavlja dodatno jemstvo nepristrasnosti suda, jer obezbeđuje da se u sudu potpunije i svestranije utvrdi činjenično stanje na kome će sud zasnovati svoju odluku, kao i materijalno pravo na osnovu koga će se rešavati pojedini sudski sporovi.

6) Načelo učešća građana u suđenju - sistem porote. I Ustav od 2006. godine je zadržao načelo po kome u suđenju “učestvuju sudije i sudije porotnici na način utvrđen zakonom”, s tim da se “zakonom može propisati da u određenim sudovima i u određenim stvarima sude samo sudije” (član 142. st. 4. i 5). Dakle, ustavno je pravilo da, pored profesionalnih sudija, u suđenju učestvuju i građani (porotnici), s tim što su od ovog pravila moguća odstupanja, koja se utvrđuju zakonom. Neki autori načelo učešća građana u suđenju (pored profesionalnih sudija) ne smatraju posebnim načelom, već specifičnim vidom kolegijalnosti suđenja.

2. Ustavno određenje organizacije sudstva

Za razliku od ranijeg Ustava, Ustavom od 2006. godine utvrđena su i pojedina pitanja organizacije sudstva - doduše na uopšten način. Pre svega, utvrđene su osnovne vrste sudova u Republici Srbiji, pa tako, po slovu Ustava (a ne zakona, kao do sada), sudska vlast pripada sudovima opšte i posebne nadležnosti (član 143). Uz to, ustavotvorac je, oslanjajući se delimično i na sadašnja zakonska rešenja izričito isključio mogućnost osnivanja “privremenih, prekih ili vanrednih sudova”, a što je takođe novina u odnosu na dosadašnji Ustav. Dakle, iz iznetog jasno sledi da se sudovi u Republici Srbiji mogu osnivati samo zakonom (ne i drugim aktima) i to samo kao stalni sudovi, što inače predstavlja i međunarodni standard.

Kada je u pitanju “osnivanje, organizacija, nadležnost, uređenje i sastav sudova”, Ustav je izričito rekao da su ta pitanja predmet zakonskog uređivanja (materia legis). Zakonodavno uređivanje osnivanja, organizacije, nadležnosti, uređenja i sastava sudova, uz navedenu ustavnu zabranu osnivanja privremenih, prekih i vanrednih sudova, ima za cilj da sva pravila koja se odnose na status sudova, ali i na sudske postupke (koji se takođe, saglasno članu 97. stav 1. tačka 2. Ustava uređuju zakonom) budu unapred poznata, čime se obezbeđuju osnovne pretpostavke pravne sigurnosti za svakog ko se nađe u jurisdikciji sudske vlasti Republike Srbije.

U Ustavu je utvrđeno postojanje samo Vrhovnog kasacionog suda kao “najvišeg suda u Republici” (čije je sedište u Beogradu). Valja napomenuti, da Ustavom nije ustanovljena, ni na najopštiji način, nadležnost Vrhovnog kasacionog suda, a da je detaljno utvrđen postupak i način izbora i prestanka funkcije predsednika ovog suda, čija prava i dužnosti takođe nisu materia constitutionis. Pitanje, koje se samo po sebi nameće, jeste: mogu li pojedini nosioci funkcije u jednoj instituciji, pa makar se oni zvali i predsednici, biti važniji od same institucije i njene nadležnosti. Ako bi se po broju i sadržini odredaba Ustava, koje su posvećene pitanju izbora i prestanka mandata predsednika Vrhovnog kasacionog suda, sudilo o ovoj funkciji, stiče se utisak da predsednik ovog suda neće biti samo prvi među jednakima (a morao bi biti), već mnogo više od toga.7

Za pretpostaviti je da se iza promene naziva najvišeg suda u Republici, može naslutiti, odnosno pretpostaviti i promena nadležnosti ovoga suda. U kojoj meri će do toga i doći, u odnosu na zatečenu nadležnost Vrhovnog suda, ostaje da se vidi, jer je uređivanje organizacije i nadležnosti najvišeg suda u Republici u celini materia legis.8 Međutim, sâm naziv ovog suda, govori i da ustavotvorac nije imao sasvim jasan stav o njegovom položaju i nadležnosti - da li će ovaj sud u osnovi biti “vrhovni sud” ili “kasacioni sud”.

3. Ustavnopravni blok na kome se temelje sudske odluke

Posebne odredbe u Ustavu posvećene su i sudskim odlukama i njihovom pravnom utemeljenju. Iz člana 145. Ustava, koji je novo ustavno rešenje sa određenim osloncem na do sada važeća zakonodavna rešenja, sledi: prvo, da se sudske odluke donose u ime naroda; drugo, da se sudske odluke zasnivaju na “Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona”; treće, da su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole; četvrto, da sudsku odluku može preispitati samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku; peto, pomilovanjem ili amnestijom izrečena kazna može se, bez sudske odluke, oprostiti u celini ili delimično.

Nema spora da i iz navedenih ustavnih rešenja sledi da ustavotvorac na sudsku vlast gleda kao na posebnu, samostalnu državnu vlast, odvojenu i nezavisnu od drugih organa vlasti, koja je jedino vezana Ustavom i zakonom. Ove odredbe podrazumevaju sudsku “slobodu” i predstavljaju zabranu svakog uticaja na vršenje sudske vlasti, odnosno na rad sudova “sa bilo koje strane”. Odluke suda su bez izuzetka, obavezne za sve (a to znači ne samo za pojedince, već i za državne organe i institucije) i kao takve “ne mogu biti predmet vansudske kontrole”. Naravno, odluke suda se mogu preispitivati, ali samo unutar sudske vlasti, tj. u sistemu instancionog preispitivanja od strane višeg - za to nadležnog suda i samo u zakonom propisanom postupku. Pravni lekovi su takođe, zajemčeni Ustavom, a oni su ustanovljeni kao instrument za otklanjanje, pre svega, subjektivnosti i grešaka sudija koji, ma koliko nastojali da budu objektivni i profesionalni, nikad ne mogu potisnuti određena ljudska ograničenja i slabosti.

