Prof. dr Vučina Vasović

Iz dosta razloga se misli i veruje da su izbori ne samo osnovno merilo i instrument već i osnovna odrednica demokratije. Čuveni francuski teoretičar politike i demokratije Moris Diverže je na jednom mestu demokratiju definisao kao vladavinu putem poštenih i slobodnih izbora. Izbori su obično prilika da se racionalnije i adekvatnije profiliše političko-partijska scena i konstituiše parlamentarna institucija kao centar i krajnja ili odlučujuća instanca političkog života. Oni su način i prilika da se ponudi neka osnova za projektovanje strategijskih pravaca politike koji će biti manje ili više u saglasnosti sa voljom naroda.

No, izbori nisu uvek, u svim uslovima i situacijama merilo i konstituens demokratije i demokratičnosti. U nekim zemljama ili situacijama valja relativizovati značaj i domašaj izbora imajući u vidu neke sklopove okolnosti. U takvim slučajevima izbori su uglavnom ili u velikoj meri, čin konstituisanja vlasti po volji jačega. Ovde ćemo ukazati samo na pet sklopova okolnosti u kojima izbori imaju, manje ili više, ograničenu političku odnosno demokratsku ulogu i domašaj. Prvo, valja pomenuti autoritarne sisteme u kojima postoji ograničeni vid formalne legitimacije sistema vlasti i u kojima je izborni rezultat poznat i pre izbora. Druga situacija je okupacija neke zemlje poput one u Avganistanu ili Iraku. Izbori su velikim delom farsa kojom se simulira konstituisanje vlasti putem narodne volje. Treća situacija je ona u kojoj određeni sklopovi moći, koji prebivaju u različitim podsistemima, pre svega u ekonomskoj sferi, drže pod svojom kontrolom bitne poluge političke vlasti. U tom kontekstu nije najbitnije da li će na vlasti biti jedna ili druga partija. Takvo je, velikim delom, stanje u SAD. Četvrto, u nekim društvima gde je autoritarna kultura duboko ukorenjena, mnoge na prvi pogled moderne pa i demokratske institucije i rešenja, uključujući i izbore, ne daju neke veće i očekivane rezultate. Najzad, peta situacija je ona u kojoj spoljni faktor ima dominaciju ili presudan odnosno znatan uticaj u određivanju političkih pravaca i političke elite u određenoj zemlji. Moguće je da se na taj faktor nadovežu i drugi inhibitorni momenti od kojih su neki prethodno pomenuti. Dominacija odnosno hegemonija spoljnog faktora može biti tvrda ili meka ili pak tvrdo-meka. Tvrdo-meka hegemonija se u novije vreme, shodno nekim modernizirajim odnosno postmodernizirajućim trendovima, ne prostire između štapa i šargarepe već u širem rasponu od bombi preko štapa i kanapa do šargarepe.

Ovakva situacija i tok razvoja odnosno mesto na kome su se našla pojedina društva i države imaju više razloga i proizvode različite efekte. Mi se ovom prilikom ne možemo osvrtati na te razloge. Ukazaćemo samo na tri stvari i neke tokove i mogućnosti oko ili povodom njih. Prvo, valja reći da Zajednica Srbije i Crne Gore, posebno Srbija spada u grupu zemalja tvrdo-mekog spoljnog intervencionizma. Drugo, ovakav položaj države predstavlja nesumnjivo ograničavajući faktor koji ima uticaja na smisao i domašaje izbora i koji, stoga, predstavlja izazov i političkoj eliti i narodu. Politička elita manjih ili slabijih država je u novije vreme u posebno delikatnoj situaciji: ona mora dobiti legitimnost ne samo od svog naroda već i od spoljnih moćnika. Drugim rečima, politička elita mora biti sposobna i spremna da koordinira ne retko protivrečne sugestije i zahteve: s jedne strane, zahteve spoljnog faktora, a s druge strane, nužnu autonomiju svoje zemlje i države. Narod, sa svoje strane mora biti sposoban da razume složenu situaciju i političku aritmetiku svojih izabranika odnosno svoje političke elite i razlikuje nužno njeno političko laviranje i igru od političke prevare, licemerstva i snishodljivosti. Bez očuvanja izvesnog stepena autonomije države i društva ne mogu se štititi neke osnovne vrednosti i interesi društva, a izbori u takvoj situaciji postaju besmisleni. Pored toga postoje brojne protivrečnosti između ideja, shvatanja i interesa različitih slojeva i grupa unutar samog društva. Ova vrsta protivrečnosti i sukoba se na brojne načine prepliće sa prethodno pomenutim sklopom protivrečnosti. To zahteva od političke elite posebnu mudrost i veštinu.

