SUĐENJE U OKVIRU RAZUMNOG VREMENSKOG ROKA

Ljubica Milutinović,
sudija Vrhovnog suda Srbije

Kod nas je odomaćena izreka “pravda je spora ali dostižna”. U praksi Evropskog suda za ljudska prava važi pravilo “spora pravda povređuje pravo na pravično suđenje”. Kako sporu pravdu, ali dostižnu zameniti efikasnom i ostvariti je u “razumnom roku”? To nije više samo naša želja, to je realnost i obaveza.

Naša zemlja je pristupila Savetu Evrope1 i potpisala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima2 3. aprila 2003. godine koju je i ratifikovala decembra 2003. godine. Ratifikacija Konvencije je uslov za članstvo u Savetu Evrope, a njeno kršenje, tj. kršenje ljudskih prava garantovanih Konvencijom je osnov za suspendovanje ili isključenje država članica.

Članom 1. Konvencije utvrđena je obaveza država da preduzmu sve neophodne mere radi obezbeđenja delotvorne primene prava iz Konvencije na nacionalnom nivou. Kada država učini propust u ostvarivanju svojih obaveza, pojedinac ima mogućnost podnošenja tužbe Evropskom sudu za ljudska prava3, radi zaštite. Ratifikovanjem Evropske konvencije o ljudskim pravima i njenih protokola, države prihvataju da jemče saglasnost svog domaćeg prava i prakse sa Konvencijom i da isprave svaku povredu prava i sloboda zaštićenih Konvencijom.

Član 6. Konvencije predviđa da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Ratifikacijom Konvencije stekli su se uslovi da i naši građani podnose tužbe (predstavke) Evropskom sudu za ljudska prava u vezi neodgovarajućeg trajanja postupka, kao i za sva ostala kršenja Konvencije, koja su se dogodila posle njene ratifikacije.

ŠTA JE ZAHTEV RAZUMNOG VREMENSKOG ROKA

Zahtev razumnog vremenskog roka garantuje da će u okviru tog vremenskog roka i putem sudske odluke biti okončana nesigurnost u kojoj se građanin nalazi u pogledu svog građansko-pravnog položaja ili zbog krivične optužbe protiv njega. Taj zahtev je u dvostrukom interesu i to kako lica na koje se odnosi tako i u interesu pravne sigurnosti. Ispitujući zahtev razumnog roka Evropski sud za ljudska prava uvek ispituje konkretne okolnosti slučaja. Međutim, Sud je uspostavio i veći broj načela koja će se primenjivati na slučajeve koje rešava. To su: 1) složenost slučaja; 2) držanje podnosioca predstavke; 3) držanje vlasti i 4) vrsta spora, odnosno šta je dovedeno u pitanje za podnosioca predstavke.

Vreme koje se računa u razumni rok, počinje da teče u krivičnim stvarima od trenutka kada se lice liši slobode, što može biti i pre donošenja formalne odluke o određivanju pritvora, a završava se donošenjem konačno osuđujuće presude ili kada se lice oslobodi po svim osnovima zbog kojih je bilo pritvoreno, a u građanskim stvarima od datuma pokretanja odgovarajućeg postupka do njegovog završetka na najvišoj instanci. Termin “građanska prava i obaveze” ima autonomno značenje prema Konvenciji i odnosi se na građanska prava o kojima se odlučuje u parničnom postupku kao i u upravnom postupku u kome se ta prava utvrđuju. Period razumnog vremenskog roka u ovim stvarima može da počne da teče i pre pokretanja postupka u slučajevima kada je država odgovorna za sprečavanje započinjanja postupka, ili kada ne obezbedi blagovremenu pravnu pomoć, a sam kraj ovog perioda je izvršenje presude. Odgovornost države traje sve dok stranka ne postigne potpuno realizovanje rezultata postupka u kome je uspela.

Pri proceni da li je slučaj složen relevantni su svi aspekti slučaja. Oni se mogu odnositi kako na činjenično stanje, tako i na pravna pitanja. Ako je slučaj veoma složen to ponekad može opravdati dug postupak, ali i u takvim slučajevima Sud može zaključiti da je došlo do predugog odlaganja.

