Mogućnosti prevencije, kako opšte, tako i specijalne, odnosno individualne, variraju od jednog društva do dragog, zavisno, pre svega, od njegovog ekonomskog, kulturnog i političkog razvoja, ali se i danas svaka država, u granicama svojih mogućnosti, suprotstavlja kriminalnom ponašanju i određenim merama prevencije; sasvim je normalno da tamo gde izostaje prevencija, ili je ona iz određenih razloga nerazvijena, više dolaze do izražaja represivni aspekti borbe protiv kriminaliteta. Ne može se, naravno, isključiti ni mogućnost da je u određenim društvima primarni značaj primene krivičnopravne prinude izraz i uverenja da je to upravo najefikasniji i najcelishodniji način suprotstavljanja ovoj društvenoj pojavi. Realnost je dakle da se danas sve zemlje u svetu koriste u borbi protiv kriminaliteta i merama krivičnopravne prinude; u tom smislu moglo bi se reći da je i na planu praktične primene politike suzbijanja kriminaliteta legalnost i legitimnost primene krivičnih sankcija opšteprihvaćena, iz čega se nikako ne bi smeo izvući zaključak da se u tom pogledu prihvata i arbitrernost državne vlasti u pogledu propisivanja koja se ljudska ponašanja mogu odrediti kao krivična dela i koje se mere krivičnopravne prinude mogu izreći učiniocima dela. Naprotiv, tendencija savremenog krivičnog prava je usmerena ka sužavanju zone kažnjivosti i nastojanju da se konflikti među pojedincima i pojedinaca sa društvom rešavaju drugim, vankrivičnim merama, a suština legitimnosti je da se u slučaju kada je na opasno ponašanje učinioca neophodno reagovati krivičnim sankcijama, primeni ona vrsta i količina mere koja je u datom slučaju neophodna i opravdana.

Iz nužnosti i opravdanosti primene krivičnopravne prinude proizilazi i veliki značaj krivičnog zakonodavstva u politici suzbijanja kriminaliteta, podrazumevajući pod tim kako materijalno, tako i procesno krivično pravo, odnosno, pravo o izvršenju krivičnih sankcija. Taj značaj se reflektuje na tri osnovna načina. Prvo, na normativnom planu, jer krivično zakonodavstvo predstavlja ustavno-pravni i zakonski osnov za izgradnju onog dela kriminalne politike koji se realizuje preko mera krivičnopravne prinude; prema učiniocima krivičnih dela mogu se izricati samo one sankcije koje su zakonom propisane. Drugo, opšti cilj politike suzbijanja kriminaliteta - zaštita društva, ostvaruje se i preko primene krivičnog zakonodavstva. I treće, efikasnost ovog oblika borbe protiv kriminaliteta uslovljena je u velikoj meri dobrom organizacijom, koordinacijom i funkcionisanjem odgovarajućih pravosudnih i drugih organa koji su neposredno angažovani u borbi protiv kriminaliteta. Preko ova tri aspekta, krivično zakonodavstvo se inkorporira u politiku suzbijanja kriminaliteta i predstavlja danas njenu značajnu komponentu u ostvarivanju protektivne funkcije4. Daleko sam, međutim, od toga da verujem u svemoć krivičnog zakonodavstva u njegovoj protektivnoj funkciji, a još dalje da ga danas smatram savršenim; u njemu vidim samo nužni mehanizam borbe protiv kriminaliteta na kome bi trebalo učiniti još mnoga usavršavanja.