Najzad, treće, koliko su rezultati izbora imali uticaja na strukturu nove političke vlasti i elite? Šta su pokazali protekli parlamentarni izbori u Srbiji? Jesu li ova očekivanja ispunili pretendenti na elitna politička mesta i narod, i ako jesu u kojoj meri?

S obzirom da je, ako ne sve, a ono mnogo toga što je vezano za uticajnu poziciju spoljnog faktora isuviše očigledno, nema potrebe da se na tome zadržavamo. Zato ćemo se osvrnuti na druga dva postavljena cilja ovog kratkog razmatranja: prvo, na karakter i rezultate izbora; drugo, na domašaje izbora u oblikovanju i političke vlasti i njenu političku strategiju.

Minuli parlamentarni izbori su imali veliku indikativnu vrednost i višestruko dejstvo odnosno implikacije na političku scenu i život Srbije. Oni su pokazali i neke dobre i neke loše strane političkog života i imali, uglavnom i u izvesnoj meri, pozitivno dejstvo na uređivanje političke scene Srbije. Ovde ćemo istaći nekoliko manje ili više kumulativnih efekata izbora na dalji tok političkog života u Srbiji, uz nekoliko komparativnih referenci.

Prvo, posmatrano naročito u ravni njihove indikativnosti, izbori su pokazali jedan u osnovi paradoks koji na našem prostoru traje već duže vreme. On se sastoji u tome što se, na jednoj strani, ne retko, ističe znatna odbojnost pa i prezir prema politici, a na drugoj strani, pokazuje se veliko interesovanje i napori pozamašnog broja ljudi, posebno intelektualaca, da zakorače na političku pozornicu i ako je moguće u političku orbitu. Navala na poslaničke funkcije (deset do dvadeset kandidata za jedno poslaničko mesto), kao i na neke druge političke ili pod-političke i javne makar i pomoćne funkcije, poput onih u raznim međunarodnim organizacijama i ispostavama instaliranim na tlu balkanskih zemalja pa i Zajednice Srbije i Crne Gore, predstavlja jasan znak atraktivnosti tih funkcija za veliki deo populacije. Atraktivnost političke scene i političkih odnosno njima sličnih funkcija ima višestruke razloge. Neki od njih, poput želje da čovek iziđe i na javnu scenu, da više vidi i da ga bolje vide, da se izdvoji pa i delimično postavi ili nametne iznad drugih su gotovo prirodna svojstva čoveka, a time i politike. Ona se mogu naći u svim zemljama i periodima.

No, naglašena motivacija za političku promociju i nameštenje u našoj zemlji ima i još jedan razlog. U uslovima osiromašenja, oskudice i neizvesnosti, u situaciji kad produktivni sektori i pogoni društva stagniraju ili ne rade, kad zbog toga i niza drugih razloga, rad nije uslov i osnov pristojne egzistencije, kad ne postoje kanali normalne vertikalne profesinalne mobilnosti i promocije i drugih nedaća, politika postaje funkcija koja obećava ili omogućava više nego druge profesije: da se u stanju šireg potopa drži glava iznad vode ili nađe mesto pod suncem. Drugim rečima, politika, nažalost, postaje najsigurniji način i put da se iziđe iz kritičnih zona ili ne uđe u zonu oskudice i siromaštva.

