Prof. dr Momčilo Grubač
Savezni ministar pravde

ODREDBE O POLOŽAJU OSUMNJIČENOG, OKRIVLJENOG I OŠTEĆENOG U PREDLOGU ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU

NOVA PRAVA OSUMNJIČENOG I OKRIVLJENOG

U Predlogu Zakonika o krivičnom postupku


1) učinjen je primetan i dosta uspešan pokušaj da se odredi pojam i pravni status lica prema kome postoje osnovi sumnje da je izvršilo krivično delo i prema kome se zbog toga vodi pretkrivični postupak. Dat je zakonski pojam osumnjičenog u tome postupku, koji do sada nije postojao, već je određivan samo opisno2) i čijim pravima važeći ZKP nije posvećivao mnogo pažnje, osim izuzetno. U odredbi čl. 222. al. 2. taj je pojam određen ovako: "Osumnjičeni je lice prema kome je pre pokretanja krivičnog postupka preduzeta neka radnja zbog postojanja osnova sumnje da je izvršilo krivično delo". Status osumnjičenog se stiče pod uslovom da postoje osnovi sumnje da je određeno lice učinilo krivično delo i da je prema tom licu nadležni organ (policije, javnog tužilaštva ili suda) preduzeo neku radnju. Radnja nadležnog organa treba da bude preduzeta neposredno prema licu za koje postoje osnovi sumnje da je izvršilo krivično delo, tj. sa njegovim učešćem ili neposredno prema njemu (npr. lišenje slobode, fotografisanje, objavljivanje fotografije, uzimanje otisaka prstiju, oduzimanje stvari, pretresanje stana, pozivanje na razgovor u tom svojstvu kod organa unutrašnjih poslova ili javnog tužioca, pozivanje od strane javnog tužioca radi nagodbe o odlaganju krivičnog gonjenja, podnošenje krivične prijave itd.). Međutim, svaka radnja preduzeta od nadležnog organa radi otkrivanja krivičnog dela i hvatanja učinioca ne zasniva status osumnjičenog po kome bi crpeo određena prava.

Još je važnije, što bi osumnjičeni, budući subjekt pretkrivičnog postupka, prema Predlogu novog Zakonika

stekao određena prava u tome postupku. Logično je da ta prava, s obzirom na prirodu pretkrivičnog postupka ne mogu biti ista, ni po vrsti, ni po obimu, kao prava koja ima okrivljeni u krivičnom postupku. S jedne strane, građaninu u toj situaciji, određena prava pred organima pretkrivičnog postupka moraju biti priznata, jer to nalaže sam ustav, a s druge strane, ta prava ne smeju dovesti u pitanje cilj pretkrivičnog postupka; otkrivanje krivičnih dela i pronalaženje njihovih učinilaca. Zbog toga je načelno stanovište Predloga da osumnjičenom pripadaju samo pojedina prava i samo u slučajevima kada je to u zakonu izričito predviđeno.



Prema Predlogu, osumnjičenom su priznata sledeća prava:


1) Da u času lišenja slobode odmah bude obavešten, na svome jeziku ili na jeziku koji razume, o razlozima lišenja slobode i da istovremeno bude upoznat da nije dužan ništa da izjavi, da ima pravo da uzme branioca koga sam izabere i da zahteva da se o lišenju slobode obaveste njegovi najbliži (čl. 5. st. 1). Ako je do lišenja slobode osumnjičenog došlo bez odluke suda, on ima pravo da bez odlaganja bude sproveden nadležnom istražnom sudiji (čl. 5. st. 2. i čl. 228. st. 1). Ovim bi naš ZKP postao saglasan sa čl. 23. st. 3. Ustava SRJ i sa odgovarajućim odredbama Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.


