VRŠENJE SUDIJSKE FUNKCIJE

Ljubodrag Pljakić,
sudija Vrhovnog suda Srbije

O sudijskoj funkciji

Svuda u svetu je bavljenje sudijskim pozivom uzvišeno zanimanje. Taj pojam uzvišenog u sebi sadrži najmanje tri dimenzije - odnos društva u celini prema njemu, odnos pojedinaca prema toj funkciji i, da bi sve to sudija zaslužio, njegovu visoku stručnost i poštenje u obavljanju ovog poziva. Funkcija sudije se obavlja na raznim nivoima, od osnovnog do najvišeg suda u državi. Od dva navedena kvaliteta za vršenje funkcije, jedan mora da bude u biću svakog sudije - poštenje. Ono je konstanta u vršenju sudijske vlasti bez koje njeno vršenje ne može da se ostvari na bilo kojoj lestvici. Ne razlikuju se sudije različitih stepena odlučivanja prema količini etičkih vrednosti u sebi, one su zajednički imenitelj za sve nosioce pravosudnih funkcija i moraju da budu jednako visoke. Ono u čemu se sudije različitih instanci razlikuju je količina znanja koje poseduju za vršenje funkcije. To znanje, opet, nije nešto što se može preko noći ostvariti, rezultat je (kao i u drugim zanimanjima), prirodnih sklonosti za bavljenjem pravom, ali još više konstantnog i neprekinutog rada na podizanju sopstvenog nivoa opšte kulture i stručnosti posebno.

Aktuelni Zakon o sudijama (“Službeni glasnik RS”, br. 63/01...44/04, u daljem tekstu: Zakon), u članu 1. predviđa da je sudija nezavisan i da sudi i presuđuje na osnovu Ustava, zakona, drugih opštih akata, ali i po svojoj savesti. Na ovaj način je omeđeno polje delovanja sudije u vršenju sudske vlasti i upravo nezavisnost u radu, pridržavanje zakona i savesnost, čine ovu funkciju uzvišenom. Mada se o stručnosti sudije govori u kasnijim odredbama Zakona, uglavnom, u razlozima za razrešenje, mišljenja smo da je već u prvoj odredbi Zakona, uz savesnost, morao da se nađe i pojam stručnosti. Ovo sa razloga što za kvalitetnog sudiju moraju da budu kumulativno ispunjena oba uslova - stručnost i savesnost. Najopasnije rešenje  za pravosuđe predstavlja visoko sturčan sudija, koga istovremeno ne prati očekivani nivo poštenja.

Pristup u obavljanju funkcije

Počeci vršenja sudijske funkcije u opštinskim sudovima se najčešće vezuju za istrage ili vanparničnu materiju, zatim prvi stepen krivične materije, za građansku materiju i izvršni postupak. Ovakav redosled naravno, nije pravilo niti ukazuje na težinu u vršenju sudijske funkcije. Ovaj autor se zalaže da sudije prvostepenog suda prođu kroz sve materije. To je dobro sa najmanje dva razloga. Prvi je da sudija sam sebe isproba u svim materijama, i da na taj način proveri svoje afinitete prema određenim oblastima. Drugi razlog logično proizilazi iz prvog - samo sudija koji je sebe prepoznao u određenoj materiji može, na svoje i zadovoljstvo države, kvalitetno da vrši sudsku vlast. Ovaj autor je u čitavom svom radnom veku bio protiv čuvene floskule iz vremena samoupravljanja (i istog takvog sudstva) prema kojoj su “sve sudije morale da znaju da sude sve materije”. Nije za poređenje, ali takvo pravilo nikada ni u sportu nije važilo.

Dakle, zalaganja treba da budu za specijalizaciju sudija posle njihove temeljne provere u svim oblastima prvostepenog sudovanja. Ta provera mora da bude izvedena u značajnoj meri u prvostepenom sudu, da bi svoj potpuni značaj doživela u višem sudu. Na taj način mogla bi da se napravi fina selekcija vrhunskih profesionalaca za najviši sud u državi. Nije dobro ni za samog sudiju, niti za sudijsku funkciju, kada se u najviši sud izabere početnik u određenoj oblasti.