Iz iznetih ustavnih rešenja jasno proizlazi da su sudovi pri donošenju svojih odluka nezavisni u odnosu na druge grane vlasti i da su vezani samo pravom, tj. unapred propisanim pravnim normama sadržanim u Ustavu Srbije i njenim zakonima (kao i propisima donetim na osnovu zakona), ali i međunarodnim pravom koji obavezuje Republiku Srbiju. Dakle, suđenje je ustavno i zakonito ako su odluke suda u formalnom i materijalnom smislu utemeljene na normama pozitivnopravnog poretka zemlje (u kome je neophodno obezbediti harmoniju i usklađenost između brojnih opštih akata različite pravne snage), koje su svima poznate i koje deluju erga omnes. Već smo upozorili na neujednačenost rešenja iz člana 145. i rešenja utvrđenog u odredbi člana 142. stav 2. Ustava. I ove odredbe Ustava nose obeležja preterano ubrzane izrade teksta Ustavni, jer je očito da se radi o omaškama i propustima pisaca teksta Ustava, a ne osnovanoj razlici u pogledu vezanosti suda pravom u “njegovom radu” i vezanosti suda pravom “prilikom njegovog odlučivanja”. Otuda se i odluke suda, bez obzira na navedenu formulaciju člana 142. stav 2. Ustava, mogu temeljiti i na opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, koja saglasno ustavnom načelu utvrđenom u članu 16. i odredbama člana 194. Ustava, čine sastavni deo jedinstvenog pravnog poretka Republike Srbije.

4. Osvrt na pojedina ustavna jemstva sudijske nezavisnosti

U svom klasičnom poimanju sudska vlast sastoji se u primenjivanju važećeg prava na konkretne slučajeve, odnosno u rešavanju konkretnih sporova. Da bi sudska vlast bila zaista nezavisna, nije dovoljno da se u Ustavu obezbede jemstva nezavisnosti sudova kao državnih organa, već je neophodno obezbediti i nezavisnost i nepristrasnost sudija. Naime, zbog karaktera sudske vlasti, važno je obezbediti i ustavna jemstva nezavisnosti i nepristrasnosti sudija u obavljanju sudijske dužnosti, kako bi se pravo koje se primenjuje od strane sudija primenilo u svom “izričitom smislu, tako kako stoji u zakonu” koji je svima unapred poznat, a ne prema subjektivnom nahođenju sudije. To naravno ne znači da se sudska odluka nalazi “gotova” već u samom zakonu, odakle sudija “ima samo da je izvuče”. Sudija nije samo viva voix legis (tj. živa reč zakona), odnosno “usta koja izgovaraju reči zakona”. Sudska funkcija je kreativna i stvaralačka, a ne mehanička i formalizovana primena zakona. Zato sudije moraju pored opštih uslova za rad u državnim organima, ispunjavati i posebne uslove, jer su sudije “državni službenici posebnih znanja i svojstava kojim ne raspolažu drugi nosioci vlasti”. Ne može se tumačiti pravo samo iz “zdrave logike”, jer je tumačenje stvar “struke, odnosno nauke i znanja”, kojima raspolažu samo oni koji su do tog “došli dugim učenjem i iskustvom” (K. Čavoški). To moraju biti ne samo pravnici po obrazovanju, već oni najbolji među njima, koji se u ustavima nekih zemalja opredeljuju kao “istaknuti pravnici”.

U uporednom pravu jemstva sudijske nezavisnosti su brojna, ali su nesporno najznačajnija ona koja se odnose na status (položaj) sudija, a tiču se: izbora sudija (organa koji o tome odlučuje, postupka izbora, posebnih uslova za izbor); profesionalnog položaja sudije (sudijska stalnost i nepremestivost); prestanka mandata sudije (posebni uslovi i postupak odlučivanja); imunitetskih prava; nespojivosti sudijske funkcije; materijalne sigurnosti sudija i dr. Ta načela našla su svoje mesto i u Ustavu Srbije, no pitanje je koliko su ona svojom celinom, tako kako su formulisana na liniji obezbeđivanja nezavisnosti sudija i koliko su u skladu sa međunarodnim standardima u ovoj oblasti.

1) Izbor sudija. Nezavisno i nepristrasno sudstvo je suštinski elemenat institucionalnog poretka moderne demokratije, stoga je osnovno pitanje kako obezbediti nezavisnost sudstva počev od čina izbora sudija pa nadalje. Iskustvo savremenih ustavnih država potvrđuje da nema savršenog rešenja kada je u pitanju izbor sudija, ali se vrednost ovog rešenja sagledava u kojoj meri ono obezbeđuje uticaj struke i kompetentnost na izbor sudije, a koliko je izbor sudije podložan političkim i drugim vanustavnim uticajima.

Kada je u pitanju način odabira sudija, Ustav Srbije je uneo vidne promene u odnosu na Ustav iz 1990. godine. Osnovna karakteristika novog načina izbora sudija ogleda se u smanjenom uticaju Narodne skupšine, kao političkog tela na taj izbor (mada taj uticaj i dalje nije zanemariv) i uvođenju Visokog saveta sudstva u ovaj postupak. Nema spora, da je ustavno uvođenje Visokog saveta sudstva veoma važna novina, koja je na liniji jačanja nezavisnosti sudske vlasti. U tom pravcu ide svakako i ustavno rešenje po kome je mandat izbornih članova ovog organa duži od parlamentarnog mandata (pet godina) i što je njegov sastav prevashodno stučno sudijski, kao i rešenje po kome su odluke Visokog saveta sudstva podložne “preispitivanju” od strane Ustavnog suda (člana 155. Ustava). Koliko će u realnosti Visoki savet sudstva ostvariti Ustavom namenjenu funkciju čuvara, odnosno jemca nezavisnosti sudova i sudija, zavisi u mnogome od njegovog sastava, odnosno bolje reći zakonodavnog uređenja načina izbora i načina vršenja njegovih nadležnosti. Naime, s obzirom na odredbe Ustava o sastavu i načinu izbora članova Visokog saveta sudstva, osnovano se postavlja pitanje koliko će ovaj Savet biti oslobođen političkog uticaja Narodne skupštine koja posredno ili neposredno odlučuje o njegovom sastavu.9 U našoj pravnoj struci već su iznete ocene da rešenja Ustava o sastavu i izboru Visokog saveta sudstva “predstavljaju pogoršanje u odnosu na stanje zakonodavstva u periodu od 2001. do 2005. godine”, jer je sudije, članove Visokog saveta pravosuđa birao Vrhovni sud, a po Ustavu to će činiti Narodna skupština koja je politički organ. Uz to, ukazuje se da ni u pogledu njegovog sastava, a ni izbora nije poštovana preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope o potrebi ustanovljenja garantije da u pravosudnom savetu budu zastupljene sudije sudova svih vrsta i stepena, te da sudije članove pravosudnog saveta treba da biraju sudije a ne poslanici.10

