Jelisaveta Vasilić

ZAŠTITA UGOVORA I IMOVINE

Cilj ovog rada nije da se govori o zaštiti ugovora u smislu obligacionog obezbeđenja izvršenja ugovora, međutim ukratko treba reći koja sredstva obezbeđenja ugovora su predviđena našim pravom.

Od vremena manus iniectio pokušava se sa iznalaženjem takvog sredstva obezbeđenja koje će namirenje tražbine iz ugovora učiniti sigurnim. Tako je došlo do razvoja stvarno pravnih sredstava obezbeđenja, prvo hipoteke koja predstavlja oblik založnog prava na nepokretnosti, pa do ručne zaloge nad pokretnim stvarima. I hipoteka i ručna zaloga, kao sredstva obezbeđenja, zadržale su se do današnjih dana. U praksi je izvršen pokušaj da se obezbeđenja vrše fiducijarnim pravnim poslom koji se sastoji u prenošenju svojine na nekim pokretnim stvarima sa dužnika na poverioca sa obavezom poverioca da stvari vrati dužniku, kada dužnik izvrši svoje obaveze iz ugovora koji je obezbeđen na ovaj način. Ovo obezbeđenje zove se fiducijarni posao jer se ovde ide na poštenje fiduciju poverioca da poverilac neće zadržati stvar u vlasništvu nakon izvršenja obaveze dužnika. U smislu člana 913. ZOO ništava je odredba ugovora o zalozi da će založena stvar preći u svojinu poverioca, ako njegovo potraživanje ne bude namireno o dospelosti (lex commissorija). Crna Gora je još 1997. godine usvojila Zakon o fiducijarnom obezbeđenju ugovora.

U svetu su poznati counter trade poslovi (kontra trgovinski poslovi). Poverilac banka iz ugovora o kreditu zaključi ugovor o kupoprodaji sa korisnikom kredita s tim da taj ugovor stupa na snagu tek onda ako se ispuni odložni uslov, a to je da dužnik svoje obaveze iz ugovora o kreditu nije ispunio (odložni uslov). U tom slučaju banka, kao kupac na osnovu tog ugovora može zahtevati od dužnika, kao prodavca isporuku robe i cenu za tu robu kompenzirati sa svojim potraživanjem iz ugovora o kreditu. Mogu se ovom načinu obezbeđenja staviti mnogi prigovori, jedan je da pobuda za zaključenje nije bila želja da se zaključi kupoprodajni ugovor, međutim pobuda jednog ugovorača ne utiče na punovažnost ugovora, ako ta pobuda nije nedopuštena.

Neka od poznatih sredstava obezbeđenja zaštite ugovora, odnosno izvršenja ugovora jesu sredstva obligacio nog prava a to je: ugovor o jemstvu; menično jemstvo; akreditiv; dokumentarni inkaso; bankarske garancije.

Međutim i pored svih ovih sredstava kojima se vrši obezbeđenje izvršenja ugovora, činjenica je da su poverioci veoma teško dolazili do naplate po ugovorima. Na to ukazuje veoma veliki broj predmeta po osnovu zahteva za izvršenje ugovora.

U ovom referatu nije cilj da se nabrajaju sredstva zaštite ugovora, o kojima je mnogo puta pisano, nego da se pokaže kako se država meša u izvršavanje ugovora i kako svoj interes i u čistim obligacionim odnosima, gde je ona stranka, stavlja iznad interesa svojih građana.

Najbolji primer za to je Zakon o staroj deviznoj štednji.

Svaki ulog na štednju jeste svojevrstan ugovor o novčanom depozitu, po kome štediša predaje banci određen iznos novčanih sredstava, a banka prima taj iznos i time stiče pravo da raspolaže sa deponovanim novcem ali i preuzima obavezu da ga vrati prema uslovima predviđenim u ugovoru.

Prema slobodnim procenama, oko 6 milijardi konvertibilne valute, naši građani su deponovali u banke po osnovu uloga na štednju, odnosno ugovora o depozitu.

Pošto je postojala obaveza banaka da se devizni štedni ulozi predaju Narodnoj banci Jugoslavije, koja je konačno raspolagala sa deviznim rezervama, to je vraćanje po štednim ulozima garantovala država. Prema tome, država je bila garant izvršenja konkretnog ugovora zaključenog između građanina i njegove poslovne banke.

Banke su prestale da izvršavaju ugovore o novčanom depozitu već u aprilu 1991. godine. Mnoge štediše (sudovi bi trebalo da naprave statističku analizu koliki broj štediša je vodio parnicu za vraćanje devizne štednje i koliki su bili troškovi u tim sporovima) vodile su parnice i naravno dobile su te sporove, međutim samo oni, retki koji su imali veze u bankama uspeli su da izvrše presudu, a svi oni drugi nisu mogli izvršiti pravosnažne presude, jer za to nije bilo volje ni u sudu ni u bankama, ni u državi (i ovde bi sudovi trebali da daju statističke podatke, koliko je takvih presuda ostalo neizvršeno i iz kojih razloga).

Na kraju je donet Zakon o staroj deviznoj štednji. Već sam naziv sugeriše da se radi o nečem što je staro i zaboravljeno, iako se ne radi o tome, već se radi o ugovoru o depozitu, koji se mora izvršiti bilo od poslovne banke, ili od garanta države.