2) Da uzme branioca prilikom preduzimanja pojedinih radnji u pretkrivičnom postupku ako je to zakonom predviđeno. Načelna odredba o tome je data u čl. 13. st. 6. Predloga.3) Pravo na branioca osumnjičenom u pretkrivičnom postupku Predlog je predvideo u sledećim slučajevima:

a) ako je lišen slobode (čl. 5), čim to bude moguće, tj. kad bude doveden pred istražnog sudiju;

b) prilikom pretresanja stana, ako to zahteva, s tim što će se početak pretresanja tada odložiti do dolaska advokata, a najduže za tri sata (čl. 78. st. 2);

c) na informativnim razgovorima sa organom unutrašnjih poslova ili državnim tužiocem, ako je pozvan u svojstvu osumnjičenog (čl. 227. st. 3. i čl. 234. st. 2);

d) kad istražni sudija nadležnog suda pre otvaranja istrage preduzme pojedine istražne radnje za koje postoji opasnost od odlaganja (čl. 239. st. 1. i 3).

U poslednjem slučaju je određeno da se u pogledu odbrane osumnjičenog primenjuju sve odredbe Zakona o odbrani okrivljenog, dakle i one koje se odnose na obaveznu odbranu. Dodeljivanje ovih prava osumnjičenom posledica je ustavne odredbe da se svakome (ne samo okrivljenom) jamči pravo na odbranu i pravo da uzme branioca pred sudom ili drugim organom nadležnim za vođenje postupka (čl. 29. st. 1. Ustava SRJ).


3) Da mu prilikom pozivanja od strane organa unutrašnjih poslova radi prikupljanja obaveštenja u pozivu bude naznačeno, ne samo razlog pozivanja, već i svojstvo u kome se poziva. Organ unutrašnjih poslova građanina može pozvati u svojstvu osumnjičenog pod uslovom da protiv njega postoje osnovi sumnje da je učinilac krivičnog dela. To se lice već u pozivu mora upozoriti da ima pravo da uzme advokata, a ako pred organom unutrašnjih poslova pristane da u prisustvu svoga advokata da iskaz, organ unutrašnjih poslova ga može saslušati prema odredbama zakona koje važe za saslušanje okrivljenog u krivičnom postupku. Zapisnik organa unutrašnjih poslova o ovom saslušanju se ne izdvaja iz spisa i može se koristiti kao dokaz. I kada je reč samo o potencijalnom osumnjičenom koji se ne poziva u tom svojstvu, kao i građanima uopšte, Predlog predviđa mnogo bolje i preciznije odredbe o informativnim razgovorima od onih koje postoje u važećem ZKP: ti razgovori mogu trajati samo onoliko koliko je potrebno da se dobije obaveštenje, ali ne preko četiri sata; obaveštenja se ne smeju prikupljati prinudno; službena beleška se mora pročitati licu koje je obaveštenje dalo, a njegove primedbe organ unutrašnjih poslova je dužan da unese u službenu belešku; kopija službene beleške se izdaje građaninu ako to zahteva; građanin se može ponovo pozvati radi prikupljanja obaveštenja o okolnostima drugog krivičnog dela ili učinioca, a i radi prikupljanja obaveštenja o istom slučaju, ali se tada pozivu ne mora odazvati i ne može se prinudno dovoditi itd. (čl. 227). Kao i do sada, u odredbama Predloga o prikupljanju obaveštenja ne stoji da građanin nije dužan dati ta obaveštenja organima unutrašnjih poslova i da o tome pravu mora biti obavešten. Jasno je da stvar stoji tako, iako to u Zakonu ne piše, ali iz mnogo razloga to bi bilo potrebno izričito i reći u zakonskoj odredbi. Ako se lice lišeno slobode upozorava da nije dužno ništa da izjavi, onda je sasvim jasno da se i odnosi u prikupljanju obaveštenja moraju zasnivati na principu dobrovoljnosti. Uostalom, to izlazi i iz odredaba samog Predloga, da se obaveštenja ne smeju prikupljati prinudno (st. 1. čl. 227) i da osumnjičeni na poziv organa unutrašnjih poslova može dati iskaz samo ako na to pristane (st. 3. čl. 227). Izričita opšta odredba o tome pitanju bila bi celishodna, jer građani po pravilu misle da su dužni na davanje obaveštenja, a organi unutrašnjih poslova ih drže u tom uverenju iz taktičkih razloga. Tada bi bilo potpuno jasno da prikupljanje obaveštenja od pojedinih lica ne može trajati ni četiri sata, tj. da se ima završiti odmah kad ono izjavi da nema ništa da kaže.


