ZAPOŠLJAVANJE IZBEGLIH, PROGNANIH I RASELJENIH LICA

Zapošljavanje je aktuelni problem savremenog sveta, a u Republici Srbiji posebno. Ionako tešku situaciju koju kriza sobom nosi, otežao je i dolazak stanovništva prognanog sa svojih vekovnih ognjišta. Priliv radne snage bitno utiče na ponudu i potražnju za radnom snagom, a direkto utiče na strukturu (kvalifikacionu, starosnu) radne snage, na otvaranje ilegalnih tržišta (»siva ekonomija«) itd. Problem nezaposlenosti, uzrokovan prilivom izbeglica i fizičkim oštećenjem preduzeća u toku ratnih dejstava i raseljavanjem sa teritorije AP Kosovo i Metohija, povukao je za sobom specifičnu poziciju radnog prava u Republici Srbiji.

U ovom radu razmotriće se problem otklanjanja i ublažavanja ekonomskih i socijalnih posledica izbeglištva, progonstva i raseljavanja kroz zapošljavanje i zaštitu nezaposlenih lica i korišćenje drugih prava iz radnog i socijalnog prava. Pri tome, tretiraće se samo pravni aspekti zapošljavanja izbeglica i raseljenih lica, odnosno problem zapošljavanja i zaštite radnopravne sigurnosti i korišćenje prava iz radnog i socijalnog prava izbeglih, prognanih i raseljenih lica.


Međunarodno i nacionalno izbegličko pravo

Najvažniji međunarodni instrumenti koji ustanovljavaju i definišu osnovne standarde za regulisanje statusa izbeglica su Konvencija UN o statusu izbeglica iz 1951. godine (»Službeni list FNRJ – Dodatak MUIDS«, br. 7/60), i Protokol o statusu izbeglica iz 1967. godine (»Službeni list SFRJ – Dodatak MUIDS«, br. 15/67). Po svojoj suštini, Konvencija o statusu izbeglica predstavlja kodifikaciju materije o pravima izbeglica i, prema članu 37, zamenjuje ugovore prethodno donete u ovoj materiji.

Konvencija daje široku definiciju izbeglica, koja se odnosi na gotovo sva lica sa izbegličkim statusom, za razliku od ugovorenih tekstova do njenog donošenja, kojima su bile obuhvaćene samo posebne grupe ovih lica. U smislu Konvencije, izraz »izbeglica« primenjuje se na svako lice koje se, »bojeći se opravdano da će biti progonjeno zbog svoje rase, svoje vere, svoje nacionalnosti, svoje pripadnosti nekoj socijalnoj grupi ili svojih političkih mišljenja, nađe izvan zemlje čije državljanstvo ono ima i koje ne želi ili, zbog tog straha, neće da traži zaštitu te zemlje; ili koje, ako nema državljanstva a nalazi se izvan zemlje u kojoj je imalo svoje stalno mesto boravka usled takvih događaja, ne može ili, zbog straha, ne želi da se u nju vrati«.

Prema iznetoj definiciji izbeglice sadržanoj u Konvenciji, iz sistema zaštite izbeglica isključena su »raseljena lica«, zbog toga što, iako napuštaju svoj dom, ostaju na teritoriji iste države. Problem raseljenih lica je u tome što ona nisu u mogućnosti da napuste svoju državu i na drugoj teritoriji dobiju potpunu pomoć i zaštitu; izbeglice, kao lica koja napuštaju zemlju svog porekla zbog progona, imaju pravo na posebnu zaštitu zbog njihovog posebnog položaja.

Konvencija u članu 7. tačka 1. utvrđuje minimalni standard da »pod rezervom povoljnijih odredaba predviđenih ovom konvencijom, svaka Država ugovornica će prema izbeglicama primenjivati režim koji se primenjuje na strance uopšte«, a u članu 5. predviđa »da nijedna odredba ove konvencije ne dira u druga prava i prednosti date izbeglicama nezavisno od ove konvencije«. Drugim rečima, u Konvenciji je položaj izbeglica regulisan uvođenjem nekoliko standarda. Najpovoljniji standard je izjednačavanje izbeglica sa državljanima (građanima) države u kojoj borave. Ovaj standard se primenjuje u pogledu radnog zakonodavstva i socijalnog osiguranja (član 24). Izjednačenje se odnosi na sva pitanja regulisana radnim zakonodavstvom (kao što su plate, trajanje rada itd) i na sve rizike koji su pokriveni socijalnim osiguranjem. Izjednačenje se odnosi i na određene aranžmane o održavanju stečenih prava iz socijalnog osiguranja i prava koja su u sticanju iz socijalnog osiguranja sa Državama ugovornicama (s tim da je po Konvenciji poželjno izjednačavanje i u pogledu tih aranžmana sa državama koje nisu ugovornice).