Uz to, moguće je da se određena situacija koristi, ne iz horizonta oskudice već iz “viših” potreba i aspiracija kao kraći i lakši put do određenih prestižnih i lukrativnih pozicija u društvu. Izbori su vanredna prilika da se pokažu i uoče neumerene i velike ambicije malih ljudi. Ljude, naravno, ne treba deliti na male i velike. I nisu uvek mali ljudi mali a veliki ljudi veliki. Veličina zavisi od mnogih okolnosti i maha. Nekad isti čovek može biti velik, a nekad mali. No, u pomenutom prethodnom slučaju radi se o nečemu drugome. Naime, čini se, da je poželjno i korisno prepoznati i obznaniti kao “malog” čoveka onog pojedinca koji je ograničenog dometa, prosečan ili podprosečan, a hoće po svaku cenu da bude velik i politički upravljač odnosno lider. Danas politička scena Srbije vri od takvih lidera odnosno kvazi ili pseudo lidera. Njihovo liderstvo i veličina se ogleda više u dužini jezika i nosa nego u snazi uma i morala. Oni daju neizmeran doprinos mogućnosti da izbori postanu pre neka vrsta pazarište sitnih političkih šićardžija i malotrgovaca ili kako jedan autor reče “velika trka eksera i potkovica” nego takmičarstvo između ozbiljnih političkih projekata, partija i pojedinaca za osvajanje upravljačkog mandata i poverenja od strane naroda. Veliki intelektualni potencijali ili brojni daroviti pojedinci koji nesumnjivo ne nedostaju Srbiji čame van ili u senci upravljačkih ili uticajnih funkcija i mesta u društvu. Ovakva konstelacija odnosa i snaga znatno smanjuje bolje reći ograničava mogućnosti korišćenja klasičnim jezikom rečeno kadrovskih potencijala, resursa racionalnosti i razvoja kojima inače Srbija raspolaže. štaviše ona inhibira, ograničava ili onesposobljava i onaj manji broj kompetentnih, visprenih i korektnih profesionalaca i političara koji su već stacionirani i deluju unutar samog političkog establišmenta.

Sve to svedoči i o tome da izbori u određenim situacijama mogu biti dobar znak i alarm da je društvo zagazilo u jednu nepovoljnu i opasnu situaciju u kojoj se deficit ekonomskih i stvaralačkih aktivnosti i rezultata nadoknađuje suficitom političke aktivnosti. To je siguran put da društvo kreće prema situaciji koja će biti neracionalna, neupravljiva i nekontrolabilna. Ovo treba da bude znak politici i društvu da se nešto mora učiniti na prevazilaženju takvog stanja.

Drugo, nesumnjivo pozitivnu stranu izbora treba videti u tome što su oni pokazali političku težinu pojedinih političkih aktera i proredili politički prostor, koji je bio prenaseljen prekobrojnim političkim aspirantima, aktivistima i vlastoljupcima i njihovim organizacijama ili savezima u vidu interesnih grupa ili partija. Parazitsko-krpeljsku partijsku strukturu od preko 270 partija i semipartijskih grupa ne bi mogla da podnosi i izdržava ni mnogo veća i bogatija država, a kamoli prilično osiromašena i dobrim delom uzapćena - okovana Srbija. Ako se smanjenju broja parlamentarnih partija - koalicija na šest dodaju i neka rešenja iz Zakona o finansiranju političkih partija koji stupa na snagu početkom 2004 godine, onda ima nade i za izvesni optimizam. Moglo bi se, dakle, u narednom periodu računati na manji i razuman broj partija i u parlamentu i van njega. To je znatna racionalizacija političko partijske scene. To je značajan uslov i za uređivanje na bolji način i nekih drugih političkih institucija.