4) Organi unutrašnjih poslova i sada imaju pravo da u pretkrivičnom postupku fotografišu osumnjičenog i da uzimaju otiske njegovih prstiju (čl. 152. st. 2). Predlog predviđa da se ta policijska ovlašćenja mogu vršiti uz prethodno odobrenje državnog tužioca i da osumnjičeni ima pravo da u roku od tri dana podnese pritužbu nadležnom državnom tužiocu ili neposredno višem organu unutrašnjih poslova (čl. 230. st. 2. i 4). Bilo bi logičnije da odobrenje daje istražni sudija ili barem da se pritužba podnosi istražnom sudiji, a ne tužiocu koji je odobrenje dao.


5) Na predlog državnog tužioca, istražni sudija može u predviđenim slučajevima narediti nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora i prema osumnjičenom u pretkrivičnom postupku (čl. 231). Ova mera u važećem ZKP ne postoji, ali se neuporedivo šire (ne samo prema osumnjičenom, ne samo za pojedina krivična dela i ne samo za potrebe krivičnog postupka) može primenjivati prema Zakonu o unutrašnjim poslovima Srbije (čl. 13).4) U Predlogu strogo određeni slučajevi krivičnih dela u kojima se može primeniti5) i precizno regulisan postupak za primenu6) i trajanje mere7), garancija su da ona neće vređati ljudska prava osumnjičenog. Ako podaci dobijeni primenom ove mere nisu potrebni za vođenje krivičnog postupka ili ako državni tužilac izjavi da protiv osumnjičenog neće zahtevati vođenje krivičnog postupka, sav tako prikupljeni materijal će se uništiti pod nadzorom istražnog sudije, koji će o tome sastaviti zapisnik (čl. 232. st. 3). U prelaznim i završnim odredbama Predloga je predviđeno da se odredbe saveznih i republičkih propisa koji su u suprotnosti sa odredbama Zakonika o nadzoru i snimanju telefonskih i drugih razgovora neće primenjivati od dana njegovog stupanja na snagu. Time bi, saobrazno odredbama čl. 32. Ustava SRJ, bilo definitivno rešeno pitanje jednog od najkontroverznijih policijskih ovlašćenja u našem pravnom poretku.


6) Slično je i sa dostavljanjem podataka o stanju poslovnih ili ličnih računa osumnjičenog koji se vode kod bankarskih, finansijskih ili drugih organizacija (čl. 233). Mera se može primeniti prema osumnjičenom samo kad postoji sumnja da je izvršio krivično delo za koje je propisana kazna zatvora od deset godina ili teža kazna, po odluci istražnog sudije i na pismeni i obrazloženi predlog državnog tužioca. Ako se utvrdi da tako prikupljeni podaci nisu potrebni za vođenje postupka ili ako državni tužilac izjavi da neće zahtevati vođenje krivičnog postupka, ti podaci će se uništiti pod nadzorom istražnog sudije, koji će o tome sačiniti zapisnik.


7) Za ocenu položaja osumnjičenog merodavne su odredbe Predloga o odlaganju krivičnog gonjenja za krivična dela određene težine pod uslovom da prihvati uslove koje mu postavi državni tužilac (čl. 235) i o ovlašćenju državnog tužioca da bez ikakvih uslova odbaci krivičnu prijavu protiv osumnjičenog koji je usled stvarnog kajanja sprečio nastupanje štete ili je štetu već u potpunosti nadoknadio (čl. 236). Iako sporne sa teorijskog gledišta i protivrečne prezumpciji nevinosti, ove su odredbe praktične i korisne i za opšti interes i za osumnjičenog.