Kod zapošljavanja izbeglica izjednačavanje izbeglica sa državljanima države u kojoj borave je poželjan standard (član 17. tačka 3), s tim da su kao standardi predviđeni: prvo, izjednačenje sa strancima uopšte, uključujući i mere ograničenja nametnute strancima ili uposlenju stranaca radi zaštite domaćeg tržišta rada (član 17. tačka 1) i, drugo, izjednačenje sa strancima uopšte, bez mera ograničenja nametnutih strancima ili uposlenju stranaca radi zaštite domaćeg tržišta rada, ako izbeglica ispunjava alternativno jedan od sledećih uslova: a) da je tri godine boravio u toj zemlji, b) ako mu je bračni drug državljanin zemlje boravka (osim ako napusti svog bračnog druga), i c) ako ima jedno ili više dece koja imaju državljanstvo zemlje boravka (član 17. tačka 2).

Ključni element međunarodne zaštite je pravo izbeglice da ne može biti prisilno vraćen u državu koju je napustio, odnosno da ne može da bude doveden u situaciju u kojoj će mu biti ugrožen život i sloboda. Prema članu 33. Konvencije, »Nijedna Država ugovornica neće proterati ili vratiti silom, na ma koji način to bilo, izbeglicu na granice teritorije gde bi njegov život ili sloboda bili ugroženi zbog njegove rase, vere, državljanstva, pripadnosti nekoj socijalnoj grupi ili njegovih političkih mišljenja«.

Status izbeglice je privremen i zaštita izbeglicama pruža se sve dok ova lica ne izgube status izbeglica, bilo dobrovoljnom repatrijacijom, bilo prihvatanjem novog državljanstva, jer je upravo i cilj da se izbeglice zaštite u vremenu kada su izgubile zaštitu države iz koje su izbegle, a još nisu stekle pravni status u novoj državi. Prema odredbama člana 1. Odeljak C, »Ova konvencija će, u dole navedenim slučajevima, prestati da se primenjuje na svako lice…: 1) ako je ono dobrovoljno ponovo tražilo zaštitu zemlje čije državljanstvo ono ima; 2) ako je, pošto je izgubilo državljanstvo te zemlje, ono ponovo dobrovoljno primilo; ili 3) ako je steklo novo državljanstvo i uživa zaštitu zemlje čije je državljanstvo steklo; ili 4) ako se dobrovoljno vratilo da bi se nastanilo u zemlji koju je napustilo ili izvan koje je živelo iz straha da će biti progonjeno; ili 5) ako, pošto su okolnosti usled kojih je ono priznato za izbeglicu prestale da postoje ono ne može i dalje da odbija tražiti zaštitu zemlje čije državljanstvo ima; podrazumevajući, međutim, da se odredbe ovog paragrafa neće primenjivati na svakog izbeglicu… koji može, radi odbijanja traženja zaštite zemlje čije državljanstvo ima, navesti kategorične razloge o ranijim progonima«.

Zakon o izbeglicama (»Službeni glasnik RS«, br. 18/92) definiše izbeglice kao »Srbe i građane drugih nacionalnosti koji su, usled pritiska hrvatske vlasti ili vlasti u drugim republikama, pretnje genocidom, kao i progona i diskriminacije zbog njihove verske i nacionalne pripadnosti ili političkog uverenja, bili prinuđeni da napuste svoja prebivališta u tim republikama i izbegnu na teritoriju Republike Srbije«.