Da bi ostvarilo svoju protektivnu ulogu savremeno krivično zakonodavstvo, a to važi i za naše, mora biti izgrađeno kako na nekim klasičnim načelima, tako i u duhu vremena i društveno-ekonomskih i političkih uslova u kojima se stvara i primenjuje. Ono se mora zasnivati, pre svega, na načelu zakonitosti, i to shvaćene ne samo u smislu nullum crimen sine lege, nulla poena sine lege, već i kao nullum crimen sine lege certa, nullum crimen sine lege scripta. U izricanju mera krivičnopravne prinude treba maksimalno nastojati da se primenjuje i načelo legitimnosti, odnosno, da se izriče ona krivična sankcija koja je po vrsti i meri neophodna, čime se ostvaruje jedan od osnovnih principa politike suzbijanja kriminaliteta - individualizacija krivične sankcije. Primena mera krivičnopravne prinude mora se zasnivati i na principu subjektivne i individualne odgovornosti, a jednakost građana pred zakonom ne bi smela predstavljati kompromitovanu i čisto deklaratornu frazu, već stvarni imperativ demokratskog društva da građani uživaju podjednaku krivičnopravnu zaštitu svojih dobara i vrednosti. Najzad, krivično zakonodavstvo mora biti, u sva tri svoja aspekta (normativni, aplikativni, organi preko kojih se ostvaruje) izgrađivano u skladu s realnim i racionalnim društvenim potrebama u suzbijanju kriminaliteta; ono ne sme, iz nekih političkih ili koncepcijskih razloga, otići u apstraktni humanizam, niti sme biti zavedeno trenutnim stanjem kriminaliteta i instinktivnim i prolaznim društvenim reagovanjem na to stanje. Pri tome se mora voditi računa da se preko njega snažno izražava politička, ideološka i ekonomska priroda sistema vlasti; ono, dakle, mora biti u skladu s demokratskim opredeljenjima savremenih država i jako izraženom tendencijom za što većim garancijama zaštite ljudskih sloboda i prava5.

Kao normativni osnov za izgradnju i realizaciju jednog vida politike suzbijanja kriminaliteta, krivično zakonodavstvo snosi i svoj deo “krivice za neuspehe te politike”. Stoga je i normalno da se u slučajevima kada u datom društvu dođe do porasta kriminaliteta, naročito, ako je taj porast obiman, konstantan i strukturalno opasan, postavi pitanje postoji li uzročna veza između takvog stanja kriminaliteta i važećeg krivičnog zakonodavstva. Ovaj problem je kod nas sada posebno aktuelan, jer smo u nekoliko godina unazad imali izraziti porast kriminalnih ponašanja, s velikim brojem nepoznatih učinilaca i sa čestim vršenjem teških krivičnih dela. Hteli mi to ili ne, priznali ili ne, danas su oči javnosti, kad je u pitanju stanje kriminaliteta u našoj zemlji, često uperene u krivično zakonodavstvo; ono se ocenjuje kao suviše blago i stimulativno za potencijalne delinkvente i zahteva se i oštrija politika kažnjavanja.

Tezu o postojanju funkcionalne povezanosti krivičnog zakonodavstva sa ostvarivanjem ciljeva kriminalne politike i mogućeg postojanja uzročne veze sa stanjem kriminaliteta, lako je postaviti, jer je ona logična i realna. Ono što, međutim, predstavlja skoro nerešiv problem, je određivanje prave mere u odnosu na to kakve su realne mogućnosti krivičnog zakonodavstva u ostvarenju njegove protektivne funkcije, a posebno u kojoj meri krivica za stanje kriminaliteta u našem društvu pripada i krivičnom zakonodavstvu. Čitavo dosadašnje iskustvo čovečanstva i mnogobrojna istraživanja vršena u svetu, nesumnjivo ukazuju da primena mera krivičnopravne prinude, dakle, krivično zakonodavstvo, nije “čarobni štapić” kojim će se raspršiti kriminalitet; ono je samo jedna nužna i manje efikasna komponenta politike suzbijanja kriminaliteta koja ima svoje opravdanje samo u kontekstu mera generalne i specijalne prevencije. Suva represija se pretvara, po pravilu, u tiraniju, u vladavinu nasilja, u vladavinu nad ljudima. Stoga je, po mom mišljenju, velika zabluda a i veliki kriminalno-politički promašaj, kada se problem kriminaliteta nastoji rešiti jačanjem represije i izmenama krivičnog zakonodavstva u tom smislu.