Kod uređivanja načina izbora sudija i prestanka njihove funkcije, kao bitnih elemenata sudijske nezavisnosti, kako je već konstatovano u našoj pravnoj struci, Ustav je stao na pola puta. Naime, mada je Ustavom predviđeno postojanje Visokog saveta sudstva koji je od tela ustanovljenog zakonom postao ustavni organ (sa izmenjenim sastavom i delokrugom u odnosu na postojeći Visoki savet pravosuđa), čija je osnovna uloga da “obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija” (član 153), Savet u osnovi bira Narodna skupština, a potom će Narodna skupština (kao i do sada) biti ta koja će na predlog Visokog saveta sudstva birati za sudiju lice koje se prvi put bira na sudsku funkciju - s tim što je mandat tako izabranih sudija ograničen na tri godine. Ne sporimo, da ustavno rešenje o tzv. probnom periodu u sudijskoj karijeri ima i svojih prednosti u odnosu na “pravilo o bezizuzetnoj stalnosti sudijske funkcije”, pod uslovom da se odabir sudija nakon tog trogodišnjeg perioda od strane Visokog saveta sudstva bude vršio na temelju objektivnih kriterijuma kao što su: stručnost i uspešnost obavljanja sudijske dužnosti u prethodnom trogodišnjem periodu, tj. posedovanje znanja i sposobnosti neophodnih za obavljanje sudskog poziva i privrženost mladog sudije vladavini prava i pravdi. No, opravdano se postavlja pitanje zašto je prvi izbor sudija poveren Narodnoj skupštini, kao političkom telu, iako je ustanovljen Visoki savet sudstva. Ne ulazeći u motive ustavopisaca o tzv. “izboru sudija u dve ruke” (M. Grubač), sigurni smo da se to rešenje ne može smatrati rešenjem koje vodi smanjenju političkog uticaja na sudsku vlast. Da li će neko uopšte biti sudija ili ne, zavisi od odluke Narodne skupštine, kao političkog tela, jer se samo iz reda tih lica kasnije mogu regrutovati karijerne sudije. Naime, od tog “ključnog izbora”, odnosno izbora od strane “ruke broj jedan” zavisi da li će jedno lice biti u mogućnosti da, po isteku trogodišnjeg mandata u statusu “privremenog sudije”, učestvuje u postupku odabira sudija za trajno obavljanje sudijske funkcije (u istom ili drugom sudu), o čemu odlučuje Visoki savet sudstva. Ovaj izbor iz “druge ruke”, takođe, vrši telo izabrano od strane Narodne skupštine.11 Kako bi se smanjio politički uticaj na odabir sudija izbor članova Visokog saveta sudstva iz reda sudija i istaknutih pravnih stručnjaka, je od izuzetne važnosti i on bi se morao temeljiti na nespornom stručnom autoritetu i ugledu tih lica u najširoj pravničkoj javnosti. Visoki savet sudstva morao bi biti politički neutralno i profesionalno kompetentno telo, koje u svojim odlukama neće podlegati kolebanju parlamentarne većine, kako u postupku predlaganja sudija, tako i pri njihovom izboru za trajno obavljanje sudskog poziva, a potom i u napredovanju sudija u profesionalnoj karijeri. Zakonodavac to može obezbediti, kao i to da u Savetu budu zastupljene sudije svih vrsta sudova, jer za takva zakonska rešenja u Ustavu nema prepreka. Drugo je pitanje, ima li danas za tako nešto političke spremnosti u Narodnoj skupštini kao zakonodavnom, a potom i izbornom telu. Pored toga, Savet će moći ostvariti svoju ustavom namenjenu ulogu ako u obavljanju svoje nadležnosti, bude delao isključivo na osnovu objektivnih kriterijuma za odabir sudija - kriterijuma utemeljenih na stručnim i ličnim kvalitetima sudije. Pretpostavke za to, takođe, treba da stvori zakonodavac.

Još jedna nedostatnost ustavnih rešenja o izboru sudija vidna je i u činjenici nepostojanja izričito utvrđenog pravnog sredstva u slučaju da jedno lice ne bude izabrano za sudiju od strane Narodne skupštine ili Visokog saveta sudstva, a ono osnovano sumnja da je u postupku izbora bilo povrede Ustava ili zakona. Naravno, to ne sprečava zakonodavca da utvrdi pravni lek i u ovom slučaju. Takvu mogućnost mu izričito daje ustavotvorac u članu 155. Ustava kad su u pitanju odluke Visokog saveta sudstva, a nema ustavnih prepreka za to ni kad su u pitanju odgovarajuće odluke Narodne skupštine. Ukoliko to zakonodavac ne učini, ovim licima stoji na raspolaganju ustavna žalba iz člana 170. Ustava.

