Prof. dr Mirko Vasiljević
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

AKCIONARSKA DRUŠTVA ZAPOSLENIH

Savremene privrede tržišnih zemalja iz ideoloških (demokratizacija) i ekonomskih (efikasnost) razloga prihvataju sve više opšti trend uključivanja zaposlenih u akcionarstvo, bilo kroz privatizaciju državnog privrednog sektora, bilo kroz uključivanje zaposlenih (i penzionera) u akcionarstvo već privatizovanih akcionarskih društava. Na ovoj osnovi kreira se jedna forma akcionarskog društva i akcija sa dosta specifičnosti na planu upravljanja i posebno specifičnosti na planu restrikcije slobodnog raspolaganja akcijama. Uz to, na ovoj osnovi nastaju i nove forme akcija ili drugih hartija od vrednosti ili prava, koja imaju odraza na sistem upravljanja akcionarskim društvom.


INSTITUTI UČEŠĆA ZAPOSLENIH U AKCIONARSTVU

OPCIJE

U pravu SAD dugo se praktikuje institut opcija za kupovinu akcija (ovaj institut se proširio i na zapadnoevropske zemlje). Svaki zaposleni koji to želi može dobiti obećanje za prodaju akcija od strane akcionarskog društva u utvrđenom broju i za cenu fiksiranu jednom za uvek. Zaposleni ima rok u kome se može opredeliti da li da koristi ovu opciju. Praktično, zaposleni neće koristiti opciju ako je u tom periodu cena akcije pala, a ako je cena akcije u tom periodu porasla u odnosu na fiksiranu, zaposleni će koristiti opciju za kupovinu po utvrđenoj ceni. Zaposleni gotovo nema rizika u slučaju ove ponude (rizik je samo ako se zabrani prodaja ovih akcija na određeno vreme), a ima nadu u neograničenu dobit.

U pravu SAD opcija koja traje do jedne nedelje ili nekoliko nedelja naziva se “pravo” (rights), a ako traje duže to je “varant” (warrants). I jedno i drugo su opcije na kupovinu akcija ispod tržišne cene. U pravnoj teoriji se upozorava na tehničke teškoće realizacije ove ustanove, s obzirom na to da se ovo pravo može ostvarivati sukcesivno i to onemogućava društvo da fiksira svoj kapital, jer se korišćenjem prava opcije povećava kapital društva, te se tim narušava temeljni princip funkcionisanja akcionarskog društva fiksiranost osnovnog kapitala. Stoga je ovaj institut u Francuskoj, iako izvrstan kao ideja, doživeo skromnu praktičnu promociju. Pored tzv. kupovne opcije “call option” može postojati i tzv. prodajna opcija “put option” koja daje pra



vo imaocu opcije (u ovom slučaju zaposlenima) na prodaju kupljenih akcija u određenom periodu po fiksiranoj ceni, što je posebno interesantno ako u tom periodu dođe do pada njihove vrednosti.


BESPLATNE AKCIJE

U Francuskoj je jednim posebnim zakonom iz 1980. godine omogućeno izuzetno zdravim društvima da emituju do 3% svog kapitala akcije koje besplatno distribuiraju zaposlenima i to delom na teret svojih rezervi i delom na teret državnog budžeta, što znači da se na ovaj način vrši ipak povećanje kapitala društva. Ove akcije su na osnovu samog zakona neprenosive za vreme od tri do pet godina, a u ostalom su izjednačene s ostalim akcijama. Na ovoj ideji počiva i Zakon o svojinskoj transformaciji preduzeća u državnoj i društvenoj svojini u Republici Srbiji, s tim što on određuje 60% kapitala za besplatnu distribuciju i omogućuje njihovo stavljanje u promet sukcesivno tokom pet godina (prva 10%, druga i treća po 20% i četvrta i peta po 25%). Bliske ovim su i tzv. “bonus shares” koje se izdaju po pravilu upravi društva i menadžmentu kao modalitet plaćanja ugovorene naknade za upravljanje društvom, posebno ako je ugovoreno učešće u dobiti društva.