Posebne teškoće nastaju ako treba utvrditi da li je, kako i u kolikoj meri postojeći normativni sistem uticao na porast kriminaliteta. Nisu mi poznati naučni metodološki postupci, pomoću kojih se to može pouzdano utvrditi. Dosadašnja istraživanja, vezana uglavnom za uvođenje i ukidanje smrtne kazne, nisu pružila odgovor na postavljeno pitanje; u državama u kojima je ova kazna ukinuta nije dolazilo do porasta teškog kriminaliteta; a u onima koja su ovu kaznu prihvatila nije došlo do smanjenja teškog kriminaliteta. Ali, zašto ići u istoriju, dovoljno je uzeti primer iz naše svakodnevice; u zadnjim godinama, u naglom porastu bila su upravo ona krivična dela za koja je postojala mogućnost izricanja smrtne kazne - teška ubistva i kvalifikovani oblici razbojništva i razbojničke krađe. Stoga se, bar po mom mišljenju, o postojanju kauzalnog odnosa između krivičnog zakonodavstva i stanja kriminaliteta u jednom društvu, može govoriti samo u hipotetičkom smislu. Prema tome, krivično zakonodavstvo, shvaćeno u ranije navedenom značenju, može preko svojih rešenja, kroz praktičnu primenu i funkcionisanje nadležnih organa uticati na stanje i kretanje kriminaliteta, a slabosti u regulisanju pojedinih instituta, a posebno u sistemu inkriminacija, mogu doprineti i njegovom porastu. Iz svih ovih razloga smatram da se može postaviti hipoteza da jugoslovensko krivično zakonodavstvo nije bilo u značajnijem kauzalnom odnosu sa stanjem kriminaliteta u Jugoslaviji u poslednjim godinama, sa porastom njegovog obima i promenama u njegovoj strukturi. Koreni su mnogo dublji i sadržajno različiti, vezani za stanje društveno-ekonomskih i političkih uslova u zemlji, doskorašnje trajanje rata, pojavu organizovanog kriminaliteta, naročito u domenu korupcije i trgovine drogom i dr.

Ako se prihvati osnovna hipoteza, postavljena u ovom referatu, da važeće krivično zakonodavstvo može biti u kauzalnom odnosu sa stanjem kriminaliteta, ali da takav odnos u našoj zemlji nije bio od većeg značaja, onda treba imati u vidu da jačina te veze nije ista u odnosu na sve segmente krivičnog zakonodavstva; mada su svi oni funkcionalno povezani i čine jedinstvenu celinu, nešto jači uticaj na stanje i kretanje kriminaliteta ima praktična primena krivičnog zakonodavstva i organizacija i delovanje pravosudnih i drugih organa, nego kad je to slučaj s postojećim normativnim sistemom.

Prethodne ocene o funkcionalnoj povezanosti krivičnog zakonodavstva i politike suzbijanja kriminaliteta mogu se u potpunosti primeniti i na naše krivično zakonodavstvo tokom njegovog razvoja posle Drugog svetskog rata, pa do stanja u kome se sada nalazi. Ono je u prvo vreme imalo sva obeležja “revolucionarnog prava” koje se konstituisalo u posleratnim ekonomskim, političkim i ideološkim uslovima, sa izrazito retributivnim sadržajem. Izgrađivano je pod velikim uticajem sovjetskog krivičnog prava i pravne doktrine, i s našim uverenjima, a i zabludama, o svemoći represije u suzbijanju društveno-opasnih ponašanja. Otuda veliki broj inkriminacija, s bogatim sistemom raznovrsnih kazni i odsustvom drugih vrsta krivičnih sankcija, propisanom smrtnom kaznom za veliki broj krivičnih dela, s njenim čestim izricanjem pa i izvršenjem. Ovakvo stanje trajalo je sve do 1959. godine kada se, s donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona SFRJ počelo s procesom demokratizacije našeg krivičnog prava i njegovim približavanjem rešenjima prihvaćenim u civilizovanim državama Zapadne Evrope. U tom pogledu poseban značaj imaju: sužavanje zone kažnjavanja; transformacija sistema krivičnih sankcija sa ograničavanjem broja kazni i proširivanjem sa merama bezbednosti i vaspitnim merama, odnosno, uvođenjem tzv. parapenalnih mera; zatim, sužavanje broja krivičnih dela za koja se mogla izreći smrtna kazna i paralelnim proširivanjem subjekata prema kojima je ona bila isključena i dr. Taj proces se odvijao usporeno ali konstantno, tako da je u posleratnim godinama jugoslovensko krivično zakonodavstvo ocenjivano kao demokratsko i humano i isticano kao primer, kako se i u zemlji u kojoj nije prihvaćen kapitalistički sistem može izgraditi moderno krivično pravo.

