Napomena redakcije:

Ovde donosimo temu broja Pravnog Informatora za mesec decembar 2001. godine, pod nazivom – PRIRODNA PRAVA ČOVEKA IZMEĐU PROKLAMOVANOG I OSTVARENOG, iz pera osnivača Kopaoničke škole prirodnog prava profesora Slobodana Perovića.

Ovaj tekst predstavlja zaključni deo eseja profesora Perovića - Heksagon prirodnog prava - objavljen kao uvodna tema Zbornika radova XIV susreta Kopaoničke škole prirodnog prava (13-17.12.2001.) koja se održava pod geslom – PRAVO I LJUDSKE VREDNOSTI.
 

Prof. dr Slobodan Perović

Prirodna prava čoveka, doživela su, naročito u drugoj polovini dvadesetog veka, pored filozofskog opusa još i svoj pravnonormativni izraz u vidu velikih i univerzalnih kodifikacija. Putem implementacija i internacionalizacije ovih prava, kultura prirodnog prava dobila je u svom legitimitetu i širini toliko mesta da bi se moglo govoriti o začecima jednog univerzalnog ili svetskog prava, koje se moglo ostvariti samo pomoću filozofije prirodnog prava racionalnog smera. Očekivalo se da će osnovna prirodna prava čoveka biti jednom zauvek zaštićena i ostvarena i da će nastupiti vreme u kome će prirodna prava čoveka biti ostvarena bez obzira na razlike koje među ljudima postoje po rođenju ili ubeđenju.

Vreme ostvarenja prirodnih prava čoveka nije nastupilo. Naprotiv, nastupilo je vreme nesloge i pakao razdora. Na sceni je nasilje kao opozicija umnosti što je sve dovelo do ogromne razlike između proklamovanih i ostvarenih prirodnih prava čoveka i to je danas sudbinsko pitanje naše civilizacije. Antinomija je potpuna - Kodifikacija prirodnih prava čoveka predstavlja veličanstvenu misaonu zgradu savremenog čoveka, ali je istovremeno na delu i gaženje tih prava i uništavanje te i takve zgrade. Drugim rečima imamo visok stepen kulture prirodnih prava u izvoru, kodifikaciji i legitimitetu ali i dubok ponor nekulture u ostvarenju, nejednakom postupanju u nejednakim stvarima u legalitetu. Taj odnos nesrazmere između prihvaćenog i neostvarenog, danas je najslabija tačka u celom sistemu ljudskih prava. Takvo stanje stvari i dalje nas drži u mreži zatvorene i dirigovane sudbine što je prava suprotnost racionalnoj koncepciji prirodnog prava koje čini temelj Heksagona Kopaoničke škole prirodnog prava.

Uzroci ovakvog stanja su i brojni i raznovrsni, zavisni od prostornovremenske stvarnosti, geografskog i ideološkog faktora, religijske i filozofske svesti, ekonomske mogućnosti i ekonomske konstitucije, jednom rečju, zavisni od stepena opšte i pravničke kulture. Ipak kada je reč o neostvarenju ljudskih prava na najširem planu unutar i izvan pojedinih familija prava (rimskoevropska, anglosaksonska, šerijatska, familija Hindu prava, kao i kineska) čini se, da bi mnoštvo uzroka mogli svesti na tri osnovna  ekstremno siromaštvo velikog dela sveta, postojanje brojnih antipravnih država, zloupotreba ljudskih prava koje postoji kada se ona vrše protivno cilju zbog koga su ustanovljena ili priznata. Međutim, da bi sagledali suštinu i koren tih uzroka potrebno je pomenuti nekoliko važnih tačaka opštosti prakse i nauke u dvadesetom veku koje su došle kao rezultat određenh determinanti društva i koje su u suštini metapravnog porekla.