Podnosilac predstavke koji je prouzrokovao odlaganje slučaja, ne može se prituživati na tu okolnost i sa uspehom je koristiti. Međutim protiv njega se ne može uzeti kao otežavanje njegovog položaja to, što su iskorišćene različite procedure u njegovoj odbrani. U krivičnim stvarima se ne zahteva od podnosioca predstavke da aktivno sarađuje u ubrzavanju postupka koji bi mogao dovesti do njegovog osuđivanja. Njegova dužnost jeste da pokaže odgovornost u izvršavanju procesnih obaveza, da se uzdrži od korišćenja taktike odlaganja kao i da se koristi mogućnostima predviđenim domaćim zakonom za skraćivanje postupka.

Za sva odlaganja koja su prouzrokovale upravne ili sudske vlasti, država je odgovorna. Pri rešavanju ovih slučajeva koji se odnose na dužinu postupka, Evropski sud će polaziti od načela odgovarajuće primene pravde. Primeri odlaganja koje je Evropski sud pripisao državi u građanskim postupcima su: odlaganje postupka do zaključenja drugog slučaja, odlaganje ročišta od strane suda ili odlaganje iznošenja ili pribavljanja dokaza od strane države, odlaganje od strane sudskog registra ili drugih upravnih vlasti. U krivičnim stvarima to su, prenošenje nadležnosti s jednog na drugi sud, spajanje postupaka protiv dvojice ili više optuženih i tome slično. Ako je zaostatak u rešavanju spornih slučajeva u sudu samo privremen i izuzetan, a država je razumno brzo preduzela neophodne mere da se to spreči, povreda jemstva razumnog vremenskog roka neće biti utvrđena. Međutim, velika opterećenost sudova sama po sebi nije izgovor za nerazumno dugačak postupak, ako sud nije preduzeo odgovarajuće mere da se slučajevi reše (zahtev za izbor novih sudija ili upravnog osoblja). Propust da se obezbede odgovarajuća sredstva može dovesti do odgovornosti države. Evropski sud za ljudska prava je u svim ovim slučajevima spreman da uzme u obzir i političku i društvenu pozadinu u državi o kojoj se radi.

Kada je u pitanju vrsta spora, odnosno šta je u pitanju za podnosioca predstavke, najčešće se očekuje da krivični postupak bude završen pre nego građanski, naročito kada je optuženi u pritvoru pre suđenja. U pogledu građanskih postupaka, od suda ili drugog organa se zahteva da deluju brzo kada je postupak od kritične važnosti za podnosioca predstavke ili ima posebne specifičnosti ili karakter trajnog gubitka prava. To su najčešće predmeti u kojima se odlučuje o položaju dece, koji se tiču starih ili nemoćnih lica, u vezi naknade štete za teške telesne povrede, predmete iz radnih odnosa ili povodom prava na penziju i drugih prava koja utiču na čovekovu egzistenciju.

U pogledu dužine trajanja sudskog postupka treba razlikovati tri moguće situacije. Prva se odnosi na postupke započete i okončane pre ratifikacije Konvencije, druga na postupke započete posle ratifikacije i treća na dugotrajne postupke započete pre ratifikacije Konvencije, a koji traju i posle njene ratifikacije, tzv. tranzicioni predmeti.

Po predstavkama (tužbama) podnetim u vezi prve grupe slučajeva, Evropski sud za ljudska prava ne može da postupa, jer se radi o postupcima koji su trajali pre ratifikacije. Druga grupa slučajeva su postupci koji se odvijaju posle ratifikacije. Oni su prava ciljna grupa, kojoj treba posvetiti posebnu pažnju, da naša država ne bi došla pod udar sankcija Evropskog suda za ljudska prava zbog raznih kršenja Konvencije. Pravovremenim reagovanjem, možemo učiniti da preduzmemo sve potrebne mere da se postupci vode i okončaju u razumnom roku. Najsloženija grupa su tzv. tranzicioni predmeti (oni u kojima su postupci započeti pre ratifikacije, ali traju i posle ratifikacije). U tim predmetima odgovornost države postoji za dužinu trajanja postupka posle ratifikacije i država je dužna da preduzme sve potrebne i delotvorne mere da se ti postupci okončaju u razumnom roku predviđenom Konvencijom. Međutim, moglo bi se postaviti pitanje, šta je tu složeno, kada se za odgovornost države uzima u obzir samo dužina trajanja sudskog postupka posle ratifikacije Konvencije? To ipak nije sasvim jednostavno, jer će Evropski sud za ljudska prava pri proceni da li je trajanje sudskog postupka u ovim predmetima bilo “razumno”, tj. da li je kršen zahtev razumnog roka, uzeti u obzir i dužinu i prirodu trajanja postupka pre ratifikacije.

