NAKNADA ŠTETE ZBOG NEZAKONITOG PRESTANKA RADNOG ODNOSA

Prema članu 62. stav 5. Zakona o osnovama radnih odnosa (»Sl. list SRJ«, br. 29/96), ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu nadoknadi štetu. Istovetnu odredbu sadrži i republički Zakon o radnim odnosima (»Sl. glasnik RS«, br. 55/96). Po članu 106. stav 5. ovog Zakona, ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi s radom, poslodavac je dužan da mu nadoknadi štetu.

Navedenim odredbama utvrđena je odgovornost poslodavca za štetu koju zaposleni pretrpi na radu ili u vezi sa radom. Ta odgovornost može biti posledica povrede prava zaposlenog koje on ima po osnovu rada i radnog odnosa, ili zbog povrede zaposlenog na radu, odnosno njegove profesionalne bolesti. U tom smislu postoje i dve grupe slučajeva odgovornosti poslodavca i to prvo, zbog povrede prava zaposlenog i drugo, zbog povrede zaposlenog na radu i njegove profesionalne bolesti.

Budući da se radni odnos zasniva ugovorom o radu, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom (opštim, posebnim i pojedinačnim), to i prestanak radnog odnosa mora biti u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Svaki drugi način prestanka radnog odnosa predstavlja nezakoniti prestanak radnog odnosa, koji povlači obavezu poslodavca da zaposlenom nadoknadi štetu koju on pretrpi zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Prestanak radnog odnosa protivno zakonu svakako da predstavlja najtežu povredu prava zaposlenog koje on ima po osnovu rada. Sa prestankom radnog odnosa zaposleni ne samo što gubi mogućnost na zaradu, platu, već mu prestaju i sva druga prava koja je ostvarivao dok je bio u radnom odnosu. Zbog toga je pitanje odgovornosti poslodavca za naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, najvažnije pitanje iz domena odgovornosti zbog povrede prava zaposlenog iz radnog odnosa.

U slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa, navedeni savezni i republički Zakon o radnim odnosima ne utvrđuju posebno obavezu poslodavca na isplatu zarade i drugih primanja, odnosno naknada zaposlenom, već odgovornost poslodavca utvrđuju kao njegovu obavezu da zaposlenom nadoknadi pričinjenu šteteu. Time je opredeljen i pravni karakter materijalnog prava zaposlenog kome je radni odnos nezakonito prestao, kao pravo na naknadu štete.

Međutim, navedeni zakoni, niti drugi propisi iz oblasti radnih odnosa, ne sadrže detaljnije odredbe o naknadi štete zbog povrede prava zaposlenog, pa samim tim ni o naknadi štete prouzrokovane nezakonitim prestankom radnog odnosa, tj. u čemu se sve ta šteta sastoji, kako se

ona utvrđuje, osnov odgovornosti poslodavca i tome slično. Zakon o obligacionim odnosima (ZOO) takođe ne sadrži posebne odredbe o odgovornosti poslodavca za štetu koju zaposleni pretrpi na radu i u vezi sa radom.

Kako ne postoje posebne zakonske odredbe o naknadi štete koju zaposleni pretrpi na radu, to se primenjuju opšta pravila o odgovornosti za prouzrokovanu štetu, sadržana u ZOO (čl. 154209). To znači da se pitanje naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa u celini rešava primenom opštih načela o odgovornosti za štetu iz ZOO. Odredbe ovog zakona o naknadi štete, po svojoj pravnoj prirodi, su materijalno pravnog karaktera, o kojima sud vodi računa po službenoj dužnosti, bez obzira da li se stranke u postupku zaštite svojih prava i interesa na njih pozivaju.