Prema odredbi člana 1. stav 3. Zakona o izbeglicama, »položaj izbeglice utvrđuje se u skladu s odredbama ovog zakona«. Prema našem mišljenju, Zakon o izbeglicama primenjuje se samo na izbeglice koje su se pojavile raspadom SFRJ na pet novih država (položaj ostalih izbeglica koje borave na teritoriji Republike Srbije delimično je regulisan Zakonom o kretanju i boravku stranaca – »Sl. list SFRJ«, br. 56/80, 53/85, 30/89, 26/90 i 53/91 i »Sl. list SRJ«, br. 24/94 i 28/96), a Konvencija o statusu izbeglica primenjuje se na sve izbeglice, pa i one koje ima u vidu Zakon o izbeglicama, i to u svim pitanjima koja Zakon o izbeglicama ne reguliše, ili su rešenja ovog Zakona u suprotnosti sa Konvencijom. Naime, u smislu sa prihvaćenim monističkim shvatanjem međunarodnog prava, međunarodni ugovori se direktno primenjuju. Za slučaj kolizije, međunarodni ugovori imaju primat nad jugoslovenskim zakonom (član 124. stav 1. tačka 2. Ustava SRJ).



Nacionalno zakonodavstvo o zapošljavanju stranaca

Zapošljavanje stranaca regulisano je Zakonom o uslovima za zasnivanje radnog odnosa sa stranim državljanima (»Službeni list SFRJ«, br. 11/78 i 64/89 i »Službeni list SRJ«, br. 42/92, 24/94 i 28/96). Vezano za temu ovog rada, značajna je odredba stava 1. člana 2. ovog Zakona, gde je propisano da strani državljanin može zasnovati radni odnos ako ima odobrenje za stalno nastanjenje, odnosno privremeni boravak u SRJ i ako dobije odobrenje za zasnivanje radnog odnosa. Odobrenje za zasnivanje radnog odnosa sa stranim državljaninom u Republici Srbiji daje Republički zavod za tržište rada. Odobrenje za zasnivanje radnog odnosa daje se za period važenja odobrenja za stalno nastanjenje, odnosno odobrenja privremenog boravka.

Međutim, u Republici Srbiji zapošljavanje izbeglica koje su se pojavile raspadom SFRJ regulisano je posebnim zakonom, već navedenim Zakonom o izbeglicama. Prema članu 2. stav 2. ovog zakona, izbeglice imaju pravo na zapošljavanje »u skladu sa zakonom, pod istim uslovima kao i građani Republike Srbije«. Prema tome, za ove izbeglice u Republici Srbiji ne važi režim radnih dozvola koji se primenjuje na strance uopšte. Ovde treba napomenuti da Zakon o izbeglicama reguliše samo pravo na zapošljavanje, ali ne i prava po osnovu zaposlenja i prava nakon prestanka zaposlenja (prava iz socijalnog osiguranja), pa se po tim pitanjima primenjuju odredbe Konvencije o statusu izbeglica. Izričito propisivanje nacionalnog tretmana podrazumeva zabranu primene nacionalnih propisa ili administrativnih mera i prakse države kojima se ograničava tražnja i ponuda za zaposlenjem ili pravo izbeglice da se zaposli ili da obavlja neku aktivnost pod uslovima koji se ne primenjuju na državljane Jugoslavije (Srbije). Zabranjeno je i propisivanje posebnih uslova, ako se primenjuju na diskriminatorskoj osnovi, u odnosu na građane (državljane) Srbije. U tom smislu, država je dužna da licima koja traže zaposlenje prizna stručnu spremu i druge kvalifikacije koje su izbeglice stekle u svojoj državi ili nekoj drugoj državi.

S druge strane, u cilju punog ostvarivanja prava na zapošljavanje, izbeglica ima pravo na svaku pomoć od biroa za zapošljavanje koju mogu koristiti državljani Republike Srbije, kao i da mu se prilikom posredovanja pri zapošljavanju obezbedi isti tretman kao i domaćim državljanima.

Pod zapošljavanjem se podrazumeva kako obavljanje ekonomskih aktivnosti u svojstvu zaposlenog lica (tzv. nesamostalna zanimanja, obavljanje poslova za drugoga uz naknadu), tako i u svojstvu samozaposlenih lica (lica koja svoju delatnost ekonomskog karaktera obavljaju ličnim radom, preduzetnici).