Kao prvu opštost treba pomenuti bifurkaciju naučne misli u dvadesetom veku. Naime, naše vreme predstavlja koncentraciju vekovne evolucije umnosti čoveka na čitavom horizontu naučnog uopštavanja, empirije i životnog iskustva. Na tom polju neke grane su veće i plodonosnije, a one druge, stagniraju i nikako da reše fundamentalna pitanja od pamtiveka do danas. Očigledno, reč je o odnosu društvenih i prirodnih nauka ili sasvim korektno  čovekova umnost od antike do danas razišla se u dva pravca  tehnički um i tehnički progres otišao je do neslućenih granica, a onaj drugi nazovimo ga socijalni ili humani, ne prati razvoj tehničkog uma. Kao da je sudbinski zastao i tako se stvorio jedan veliki jaz, ustvari, jednu veliku nesrazmeru između ta dva uma, što je dovelo do sjaja i bede savremenog čoveka.

Razvoj tehničkog uma jedan je od razloga savremene ideje i ustanove takozvane globalizacije ili svetskog društva, svetskog poretka ili svetskog sistema. Razume se, da to nije jedini razlog ili uzročnik ali njega treba označiti kao preduslov ostvarenja te savremene svetske pojave.

Naime, zahvaljujući razvoju tehničkog uma došlo je do eksplozije modernih načina tehnologije gde je naročito značajna informatička ekspanzija kao i ekspanzija različitih vrsta komunikacija. Ako su u istom trenutku svi ljudi sveta u mreži istog ili sličnog medijskog događaja, onda su oni, globalno gledano vođeni na isti način, a često su pretvoreni u žrtve manipulacije ovog ili onog finansijskog ili drugog centra organizovane moći.

S jedne strane dakle, Svetsko društvo nam donosi povezanost, komplementarnost ekonomskog i pravnog poretka nadnacionalne ustanove, međukulturno prožimanje, ali s druge strane, takav poredak stvari preti opasnom automatizacijom života, i to onog koji je više okrenut čulnosti a manje umnosti savremenog čoveka. To znači da nam globalizacija donosi sjaj tehničkog uma, ali istovremeno i bedu socijalnog uma.

Rezultat je sledeći  prema statistici međunarodnih organizacija oko milijardu ljudi (dakle petina čovečanstva) je na samoj ivici fizičke egzistencije, a mnogi od njih svakodnevno umiru od gladi što predstavlja pravu humanitarnu katastrofu.

Zamislimo da je socijalni um išao u korak sa tehničkim, možda danas ne bi bilo ovakvog sukoba civilizacija, konflikata  kulturnih, nacionalnih i verskih.

Međutim realnost je drugačija. Ono što je negda okupiralo Platona i Aristotela, Stoičku školu antičkoga Rima, a docnije srednjovekovnu civilizaciju sve do Kanta i filozofije prava u dvadesetom veku gotovo na isti način okupira savremenu pravnu i moralnu civilizaciju. Ta pitanja se postavljaju u vidu antinomija  ljubav  mržnja, egoizam  altruizam, savest  iskušenje, pravo  pravda, zakonsko nepravo  nadzakonsko pravo, moral  nemoral, demokratska kultura  tiranija, univerzalne  separatne vrednosti, jednakost  diskriminacija po rođenju, ubeđenju, kao i druga slična pitanja.

Socijalna misao, o ovim pitanjima, a naročito praksa, ostala je na startu u odnosu na tehničku misao koja grabi ka nebeskim visinama. Uzmimo na primer pitanje ljubavi i mržnje tog dvojstva čoveka kao prirodnog bića. Vekovna socijalna misao, bez obzira da li se ona zove filozofija, religija ili država blagostanja, nije učinila značajan korak u razrešenju antinomije mržnje i ljubavi  mržnja je pakao i noć čovekove duše, a ljubav je dan i svetlost dostojanstva čoveka i njegovog sveukupnog bića. Otuda, kada mržnja ovlada čovekom i njegovim socijabilitetom (državne i nedržavne asocijacije) onda, posle spaljivanja knjiga dolazi spaljivanje ljudi. To je pojava i prošlosti i sadašnjosti.