Sudijska funkcija u različitim postupcima

Objašnjavanje pojma uzvišenosti sudijskog poziva nužno mora da prate i njegova težina i odgovornost, koje se često, sa pravom, mere sa rudarskom profesijom. Bez obzira na stepen vršenja sudijske funkcije i na vrstu materije u kojoj se funkcija ostvaruje, ona zahteva potpunu ličnost, celog čoveka sa izrečenim karakteristikama i to ne samo prilikom vršenja funkcije. U svim drugim životnim situacijama sudija mora da bude prepoznatljiv kao ličnost koja zrači etičkim vrednostima. Ovaj autor ne prihvata tezu koja se često čuje i od kolega sudija, a prema kojoj sudija, kao čovek ima mnogobrojna ograničenja. Poštovanje vrhunskih etičkih načela ne bi trebalo da se doživljava kao prepreka sudiji u svakodnevnim aktivnostima. Pitanje je samo da li su ta načela, kao normativ ponašanja, sadržana u svesti sudije. Ukoliko jesu, po rođenju i porodičnom vaspitanju, onda ćete primenu tih načela uvažavati bilo kojom profesijom da se bavite.

Zakon u odredbama člana 21. - 29. predviđa nadležnost sudija za postupanje u pojedinim materijama. Suditi u sporovima za razvod braka, sa gledišta primene prava, ne predstavlja posebnu teškoću. Ljudski je teško odlučivati o poveravanju dece na čuvanje i vaspitavanje po razvodu braka. Drugi imovinski sporovi, koji u prvom redu, pogađaju imovinu građana, ne vređaju niti ograničavaju prava građana i njihove slobode kao što je slučaj u krivičnim postupcima. U krivičnoj materiji, materijalno pravo je uže nego u drugim sudskim materijama, ali odlučivati o slobodama građana uz ograničavanja koja zakon predviđa, apsolutno angažuje sudiju do krajnjih granica intelekta i etičnosti, a često i do stalnih preispitivanja o meri i visini kazne. Sigurno je vrlo teško i nezahvalno, a možda i neukusno, davati stručna mišljenja o gradaciji težine materija u kojima sudije odlučuju. Takve ocene, kao uostalom, i u drugim životnim situacijama, mogu da budu opterećene određenom dozom pristrasnosti, već prema tome u kojoj materiji sudija postupa. Svoji problemi su uvek najteži, reči će neko. Zato se, po stanovištu ovog autora, pre može govoriti o posebnostima u pojedinim materijama, a nikako o većoj ili manjoj težini.

Upravno sudovanje - opasno zanimanje

Jedan od sudskih postupaka predstavlja i upravno sudovanje. Do formiranja Upravnog suda (nije formiran, a ne zna se ni kada će, prim. autora) ovu funkciju u najvećoj meri vrši Vrhovni sud Srbije, kao prvostepeni (!), a samo uža materija je u nadležnosti okružnih sudova. To je materija koju sudije nerado prihvataju smatrajući je sporednom. Šta je zapravo suština takvog odnosa prema ovoj oblasti prava? Odgovor bi bio da suđenje u upravnom sporu predstavlja opasno zanimanje. Rudarski posao, pored težine u obavljanju, predstavlja opasnost po život jer mora da se obavlja pod zemljom i uz strogo pridržavanje mera zaštite. Čak i kada se preduzmu sve propisane mere zaštite može da dođe do obrušavanja zemlje i do ugrožavanja života. O iznenadnoj pojavi metana i da ne govorimo. Održavanje dalekovoda za napajanje električnom energijom, pored toga što predstavlja delatnost koja obasjava gradove, istovremeno je i opasno zanimanje zbog ugroženosti života, čak i pod uslovom da je obezbeđena potpuna zaštita na radu.

Zašto je opasno baviti se upravnim sudstvom? Zbog toga što se u upravnom sporu ocenjuje zakonitost upravnih akata izvršne vlasti. U pravno uređenim državama, kakva mi još uvek nismo jer nije donet Ustav kao najviši pravni akt (aforističar Čotrić... “Imamo zastavu, grb i himnu, samo da još dobijemo državu), takva opasnost ne postoji. Samo u jednopartijskim državama (Tito je umro!) i državama u tranziciji (sadašnja vlada je učinila značajan pomak u odnosu na prethodnu) možete očekivati da se izvršna vlast obruši na sud i sudiju koji su doneli presudu koja nije u skladu sa očekivanjima izvršne vlasti i stranačkih eksperata. Obrušavanje ne isključuje istovremenu ili naknadnu pojavu i metana. Ministri mogu da pripadaju različitim opcijama po svojim političkim uverenjima, od krajnje desnih do krajnje levih, ali kada odlučuju u upravnim stvarima, moraju da rade zakonito. Šta je to što je takođe nedopustivo u takvim ponašanjima prema kriterijumima savremenog sveta? Odgovor nije komplikovan, čak se i kolege - sudije (?) kojima, zbog ko zna kakvih razloga, neka presuda ne odgovara, obrušavaju na sudiju i sudsko veće. To su najčešće oni koji materiju upravnog spora nikada nisu radili niti su i jednu presudu doneli. Neko će reći: “Pa, oni nisu kompetentni da daju mišljenje o tome.” To jeste tačno. Zaključak bi bio: “Onda su oni zaista, hrabri ljudi.”