ZAPOŠLJAVANJE IZBEGLICA

Posedovanje radne knjižice nije uslov za zasnivanje radnog odnosa, ali Zakon o radnim odnosima (»Službeni glasnik RS«, br. 55/96), koji u članu 126. uređuje materiju radne knjižice, utvrđuje pravo zaposlenog da po prestanku radnog odnosa dobije knjižicu od poslodavca sa uredno upisanim stažom koji se odnosi na vreme koje je zaposleni proveo kod tog poslodavca u radnom odnosu. Iz ove odredbe proizlazi da bi radna knjižica, po pravilu, trebalo da se nalazi kod poslodavca, za vreme dok je radni odnos u toku.

U početku, Ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja Republike Srbije bilo je stanovišta da izbeglicama, koje ne poseduju radnu knjižicu izdatu u bivšim republikama SFRJ, može da se izda duplikat radne knjižice, a onima koji je poseduju može u nju da se upiše radni staž navršen u Republici Srbiji. Onim izbeglicama koje ne poseduju radnu knjižicu, a ne poseduju ni ličnu kartu, radna knjižica može da se izda i na osnovu izbegličke legitimacije. (U tom smislu videti Mišljenja ovog Ministarstva, broj: 1130190431/9202 od 20.10.1992. godine, 11201429/9202 od 10.11.1992. godine, 11303132/9202 od 14.1.1993. godine, 0110084/9502 od 08.1.1996. godine). Kasnije, ovo Ministarstvo menja stav, u smislu da se izbeglice tretiraju kao posebna kategorija stranaca. Tako, prema Mišljenju ovog Ministarstva, broj 1130147/97 od 16.6.1997. godine, »Pravilnik o radnoj knjižici« (»Službeni glasnik RS«, br. 17/97) je podzakonski akt koji važi za teritoriju Republike Srbije. Stoga se i odredbe čl. 28. do 32. ovog pravilnika o poništavanju, zamenjivanju, izdavanju duplikata i izdavanju druge radne knjižice odnose na radne knjižice izdate na teritoriji Republike. Pravilnik sadrži i odredbu o važenju radne knjižice izdate na teritoriji druge republike koja je članica Savezne Republike Jugoslavije (član 33). Po našem mišljenju, zaposlenom koji poseduje radnu knjižicu koja nije izdata na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije, trebalo bi izdati novu radnu knjižicu, u skladu sa navedenim pravilnikom (član 5. do 14). Prema Mišljenju Ministarstva, broj 1100168/9802 od 2.2.1999. godine, »… Stranom državljaninu i licu bez državljanstva izdaje se radna knjižica pod istim uslovima kao državljaninu Savezne Republike Jugoslavije… licima koja sada žele da zasnuju radni odnos, a imaju radnu knjižicu iz republike koja nije članica Savezne Republike Jugoslavije, ne bi moglo da se u tu radnu knjižicu dalje evidentira radni staž, već je potrebno da, kod nadležnog organa opštinske uprave, traže izdavanje nove radne knjižice«.

U pogledu toga, kako treba da postupi opštinski organ uprave kada po zahtevima građana Republike Srbije treba da izvrši upis podataka o obrazovanju u radnu knjižicu, kada su školske isprave stečene u bivšim republikama SFRJ, odnosno novonastalim državama nakon njihovog osamostaljivanja, treba ukazati i na Mišljenje Ministarstva prosvete Republike Srbije, broj 611001/9901 od 4.10.1999. godine. Prema ovom Mišljenju: 1) školske isprave koje su izdale škole, više škole i fakulteti iz republika bivše SFRJ, do 27.4.1992. godine, ne podležu nostrifikaciji i ekvivalenciji sa javnim školskim ispravama stečenim u Republici Srbiji, a od tog datuma podležu nostrifikaciji; 2) javne školske isprave stečene u Republici Srpskoj ne podležu nostrifikaciji; 3) »školske isprave izdate u školama Republike Srpske Krajine posle 27. aprila 1992. godine, a do 31.7.1995. godine, u školama, višim školama i fakultetima Republike Srpske i Sremskobaranjske oblasti, ako su izdate na propisanom obrascu i overene pečatom škole, takođe se mogu priznati. Ukoliko je, pak, lice izvršilo konvalidaciju školske isprave u odgovarajućoj školi u Republici Hrvatskoj nakon uspostavljanja hrvatske vlasti, javne isprave podležu nostrifikaciji«; 4) uverenja Biroa za raseljena lica, kasnije Komiteta za zaštitu prognanih i raseljenih lica »nemaju karakter javnih školskih isprava. Ona bi se mogla prihvatiti samo kao privremeni dokaz o stečenom obrazovanju u cilju zapošljavanja, ali ne i za upis u radne knjižice«; 5) rešenja sudova u Republici Srbiji i rešenja sudova Republike Srpske i Sremskobaranjske oblasti u vanparničnom postupku »priznaju se jer zamenjuju školsku ispravu, i podatak o tako utvrđenom obrazovanju upisuje se u radnu knjižicu«.