OSNOV ODGOVORNOSTI POSLODAVCA


Odgovornost poslodavca za naknadu štete prouzrokovane nezakonitim prestankom radnog odnosa, po svojoj pravnoj prirodi, predstavlja subjektivnu odgovornost, dakle odgovornost po osnovu krivice poslodavca. To proističe iz odredbe člana 154. st. 1. ZOO, kojom je određeno da ko drugom prouzrokuje štetu dužan je da je nadoknadi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Odgovornost poslodavca zasniva se na svakom stepenu krivice, tako da nema značaja da li je nezakonitu odluku o prestanku radnog odnosa poslodavac doneo namerno, grubom nepažnjom ili običnom nepažnjom. Isto tako, stepen krivice poslodavca nema značaja na vrstu i visinu štete koju je dužan da nadoknadi zaposlenom, osim kod naknada tzv. nematerijalne štete. Za naknadu štete nema značaja ni to da li je odluka o prestanku radnog odnosa nezakonita iz formalnih razloga ili razloga materijalnopravne prirode.

Odgovornost poslodavca zasniva se na principu pretpostavljene krivice po kome je poslodavac kriv za pričinjenu štetu, pa je na njemu obaveza da dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice i da zbog toga nije dužan da je nadoknadi. Budući da je osnov odgovornosti poslodavca prepostavljena krivica, osnov te pretpostavke je nezakonita odluka o prestanku radnog odnosa. To potvrđuje i stav iznet u presudi Vrhovnog Suda Srbije, Rev. 496/96: Pravosnažna presuda kojom je utvrđena nezakonitost prestanka radnog odnosa je neoboriva pretpostavka krivice poslodavca, pa se u takvom slučaju poslodavac ne može uspešno braniti da nije kriv za nastalu štetu.

Pošto se odgovornost poslodavca zasniva na principu pretpostavljene krivice, to je zaposleni oslobođen obaveze dokazivanja osnova odgovornosti poslodavca. Na poslodavcu je obaveza da tu pretpostavku obori. Ali, kako se ta pretpostavka zasniva na pravosnažnoj presudi da je odluka o prestanku radnog odnosa nezakonita, to su retki slučajevi da poslodavac takvu pretpostavku obori. U praksi takvih slučajeva ima. To potvrđuje i presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2128/93. od 24.6.1993. godine: Osnov odgovornosti poslodavca je krivica što je doneo nezakonitu odluku. Krivica se pretpostavlja, ali je pretpostavka oboriva, pošto preduzeće može dokazivati da je šteta nastala bez njegove krivice. U konkretnom slučaju, pretpostavka krivice se zasniva na nezakonitoj odluci o prestanku radnog odnosa tužilje. Ta odluka je poništena zato što tužilja zbog duševne bolesti nije bila u stanju da rasuđuje i upravlja svojim postupcima. Ako preduzeće nije znalo niti je moglo znati za duševnu bolest tužilje, onda ono ne bi moglo biti odgovorno za štetu koju je ona zbog prestanka radnog odnosa pretrpela, pošto prekid rada ne bi bio izazvan nezakonitom odlukom o prestanku radnog odnosa, već neracionalnim postupkom same tužilje. Taj njen postupak, makar bio i nevoljan, prekinuo bi i uzročnu vezu između odluke o prestanku radnog odnosa i prouzrokovane štete.

U praksi postoje i takvi slučajevi u kojima je potrebno utvrditi da li postoji osnov odgovornosti poslodavca, odnosno da li i na strani zaposlenog postoji određeni stepen krivice, koja može biti od značaja za ostvarivanje njegovog prava na naknadu štete. To potvrđuje odluka Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2537/95. od 14.6.1995. godine: Odluka o izricanju mere prestanka radnog odnosa poništena je zbog zastarelosti vođenja disciplinskog postupka. Međutim, tužilac je za istu radnju (krađa) pravosnažno osuđen. S obzirom na to biće potrebno razjasniti da li postoji osnov odgovornosti tuženog. Krivica radnika za krivično delo koje predstavlja i povredu radne obaveze, utiče na ostvarivanje naknade štete zbog izostalih primanja i kad je disciplinska mera prestanka radnog odnosa poništena zbog zastarelosti.

Međutim, odsustvo svake krivice poslodavca isključuje pravo zaposlenog da traži naknadu štete zbog prestanka radnog odnosa. Taj stav izražen je u presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2076/92. od 8.10.1992. godine: Ako kod poslodavca nema krivice kao osnova odgovornosti, on nije odgovoran za naknadu štete zbog izostale zarade. Ako sud poništi odluku o izboru po oglasu za zasnivanje radnog odnosa, zaposleni kome usled toga prestaje radni odnos nema pravo na naknadu štete zbog izostale zarade, jer do prestanka radnog odnosa nije došlo na osnovu akta ili radnje poslodavca, već po sili zakona.