2) Uslovi za izbor sudija (opšti i posebni). Sudska vlast je osobena i po tome što zahteva profesionalnost i stručno znanje za rešavanje sudskih sporova. Poziv sudije je profesija kojom se bave stručnjaci. To je razlog što za izbor sudije nije dovoljno ispunjavanje samo opštih uslova za izbor na državne funkcije, već se zahteva i ispunjavanje posebnih uslova koje ne moraju da ispunjavaju nosioci drugih javnih funkcija. Sudijska dužnost je izuzetno zahtevna - ona traži pre svega kompetentnost, jer funkcija tumačenja i primene zakona pretpostavlja ne samo odgovarajuće pravničko obrazovanje već i stručnost i duboko poznavanje prava, odnosno posedovanje pravničkog isustva i veštine u rešavanju sporova putem prava. Sudije moraju biti ličnosti sa integritetom, tj. moraju posedovati i određena lična svojstva kao što su dostojnost, poštenje, ali i hrabrost. I danas imaju izuzetnu svežinu reči sudije Lerneda Henda, ali ovog puta primenjene i na sudije, a koji je govorio “Često sam se pitao da li mi ne polažemo isuviše nade u ustave, zakone i sudove. To su lažne nade, verujte mi, to su lažne nade. Sloboda počiva u srcima ljudi i kad ona tamo umre ne mogu je vaskrsnuti ni jedan ustav, ni jedan zakon, ni jedan sud”. No, novi Ustav Republike Srbije o uslovima za izbor sudija ništa ne govori, već to prepušta zakonodavcu.

3) Načelo stalnosti sudijske funkcije. Ovog puta, kao što je već navedeno, načelo stalnosti sudijske funkcije Ustavom nije zajamčeno u apsolutnom vidu, kao što je to bilo po Ustavu od 1990. godine. Lice koje se prvi put bira za sudiju bira se na Ustavom određeni period od tri godine i upućuje na ponovni izbor, pa tek nakon tzv. probnog perioda od tri godine, sudija ima mogućnost da od strane Visokog saveta sudstva, bude izabran za trajno obavljanje sudijske funkcije. Ukoliko nakon isteka perioda od tri godine, sudija ne bude izabran od strane Visokog saveta sudstva u isti ili drugi sud, njemu po sili Ustava prestaje sudijska dužnost. Dakle, načelo stalnosti sudijske funkcije po novom Ustavu važi za sudiju koji je od Visokog saveta sudstva izabran da sudijsku funkciju obavlja stalno i on ne podleže periodičnim izborima. Ovo načelo stalnosti je temelj sudijske nezavisnosti, jer njegova primena sprečava mogućnost bilo kakvog uticaja na sudije u obavljanju sudijske dužnosti koji bi dovodio u pitanje njegov položaj.

4) Načelo sudijske nepremestivosti. Poznato i pod nazivom “nepokretnost sudije” ovo načelo, mnogi smatraju elementom načela stalnosti sudijskog položaja, a ne posebnim načelom. Međutim, novi Ustav, u članu 150. koji nosi naziv “Nepremestivost sudije” utvrđuje da sudija “ima pravo da vrši sudijsku funkciju u sudu za koji je izabran i samo uz svoju saglasnost može biti premešten ili upućen u drugi sud.” Ovo jemstvo u stvari predstavlja svojevrsnu ustavnu zabranu premeštanja sudije u drugi sud mimo njegove volje. Naravno, ni ovo načelo nije apsolutno, ali je odstupanje od njega posledica okolnosti koje nisu vezane za ponašanje ili ličnost konkretnog sudije. To su okolnosti koje su izričito utvrđene Ustavom, do kojih dolazi pri “reorganizaciji” sudstva, pa tako sudija može biti trajno premešten ili upućen u drugi sud samo izuzetno u slučaju “ukidanja suda ili pretežnog dela nadležnosti suda za koji je izabran”. Naime, pravilo je da je za premeštaj ili upućivanje u drugi sud potrebna saglasnost sudije, sem u navedenom slučaju, s tim što se i tada postupak premeštanja, odnosno upućivanja uređuje zakonom. Dakle, do ove situacije može doći jedino na osnovu zakona kao opšteg akta kojim se osnivaju i ukidaju sudovi, odnosno utvrđuje njihova nadležnost, a ne na osnovu pojedinačne mere ili bilo čijeg naloga u odnosu na konkretnog sudiju. Kada je položaj sudije stalan i stabilan osnovano se može pretpostaviti da će njegove odluke biti “objektivne i nepristrasne, te da će uvek suditi prema svom znanju, sposobnostima i savesti”.

5) Prestanak mandata sudija. Da bi sudija u svom radu bio istinski nezavistan od “spoljnih uticaja” potrebno je da se steknu svi uslovi da objektivno i nepristrasno primenjuje propise, a jedan od tih uslova je sigurno i način prestanka sudijske funkcije u skladu sa shvatanjem poziva sudije kao profesije. Stalnost sudijske funkcije, ne znači da se jedno lice za sudiju bira “doživotno”, već da nema upućivanja sudije (izabranog od strane Visokog saveta sudstva) na ponovni izbor po proteku određenog perioda. Isto tako stalnost sudijske funkcije znači i da ta funkcija prestaje redovno, odlaskom sudije u penziju, a pre tog vremena samo kad nastupe razlozi vezani za rad i ponašanje sudije koji ga čine “nedostojnim za obavljanje ove državne službe”.

Prestanak mandata sudija, posebno usled razrešenja, je veoma osetljivo pitanje, jer najdirektnije može ugroziti nezavistan položaj sudije, odnosno njegovo nepristrasno postupanje. Da bi sudija bio nezavistan i postupao nepristrasno “njegov položaj mora biti zagarantovan”, a sudija mora biti oslobođen brige da će njegovo mesto biti ugroženo političkim i drugim reakcijama na njegove odluke. Razrešenje mora ostati svojevrsna sankcija za nezakonit ili nepravilan rad sudije, odnosno njegovo ponašanje nespojivo sa sudijskim pozivom. U tom pogledu ustavni položaj sudija je u pojedinim odredbama novog Ustava “nešto pojačan”, dok je u pojedinim segmentima ustavni položaj sudija “znatno lošiji” u odnosu na dosadašnja ustavna rešenja.