Trajanje rada

Zakon o izbeglicama u članu 16. koristi termin »privremeno zaposlenje«, a u članu 17. zaposlenje »na neodređeno vreme«; međutim, po našem mišljenju, a s obzirom na gore iznet standard iz Konvencije o izjednačavanju izbeglica i građana države u kojoj borave u pogledu trajanja rada, to je pravno bez značaja. (Tako i u Mišljenju Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja Republike Srbije, broj 11201429/9202 od 10.11.1992. godine: »… pravno nema značaja da li izbeglica zasniva radni odnos na određeno ili neodređeno vreme.«). U suprotnom, izbeglici bi se onemogućilo ili ograničilo zapošljavanje na teritoriji Republike Srbije, samo zato što nije njen državljanin. Prema tome, izbeglica može da zasnuje radni odnos na određeno vreme, samo u onim slučajevima kada je prema propisima radnog zakonodavstva moguće zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme. Obrnuto, kada je po propisima radnog zakonodavstva moguće zasnivanje radnog odnosa samo na neodređeno vreme, sa izbeglicom se ne može zasnovati radni odnos na određeno vreme. Ako bi se propisi radnog zakonodavstva koji regulišu trajanje rada prenebregli, u slučaju spora, zbog diskriminacije izbeglice bi se sudskom odlukom utvrdilo da je izbeglica zasnovao radni odnos na neodređeno vreme.

Prema članu 18. Zakona o izbeglicama, »izbeglica gubi prava utvrđena ovim zakonom«, ako »odbije povratak u mesto prebivališta kad se za to steknu objektivni uslovi«. Pošto je jedno od prava izbeglica po tom Zakonu i pravo na zapošljavanje pod jednakim uslovima sa državljanima Republike Srbije, sledi da izbeglica ne gubi pravo na zapošljavanje uopšte, već samo pravo na zapošljavanje pod jednakim uslovima sa državljanima Republike Srbije. To znači da izbeglici tada ostaje pravo za zapošljavanje pod uslovima pod kojima to pravo uživaju stranci uopšte, tj. u režimu dobijanja odobrenja za zasnivanje radnog odnosa prema već navedenom Zakonu o uslovima za zasnivanje radnog odnosa sa stranim državljanima. S obzirom da Konvencija zabranjuje prisilan povratak izbeglica, to znači da izbeglici koji je rešenjem Komesarijata za izbeglice izgubio to svojstvo u smislu člana 13. Zakona o izbeglicama, i kome je na zahtev Komesarijata za izbeglice Ministarstvo za unutrašnje poslove oduzelo izbegličku legitimaciju (član 15. stav 3), Ministarstvo za unutrašnje poslove automatski mora odobriti privremeni boravak. U suprotnom, izbeglica ne bi mogao da boravi na teritoriji Republike Srbije, a time ni dobiti odobrenje za zasnivanje radnog odnosa. Odobravanjem privremenog boravka radi zapošljavanja, izbeglici kome je prestalo to svojstvo ne može prestati ni radni odnos koji je u tom svojstvu već zasnovao.