Država ovim zakonom određuje iznose koji se vraćaju u jednoj godini, ukida izvršenje svih donetih presuda, ne preuzima nikakve obaveze po osnovu sudskih troškova i čak ne daje nikakve garancije da će i po tom zakonu biti izvršena isplata.

Postavlja se pitanje da li se ovim zakonom ograničava pravo na imovinu ili čak dolazi do lišavanja imovine.

Ovim zakonom je ograničeno pravo na imovinu, jer je zakonom izmenjen jedan obligaciono pravni ugovor na način kojim se privileguje jedna stranka odnosno banka, a štediša je ograničen u mogućnosti da raspolaže svojim sredstvima.

U nekim slučajevima ima i lišavanja imovine, jer ukoliko se radi o veoma velikim štednim ulozima, prema dozvoljenim iznosima, isplata štednih uloga trajaće i po više desetina godina i onda kada štediša ne bude u životu.

Interesantno je pokušati obrazložiti, da li je država mogla da donese ovakav zakon sa aspekta javnog interesa. Naime država može da kontroliše upotrebu imovine u skladu sa opštim interesima, međutim sporna je procena standarda “javni interes”. Kod ocene šta je to opšti interes, sigurno je da se mora uspostaviti ravnoteža između interesa zajednice i osnovnih prava pojedinaca, posebno kada se radi o ugovornom odnosu između države i štediše. Ne može država da drastično krši svoje obligacione obaveze prema štedišama sa aspekta sile vlasti, a da pri tome štediša ostane potpuno nezaštićen jer on nema mogućnosti da učini bilo kakve pravne radnje u odnosu na ovaj zakon, niti mogućnost naplate prinudnim putem. I da li se u ovom slučaju interes države da ne izvrši svoje obligacione obaveze izjednačava sa opštim interesom.

Ovakvo ponašanje države je kratkog daha, proći će mnoge godine da se ponovo vrati poverenje građana u njihovu državu i otkloni strah građana da će biti prevareni od svoje države .



Zaključak


Jedno od ljudskih prava je svakako pravo na mirno uživanje imovine, a svaka imovina je svojina. Članom 1. Protokola br. 1. izričito je predviđeno da svako fizičko i pravno lice ima pravo da mirno uživa u svojoj imovini. Niko se ne može lišiti imovine, izuzev u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Navedenim članom štiti se pravo na mirno uživanje imovine, koje se obično naziva pravom na imovinu.

Kao i kod drugih prava koja su zajemčena Konvencijom, države mogu da liše pojedinca imovine “u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom”.

U našoj zemlji vema često, ljudsko pravo na mirno uživanje imovine, odnosno pravo na imovinu, kršeno je i zakonima, kao što je to gore izneto, ali kršeno je i uredbama sa zakonskom snagom za čije donošenje država nije imala osnova u Ustavu.

Ovo pravo je kršeno uredbama kojima je društvena svojina i akcijski kapital menjan u drugi oblik svojine odnosno u državnu svojinu bez “javnog interesa”.

Kod nas je ograničavana imovina bez “javnog interesa” u informativnim kućama, kao što je to gore navedeno, jer nema javnog interesa da se svojinskim promenama ograniči sloboda izražavanja i obaveštavanja, što takođe predstavlja jedno od ljudskih prava koje je regulisano članom 10. Konvencije o ljudskim pravima.

Interes Vlade koja je donosila Uredbe o informativnim kućama kojima je putem promene svojinskih odnosa, proglašavanjem državne svojine, Vlada dobila neograničenu kontrolu nad informisanjem, nije “javni interes” nego je samo interes stranaka koje su činile Vladu u borbi za dugo i neograničeno vladanje.

Povreda prava na imovinu se može vršiti u “javnom interesu“, ali samo pod uslovima predviđenim zakonom i osnovnim načelima međunarodnog prava.

Kršenje ovog prava vršeno je uredbama, kojima se uopšte nisu mogla regulisati pitanja svojine, a ne pod uslovima predviđenim zakonom, jer izvršena ograničenja nisu bila predviđena ni jednim zakonskim propisom.

Prema tome kršenje privatne i društvene svojine vršeno je protivno Ustavu kojim je zajemčeno pravo svojine i ravnopravnost svih oblika svojine, odnosno privatna, društvena i državna svojina. Ovo je vršeno i protivno Konvenciji o ljudskim pravima, odnosno Protokolu broj 1. član 1. kojim je zajemčeno pravo mirnog uživanja svoje imovine, koje se ne može lišiti ni jedno pravno i fizičko lice, izuzev u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.


NAPOMENA REDAKCIJE

Ovaj tekst predstavlja završni deo rada Jelisavete Vasilić sa skupa “Promocija vladavine prava” čiji smo prvi deo pod nazivom “Pravni režim zaštite svojine“ objavili u junskom broju našeg časopisa. Ovim radom završavamo objavljivanje referata sa pomenutog skupa.

Zahvaljujemo se organizatorima savetovanja – Ligi experata Lex i Delegaciji evropske komisije u Beogradu, kao i autorima objavljenih referata.