Ovakvim svojim razvojem naše krivično zakonodavstvo ostvarilo je relativno zadovoljavajuću zakonsku osnovu i okvir za konstituisanje jedne kriminalne politike koja je, iako je u svom jednom aspektu nosila retribuciju, jer se ostvarivala i primenom krivičnih sankcija, odgovarala stepenu našeg draštveno-ekonomskog i političkog razvoja, znatno se približujući koncepcijama prihvaćenim, u tom pogledu, od strane većeg broja evropskih civilizovanih država6. Profesor Barcon je ocenjuje kao “relativno modernu, demokratsku i humanu”7. Takva ocena se zasniva, pre svega, na afirmaciji nekoliko osnovnih načela na kojima treba da se temelji borba protiv kriminaliteta8. To su: načelo ustavnosti i zakonitosti preko koga se, s jedne strane, obezbeđuje pravna sigurnost građana, utvrđuje osećanje da žive u društvu u kome vlada pravni poredak s propisanim pravima i dužnostima, a s druge strane, onemogućuje arbitrerno ponašanje državnih organa, njihovu samovolju i zloupotrebu ovlašćenja. Ono je posebno značajno u propisivanju sistema inkriminacija, krivičnih sankcija koje se mogu izreći i uslova pod kojima se učiniocu dela može izreći kazna ili druga krivična sankcija. Tu je i načelo legitimnosti u primeni krivičnopravnih mera, kojim se razgraničava zona nužnog i opravdanog reagovanja prinudnim merama, od moguće primene drugih mera ekonomskog, socijalnog, idejnog i obrazovnog karaktera, a s druge strane, da se u slučaju kad je na nedozvoljeno ponašanje nužno reagovati represivnim merama, primenjuje ona vrsta i mera represije koja je u datom slučaju neophodna i odgovarajuća. Dalje, politika suzbijanja kriminaliteta mora se zasnivati i na načelu jednakosti građana pred zakonom. Ovo načelo je od velikog značaja ne samo za politiku kažnjavanja, već možda, u većoj meri za politiku krivičnog gonjenja; selektivnost u ovoj politici, koja nema kriminalno-političko opravdanje, nužno se pretvara u neki oblik diskriminacije ljudi i stavljanja u neravnopravan položaj pred zakonom. Najzad, iako to može da zvuči kao hipokrizija, politika suzbijanja kriminaliteta primenom krivičnih sankcija, treba da se zasniva i na načelu humanosti. Krivične sankcije su po svojoj prirodi nehumane, ali ako tu njihovu komponentu ne možemo apsolutno eliminisati, možemo je reducirati na nužnu mera, možemo primenjivati one sankcije koje su manje retributivne.

Funkcionalna povezanost krivičnog prava i kriminalne politike u njenom represivnom aspektu, naročito je izražena kroz načelo individualizacije krivične sankcije. Ovo načelo prožima čitavu kriminalnu politiku i treba da obezbedi da se učiniocu krivičnog dela izrekne ona krivična sankcija od koje se očekuje da će u konkretnom slučaju biti najpogodnije sredstvo u borbi protiv kriminaliteta. Međutim, adekvatno realizovanje principa individualizacije pretpostavlja odgovarajuće krivično zakonodavstvo, odnosno, moraju biti ispunjene određene zakonske pretpostavke, od kojih poseban značaj imaju: prihvaćeni sistem krivičnih sankcija koji obuhvata brojne i raznovrsne mere (kazne, mere bezbednosti, vaspitne mere i parapenalne mere); deljivost onih sankcija koje se najčešće primenjuju, tako da se mogu izricati u manjoj ili većoj meri; mogućnost da se u toku krivičnog postupka što više upozna ličnost učinioca dela; odgovarajuća zakonska rešenja koja doprinose individualizaciji; ovlašćenja sudije da vrši izbor vrste i mere krivične sankcije i dr. Osnovano se može reći da naše krivično zakonodavstvo ispunjava ove uslove. Treba, međutim, imati u vidu da je reč samo o pretpostavkama za individualizaciju, ali one moraju biti praćene i odgovarajućim zakonskim rešenjima, preko kojih se individualizacija krivičnih sankcija realizuje. U tom pogledu poseban značaj imaju ona zakonska rešenja koja se odnose na: primenu olakšavajućih i otežavajućih okolnosti; ublažavanje kazne; oslobođenje od kazne; pooštravanje kazne; izricanje kazne za krivična dela u sticaju; izricanje uslovne osude ili sudske opomene umesto kazne; izricanje vaspitnih mera mlađim punoletnicima umesto kazne i dr.