SPECIFIČNE AKCIJE ZAPOSLENIH

U Engleskoj je postala uobičajena praksa kod velikih kompanija da izdaju tzv. akcije zaposlenih (za zaposlene u društvu i povezanim društvima i penzionerima i najbližoj njihovoj rodbini), sa određenim ograničenim pravima na planu upravljanja (po pravilu daju pravo upravljanja ali ne direktno već preko poverenika “trustee“), sa pravom preče kupovine, ali samo u slučaju da se radi o emisijama akcija koje se uplaćuju u gotovom novcu, sa posebnim poreskim koncesijama i sa pravom kompanije ili poverenika da ih otkupi u slučaju prodaje ili u slučaju prestanka radnog odnosa u društvu.


AKCIJE S POPUSTOM

Najrašireniji oblik prodaje akcija zaposlenima (ili i građanima) je prodaja akcija sa raznim modelima popusta i sa značajnim zakonskim restriktivnim pravima po osnovu tih akcija, posebno raznim ograničenjima u raspolaganju. Tako u Francuskoj u društvima koja se privatizuju mogu dobiti jednu besplatnu akciju za jednu kupljenu akciju, uz ograničenje raspolaganja kupljenim akcijama (besplatno stečene su slobodno raspoložive) u trajanju od jedne godine, a građani mogu kupovati akcije tih društava tako što na deset kupljenih dobijaju jednu besplatnu akciju i uz ograničenje raspolaganja kupljenim akcijama (ograničenje ne važi za besplatno dodeljene) u trajanju od godinu i po dana.

Sva ova ograničenja raspolaganja imaju za cilj da nagrade vernost akcionara i da onemoguće brzu nezainteresovanost akcionara za stečene akcije i njihovo otuđenje, što je i forma zaštite tih akcionarskih društava. Akcije sa popustom predviđa i Zakon o svojinskoj transformaciji u Republici Srbiji (za zaposlene, penzionere i građane), s tim što su ove akcije nakon otplate u slobodnom prometu.


BESPLATNE AKCIJE I AKCIJE S POPUSTOM

Najčešći slučaj privatizacije uz sticanje akcija od strane zaposlenih vrši se kombinacijom modela besplatnih akcija i modela akcija sa popustom. To je slučaj, kao što je izloženo, i sa francuskim modelom i sa modelom Republike Srbije. Druge zemlje, na ovaj ili onaj način, takođe prihvataju ovaj model, sa raznim restriktivnim pravima za ove akcije. Tako u Mađarskoj postoje tzv. radničke akcije koje se pribavljaju besplatno ili po povlašćenoj ceni i to samo iz nenominiranog kapitala društva, a najviše do 10% od na ovoj osnovi povećanog osnovnog (nominiranog) kapitala društva. Ove su akcije na ime i mogu se prenositi samo između radnika i penzionera društva. U slučaju smrti ili prestanka radnog odnosa zaposlenih izuzev penzionisanja akcionarsko društvo ima pravo kupovine ovih akcija po tržišnoj ceni (najmanje po nominalnoj). Akcije stečene po ovim osnovima daju pravo na upravljanje, kao i ostale akcije. U Češkoj se mogu izdavati besplatne akcije u društvima koja se privatizuju najviše do 5% kapitala društva. Ove akcije glase na ime i mogu se prenositi samo između zaposlenih i penzionera društva. U slučaju prestanka radnog odnosa, osim penzionisanja, društvo mora otkupiti ove akcije po nominalnoj vrednosti, osim ako statut ne predvidi da se otkupljuju po tržišnoj ili berzanskoj ceni. Ove akcije daju upravljačka prava kao i ostale akcije.