Treće, izbori su pokazali raspoloženje većine građana odnosno biračke populacije prema monarhiji. Drugim rečima, izbori, a možda još i više atmosfera oko njih, su pokazali da monarhija ne spada u red gorućih ili prioritetnih pitanja ovoga društva i trenutka. Uz to, mali je deo populacije koji se opredeljuje za monarhiju. Izbori su uglavnom potvrdili ono do čega su i neka istraživanja došla. Čak ni prilično pompezne i glamurozne kampanje, uz svesrdnu podršku i podsticanje nekih cenjenih intelektualnih poslenika, nisu pomogli mnogo podržavanju i promovisanju monarhije. Čudno je što jedan broj istaknutih javnih poslenika uporno insistira na uspostavljanju monarhije po svaku cenu i na svaki način u vreme kad je ogromna većina građana na drugoj strani. Mora se reći da je argumentacija za monarhiju ovih cenjenih intelektualaca, mestimično interesantna, ali u celini znatno ispod uobičajenog nivoa njihove već više puta osvedočene mudrosti i profesionalne književne ili naučne produkcije. U stvari, zalaganja za monarhiju su sasvim legitimna u svakoj iole demokratskoj zemlji, ali ne može biti ni racionalno ni legitimno ni demokratsko promicanje monarhije van odgovarajućih demokratskih mehanizama - procedura i van odnosno nasuprot volje većine građana. Ovakvu poruku poslali su i prethodni izbori. Nije nerealno pretpostaviti da je monarhijska opcija, bar malo, doprinela neočekivano mršavim izbornim rezultatima nekih partija.

Četvrto, insistiranje na samostalnosti Srbije odnosno razdvajanju Srbije i Crne Gore na dve nezavisne države imalo je slične rezultate kao i monarhijska opcija. Promoteri projekta razdvajanja Srbije i Crne Gore imali su, čini se, mnogo lošije izborne rezultate od onih koje su očekivali.

Peto, izbori su pokazali da biračko telo zaslužuje mnogo veći respekt i pažnju od onoga što se ne retko može čuti ili otčitati iz grla ili pera ne malog broja pripadnika političke elite, političkih istraživača, eksperata i komentatora. Nama se čini da ponašanje i opredeljenje biračkog tela na parlamentarnim izborima treba tumačiti nešto drukčije od dosta čestih crno-belih interpretacija po kojima se biračko telo podelilo na konzervativni antidemokratski i progresivni demokratski blok i da će Srbija sa tako debelim konzervativnim i retrogradnim naslagama teško zakoračiti u Evropu i svet. Demokratski opredeljena elita će, po ovim interpretacijama, imati dosta muke da veliki deo naroda odlepi od te konzervativne inercije i snaga i digne na odgovarajući evropski i civilizacijski nivo. U stvari, ponašanje i opredeljenje naroda bilo je mnogo složenije i suptilnije od već pomenutog suviše simplifikovanog njegovog predstavljanja. Narod je reagovao diferencirano i, kako je rečeno, na složen način koji je odgovarao velikim delom složenosti postojeće situacije. Za tu složenost situacije on je najmanje odgovoran.

Jednom, faktički većom stranom svog bića i korpusa, on je glasao, ili mislio da glasa za građansku, liberalnu, modernu i demokratsku i evropsku Srbiju, a drugom stranom svog bića i tela narod je poručio, u stvari, uputio opomenu svojim budućim izabranicima, da se tako zamišljena Srbija može graditi samo naporedo sa očuvanjem državnog teritorijalnog integriteta, nacionalnog odnosno narodnog digniteta i drugih temeljnih egzistencijalnih i humanističkih starih i novih vrednosti. Isto tako, na znatnu nakrivljenost političke elite na neo-liberalnu desnu ili centro desnu stranu, veliki deo populacije je u odsustvu respektabilne leve odnosno socijaldemokratske partije reagovao nekom vrstom nacionalno obojenog radikalizma. Tome je doprinela i sama međunarodna zajednica odnosno međunarodni faktor svojim često neodmerenim potezima, pretnjama, zatezanjem, ucenama i zakulisnom politikom iza koje se naziru i mogućnosti narušavanja teritorijalnog integriteta Srbije. Veliko je pitanje da li će politička elita na pravi način shvatiti poruke i raspoloženje biračkog tela i uspeti da na adekvatan način koordinira zahteve koji dolaze iznutra sa onim koji dolaze spolja i koji su ne retko dvostruke prirode: neki od njih su nesumnjivo usmereni na približavanje Srbije Evropi i savremenim civilizacijskim dostignućima i standardima, a neki su orijentisani pre svega prema promovisanju interesa i dominacije velikih sila, ne retko i prema dominaciji jedne jedine superiorne planetarne sile, a na štetu drugih posebno manjih zemalja. Od mudrosti, umešnosti i uspešnosti političke elite da shvati i koordinira ova dva velika smera i zadatka politike zavise velikim delom i razvojne mogućnosti zemlje i proces stvarne demokratizacije politike.