NAKNADA MATERIJALNE ŠTETE


Pored prava da bude vraćen na rad, zaposleni kome je nezakonito prestao radni odnos ima pravo na naknadu štete koju je pretrpeo zbog toga što mu je radni odnos nezakonito prestao. Po ZOO, šteta može biti materijalna i nematerijalna. Zakon određuje materijalnu štetu kao umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje uvećanja te imovine (izmakla korist), a nematerijalnu štetu kao nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (čl. 155. ZOO). U sudskoj praksi dominiraju sporovi za naknadu materijalne štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, ali oštećeni može, pod određenim uslovima, ostvariti i naknadu nematerijalne štete.

Naknada štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa ima za cilj da se materijalna situacija oštećenog (zaposlenog) dovede u ono stanje u kome bi ona bila da poslodavac nije doneo nezakonitu odluku o prestanku radnog odnosa. U tom smislu zaposlenom pripada, pre svega, naknada štete zbog izgubljene zarade koju bi ostvario u vreme dok nije radio zbog nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa. Ali, štetu ne čini samo izgubljena zarada, već i druga lična primanja zaposlenog po osnovu rada, koja on nije mogao da ostvari zbog toga što mu je radni odnos nezakonito prestao.

Naknada štete zbog izgubljene zarade pripada u visini zarade koju bi zaposleni ostvario u periodu od prestanka radnog odnosa do ponovnog stupanja na rad. Radnik kome nezakonito prestane radni odnos ima pravo na naknadu štete u visini zarade koju bi ostvario da mu radni odnos nije prestao (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5817/95. od 9.1.1996). Ova naknada utvrđuje se upoređivanjem ostvarene zarade jednog ili više zaposlenih koji obavljaju istovetne ili slične poslove, po mogućnosti na istom radnom mestu na kojem je oštećeni radio, a koji imaju istu ili sličnu kvalifikaciju i radno iskustvo kao što ima oštećeni kome pripada naknada štete. Pri utvrđivanju visine ove naknade uzimaju se u obzir ne samo isplaćene akontacije zarade nego i sve druge isplate izvršene po osnovu periodičnog i godišnjeg obračuna, uz sva povećanja i smanjenja do kojih je došlo za vreme dok oštećeni nije radio.

U izgubljenu zaradu spada i zarada koju bi oštećeni ostvario radom, dužim od punog radnog vremena, noćnim radom, radom na dane državnog praznika i dr., ako je zaposleni takvu zaradu redovno ostvarivao pre nezakonitog prestanka radnog odnosa, odnosno ako bi takvu zaradu ostvarivao da nije došlo do nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Pored izgubljene zarade, zaposlenom pripada naknada i za druga izostala lična primanja, zavisno od njihovog karaktera i namene, kao i ocene da li bi ta primanja zaposleni ostvario da mu radni odnos nije nezakonito prestao. To se, pre svega, odnosi na neisplaćeni regres za godišnji odmor, ako bi taj regres zaposleni primio da je radio, odnosno ako je regres za godišnji odmor isplaćivan onim zaposlenima koji su radili u spornom periodu. Isti je slučaj i sa naknadom za neisplaćenu nagradu za stalnost (jubilarnu nagradu), neisplaćenu otpremninu, kao i sa drugim ličnim primanjima koja zaposlenom pripadaju po Opštem i posebnom kolektivnom ugovoru, a koja bi zaposleni ostvario da nije doneta nezakonita odluka o prestanku radnog odnosa.

Za neiskorišćeni godišnji odmor zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, sudovi su zauzeli stav da u takvom slučaju zaposlenom ne pripada posebna naknada, već samo naknada za izostalu zaradu za taj period. Kada je u pitanju naknada štete zbog nekorišćenja godišnjeg odmora, ova naknada pripada radniku kome je uskraćeno pravo na godišnji odmor, ali samo ako je u toj kalendarskoj godini aktivno radio. Pošto tužilac nije radio u vreme kada je trebalo da koristi godišnji odmor, a primio je naknadu štete za izostalu zaradu, naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor je konzumirana u naknadi štete za izostalu zaradu (Presuda VSS, Rev. 2746/95. od 11.7.1995. godine).