U sagledavanju jemstava stalnosti sudijske funkcije, treba poći i od toga da li su razlozi za prestanak sudijske dužnosti utvrđeni Ustavom, a potom ko utvrđuje razloge za prestanak sudijske dužnosti i ko odlučuje o tom prestanku. U članu 148. Ustava stoji da sudiji prestaje funkcija na: a) njegov zahtev; b) nastupanjem zakonom propisanih uslova; c) razrešenjem iz zakonom predviđenih razloga; g) ako ne bude izabran. Sledstveno odredbama ovog člana, o prestanku mandata sudija neće odlučivati Narodna skupština kao do sada, već Visoki savet sudstva, što je svakako na liniji jačanja nezavisnosti sudske vlasti i smanjenja neposrednog uticaja parlamentarne većine na mogući prestanak sudijske dužnosti (mimo volje sudije). Međutim, ovakva ocena se ne može izreći za rešenja novog Ustava koja se odnose na razloge za prestanak sudijske dužnosti. Razlozi za prestanak dužnosti sudije nisu precizno utvrđeni u novom Ustavu, niti je novim Ustavom rečeno ko utvrđuje postojanje tih razloga, već je ustavotvorac uređivanje tih pitanja, za razliku od ranijeg Ustava, skoro u celini prepustio zakonodavcu. Naime, novi Ustav, poznaje razrešenje sudija kao jedan od oblika prestanka sudijske dužnosti, ali on ne utvrđuje razloge za razrešenje, kao što je to bio slučaj po ranijem Ustavu, već prepušta da ta pitanja uredi zakonodavac. Zašto je to učinjeno nije nam poznato (jer tekst Ustava nije pratilo obrazloženje), te stoga ne bi nagađali - ali ono što bi zakonodavac trebao da učini prilikom uređivanja ovih pitanja, jeste da ta pitanja uredi tako da sudovi ostanu organi koji će da utvrđuju postojanje propisanih razloga za prestanak sudijske dužnosti uopšte, uključiv i utvrđivanje razloga za razrešenje. Taj čin se ne može vršiti mimo sudske vlasti, a da se ne dovede u pitanje princip podele vlasti i princip nezavisnosti sudova. Osim toga, kod utvrđivanja uslova za prestanak funkcije i razloga za razrešenje sudija zakonodavac mora da vodi računa da ne utvrđuje one razloge koji bi u odnosu na dosadašnja rešenja vodili umanjenju dostignutog stepena sudske nezavisnosti, jer to bi bilo suprotno Ustavu i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava u ovoj oblasti. Naravno, to ne znači da se zakonom ne mogu uvoditi i novi razlozi za prestanak sudijske dužnosti, koji bi bili na liniji jačanja odgovornosti sudije u vršenju sudske vlasti.

Dakle, kako su razlozi za razrešenje sudija dekonstitucionalizovani Ustavom od 2006. godine, pa i uslovi za prestanak funkcije “nastupanjem zakonom propisanih uslova” zakonodavcu je data široka sloboda u uređivanju ovih značajnih pitanja, što može imati za posledicu umanjenje sudske nezavisnosti. Međutim, ne treba zaboraviti da su osnovna načela i principi Ustava u mnogome “vezali” našeg zakonodavca u uređivanju ovih pitanja, a ograničavaju ga i međunarodni standardi u ovoj oblasti, po kojima sudije mogu biti razrešene samo zbog ponašanja nespojivog sa njihovim položajem ili ako su nesposobni da ispunjavaju svoje dužnosti.12 Ove okvire zakonodavac mora poštovati, i njih ne sme da “prekorači ni zakonodavna sloboda normiranja”.

I na kraju, novi Ustav doneo je jedno značajno pravno sredstvo - žalbu Ustavnom sudu protiv odluke o prestanku sudijske funkcije, što može biti važna garancija sudskog položaja. Ovo je prvi put u našoj ustavnoj praksi da se Ustavom ustanovljava pravo razrešenog sudije na obraćanje Ustavnom sudu Srbije. No, ima mišljenja da odlučivanje po ovoj žalbi nije ustavni spor i da nije trebalo da bude u nadležnosti Ustavnog suda. (R. Marković). Ne sporeći da odlučivanje o pomenutoj žalbi ne čini suštinu ustavnog sudovanja, niti nadležnost koja je svojstvena tradicionalnoj, kelzenijanskoj koncepciji ustavnog sudstva, ipak ne treba zaboraviti da je i Ustavni sud Srbije poodavno prestao biti sud koji jedino rešava normativne sporove. Danas ustavni sudovi čuvaju i štite ustav rešavanjem različitih vrsta sporova. Odlučivanje Ustavnog suda o ovoj žalbi ne protivreči mestu ovog suda u sistemu vlasti, odnosno njegovoj ulozi u zaštiti ustavnosti i zakonitosti i ljudskih sloboda i prava utvrđenoj u čl. 166. i 167. Ustava. S obzirom da se radi o zaštiti prava nosilaca sudijske dužnosti, odlučivanje o ovoj žalbi primerenije je Ustavnom sudu, nego redovnom sudstvu. Naravno, ostaje zakonodavcu da u uređivanju postupka pred Ustavnim sudom, ovaj postupak uredi tako da ova žalba bude efikasno i delotvorno pravno sredstvo u očuvanju sudijske nezavisnosti, odnosno sudijskog položaja.13

6) Sudijski imunitet. Saglasno odredbi člana 151. Ustava i sudije uživaju imunitet koji obuhvata slobodu mišljenja u presuđivanju (materijalni imunitet) i zaštitu od lišenja slobode za dela učinjena u vršenju sudske funkcije bez odobrenja nadležnog organa (procesnopravni imunitet). Tako sudija ne može “biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije”, niti sudija “može biti lišen slobode u postupku pokrenutog zbog krivičnog dela učinjenog u obavljanju sudijske funkcije bez odobrenja Visokog saveta sudstva”. Imunitet neodgovornosti sudije, za izraženo mišljenje i glas dat u vršenju sudijske funkcije, je trajan i štiti sudiju i po prestanku sudijske dužnosti. Međutim ovaj imunitet ne štiti sudiju ukoliko bi se radilo o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije. Procesni imunitet ogleda se u tome što sudija ne može biti lišen slobode u postupku pokrenutom zbog krivičnog dela učinjenog u obavljanju sudijske funkcije, bez odobrenja Visokog saveta sudstva. Dakle, Ustav je učinio i ovde pomak u pravcu nezavisnosti sudske vlasti, te će o imunitetu sudija odlučivati Visoki savet sudstva, a ne Narodna skupština kao političko telo.