Šesto, jedan od pozitivnih efekata izbora je svakako potiskivanje ili svođenje malih partija na njihovu pravu meru. Ovaj efekat je veoma važan s obzirom na mnoštvo malih partija i njihove nesrazmerno velike pretenzije ili simulacije mnogo većeg značaja i snage od one koju stvarno imaju. I nisu samo u pitanju troškovi odnosno sredstva i energija koju su ove partije traćili u izbornim kampanjama i razno - raznim polemikama i nadmetanjima, već i skretanje pažnje jednog dela birača sa ključnih na marginalna pitanja. Treba očekivati da će nestankom malih partija nestajati i njihovi lideri sa političke scene. No uz ova očekivanja moraju ići određene sumnje ako se ima u vidu ponašanje lidera nekih većih partija kojima je stalo da opstanu određene manje partije. U malim partijama lideri velikih partija nalaze način da nagrađuju neke svoje viđenije saputnike nudeći im partije kao neke vrste hacijendi i liderske pozicije u njima. Preko sebi lojalnih manjih partija lideri većih partija žele da simuliraju ili predstave širinu prihvatljivosti svojih projekata i svog delovanja.

Nepopularnost malih partija su već i pre izbora nazreli neki njihovi čelnici kao i lideri nekih većih partija pa su brže bolje pohitali da ih svojim čamcima prevezu iz ranijeg u budući parlament i na taj način obezbede njihovo preživljavanje i kontinuitet. Najagilnija u tome je bila Demokratska stranka koja je na svoj brod ukrcala odnosno na svojoj listi prevukla poslaničke aspirante i “lojaliste” iz Građanskog saveza Srbije, Demokratskog centra, Socijaldemokratske unije, Srpskog pokreta otpora i dva predstavnika Liste za Sandžak. Ovakvim potezima ove partije dobrim delom obesmišljavaju i degradiraju izbore. Ne pomažu tu mnogo neki unutrašnji sporazumi između većih i manjih partija o kasnijoj raspodeli mandata. Ovde je sumnjiva cela operacija kojom se na jedan skriven i velikim delom nelegitiman način stiču poslanički mandati. Krivica za ovakvo delovanje pada na obe vrste partija i njihove lidere; na velike zato što manje stavljaju pod svoje skute, a na male stoga što pristaju da se politički švercuju tako što ispod suknji drugih partija ulaze u skupštinske klupe. Čudno je da se time služe i partije koje nisu bez svojih potencijala i rejtinga i koje su smatrane predvodnicima demokratskih promena. A izgleda još čudnije to što posle izbora i konstituisanja parlamenta male partije nastavljaju da deluju i muzu razne donatorske i sponzorske slavine kao da se nije ništa desilo.

U celini gledano, izbori su imali, u izvesnoj meri, pozitivne efekte pre svega time što će doprineti većoj racionalizaciji političko-partijske scene i, verovatno, efikasnijem i demokratičnijem procesu odlučivanja.

Volja naroda i struktura politiČke vlasti

Kad je reč o institucijama, izbori, u stvari, imaju dvostruke efekte. Jedni efekti se manifestuju u strukturi parlamenta, a drugi u strukturi vlade. Po prirodi stvari i iskustvu, izborni rezultati su vidljiviji u strukturi parlamenta nego u strukturi i delovanju vlade. Iako se smatra da će vlada delovati pod kontrolom parlamenta, ipak je manje ili više jasno da je vlast najvećim delom koncentrisana u vladi. Zato je čin sastavljanja vlade najdelikatniji i najsloženiji deo u procesu konstituisanja vlasti. Poznato je da proces sastavljanja vlada potraje i po nekoliko meseci sa velikim stepenom neizvesnosti. Dobar deo ove složenosti i problema prisutan je i u sastavljanju vlade posle parlamentarnih izbora u Srbiji. U izgledu su uglavnom četiri opcije. Jedna je u koncentracionoj vladi, druga pledira za manjinsku vladu, treća za koalicionu vladu i četvrta za ekspertsku vladu. Neke od ovih varijanti imaju i svoje podvarijante.