Upravni spor ima jednu specifičnost koja ga vidljivo izdvaja u odnosu na druge postupke. Presude donete od upravnog suda svojim pravnim stavom obavezuju organe izvršne vlasti. Ta činjenica ne daje za pravo upravnim sudijama da boluju od bolesti važnosti (ona “napada” neke druge profesije), već pojačava njihovu odgovornost prilikom zauzimanja pravnih stavova.

O čemu sve upravni sud zauzima pravne stavove? Primeri sudske prakse su mnogobrojni i vrlo raznovrsni. Navešćemo presude iz prakse Vrhovnog suda Srbije koje su, u vreme kada su donošene, zaista smatrane bavljenjem opasnim zanimanjem, uprkos iskazanoj visokoj stručnosti prilikom njihovog donošenja. U presudi Vrhovnog suda Srbije Už. 133/92 od 8.12.1992. godine sud je, u sporu pune jurisdikcije, svojom presudom utvrdio kandidata na izborima za Predsednika Republike Srbije.

“Republička izborna komisija je propustila da pravilno oceni činjenicu faktičkog nastanjivanja M.P. u Beogradu, polazeći od shvatanja da nije postojala namera da tu stalno živi, izvlačeći zaključak o tome iz okolnosti da nije podneo zahtev za dobijanje dozvole za stalno nastanjivanje, već zahtev za dozvolu privremenog boravka. Po oceni Vrhovnog suda, u uslovima faktičkog nastanjivanja M.P. u Beogradu, samo postojanje namere da tu stalno živi mora se utvrđivati iz svih postojećih dokaza, činjenica i okolnosti koje tu nameru potvrđuju ili ne potvrđuju.

Iz činjenice faktičkog nastanjivanja M.P. u Beogradu zaključenjem ugovora o zakupu apartmana u navedenom hotelu, zaključenjem ugovora o osnivanju korporacije preduzeća iz SAD i domaćeg preduzeća i prihvatanjem funkcije predsednika Vlade SR Jugoslavije, proističe i njegova namera da stalno živi u Beogradu. Prilikom ove ocene, Vrhovni sud je imao u vidu i činjenicu da je M.P. rođen u Beogradu, gde je pre odlaska u SAD imao višegodišnje prebivalište. Nalazeći da su prema stanju u spisima predmeta i stavu same izborne komisije, nesporne odlučne činjenice o ispunjavanju zakonskih uslova, za utvrđivanje kandidature M.P., sud je rešio ovaj spor kao u izreci presude poništavajući rešenje Republičke izborne komisije i utvrđujući navedenog predsedničkog kandidata.”

U drugom predmetu, Ministarstvo kulture Republike Srbije je odbilo zahtev grupe osnivača zadužbine “Đeneral Dragoljub-Draža Mihajlović” za osnivanje zadužbine. Razlozi za odbijanje zahteva, doneti po slobodnoj oceni, su da ciljevi formiranja zadužbine ne služe pomaganju stvaralaštva, nisu humanitarni ni društveno korisni.

Vrhovni sud Srbije u presudi U. 2553/92 od 9.9.1992. godine, uvažio je tužbu u upravnom sporu i poništio osporeno rešenje, dajući i sledeće razloge:

“Tuženi organ u odgovoru na tužbu navodi da bi se sve aktivnosti zadužbine odvijale isključivo u odnosu na jednu ličnost i pokret koju je ta ličnost osnovala. Smatra, da ovakva aktivnost zadužbine nema sa stanovišta zakona širi društveno korisni cilj. Pogotovu, što se radi o ličnosti i pokretu za koje ne postoji nepodeljeno mišljenje da su u određenom razdoblju odigrali pozitivnu ulogu. Odbijanje davanja odobrenja za osnivanje zadužbine ni u kom slučaju ne sprečava ostvarivanje najvećeg dela navedenih ciljeva, da se sa jedne istorijske ličnosti skinu naslage nenaučne interpretacije istorijske građe i utvrdi naučna istina. Radi toga tuženi organ predlaže da se tužba odbije.

Tužba je osnovana.

Prema članu 2. Zakona o zadužbinama, fondacijama i fondovima (“Službeni glasnik SR Srbije” br. 59/89), zadužbina se osniva radi pomaganja stvaralaštva i ostvarivanja humanitarnih i drugih društveno-korisnih ciljeva.