7) Nespojivosti sudijske funkcije. Ovo načelo poznato i kao princip inkompatibilnosti sudijske funkcije logično proizlazi iz načela podele vlasti i nezavisnosti sudske vlasti. Nespojivost sudijske funkcije, podrazumeva “nemogućnost združivanja”, odnosno istovremenog vršenja sudijske funkcije i druge funkcije, ali i nespojivost drugog posla ili privatnog interesa sa sudijskom funkcijom. Ono nalaže i da se lice izabrano za sudiju povuče sa funkcije na kojoj se do tada nalazilo, odnosno da prestane da obavlja posao koji je do tada radilo, a koji je nespojiv sa sudijskom funkcijom.

Ustav ne navodi konkretne funkcije, odnosno poslove i interese koji su nespojivi sa sudskom funkcijom, već samo utvrđuje da se zakonom uređuje koje su druge funkcije, poslovi ili privatni interesi nespojivi sa sudijskom funkcijom (član 152). Otuda se u ovom segmentu takođe očekuje značajan zahvat zakonodavca, kako ova odredba ne bi ostala prazna deklaracija od koje neće biti konkretne koristi u obezbeđivanju nezavisnosti i nepristrasnosti sudija.

Cilj načela nespojivosti, tako kako je utvrđen novim Ustavom, ogleda se i u smanjenju mogućnosti politizacije sudske vlasti. Tako je zabrana članstva sudija u političkim strankama izričito utvrđena u članu 55. Ustava, dok je u odredbi člana 152. Ustava ustavotvorac otišao i dalje, pa je izričito utvrdio da je “zabranjeno političko delovanje sudija”, što je “viši stepen garantovanja nepristrasnosti sudija”. Ove zabrane nam se čine korisnim pretpostavkama da sudije budu oslobođene zavisnosti od “svojih” političkih partija, odnosno načina razmišljanja i postupanja u vršenju javnih funkcija kojima je svojstveno stavljanje partijske discipline i lojalnosti iznad Ustava i zakona. Dakle, sudije moraju biti ne samo profesionalno kompetentne, već i politički neutralne, odnosno posvećene isključivo sudijskom pozivu, kako u donošenju svojih odluka ne bi podlegale različitim pritiscima i interesima.14

8) Na kraju, analiza odredaba Ustava od 2006. godine pokazuje da je u Ustavu i ovog puta izostalo načelo materijalne sigurnosti suda i sudija. Sada je ono u određenoj meri zakonom zajamčeno. Čini nam se, da bi ustavno jemstvo ovog načela bilo važna garancija nezavisnosti sudija, ali i sudstva u celini. Pri tome, ne bi trebalo prenebregnuti ni potrebu obezbeđivanja materijalne sigurnosti sudija, ne samo za vreme obavljanja sudijske funkcije, već i po prestanku te funkcije (kad sudija stekne uslove za starosnu penziju).

ODREDBE USTAVA KOJE ČINE “JUSTICIJALNU PRAVDU”

U Drugom delu Ustava posvećenom “Ljudskim i manjinskim pravima i slobodama” srećemo brojna rešenja od značaja za vršenje sudske funkcije. Naime, Ustav od 2006. godine, karakteriše ne samo jemstvo prava svakom da mu sudi nezavistan, nepristrasan i zakonom ustanovljeni sud (član 32. Ustava), već i jemstvo posebnih kategorija ljudskih prava i institucionalnih garancija koje su najneposrednije vezane za sudsku vlast (čl. 18. do 81). Ove pravne garancije u domenu sudstva, poznate su i pod nazivom “justicijalna pravda”. Neke od njih se smatraju već klasičnim, kao što su: pravo na sudsku zaštitu osnovnih ljudskih prava i sloboda; pravo na odbranu u sudskom postupku, pravo na pravično suđenje (uključiv i pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na delotvorni pravni lek), načelo dvostepenosti sudskog postupka, zabrana smrtne kazne, načelo nulla poena sine lege, princip ne bis in idem itd. Sve ove garancije su se bez izuzetaka našle i u našem novom Ustavu. Svrha ovih principa i načela koja se u suštini odnose i na postupanje sudova u vršenju sudske vlasti, jeste upravo zaštita ljudskih sloboda i prava i utemeljenje pravne sigurnosti.

DEJSTVO USTAVA NA POLOŽAJ ZATEČENIH SUDIJA

Dejstvo novog Ustava na položaj zatečenih sudija - sudija izabranih na osnovu ustava koji prestaje da važi stupanjem na snagu novog Ustava, u našoj ustavnoj praksi je, po pravilu, bio predmet uređivanja ustavnog zakona za sprovođenje ustava. Međutim, Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije od 2006. godine sadrži rešenja koja ne govore izričito šta biva sa sudijama koje su ovu dužnost obavljale na dan stupanja na snagu novog Ustava, već se iz odredaba čl. 5. do 7. ovog zakona,15 tako kako su formulisane, nameću brojna pitanja, pa i pitanje da li je ovim zakonom stvoren osnov da dužnost zatečenih sudija bude “prekinuta”.16 Uvid u pomenute odredbe Ustavnog zakona svedoči da donosilac ovog zakona nije imao potpuno jasne i čvrste stavove o ovom pitanju. Prema preovlađujućem stanovištu iz navedenih odredaba Ustavnog zakona sledi da i zatečenim sudijama predstoji “ponovni izbor”, kao i svim drugim nosiocima javnih funkcija u zemlji. Kako je ova tema predmet drugih referata, pripremljenih za ovaj skup, ukazujemo samo da nije sporno da je i sudijska funkcija važna javna funkcija, ali da ipak treba imati na umu da je u njenoj osnovi obavljanje jedne profesije za koju je “potrebno višegodišnje pravničko školovanje i dugogodišnja praksa, odnosno trajno usmerenje na tu profesiju kao životni poziv”. Upućivati sudiju na ponovni izbor znači “izlagati sudiju opasnosti da ne bude ponovno izabran” iz političkih ili drugih razloga, a ne samo iz razloga neuspešnog obavljanja sudijske dužnosti u proteklom periodu. Kako bi se smanjio rizik od takvog činjenja, neophodno je u novom ZAKONU o sudijama, odnosno sudovima precizno i jasno utvrditi položaj zatečenih sudija, odnosno način njihovog “prevođenja” u status saglasan novom Ustavu, a na temelju zakonom propisanih objektivnih kriterijuma i merila za “novi odabir” zatečenih sudija.