Uzmu li se u obzir pro i kontraargumentacija za pojedine od ovih opcija kao i niz pretpostavki pa i okolnosti u kojima se nalazi danas Srbija, nama se najverovatnijom čini izbor vlade kao četvoročlane koalicije u koju će ući DSS, G17 plus, Demokratska stranka i koalicija SPO-NS. Formiranje koncentracione vlade je malo verovatno zbog niza njenih manjkavosti, a i njene neprihvatljivosti za niz relevantnih partija. Sad se već može sa dosta razloga pretpostaviti da bi takva vlada bila sumnjive upravljačke sposobnosti i neefikasna. Koncentracione vlade nastaju ili funkcionišu u izuzetnim i delikatnim uslovima kao što su ratna ili njima slična stanja. Srbija se nalazi pred brojnim problemima koji se moraju katkad brzo i efikasno rešavati. Koncentraciona, a tako heterogena vlada kakva bi mogla biti u Srbiji, ne bi bila sposobna da rešava mnoga od tih pitanja. što se tiče manjinske vlade, ona ne odgovara ne samo nekim relevantnim partijama nego ni nekim frakcijama partija koje inače formalno prihvataju takvo rešenje. Manjinska vlada je, po pravilu, kratkog veka i partije provode više vremena na pripremi i pakovanju novog rešenja - sastava nego na promišljanju i rešavanju ključnih problema društva. Time ona može biti dodatni faktor - razlog nestabilnosti u Srbiji. Ekspertska vlada deluje prilično primamljivo i obećavajuće s obzirom na to da je čine obrazovani ljudi i eksperti koji će povećati potencijal racionalnosti političke elite i njenu usmerenost na rešavanje gorućih pitanja društva. U praksi, ipak, nije uvek tako. Moglo bi se očekivati da će ekspertska vlada biti pod dominirajućim uticajem određenih političkih centara i zbog toga i niza drugih razloga biti više simulirajuća nego uticajna i efikasna vlada.

Većinska koaliciona vlada može imati više modaliteta. Katkad se pominje mogućnost koalicije Radikalne partije i Demokratske partije Srbije sa eventualno nekom manjom partijom. Meni se čini da je takva koalicija nerealna s obzirom na njenu neprihvatljivost od strane DSS. No, ne treba biti veliki optimista ni u slučaju prethodno pomenute četvorne koalicije kojoj ovde dajemo izvesnu prednost. I to je prilično heterogena tvorevina sa priličnom količinom razlika, partijskih međusobnih animoziteta i nezavidnim koalicionim i pregovaračkim potencijalom. No među njima ima i izvesnih sličnosti, jer se sve nalaze na desnoj konzervativnoj ili neoliberalnoj strani političkog i ideološkog spektra. Pri takvoj vladi radikali mogu imati veći značaj i težinu u skupštinskom odlučivanju u kome se za donošenje punovažnih odluka traži nadpolivična većina poslanika.

Ovakve i slične mogućnosti i faktori ne daju velike nade za duže trajanje, veću stabilnost i efikasnost ni takve vlade. Treba, naravno, reći i to da će mnogo štošta zavisiti od racionalnosti, mudrosti i moralnosti političkih aktera naročito onih koji sede i funkcionišu iz parlamentarnih i vladinih klupa odnosno pozicija. U svakom slučaju, ne treba očekivati spektakularne rezultate od bilo koga ko se bude uselio u pomenuta politička zdanja. Izbori, načelno gledano, imaju mogućnosti i kapacitet za poboljšanje postojećeg političkog stanja, ali ne i za pravljenje čuda.