U pogledu naknade štete za izostali topli obrok, sudovi su zauzimali različita stanovišta. Vrhovni sud Srbije ranije je imao pozitivan stav po ovom pitanju (Presuda, Rev 151/93. od 25.2.1993), ali je taj stav promenio u Presudi Rev. 2746/95. od 11.7.1995. godine: Radnik kome je nezakonito prestao radni odnos ne može ostvarivati pravo na naknadu štete zbog izostalog toplog obroka. Svrha toplog obroka je obnavljanje energije koja se troši tokom radnog dana. Budući da tužilac nije radio, ne može se uzeti da je neisplaćivanjem naknade za topli obrok pretrpeo štetu. Isti stav Vrhovni sud Srbije je zauzeo u Presudi Rev. 439/96. od 15.4.1997. godine. Ovakav stav mogao bi se prihvatiti ali samo za one slučajeve u kojima poslodavac ima organizovano pružanje toplog obroka za vreme rada u vidu restorana društvene ishrane i tome slično, ali teško se može prihvatiti onda kada se pravo na topli obrok ostvaruje u vidu novčane naknade kao i svako drugo lično primanje.

Sudska praksa ima takođe negativan stav po pitanju naknade troškova prevoza za odlazak i povratak sa posla, jer smatra da ova naknada pripada zaposlenom samo onda kada je on stvarno radio. Ovakav stav teško je braniti ako se ima u vidu da se naknada troškova prevoza u praksi najčešće ostvaruje kroz kupovinu tzv. markice za prevoz, koja zaposlenom daje mogućnost da koristi sredstva javnog prevoza i van radnog vremena, u dane kada ne radi i to neograničen broj puta. Jer, kod naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa mora se stalno imati u vidu da je poslodavac kriv za nastanak štete i da je zbog toga on dužan da tu štetu nadoknadi i da kod odlučivanja o naknadi štete ne važe uvek ista pravila kao kod ostvarivanja pojedinih prava zaposlenog koja on ima po osnovu rada.

Naknada štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa ima za cilj i da se uspostave sva prava zaposlenog iz radnog odnosa za vreme na koje se naknada štete odnosi. U tom smislu poslodavac je dužan da na iznos dosuđene štete zbog neisplaćene zarade isplati i sve pripadajuće poreze i doprinose, kao i da u radnu knjižicu zaposlenog upiše radni staž za period za koji nije radio zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Pored naknade obične štete u vidu izgubljene zarade i drugih ličnih primanja, zaposleni kome je nezakonito prestao radni odnos ima pravo i na naknadu tzv. izmakle koristi. Po članu 189. stav 3. ZOO, izmaklu korist čini onaj dobitak koji bi se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno radnjom onoga ko je prouzrokovao štetu. To znači da izmaklu korist ne predstavlja onaj dobitak koji zaposleni pretpostavlja da bi ostvario izvan i iznad redovnog toka stvari ili izvan i iznad posebnih okolnosti. Zato je zaposleni dužan da dokaže ne samo da je imao nameru da ostvari izmaklu korist, nego i da se takva korist realno mogla ostvariti, kao i njenu visinu. Zbog tako izraženog restriktivnog principa u proceni izmakle koristi, u praksi su dosta retki slučajevi da se posebno zahteva i naknada ove vrste štete. Zaposleni se uglavnom zadovoljava zakonskom zateznom kamatom koja mu pripada od dana dospelosti zarade pa do dana isplate, odnosno do isplate ukupnog iznosa dosuđene naknade štete. Pošto je zakonska zatezna kamata realno približna visini kamate na neoročene štedne uloge, koja predstavlja izmaklu korist koju je najlakše dokazati, to se zahtevi za naknadu izmakle koristi uglavnom svode na priznavanje odgovarajuće kamate na iznose izgubljene zarade i drugih ličnih primanja. Ali, to ne sprečava da zaposleni traži puni iznos izmakle koristi koju bi mogao ostvariti da je radio i da mu je zarada redovno isplaćivana, s tim što je dužan da dokaže da bi ostvario takvu izmaklu korist i njenu visinu, a to se retko i dosta teško može dokazivati.