Gubljenje svojstva izbeglice je bez značaja i na priznato pravo na novčanu naknadu iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti. Kod ostvarivanja prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti u Republici Srbiji osigurani slučaj predstavlja prestanak radnog odnosa, odnosno rada (osiguranja), što proizlazi iz člana 12. Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica. Zbog toga se svojstvo osiguranika ima ceniti u času prestanka rada (osiguranja), pa činjenica da je posle ostvarivanja prava na novčanu naknadu iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti osiguranik izgubio svojstvo izbeglice ne povlači gubitak stečenog prava na novčanu naknadu. Korisnik ove naknade (bivši izbeglica, sada običan stranac) moći će priznato pravo da koristi dok god legalno boravi na teritoriji Jugoslavije. Naime, prema načelu teritorijalnosti u primeni državnog prava, državno pravo je bez pravnog dejstva van jugoslovenskih granica. U međunarodnim ugovorima zaključenim između država ugovornica reguliše se radnopravni položaj državljana jedne od njih za slučaj da se trajno ili privremeno zaposle na teritoriji druge, i obratno. Ovi ugovori se, po pravilu, zasnivaju na principu reciprociteta. Ovakvi međunarodni ugovori nisu zaključeni s novonastalim državama, bivšim jugoslovenskim republikama.


Prebivalište izbeglica

Pod prebivalištem izbeglice podrazumeva se mesto njegovog nastanjenja u Republici Srbiji. U vezi s tim ukazujemo na odluku Vrhovnog suda Srbije, U. 5393/96 od 15.10.1998. godine, u kojoj se navodi: »Mesto stanovanja izbeglog lica na koje se lice nastanilo i prijavilo, navedeno u izbegličkoj legitimaciji, upodobiće se pojmu prebivališta u smislu člana 34. stav 3. tačka 2. Pravilnika o registraciji motornih i priključnih vozila …« Ovo stoga što je notorna činjenica da su izbeglice sa teritorije Republike Srpske Krajine u Hrvatskoj nasilno proterane sa te teritorije i određeni deo se nastanio u Republici Srbiji. Takvo nastanjivanje za izbeglicu znači njegovo opredeljenje da stalno prebiva tamo gde je nastanjeno, odnosno u Republici Srbiji, ako se u njoj na taj način nastanilo sve do eventualnog preseljenja u neku drugu republiku ili zemlju. I svaka druga promena adrese u okviru Republike Srbije bila bi upodobljena pojmu prebivališta u navedenom smislu. Zato se ne može smatrati da je prebivalište izbeglice izbegle sa teritorije Srpske Krajine u Hrvatskoj u Republiku Srbiju i dalje u Srpskoj Krajini u Hrvatskoj, već je takva izbeglica zasnovala svoje prebivalište u Republici Srbiji sve dok eventualno to prebivalište ne promeni iseljenjem iz Republike Srbije.« Važno je istaći, da se isto pravilo primenjuje svuda tamo gde je prebivalište od značaja za ostvarivanje određenih prava u Republici Srbiji.

Radno sposobno stanovništvo, koje je raseljeno sa teritorije AP Kosovo i Metohija može se podeliti na: 1) zaposlena lica kojima je privremeno onemogućen rad, 2) lica koja su izgubila zaposlenje i 3) nezaposlena lica.

Pod zaposlenim licima, kojima je privremeno onemogućen rad, podrazumevaju se lica koja su zaposlena kod poslodavca koji je osnovan za teritoriju cele Republike Srbije (državni organi, javne službe i sl.) ili je zaposlen u delovima (radnim jedinicama, pogonima i sl.) preduzeća čije je sedište van AP Kosovo i Metohija. Ova lica prava iz radnog odnosa ostvaruju kod poslodavca. Pod nezaposlenim licima podrazumevaju se lica koja su se u momentu preseljenja nalazila na evidenciji nezaposlenih lica, uključujući i ona koja su koristila prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti. Ovim licima je pravo na zapošljavanje, odnosno pravo iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti privremeno onemogućeno (načelo kontinuiteta prava ostvarenog na teritoriji Republike Srbije), te ova prava nastavljaju da se koriste kod Republičkog zavoda za tržište rada, prema mestu nastanjenja.