U vezi sa: pomenutim pitanjima, svoje mišljenje iznela je Venecijanska komisija. U Mišljenju, pored ostalog stoji da se u “odnosu na političke institucije, čini potpuno legitimnim da se zahtevaju novi izbori nakon usvajanja potpuno novog Ustava”, ali da “nasuprot tome, potreba za novim postupkom izbora koja je predviđena Ustavnim zakonom u odnosu na sve sudije i tužioce nije nimalo očigledna”. To je moglo biti motivisano željom da se oslobode sudija koje su se kompromitovale u ranijem režimu ili koje su korumpirane. Venecijanska komisija nije u poziciji da ocenjuje da li takvi razlozi postoje u odnosu na veliki broj sudija. Sveobuhvatan i brz postupak reizbora je povezan sa velikim teškoćama i nema garancija da će na kraju biti izabrane bolje sudije i tužioci. Može se zbog toga sumnjati da li je odluka za preduzimanjem takvog postupka bila pametna.

U svakom slučaju, takav postupak je prihvatljiv jedino ako postoji dovoljan broj garancija za njegovu pravičnost. Prema mišljenju Venecijanske komisije to posebno zahteva da: postupak mora biti zasnovan na jasnim i transparentnim kriterijumima i da jedino ranije ponašanje inkompatibilno sa ulogom nezavisnog sudije može biti razlog da se ponovo ne izabere sudija; postupak mora biti pravičan, sproveden od nezavisnog i nepristrasnog tela i obezbeđivanjem pravične rasprave za sve zainteresovane; mora postojati i mogućnost za žalbu pred nezavisnim sudom. Visoki savet sudstva potpuno zavistan od parlamenta nije adekvatno telo za sprovođenje takve procedure. Za to je neophodan Savet sastavljen od nezavisnih i kredibilnih ličnosti a ne pristalica političkih izabranika”.17

Z A K LJ U Č A K

Kada je u pitanju uređivanje sudske vlasti u savremenoj uporednoj praksi, ustavno regulisanje se, uglavnom, zadržava na utvrđivanju osnovnih principa položaja, organizacije i postupanja sudova u rešavanju sporova, dok se sva druga pitanja prepuštaju na uređivanje zakonodavcu. Tako je u osnovi postupljeno i u Ustavu Republike Srbije od 2006. godine.

Ustavom zajamčena načela o vladavini prava, podeli vlasti i nezavisnosti sudske vlasti, nesumljivo čini temelj uređivanja organizacije i vršenja sudske vlasti u nas. No, jemstva nezavisnosti sudova i sudija kao nosilaca sudske vlasti ne mogu se zaustaviti na ustavnim načelima. Kao i u slučaju drugih principa i načela ustavnog sistema, ona sama po sebi ne obezbeđuju istinsku nezavisnost sudske vlasti, već traže svoje “oživotvorenje” u konkretnim odredbama Ustava, a potom i u zakonima kojim se uređuje “osnivanje, organizacija, nadležnosti i postupak pred sudovima”. I ako iz načela Ustava sledi, da samostalno i nezavisno sudstvo ima biti “srž” Srbije kao “ustavne i demokratske države”, u konkretnim odredbama Ustava posvećenim uređenju sudske vlasti na to se ne retko zaboravljalo, te je u pojedinim ustavnim rešenjima izostala pravnologička doslednost i jasnoća u izvođenju tog opredeljenja.

Inače, nije sporno da je pitanje nezavisnosti sudske vlasti daleko složenije od čisto ustavnog i drugog pravnog normiranja, te je za njeno puno ostvarivanje neophodno, sa pravnim reformama i jačanjem demokratskih institucija, razvijati i ostvarivati i druge reforme u zemlji (političke, ekonomske, socijalne i dr.). Stoga “sve državne snage moraju delovati na ostvarivanju nezavisnosti sudske vlasti”, kako bi se sudovi, u skladu s Ustavom, uspostavili i utemeljili kao neprikosnovene institucije zaštite ljudskih sloboda i prava. U ostvarivanju tog, ni malo lakog zadatka mora učestvovati i sama sudska vlast. Tu svoju ulogu sudska vlast će moći preuzeti, samo ako sudovi, pored ostalog, budu personalizovani tako da ih čine kompetentne, hrabre i odvažne sudije - sudije odgovorne u svom pozivu.

_____________

1   I najopštiji uvid u tekstove savremenih evropskih ustava, pokazuje da se ustavom, znatno manje reguliše sudska vlast, nego što je to slučaj sa zakonodavnom i izvršnom vlašću. Slično je i sa teorijom ustavnog prava, koja znatno manje pažnje posvećuje sudskoj vlasti u odnosu na zakonodavnu i izvršnu. Tako je pak sudska vlast i dalje u “drugom planu”, odnosno u vidnoj senci zakonodavne i izvršne vlasti.

2   Ustavom Republike Srbije (od 1990) ovo načelo nije bilo izričito ustanovljeno, ali je ustavotvorac od njega polazio kada je u članu 9. Ustava utvrdio: da “Ustavotvorna i zakonodavna vlast pripada Narodnoj skupštini”; da “Republiku Srbiju predstavlja i njeno državno jedinstvo izražava predsednik Republike”; da “Izvršna vlast pripada vladi”; da “Sudska vlast pripada sudovima”, a da “Zaštita ustavnosti, kao i zaštita zakonitosti, u skladu s Ustavom, pripada Ustavnom sudu”.