Primera radi, u slučaju Kalashnikov protiv Rusije (predstavka broj 47095/994 - gospodin Kalashnikov je februara 1995. godine optužen za proneveru i pritvoren juna 1995. godine. Gradski sud grada Magadan, počeo je ispitivanje njegovog slučaja u novembru 1996. godine. Postupak je obustavljen u periodu od maja 1997. do aprila 1999. godine, a konačno je osuđen 3.8.1999. godine. Zatim su 30.9.1999. godine protiv njega podnete nove optužbe za proneveru imovine. Ovih optužbi je oslobođen 31.3.2000. godine a definitivno je oslobođen i pušten iz zatvora 26.6.2000. godine. Znači: od 29.06.1995. do 26.6.2000. godine on je bio u zatvoru. Njegova predstavka (tužba) odnosi se na uslove u zatvorskom objektu i druge povrede, a između ostalih i na dužinu trajanja sudskog postupka. Ukupan vremenski period od 8.2.1995. do 31.03.2000. godine iznosi pet godina, jedan mesec i 23 dana. Konvencija je u Rusiji stupila na snagu 5.5.1998. godine. Na osnovu toga proizilazi da period od 5.5.1998. godine nije predmet razmatranja. Međutim, sud je uzeo u obzir stanje postupka na taj datum i zaključio da vlasti nisu ispunile svoju dužnost da postupaju marljivo, naročito nakon stupanja na snagu Konvencije 5.5.1998. godine, zbog čega dužina postupka nije ispunila uslov “razumnog vremenskog roka” i zbog čega je došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije. Evropski sud je podnosiocu predstavke dosudio 5.000 EURA na ime nematerijalne štete i 3.000 EURA na ime troškova postupka. Iz ovoga se jasno vidi da je Evropski sud pri proceni “razumnosti vremenskog roka” imao u vidu ukupnu njegovu dužinu, tj. i stanje na dan početka roka nakon ratifikacije Konvencije.

Međutim, pri odlučivanju o dosuđivanju naknade štete mogao je da razmatra samo vremenski period nakon ratifikacije Konvencije od strane Rusije. Valja napomenuti da Konvencija ne pravi razliku u građanskim i krivičnim stvarima.

MERE RADI POBOLJŠANJA EFIKASNOSTI U POSTUPANJU

Radi efikasne zaštite osnovnih ljudskih prava a u cilju izbegavanja negativnih posledica koje mogu za državu nastati obraćanjem građana u velikom broju Evropskom sudu za ljudska prava, naša zemlja treba da preduzme odgovarajuće mere radi poboljšanja efikasnosti sudstva. Te mere se prvenstveno odnose na poboljšanje procesnih instrumenata za što brže i efikasnije ostvarivanje ljudskih prava. U tom smislu su već preduzeti koraci izmenom procesne regulative i to kako Zakona o parničnom postupku, Zakona o izvršnom postupku, Zakonika o krivičnom postupku tako i Zakona o vanparničnom postupku i srodnih zakona. Kompjuterizacija sudova, obuka sudija da koriste kompjutere i permanentna edukacija sudijskog i pripravničkog kadra, iako započeti kod nas, moraju da predstavljaju permanentni zadatak na kome će se raditi u narednom periodu i koji će se svakim danom sve više osavremenjivati i poboljšavati. Sprovođenjem dosledne primene Zakona o sudskim taksama stvoriće se značajna sredstva koja će državi pored redovnih budžetskih sredstava omogućiti da na bolji način podmiri materijalne troškove sudova. Uvođenje medijacije kao alternativnog načina rešavanja sporova treba da obezbedi brže rešavanje određenih konfliktnih odnosa u raznim oblastima a samim tim i rasterećenje sudstva. U tom cilju formirana je komisija za izradu Zakona o medijaciji čiji rad je u toku. Moguće je preduzeti i niz drugih mera koje će doprineti poboljšanju rada sudova, efikasnosti u suđenju, i samim tim skraćenju vremena potrebnog za okončanje spornih građansko-pravnih, krivičnih i upravnih odnosa, a što samim tim vodi uvođenju razumnog roka u sudsku proceduru.