Kao sporna, pojavljuju se lica koja su bila zaposlena kod poslodavca sa teritorije AP Kosovo i Metohija. Po jednom shvatanju, takvo lice i po raseljavanju zadržava status zaposlenog lica i, sledstveno tome, ne pripada mu pravo na vođenje u evidenciji nezaposlenih lica i pravo na davanja iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti, ukoliko ispunjava uslove za ostvarivanje ovih prava utvrđene Zakonom o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica (»Službeni glasnik RS«, br. 22/92, 73/92, 82/92, 56/93, 67/93, 34/94, 53/96 i 46/98). Ovo shvatanje zasniva se na rezonovanju da raseljenom licu radni odnos nije prestao ni na jedan od zakonom predviđenih načina, a nema posebnih propisa kojima je regulisan radnopravni položaj ovih lica. Izneto pravno shvatanje bi bilo pravno osnovano samo ako bi se Zakonom o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica za vođenje u evidenciji nezaposlenih lica i za ostvarivanje prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti tražila formalnopravna osnovanost (zakonitost) prestanka radnog odnosa.

U smislu člana 3. Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica, nezaposlenim licem »smatra se lice koje nije u radnom odnosu, niti je na drugi način ostvarilo pravo na rad, a uvedeno je u propisanu evidenciju« Republičkog zavoda za tržište rada; a prema odredbama člana 12. istog zakona, izričito je propisano da novčana naknada iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti pripada nezaposlenom licu kome je osnov osiguranja (radni odnos, rad) prestao, pri čemu se ovaj prestanak ne vezuje za zakonitost (osim kod prestanka rada poslodavca i tehnološkog viška). Prema tome, i za uvođenje u evidenciju nezaposlenih lica i za ostvarivanje prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti bitan je faktički prestanak radnog odnosa, odnosno rada (osiguranja), odnosno faktičko stanje, a ne da li je taj prestanak osiguranja i zakonit, da li je radni staž upisan u radnu knjižicu i tome slično. Dakle, ako se u postupku uvođenja u evidenciju nezaposlenih lica, odnosno u postupku ostvarivanja prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti, na osnovu verodostojnih dokaza pouzdano utvrdi da je raseljeno lice bilo pre raseljavanja zaposleno kod poslodavca sa teritorije AP Kosovo i Metohija, ono bi se uvelo u evidenciju nezaposlenih lica i ostvarilo bi prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti, ako ispunjava propisane uslove. Drugim rečima, neregulisanost pitanja prestanka zaposlenja nije pravna smetnja za ostvarivanje prava na zapošljavanje i prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti.

Prema članu 6. Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica u vezi člana 15. stav 1. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja, svojstvo osiguranika stiče se i prestaje po sili zakona, danom početka, odnosno prestanka zaposlenja (rada). Prema Zakonu o radnim odnosima u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa, može se tražiti sudska zaštita u prekluzivnom roku od 15 dana. Sledstveno tome, ova raseljena lica su izgubila status zaposlenog, i ne mogu ni sudskim putem ostvariti zaštitu. Prema Presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 4179/98 od 2.9.1998. godine, »Sa gubitkom… samog radnog odnosa, tužilac je izgubio status radnika… Kako je ostao bez radnog odnosa, njegov zahtev da se utvrdi postojanje tog odnosa neosnovan je … zbog prekluzije, u smislu Zakona o radnim odnosima«.

Mesto nastanjenja raseljenog lica upodobljeno je prebivalištu, pa se dakle raseljeno lice u tom mestu uvodi u evidenciju nezaposlenih lica, tu mu se izdaje radna knjižica (ako je pre toga bilo bez radne knjižice, ili mu je radna knjižica ostala kod poslodavca sa teritorije AP Kosovo i Metohija). Raseljeno lice može prema mestu nastanjenja tražiti od Filijale PIO zaposlenih da se izvrši upis staža u radnu knjižicu, odnosno prestanak radnog staža.

S obzirom da pitanja zapošljavanja i ostvarivanja prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti po svojoj prirodi ne trpe duga odlaganja i neizvesnosti, to se odluke moraju donositi primenom propisa postojećeg pozitivnog prava, ne čekajući donošenje odgovarajućih propisa koji bi regulisali novonastale odnose. Mora se uvažavati postojeće faktičko stanje i sprečavati nastanak teških posledica za raseljena lica.