3   Videti R. Marković, Predgovor: Ustav Republike Srbije od 2006. godine - Kritički pogled, Justinijan, Beograd, 2006. godine str. 16, i V. Rakić-Vodinelić, Sudstvo i ustavni principi u pravosuđu, Izbor sudske prakse, broj 2/2007, str. 5.

4   M. Pajvančić, Ustavno pravo - ustavne institucije, Novi Sad, 2003. godine, str. 285.

5   Videti M. Pajvančić, op. cit., str. 293. i R. Marković, Ustavno pravo i političke institucije, Beograd, 2005, str. 649.

6   Videti član 14. stav 1. Protokola o građanskim i političkim pravima.

7   Tako u članu 144. Ustava stoji: da predsednika Vrhovnog kasacionog suda, na predlog Visokog saveta sudstva, po pribavljenom mišljenju opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i nadležnog odbora Narodne skupštine, bira Narodna skupština; da se predsednik Vrhovnog kasacionog suda bira na period od pet godina i da ne može biti ponovo biran; da predsedniku Vrhovnog kasacionog suda prestaje funkcija pre isteka vremena na koje je izabran na njegov zahtev, nastupanjem zakonom propisanih uslova za prestanak sudijske funkcije ili razrešenjem iz zakonom propisanih razloga za razrešenje predsednika suda; da odluku o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda donosi Narodna skupština, u skladu sa zakonom, pri čemu odluku o razrešenju donosi na predlog Visokog saveta sudstva.

8   Izuzetak, na određen način, čini odredba člana 172. Ustava, koja je posvećena izboru i imenovanju sudija Ustavnog suda, a iz koje sledi da pet sudija ovog suda imenuje Vrhovni kasacioni sud, na opštoj sednici između 10 kandidata koje na zajedničkoj sednici predlože Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca.

9   Visoki savet sudstva ima 11 članova. U njegov sastav ulaze: predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ministar nadležan za pravosuđe i predsednik nadležnog odbora Narodne skupštine, kao članovi po položaju i osam izbornih članova koje bira Narodna skupština, u skladu sa zakonom. Izborne članove čine šest sudija sa stalnom sudijskom funkcijom, od kojih je jedan sa teritorije autonomnih pokrajina, i dva ugledna i istaknuta pravnika sa najmanje 15 godina iskustva u struci, od kojih je jedan advokat, a drugi profesor pravnog fakulteta. Videti član 155. st. 2. do 4. Ustava.

10  V. Rakić-Vodinelić, op. cit., str. 5. i 6.

11  U Mišljenju o Ustavu Srbije koje je utvrdila Venecijanska komisija, na 70-tom plenarnom zasedanju 17 - 18. marta 2007. godine (http://www.venice.coe), pored ostalog stoji: ...”sastav Visokog saveta sudstva čini se nedostatnim. On je samo na prvi pogled pluralistički...Ovaj pluralistički pristup je, međutim, deskriptivan. Svi ovi članovi izabrani su, neposredno ili posredno, od strane Narodne skupštine. Šest sudija neće izabrati njihovi predstavnici već Narodna skupština, advokata neće izabrati advokatske komore već Narodna skupština, profesora neće izabrati pravni fakultet već Narodna skupština. Postupak izbora sudija je na taj način dvostruko pod kontrolom Narodne skupštine: predlaže ih Visoki savet sudstva, koji bira Narodna skupština, a odlučuje sama Narodna skupština. To predstavlja sredstvo za politizaciju sudstva i zbog toga bi trebalo ovu odredbu suštinski izmeniti”.

12  Videti tač. 17. i 18. Osnovnih načela o nezavisnosti sudova (1985).

13  B. Nenadić, Pravo razrešenog sudije na delotvorno pravno sredstvo u pravnom sistemu Srbije, Pravni informator, br. 1/05, str. 3.

14  B. Nenadić, Nespojivost sudijske funkcije, Pravo - teorija i praksa, br. 7-8/02, str. 27. do 51.

15  U članu 5. stav 2. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije utvrđeno je da će u “toku drugog zasedanja nakon izbora Vlade, Narodna skupština uskladiti sa Ustavom i “zakone kojima se uređuju organizacija i nadležnost sudova, izbor i prestanak funkcije predsednika sudova i sudija, Visoki savet sudstva....” U članu 6. Ustavnog zakona potom stoji da sudovi “nastavljaju sa radom do usklađivanja sa Ustavom propisa kojima su uređeni njihova organizacija i nadležnost kao i položaj sudija....” te da će u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu zakona iz člana 5. stav 2. Narodna skupština izabrati izborne članove Visokog saveta sudstva..., s tim što će članove iz reda sudija, za prvi sastav Visokog saveta sudstva, birati iz reda sudija, koji se u vreme izbora nalaze na sudijskoj funkciji.... Do izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda, član Visokog saveta sudstva po položaju je predsednik Vrhovnog suda Srbije. Konstitutivna sednica Visokog saveta sudstva....održaće se u roku od sedam dana od dana izbora izbornih članova....”. I na kraju, u članu 7. Ustavnog zakona stoji da će se “izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda i prvi izbor sudija Vrhovnog kasacionog suda izvršiti najkasnije u roku od 90 dana od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva”, odnosno da će se izbor sudija i predsednika ostalih sudova izvršiti najkasnije u roku od jedne godine od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva.”

16  O problemima tumačenja Ustavnog zakona u delu koji se odnosi na sudsku vlast videti opširnije V. Rakić-Vodinelić, op. cit., str. 7. i 8.

17  Videti Mišljenje o Ustavu Srbije, koje je utvrdila Venecijanska komisija, na 70-tom plenarnom zasedanju od 17-18. marta 2007. godine, objavljeno na sajtu Komisije http://www.venice.coe.