NAKNADA NEMATERIJALNE ŠTETE


Pored materijalne, zaposleni ima pravo i na naknadu nematerijalne štete, koja se po članu 200. stav 1. ZOO može priznati ako je povreda prava izazvala ozbiljniji poremećaj psihičke, odnosno emocionalne ravnoteže u vidu duševnih bolova, patnje ili straha, čiji intenzitet i trajanje opravdavaju određivanje pravične novčane naknade. Kod zaposlenog kome je nezakonito prestao radni odnos, ozbiljniji poremećaji psihičke, odnosno emocionalne ravnoteže javljaju se zbog onemogućavanja zaposlenog da radi, kada je on izložen duševnim bolovima i patnjama zbog nepravde koja mu se nanosi i straha za svoju i porodičnu egzistenciju. Narušavanje psihičke ravnoteže i izazivanje duševnih bolova i patnje kod zaposlenog nastaju posebno onda kada je do nezakonitog prestanka radnog odnosa došlo zbog zloupotrebe prava poslodavca da odlučuje o statusu radnika ili kao posledica šikaniranja od strane poslodavca.

Da zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa zaposleni ima pravo i na naknadu nematerijalne štete, potvrđuje i sudska praksa. Tako se u presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4514/92. od 14.1.1993. god. kaže: Radnik kome je nezakonitom odlukom povređeno pravo iz radnog odnosa može, pod određenim uslovima, pored naknade materijalne štete ostvariti i naknadu nematerijalne štete. Nižestepeni sudovi pogrešno smatraju da taj radnik ne može ostvariti pravo na naknadu nematerijalne štete. Članom 200. ZOO predviđeno je da oštećenom, zbog povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, pripada pravična naknada nematerijalne štete, nezavisno od prava na naknadu materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Prema tome, ako je odluka kojom je povređeno pravo iz radnog odnosa izazvala kod radnika ozbiljniji poremećaj psihičke i emocionalne ravnoteže, koji bi opravdavao dosuđivanje novčane naknade, a naročito ako je taj poremećaj produkt šikane, onda radnik može ostvariti pravo na naknadu nematerijalne štete, bez obzira što mu je naknada materijalne štete već dosuđena.

Sudska praksa je zauzela stav da pretrpljeni duševni bolovi, patnja i strah moraju biti takvog intenziteta i trajanja da opravdavaju dosuđivanje novčane naknade. Naknada nematerijalne štete može se priznati ako je povreda prava izazvala ozbiljniji poremećaj psihičke, odnosno emocionalne ravnoteže u vidu duševnih bolova i straha, čiji intenzitet i trajanje opravdavaju određivanje pravične novčane satisfakcije. Međutim, u konkretnom slučaju je utvrđeno da tužilac zbog nezakonitog razrešenja dužnosti direktora nije bio izložen duševnim bolovima, odnosno strahu koji su doveli do ozbiljnijeg poremećaja psihičke, odnosno emocionalne ravnoteže tužioca, pa je stoga pravilan zaključak nižestepenih sudova da pretrpljeni fizički bolovi, duševni bolovi zbog umanjenja životne aktivnosti i uvrede i strah nisu takvog intenziteta i trajanja da bi opravdali dosuđivanje novčane naknade, pa bi dosuđivanje iste tužiocu pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5749/97. od 11.11.1997).


UTICAJ PODELJENE ODGOVORNOSTI NA NAKNADU ŠTETE


Za štetu prouzrokovanu nezakonitim prestankom radnog odnosa, poslodavac odgovara po principu pretpostavljene krivice, po kome je poslodavac kriv za nastalu štetu i na njemu je obaveza da dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Ako poslodavac ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, on je dužan da nadoknadi svu pričinjenu štetu. Neoboriva pretpostavka krivice poslodavca je pravosnažna presuda kojom je utvrđena nezakonitost odluke o prestanku radnog odnosa.