Drugi momenat se beleži rečima prevlasti političkog imperijuma u odnosu na ostale determinante prava. Stepen kulture pozitivnog prava nije proizvoljno određen već je uslovljen izvesnim metapravnim činiocima (moral, ekonomija, filozofija, politika, religija, tradicija) među kojima treba da postoji odnos tolerancije i harmonije, razume se u hipotezi pravne države.

Međutim, kada nadmoć političke determinante naraste nekontrolisanim brojem ćelija, onda dobijamo kancerogeni politički imperijum koji prosto stavlja u ropstvo naše prirodno pravo na život i naše prirodno pravo na slobodu. Naučni argument tada gubi bitku pred agresijom političke prolaznosti.

U dvadesetom veku u velikom delu sveta upravo je došlo do nadmoći političkog faktora nad ostalim socijalnim činiocima koji određuju kvalitet prava. To je dovelo do ekvivalencije nasilja bez obzira na različitost proklamovanih ideologija. Tako,  opsesija ideološke dogme sa svojom takozvanom teorijom ograničenog suvereniteta dobila je svoju sestru  Simetriju u takozvanoj zaštiti ljudskih prava, tačnije,  zloupotreba ljudskih prava. U suštini rezultat je isti  nasrtaj na Heksagon prirodnih prava čoveka  život, slobodu, svojinu, intelektualnu kulturu, pravdu i pravnu državu. Prevlast političog imperijuma nad ostalim determinantama prava doveo je do politike ucene kao efikasne mere radi ostvarenja određenih ciljeva. Umesto snage sveopšteg argumenta nauke i kulture, politički imperijum je na scenu doneo silu ucene i pretnje. Na taj način nameće se samo jedna volja  samovolja, interes jednih u odnosu na druge, što je protivno ideji prava kao pravde, a ne prava kao volje vladajuće klase.

Ipak pored svih pomenutih uzročnika današnjeg stanja ljudskih prava uopšte, potrebno je naglasiti veliki stepen zbližavanja različitih pravnih sistema u drugoj polovini dvadesetog veka. Preko brojnih međunarodnih konvencija kao i posredstvom faktičkog i pravnog uticaja došlo je do značajnog zbližavanja različitih familija prava a posebno u domenu privatnog prava. To zbližavanje je proizvod internih razloga i potreba koje se javljaju u čitavom kontekstu odnosa između pojedinih zemalja. U suštini na delu su unifikacija ili harmonizacija, ustvari usaglašavanje zakonodavstava i prava kao načina potpunije i efikasnije komunikacije različitih pravnih sistema. Međutim, u istom periodu snažno je delovao jedan drugi kolvezivni faktor, a to je kodifikacija prava čoveka u okviru Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija i međunarodnih standarda. Ali ta kodifikacija, to veliko ohrabrenje i velika nada donela je sobom i krizu ostvarenja ljudskih prava.

Pitanje je kako izaći iz te krize, kako u tom pogledu doseći potreban stepen pravne i društvene sigurnosti. Razume se, odgovor ne može ukazivati na put kratkog daha već je u pitanju društveni proces koji se prostire na neodređeno vreme. Određene društvene determinante bitno utiču na ostvarenje legaliteta ljudskih prava, u prvom redu stepen opšte i profesionalne kulture, a zatim stanje univerzalne svesti i savesti, javno mnjenje, medijska, naučna i stručna opservacija, politička zrelost i prosvećenost, moralna emancipacija, ustaljena pravila ponašanja, ekonomska inspiracija, tehnička obrazovanost.

Svi ovi činioci u jednom društvu imaju stepen i standard i upravo od visine tog standarda zavisi i visina ostvarenja ljudskih prava. Podizanjem tog standarda na viši stepen ljudskosti, pitanje ostvarenja ljudskih prava ulazi u područje zadovoljavajuće ili podnošljive društvene tolerancije. S toga ovaj vid kao najvažniji vid uticaja na primenu legaliteta ljudskih prava, predstavlja siguran ali ne i trenutan način rešenja pitanja. Ono se ne rešava nikakvim dekretom, već društvenim procesom u smislu većeg stepena opšte kulture. Na tom putu stoji i trajnost Heksagona Kopaoničke škole prirodnog prava.