ESOP (Employees Stock Ownership Plans)

ESOP je indirektni oblik svojine zaposlenih, gde korporacija izdvaja akcije ili sredstva ili ih pribavlja putem kredita i prenosi na specijalni Fond trust, koji ima individualne račune zaposlenih za sticanje akcija te korporacije iz ovih sredstava. Zaposleni stiču vlasništvo nad akcijama tek nakon konačne otplate. ESOP se obično javlja kao posredni kreditirani (“leveraged”), čiji kapital potiče od kredita banaka, pri čemu se kompanija javlja kao jemac, odnosno kao neposredni nekreditirani (“non leveraged”), čiji se kapital zasniva na prilogu korporacije u novcu ili u akcijama. Učešće zaposlenih u upravljanju zavisi od samog aranžmana mogu se izdavati i upravljačke i neupravljačke akcije. Ako su izdate upravljačke akcije onda obično njima upravlja ESOP dok nisu otplaćene i dok kao neotplaćene nisu distribuirane na ovlašćenike zaposlene. Kad se akcije otplate zaposleni mogu njima upravljati ako su upravljačke, ali je češća praksa da oni ovlašćuju ESOP kao staratelja da glasa na skupštini kao punomoćnik.

ESOP uživa brojne poreske olakšice: prilog koji korporacija ustupa Fondu ne oporezuje se kao porez na poklon; banke koje daju kredite Fondu oslobođene su poreza na kamatu od 50%; zaposleni ne plaćaju porez na akcije dok se nalaze u Fondu, već po njihovoj raspodeli na račune zaposlenih, ali uz brojne olakšice; dividenda koja se isplaćuje akcionarima zaposlenima u gotovom oporezuje se po smanjenoj stopi. Sve ove olakšice važe ako je Fond (ESOP) vlasnik kapitala kompanije od najmanje 30%.


AKCIJE MENADŽERA

U savremenim uslovima dolazi sve više do jačanja akcionarstva menadžera akcionarskog društva, kroz razne moduse: isplata dela naknade za upravljanje u akcijama, sticanje akcija kompanija koje se privatizuju pod povlašćenim uslovima, kupovina akcija kompanije uz višegodišnju otplatu iz njenog profita (management buy in) ili iz kredita (management buy outs MBOs) sa zalaganjem akcija kod kompanije (ili kreditora) kao sredstvo obezbeđenja ili uz zalaganje njene aktive slično. Sticanje akcija od strane menadžera kompanije kao poseban model privatizacije ili kombinovan sa drugim modelima korišćen je u zakonodavstvima i poslovnoj praksi niza zemalja (posebno u Slovačkoj, a kod nas je korišćen u Crnoj Gori).


REZERVACIJA AKCIJA NA BERZI ZA ZAPOSLENE

U Francuskoj postoji mogućnost da akcionarska društva koja su za zadnje tri godine isplatila bar dva puta dividende emituju akcije namenjene zaposlenima. Cena ovih akcija je ili tržišna ili do 10% ispod tržišne. Zaposleni mogu kupovati ove akcije direktno ili preko tzv. zajedničkog fonda za plasmane za to društvo. Ove akcije su obavezno na ime i neprenosive su pet godina od dana sticanja (upisa).


NEKLASIFIKOVANE AKCIJE

Najzad, u Engleskoj i SAD se govori i o tzv. neklasifikovanim akcijama, čija prava zavise od odluke skupštine kompanije u momentu izdavanja. Ovo rešenje u skladu je sa potrebama tržišne privrede i u skladu je sa prihvaćenim pravnim principom da sve što nije zabranjeno zakonom (izričito ili iz opštih principa proizilazi) ili moralom (“i što nije zabranjeno može da ne bude pošteno”, rekao bi Bogišić) dozvoljeno je, što bi trebalo da bude i naš prilaz.