Međutim, i kod štete nezakonitim prestankom radnog odnosa moguća je podeljena odgovornost poslodavca i zaposlenog. To proističe iz odredbi člana 192. ZOO kojim je propisano da oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu štetu. Kad se ova zakonska odredba primeni na naknadu štete prouzrokovane nezakonitim prestankom radnom odnosa, to znači da se oštećenom ne može priznati onaj deo štete koji je nastao njegovom krivicom, bilo činjenjem ili propuštanjem radnje da šteta bude manja.

U vezi podeljene odgovornosti zaposlenog i poslodavca za nastalu štetu, u praksi su uglavnom aktuelna i sporna dva pitanja. Prvo se odnosi na obavezu zaposlenog da smanji štetu koju trpi zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa. Naime, postavlja se pitanje da li je zaposleni dužan da traži zaposlenje kod drugog poslodavca i da prihvati, makar i privremeno, svako zaposlenje koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, i time smanji štetu koju trpi usled nezakonitog prestanka radnog odnosa. Postoji shvatanje da poslodavac koji je doneo nezakonitu odluku o prestanku radnog odnosa treba da snosi sve štetne posledice takvog svog postupka, pa time i da nadoknadi svu nastalu štetu. Zbog toga se sudovi uglavnom i ne upuštaju u ispitivanje da li je oštećeni od momenta prestanka radnog odnosa pokušao da nađe posao kod nekog drugog poslodavca. No, postoje i suprotna shvatanja, da je dužnost svakog nezaposlenog kome je radni odnos nezakonito prestao da traži posao kod drugog poslodavca i da prihvati odgovarajući posao, makar i privremeno, i time doprinese da šteta zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa bude što manja ili da je uopšte ne bude. Za odgovor na ovo pitanje interesantan je stav iznet u presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5163/95. od 29.3.1995. godine: Predmet spora o kome je pravosnažno odlučeno odnosi se na naknadu štete za razliku zarade koju radnik prima kod novog poslodavca i zarade koju bi ostvarivao kod tuženog da mu nije prestao radni odnos zbog nezakonitog otkaza. Nižestepeni sudovi su zaključili da je ovaj zahtev neosnovan. Utvrđeno je da je tužilac zasnovao radni odnos kod drugog poslodavca, pa zbog toga nema pravo na razliku zarade od zasnivanja novog radnog odnosa, jer šteta u visini te razlike nije u uzročnoj vezi sa nezakonitim prestankom radnog odnosa. Tužilac je zasnivanjem radnog odnosa kod drugog poslodavca svojevoljno odustao od zahteva za povraćaj na rad kod poslodavca kod koga mu je nezakonito prestao radni odnos. Zbog toga nema krivice na strani tužene organizacije za štetu u visini razlike između zarade koju bi tužilac ostvario u ranijoj organizaciji i zarade koju ostvaruje u novoj organizaciji.