Ceneći celishodnost osnivanja zadužbine “Đeneral Dragoljub-Draža Mihajlović” tuženi organ je našao “da ciljevi koji se navode u zahtevu podnosioca ne služe pomaganju stvaralaštva, nisu humanitarni, niti se mogu smatrati društveno korisnim”. Tuženi organ u osporenom rešenju nije dao konkretne i određene razloge zbog kojih smatra da navedeni zakonski uslovi nisu ispunjeni u pogledu pomaganja stvaralaštva i ostvarivanja humanitarnih i društveno-korisnih ciljeva. Stoga sud nije u mogućnosti da ceni zakonitost osporenog rešenja.

Ocena celishodnosti ili slobodna ocena na koju je ovlašćen tuženi organu smislu člana 24. stav 1. alineja 1. citiranog zakona, predstavlja i njegovu obavezu iz člana 209. stav 3. ZUP-a da u obrazloženju rešenja navede propis koji ga ovlašćuje da stvar reši po slobodnoj oceni i izloži razloge kojima se pri donošenju rešenja rukovodio. Nepoštovanje navedenih procesnih normi predstavlja bitnu povredu pravila postupka zbog koje se ne može ostvariti sudska kontrola i oceniti zakonitost osporenog upravnog akta”.

Ono što materiju upravnog spora čini zanimljivom i privlačnom za ljude koji drže do svog digniteta je saznanje da se pravni stavovi Upravnog suda ne odnose samo na tumačenje pojedine norme. Sud je u određenim predmetima u obavezi da se izjasni i o određenim etičkim kriterijumima. Tako je na primer, Ministarstvo pravde Republike Srbije odbilo upis političke organizacije “Ravnogorski pokret”, nalazeći da bi upis takve stranke vređao javni moral, a o tome da bi do ove povrede došlo nije ni potrebno davati posebne razloge, pošto postoji sudska osuda njenog osnivača. Vrhovni sud Srbije je, uvažavajući tužbu u presudi U. 2541/92 od 16.9.1992. godine rekao i sledeće:

“Pojam “Ravnogorski pokret” asocira na geografsko mesto koje posredno, ali samo za one koji poznaju istorijske činjenice ili su učestvovali u ratnim događajima, može da se dovede u vezu sa njegovim osnivačem.

Javni moral nije definisan kao pravna kategorija u pozitivnim propisima. Otuda povreda javnog morala predstavlja faktičko pitanje koje se mora ceniti u skladu sa shvatanjima građana koja preovlađuju u određenim sredinama i vremenskim periodima. Javni moral kao etički odnos građana koji čine javno mnjenje nije statična pojava koja ne podleže promenama u vremenu i prostoru. To zahteva, pored zakonskog određenja i praćenja evolucije tog pojma i njegove promene u odnosu na pojave, događaje i ličnosti iz istorijske prošlosti.

Tuženi organ se u razlozima za odbacivanje prijave poziva isključivo na sudsku osudu iz 1946. godine kojom je Dragoljub Mihajlović osuđen kao izdajnik. Međutim, to nije dovoljno za pretpostavku da naziv “Ravnogorski pokret”, vređa javni moral i sada, posle toliko proteklih godina za koje vreme su izvršene značajne društvene, ekonomske i druge promene. Stoga je neophodno dati potpunije pravne razloge iz kojih bi se moglo osnovano zaključiti, da bi i danas naziv stranke “Ravnogorski pokret” mogao da dovede do povrede javnog morala.

Sa iznetih razloga Vrhovni sud smatra, da je u upravnom postupku nepotpuno utvrđeno činjenično stanje o odlučnim činjenicama. To je posledica pogrešne ocene tuženog organa prema kojoj nije potrebno davati posebne razloge za nastupanje pravne posledice - povrede javnog morala zbog naziva stranke “Ravnogorski pokret”, pošto postoji sudska osuda njenog osnivača”.

 *    *    *

Sa gledišta vremenske distance od nekih budućih, optimističkih, deset godina, ovaj tekst ne bi mogao da ima poruke za budućnost. Možda bi bio više konstatacija stanja duha u jednom prošlom vremenu. Za to vreme, potrebno je da se iz svesti nekih ljudi koji odlučuju o našim sudbinama, a i pojedinih nosilaca pravosudnih funkcija, pročisti stil i ugao posmatranja jednopartijskog sistema i sistema jedinstva zakonodavne, sudske i izvršne vlasti. Onda kada sistem podele vlasti bude shvaćen i primenjivan kao demokratski princip, sudske presude neće biti komentarisane u medijima od nekompetentnih ličnosti. Samo po sebi se razume, da u tom procesu i sudije moraju da izgrađuju svoju stručnost, a poštenje bi trebalo da im se pretpostavlja.