Iz prethodnih izlaganja ne bi se smeo izvući zaključak da je naše krivično zakonodavstvo bilo savršeno i koherentno i da nije postojala potreba za njegovim menjanjem i dopunjavanjem. Naprotiv, u više mahova sam inicirao potrebu njegove kritičke analize i odgovarajućeg reformisanja, ali i danas sam u uverenju da je ono, takvo kakvo je, predstavljalo zadovoljavajuću zakonsku osnovu za izgradnju jedne racionalne, društveno prihvatljive i, vremenu u kome živimo, odgovarajuće politike suzbijanja kriminaliteta. Međutim, izmene i dopune koje su u ovoj oblasti učinjene u poslednje dve godine, u velikoj meri rizikuju da potkopaju njegova demokratska opredeljenja, otežaju primenu nekih osnovnih instituta, jednom rečju, da ono što je bilo u njemu pozitivno eliminišu ili unesu niz nejasnoća i tako otežaju primenu pojedinih odredaba u praksi, što se sve nužno mora odraziti i na ostvarivanje osnovnih načela politike suzbijanja kriminaliteta. Pri tome, mislim na krivično zakonodavstvo Republike Srbije, jer mi nije poznato da li su i kakve izmene vršene u krivičnom zakonodavstvu Crne Gore. Ovu svoju tezu pokušaću da potkrepim s nekim rešenjima prihvaćenim u Krivičnom zakonu Republike Srbije, izmenama i dopunama koje su učinjene Zakonom od 26.02.2002. godine (“Službeni glasnik RS”, br. 10/2002) i Zakonom od 11.04.2003. godine (“Službeni glasnik RS”, br. 39/2003).

Za uticaj krivičnog zakonodavstva na politiku suzbijanja kriminaliteta od posebnog su značaja odredbe Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije koji je Narodna Skupština Republike Srbije donela 11.04.2003. godine (“Službeni glasnik RS”, broj 39/2003). Naime, polazeći od stava 2. člana 64. Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore, po kome se zakoni SRJ izvan poslova Srbije i Crne Gore primenjuju kao zakoni država članica do donošenja novih propisa, Srbija je navedenim Zakonom izmenila i dopunila više odredaba Krivičnog zakona SRJ, prekrstivši ga u “Osnovni krivični zakon”. I u ovom slučaju kod jednog broja krivičnih dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti SRJ (član 114, 122, 123, 124, 136, 137. i 138) znatno su povećane propisane kazne, kao i kod dela zasnivanje ropskog odnosa i prevoz lica u ropskom odnosu (član 155) i omogućavanja uživanja opojnih droga (član 246). Međutim, mnogo su značajnije izmene i dopune koje su učinjene kod nekih rešenja iz Opšteg dela Krivičnog zakona SRJ. Tako:

Druga je situacija sa krivičnim delima iz Krivičnog zakona Srbije za koja je bila propisana smrtna kazna. Republički krivični zakoni su, shodno ovlašćenju, iz Krivičnog zakona SRJ, zadržali smrtnu kaznu kod dva krivična dela: teškog ubistva i razbojničke krađe odnosno razbojništva kvalifikovanim umišljajnim lišavanjem života drugog lica. Kako je, Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakona SRJ iz 2001. godine smrtna kazna brisana iz sistema krivičnih sankcija, to je obvezivalo i republike da i one ukinu ovu kaznu. Srbija je to učinila Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije od februara 2002. godine i zamenila je kaznom zatvora od 40 godina. Prema tome, stanje u republičkom krivičnom zakonodavstvu bilo je u tom pogledu sledeće: do izmena Zakona iz 2002. godine, za navedena dva krivična dela mogla se izreći smrtna kazna, ili kazna zatvora najmanje 10 godina, a prema članu 2a. umesto smrtne kazne mogla se izreći kazna zatvora od 20 godina. Praktično, kod ta dva dela imali smo tri alternativno propisane kazne. To znači, da bi se navedena dopuna člana 4. Krivičnog zakona SRJ učinjena republičkim zakonom mogla odnositi samo na ova krivična dela izvršena do februara 2002. godine, ako bi se uzelo da je ukidanjem smrtne kazne i njenom zamenom sa 40 godina Zakon koji je sada na snazi blaži za učinioca. Ukoliko je to bila intencija zakonodavstva, a ja sam na početku rekao da mi smisao ove odredbe nije jasan, onda nju nije trebalo ni unositi, jer bi primena blažeg zakona proizilazila iz važećih odredaba člana 4. Nisam, međutim, siguran da se to htelo, ali ne mogu da odgonetnem šta se htelo.

Konfiskacija imovine dugo je egzistirala u našem zakonodavstvu, od oslobođenja zemlje pa sve do 1990. godine. Dugo nam se zameralo što smo je tako dugo zadržali jer, iako je po sadržini ekonomske prirode, ona je po svom cilju politička i revolucionarna mera. Posebno joj nije bilo mesta u sistemu krivičnih sankcija kad je uvedena mera obaveznog oduzimanja imovinske koristi stečene krivičnim delom, a smatralo se da je amoralno i nepravično da se od učinioca oduzima imovina koja nije ni u kakvoj vezi s njegovim kriminalnim ponašanjem, a mogla je biti stečena legalnim radom, poklonom, nasleđem ili na neki drugi način koji nije protivpravan. Često je izricana posle Drugog svetskog rata protiv tzv. narodnih neprijatelja, da bi se kasnije veoma retko primenjivala. Opravdanost brisanja ove kazne iz sistema sankcija nije se osporavala ni unutar zemlje ni iz inostranstva. Upravo u poslednjim godinama često je kritikovana njena primena i traženi su načini kako da se ljudima vrati oduzeta imovina. Tako se došlo do paradoksa da se oni, koji su je najčešće kritikovali, sada bore za njeno uvođenje u krivično zakonodavstvo.

U vezi s konfiskacijom postavljaju se bar dve dileme. Prvo, zakonodavac je odredio samo uslove za izricanje ove kazne, ali nije u posebnom delu propisao za koja se krivična dela može izreći. Da li je reč o propustu u Zakonu ili se, pak, ovo smatra opštom odredbom koja se, u načelu, može primeniti kod osude za svako krivično delo sa elementom organizovanog kriminala za koje je izrečena kazna zatvora koja nije manja od 4 godine. Ako se ima u vidu dosta široko određen pojam organizovanog kriminala i izuzetno veliki broj krivičnih dela za koja se može izreći kazna zatvora koja nije manja od 4 godine, proizilazi da bi se konfiskacija imovine mogla izreći u velikom broju slučajeva. Međutim, u skladu je s načelom zakonitosti (stav 1. člana 36. KZ SRJ) da se kazne moraju propisati uz delo za koje se mogu izreći. Na taj način bi se opredelilo i da li je izricanje kazne obavezno ili fakultativno. Uostalom, i kada je ova kazna postojala u našem krivičnom zakonodavstvu, bila je uvek vezana za krivično delo za koje se može izreći.

Druga dilema je da li bi se ova kazna mogla primenjivati retroaktivno, odnosno, da li bi se mogla izricati i za krivična dela sa elementom organizovanog kriminala učinjena pre 11.04.2003. godine. Nema nikakve sumnje da bi retroaktivna primena ove kazne bila suprotna načelu legaliteta i važećim odredbama “Osnovnog krivičnog zakona”, ali smo prisutni najavama nekih visokih državnih i pravosudnih funkcionera da će biti konfiskovana imovina nekih lica koja su “zadržana” u pritvoru, iako protiv njih još nije pokrenut krivični postupak.