Drugo sporno pitanje odnosi se na to da li je zaposleni posle nezakonitog prestanka radnog odnosa dužan da se prijavi Zavodu za tržište rada i da li taj propust povlači gubitak prava na naknadu štete. Ovo pitanje postavlja se zbog toga što svako nezaposleno lice, pa i ono kome je nezakonito prestao radni odnos, koje se prijavi Zavodu za tržište rada i vodi se u evidenciji nezaposlenih, na osnovu toga ostvaruje niz prava predviđenih zakonom za nezaposlena lica, kao što je pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, pravo na posredovanje u traženju novog zaposlenja itd. Imajući to u vidu, postoji mišljenje da pravo na naknadu štete prouzrokovane nezakonitim prestankom radnog odnosa ne može ostvariti ono lice koje neopravdano nije koristilo prava koja po zakonu pripadaju nezaposlenim licima. Zbog toga je, po ovom stanovištu, prethodna i blagovremena prijava Zavodu za tržište rada uslov za ostvarivanje prava na naknadu štete, posebno kada su u pitanju lica takvih kvalifikacija i stručne osposobljenosti za koje je kod Zavoda za tržište rada potražnja veća od ponude, pa zbog toga mogu brzo naći zaposlenje kod drugog poslodavca i tako smanjiti, odnosno otkloniti štetu koju bi pretrpeli zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Ne može se prihvatiti stav da lice koje se nije prijavilo Zavodu za tržište rada i zbog toga nije ostvarilo prava koja pripadaju nezaposlenim licima, gubi pravo na naknadu štete koju pretrpi zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa. Takav stav nema uporište u odredbama ZOO koje se primenjuju kod odlučivanja o naknadi štete koja nastane zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa. Takav stav suprotan je osnovnom principu po kome je svako dužan da nadoknadi štetu koju svojom krivicom pričini drugom licu. Poslodavac je dužan da nadoknadi štetu zaposlenom kome je nezakonito prestao radni odnos, jer je poslodavac kriv za nastalu štetu pošto je on doneo nezakonitu odluku o prestanku radnog odnosa, pa to što se oštećeno lice posle prestanka radnog odnosa nije prijavilo Zavodu za tržište rada i koristilo prava koja mu pripadaju kao nezaposlenom licu, nikako ne može značiti gubitak prava na naknadu štete koju je pretrpeo. To može eventualno da bude od značaja samo na visinu naknade štete, da ona bude manja ili veća, a ne i na gubitak tog prava. Zato bi kod odlučivanja o naknadi štete i utvrđivanja njene visine, trebalo utvrditi da li se oštećeni posle nezakonitog prestanka radnog odnosa prijavio Zavodu za tržište rada i time ostvario određena prava, posebno na novčanu naknadu, pa zavisno od toga utvrditi i visinu naknade štete. Svakako da licu koje je kod Zavoda za tržište rada ostvarilo određenu naknadu, treba za taj iznos smanjiti naknadu štete za izgubljenu zaradu. Ali, ako se zaposleni posle nezakonitog prestanka radnog odnosa nije prijavio Zavodu za tržište rada i tako propustio da ostvari određena prava, ne može se zbog toga odbiti njegov zahtev za naknadu štete. U tom slučaju moralo bi se utvrditi zašto je to lice propustilo da se prijavi Zavodu za tržište rada i da li je ono kod Zavoda moglo da ostvari pravo na novčanu naknadu i koji iznos, pa zavisno od toga, kao i od stepena krivice oštećenog lica, utvrditi visinu štete koju je poslodavac dužan da nadoknadi zaposlenom kao oštećenom licu. Prema tome, ponašanje zaposlenog posle nezakonitog prestanka radnog odnosa, tj. njegovo prijavljivanje odnosno neprijavljivanje Zavodu za tržište rada i u vezi sa tim ostvarivanjem određenih prava, može da bude od uticaja samo na visinu naknade štete koja mu pripada, a ne i na gubljenje tog prava.


POSTUPAK ZA OSTVARIVANJE NAKNADE ŠTETE


Prema odredbama člana 62. st. 6. i 7. Zakona o osnovama radnih odnosa, postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se nadoknađuje utvrđuje posebna komisija koju obrazuje direktor. Ako se naknada štete ne ostvari pred komisijom, o šteti odlučuje nadležni sud. Istovetne odredbe sadrži i republički Zakon o radnim odnosima (član 106. stav 6. i 7).

Iz navedenih odredaba proizilazi da je za naknadu štete koju je pretrpeo zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa zaposleni dužan prvo da se obrati poslodavcu radi obrazovanja komisije, pa ako naknadu štete ne ostvari pred komisijom, tek onda može da se obrati sudu sa zahtevom za naknadu štete. To znači da je postupak pred komisijom procesna pretpostavka za ostvarivanje sudske zaštite. Ako ta pretpostavka nije ispunjena, sud treba da odredi prekid postupka i sačeka odluku komisije o naknadi štete.

Međutim, u praksi sudovi prihvataju da odlučuju o zahtevu za naknadu štete, iako se oštećeni sa takvim zahtevom prethodno nije obraćao poslodavcu, smatrajući da u sporu za naknadu štete prouzrokovane nezakonitim prestankom radnog odnosa zaposleni nije dužan da se prethodno obrati poslodavcu, već da zaštitu može ostvariti neposredno pred sudom.