ZLATNA AKCIJA DRŽAVE

U povodu privatizacije kompanija u državnoj svojini, bilo kojim modelom (pa i kombonovano sa akcionarstvom zaposlenih), i gubljenja većinskog državnog vlasništva nastao je institut tzv. zlatne akcije (golden share, l’ action specifique). Ovu vrstu akcije razvilo je savremeno akcionarsko pravo u povodu privatizacija preduzeća u državnoj svojini, a putem koje se država obezbeđuje od sekundarne prodaje privatizovanih preduzeća “neželjenim” vlasnicima. Ovim putem država, i kad je ostala manjinski akcionar (čak i ako ima i simboličan broj akcija), može sprečiti takvu sekundarnu prodaju, ako smatra da je u pitanju njen nacionalni interes. Ovo pravo više nije ni vremenski ograničeno. Uz to, zahvaljujući ovoj ustanovi država može da imenuje jednog ili dva člana u upravni i/ili nadzorni odbor, sa pravom veta na određene ključne odluke, ako je tako ugovoreno sa akcionarima. Uz tradicionalna prava po osnovu ove akcije, u Francuskoj je posebno afirmisano pravo veta na raspolaganje aktivom (prodaja, poklon, garancija, razmena) ili nekim delovima aktive društva ili filijala, koja su takve prirode da bi nanela udarac nacionalnim interesima. Ova akcija može u svakom momentu (ranijim propisima je bio određen rok od pet godina od privatizacije, koji je docnije iščezao) da se transformiše u redovnu akciju, pod uslovom da je ugrožen nacionalni interes. Ovo ne znači da i kod nas ove akcije, bez obzira što ih Zakon o preduzećima ili Zakon o hartijama od vrednosti izričito ne pominju, ne mogu biti kreirane na autonomnoj osnovi.


UČEŠĆE ZAPOSLENIH KAO AKCIONARA U UPRAVLJANJU

Pojava akcija zaposlenih, pored akcija kapitala, otvorila je pitanje upravljanja zaposlenih po osnovu ovih akcija, kad je reč o akcijama koje daju pravo glasa. U modelu ESOP, kao što smo videli, po pravilu poverenik (ESOP, Fond) upravlja po ovlašćenju akcionara (zastupljenost u upravi i skupštini). Francusko iskustvo je slično učešće zaposlenih u skupštini i upravi prolazi preko vlastito osnovane kooperative trgovačko društvo kooperative zaposlenih. Kooperativa zaposlenih imenuje zastupnika za skupštinu akcionarskog društva, u broju određenom statutom kooperative. Kooperativa ima svoj statut, svoj upravni odbor i svoju skupštinu. Kooperativa zaposlenih po pravilu radi na principu “jedan čovek jedan glas”. Ipak, statut kooperative može dati i više glasova učesnicima. Kvorum skupštine kooperative za prvi saziv je 2/3, a statut kooperative slobodno određuje kvorum za drugi saziv. U nedostatku rešenja u statutu, zakon predviđa polovinu članova. U skupštini akcionarskog društva broj glasova predstavnika kooperative prema broju glasova akcija kapitala u principu je srazmeran strukturi kapitala.

Što se tiče našeg prava, koje se u ovom pogledu nalazi na samim počecima, za sada nema posebnih rešenja o učešću zaposlenih u svojstvu akcionara u skupštini akcionarskog društva i organima društva u ovom svojstvu. Za sada, s obzirom na zakonski koncept velike disperzije vlasništva zaposlenim, penzionerima i drugim licima koja stiču besplatne akcije i akcije s popustom, poslovna praksa u odsustvu posebnih zakonskih instrukcija pribegava rešenju na osnovu statuta i to tako što disperzovanim akcionarima daje pravo da ovlaste direktno nekog od akcionara ili treće lice (pravno, fizičko) da ostvaruju pravo glasa u skupštini srazmerno strukturi kapitala, dok preko skupštine akcionara ostvaruju u skladu sa kriterijumima iz statuta zastupljenost u upravnom i nadzornom odboru. Čini se da iskustva posrednog upravljanja preko osnovanih kooperativa, ili u slučaju konvertovanih vaučera zaposlenih i građana iz privatizacije za akcije investicionih fondova, preko fondova, zaslužuju našu veću pažnju i na planu zakonodavstva i na planu poslovne prakse, koja opet ne mora uvek slediti zakon već mu može i prethoditi, s tim da to ne bude contra legem, što ovde nije slučaj. Uostalom, Zakon o preduzećima izričito i pominje tzv. udruženja akcionara i daje im ovlašćenje da ugovorom u pismenoj formi prenesu, delom ili u celini, ostvarivanje svog prava glasa po akcijama. Zakon ne govori o subjektivitetu ovog udruženja i pravnoj formi, ali s obzirom da ima nelukrativni cilj, za sada se čini da je više u skladu sa našim pravom da ima neku formu nelukrativne organizacije, sa pravnim subjektivitetom udruženje, fond, fondacija.