Evropski sud za ljudska prava deluje na zahtev nekog pojedinca (ili grupe pojedinaca ili nevladinih organizacija), po individualnoj predstavci ili na zahtev neke države, kao i po međudržavnoj predstavci.

Sud deluje odvojeno od pravosudnih sistema država potpisnica Konvencije, jer on nije sud poslednje instance, već tribunal koji tumači sporni domaći zakon ili praksu, isključivo sa tačke gledišta njihove saglasnosti sa Konvencijom. On određuje da li se u slučaju o kome raspravlja radi o kršenju Konvencije ili ne.

Sve države ugovornice moraju da prihvate nadležnost Evropskog suda i imaju obavezu da izvršavaju njegove presude, a Komitet ministara nadgleda izvršavanje presuda suda.

Države za koje se utvrdi da su kršile ljudska prava, obavezne su da preduzmu nužne mere da se pronađe pravni lek za ova kršenja. Ako pravni sistem neke države ne omogućava potpuni lek za posledice kršenja, Sud može da naloži državi da plati novčanu naknadu oštećenoj strani. Da bi se izbeglo ponavljanje kršenja i njegovih posledica, od država se može zahtevati da ubuduće izmene i svoje zakonodavstvo i praksu. Na taj način presude Evropskog suda za ljudska prava imaju posledice koje prevazilaze aktuelne slučajeve pred tim sudom. One predstavljaju pokazatelj o tome šta su evropski standardi zaštite osnovnih ljudskih prava i sloboda.

Sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava svojim kontinuitetom i postojanošću svojih odluka ima preventivno dejstvo u odvraćanju država članica od postupanja protivnog odredbama Konvencije. Stvarnost koja je pred nama, trasiraće i put u budućnost. Nadajmo se da ćemo iz tuđih loših iskustava izvući dovoljne pouke, da se ne bismo učili na sopstvenim greškama.

Nakon raspada bivše Jugoslavije, Slovenija, bivša jugoslovenska Republika Makedonija i Hrvatska su se pridružile Savetu Evrope i ratifikovale Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. One su to učinile pre naše zemlje pa već imaju iskustvo pred Evropskim sudom za ljudska prava. Njihova iskustva pokazuju da postupci koji su pokrenuti protiv njih su se ticali najčešće prava na pravično suđenje, a naročito prava na suđenje u razumnom vremenskom roku. Zato nije na odmet proučiti njihova iskustva, jer se radi o zemljama iz našeg najbližeg okruženja, tj. zemljama koje su bile deo naše ranije jedinstvene države, pa su i svi problemi koji se tiču njih uglavnom isti kao i kod nas.

_________________________

1 Savet Evrope je međunarodna regionalna organizacija formirana 1949. godine u Londonu. Ona je prva Evropska politička organizacija formirana u skladu sa idejom o ujedinjenju Evrope, radi ostvarenja demokratije i poštovanja ljudskih prava.

2 Usvojena od Saveta Evrope 4.11.1950. godine u Rimu.

3 To je sudski organ uspostavljen Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama Saveta Evrope iz 1950. godine. On kontroliše primenu Konvencije, ovlašćen je da ispituje žalbe - predstavke pojedinaca u nadležnosti zemalja potpisnica Konvencije, onda kada smatraju da su povređena njihova prava zagarantovana Konvencijom, a iscrpli su sva pravna sredstva u okviru zakonodavnog sistema države koju tuže.

4 Ljudska prava u Evropi, Pravni bilten broj 32/02 AIRE Centar London