Spor za naknadu štete prouzrokovane nezakonitim prestankom radnog odnosa, po svome karakteru, je spor pune jurisdikcije, što znači da je sud ovlašćen da sprovede postupak i na osnovu utvrđenih činjenica odluči o zahtevu za naknadu štete. Ovaj se spor, po pravilu, pokreće zajedno sa podnošenjem tužbe radi utvrđivanja nezakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa, tako da ova tužba istovremeno sadrži i zahtev za naknadu štete. Ali, spor za naknadu štete može se pokrenuti i kasnije, pa i posle okončanja spora o zakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa. Zahtev za naknadu štete zastareva u roku od tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, odnosno u roku od pet godina od kad je šteta nastala (čl. 376. ZOO). Rok zastarelosti se prekida tužbom i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika u cilju ostvarivanja prava na naknadu štete. To znači da rok zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane nezakonitim prestankom radnog odnosa počinje teći od momenta prestanka radnog odnosa, ali se taj rok prekida sa podnošenjem tužbe za utvrđivanje nezakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa, tako da počinje iznova teći od kad se spor po toj tužbi okonča pred sudom.

Pri odlučivanju o vrsti i visini nastale štete sudovi se najčešće zadovoljavaju izveštajem poslodavca o visini zarade koja se ostvaruje na radnom mestu na kojem bi oštećeni radio da mu nije prestao radni odnos, kao i o visini drugih ličnih primanja koja se priznaju u naknadu štete. Zbog čestih neslaganja između zaposlenog i poslodavca o vrsti i visini tih primanja, određuje se veštačenje pa na osnovu nalaza veštaka sud utvrđuje visinu štete. Pri tome se mora utvrditi da li je oštećeni smanjio nastalu štetu radom kod drugog poslodavca ili na neki drugi način. Na takvo postupanje kod utvrđivanja naknade štete upućuje i pravno shvatanje: Pri utvrđivanju visine naknade sporne štete ima se raspraviti i da li je oštećeni smanjio štetu radom kod drugog poslodavca ili na drugi način (pravilna primena materijalnog prava u vezi člana 192. ZOO). Isti stav zauzeo je Vrhovni sud Srbije u rešenju, Rev. 2001/99. od 23.6.1999. godine: Pri obračunu naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, mora se ispitati da li je radnik u periodu nastanka štete ostvario kakvu zaradu, odnosno da li je mogao da je ostvari a to nije učinio.

Naknada štete za izostala primanja određuje se najpre obročno, tj. za svaki mesec posebno, pa tek onda zbirno za čitavi period za koji se dosuđuje naknada štete. U praksi tu nema nekih posebnih problema. Ako je šteta nastala u uslovima inflacije, vrši se valorizacija naknade za svaki utvrđeni iznos mesečne naknade. To potvrđuje i sudska praksa: Zarada ima karakter obročnog davanja, jer se isplaćuje najmanje jedanput mesečno. Otuda se i naknada štete za izostalu zaradu obračunava po mesečnim iznosima. Ako su ti iznosi obezvređeni dejstvom inflacije, utvrđeni iznos izostale zarade za svaki mesec valorizuje se stopom rasta cena na malo u svakom mesecu (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 944/96. od 12.3.1996. godine).

Od materijalne štete mnogo je teže utvrditi postojanje i visinu nematerijalne štete. Zbog karaktera te štete i uslova za njeno dosuđivanje, mora se veštačenjem utvrditi da je zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa kod zaposlenog došlo do takvog poremećaja psihičke, odnosno emocionalne ravnoteže u vidu duševnih bolova i straha čiji intenzitet i trajanje opravdavaju dosuđivanje određene novčane naknade. Ali, kod određivanja kako materijalne tako i nematerijalne štete mora se u svakom slučaju voditi računa da obe ove vrste naknade štete odgovaraju svrsi, cilju zbog kojih se određuju, a to je da se materijalna situacija oštećenog dovede u ono stanje u kome je bila u momentu nezakonitog prestanka radnog odnosa, kao i da se ostvari odgovarajuća satisfakcija zaposlenom zbog patnji koje je pretrpeo zbog nezakonitosti prestanka radnog odnosa.