8) Organi unutrašnjih poslova su dužni da privremeno oduzete predmete odmah vrate vlasniku ili držaocu, dakle i osumnjičenom ako je on vlasnik ili držalac oduzetih stvari, ako krivični postupak ne bude pokrenut, odnosno ako u roku od tri meseca ne podnesu krivičnu prijavu nadležnom državnom tužiocu (čl. 237. st. 2).


9) I do sada je istražni sudija mogao preduzimati hitne istražne radnje pre donošenja rešenja o sprovođenju istrage, uz obavezu da o svemu što preduzme obavesti nadležnog državnog tužioca (čl. 156). U tom slučaju osumnjičeni se poziva na ročište za preduzimanje istražne radnje i saslušava po odredbama koje u krivičnom postupku važe za pozivanje i saslušanje okrivljenog. Predlog je osumnjičenog u ovim situacijama upodobio sa okrivljenim i u pogledu prava na odbranu (čl. 239. st. 3).8) Istražni sudija po pravilu saslušava osumnjičenog, osim ako postoji opasnost od odlaganja, i pre donošenja rešenja o sprovođenju istrage (čl. 242. st. 2), a obavezno pre davanja saglasnosti za neposredno podizanje optužnice (čl. 243. st. 2). I tada se u pogledu pozivanja, odbrane i samog saslušanja osumnjičenog primenjuju odredbe koje važe za okrivljenog (čl. 242. st. 4. i čl. 243. st. 2). Prema izričitoj odredbi koja postoji i u sada važećem Zakonu (čl. 168. st. 10), odredbe o pravu stranaka da prisustvuju preduzimanju istražnih radnji u krivičnom postupku iz čl. 168. st. 18. primenjuju se i u slučaju kad se pre otvaranja istrage preduzimaju pojedine istražne radnje od strane istražnog sudije po čl. 156. ili organa unutrašnjih poslova po čl. 154. Prema tome, branilac osumnjičenog bi imao pravo da prisustvuje uviđaju ili veštačenju koje je naredio istražni sudija odnosno organ unutrašnjih poslova pre istrage, a oni bi bili dužni da ga o preduzimanju tih radnji obaveste, osim kad postoji opasnost od odlaganja.


10) Osumnjičeni koji je saslušan po odredbama o saslušanju okrivljenog od strane istražnog sudije ili organa unutrašnjih poslova, ima pravo da razmatra spise i predmete koji služe kao dokaz (čl. 171. st. 5).


U skladu sa Ustavom SRJ od 1992. god. Predlog novog Zakonika je značajno proširio i prava okrivljenog u krivičnom postupku. Ustav garantuje nekoliko potpuno novih prava građanima koji se nađu u ulozi okrivljenog, a neka postojeća je proširio i učvrstio, ili potpunim isključenjem do sada postojećih mogućnosti njihovog ograničavanja ili sužavanjem i preciziranjem uslova pod kojima se pojedina od njih mogu ograničiti, kao i doslednim sprovođenjem pravila da o izuzetnom ograničavanju ljudskih prava može odlučivati samo sud, ne i neki drugi državni organ određen zakonom, kao što je to bilo moguće prema ranijem Ustavu. Predlagač se rukovodio savremenom idejom da okrivljeni, čija se stvar u krivičnom postupku tek ispituje,9) mora imati dovoljno prava da bi zaista bio subjekt postupka i mogao da se efikasno brani od neosnovane optužbe, ali istovremeno, da ta prava i njihovo korišćenje ne smeju dovesti u pitanje vođenje krivičnog postupka.

Prema Predlogu, novine u pravima okrivljenog sastoje se u sledećem:

1) U skladu sa čl. 28. Ustava SRJ predloženo je uvođenje načelne zabrane ponovnog suđenja (ne bis in idem): "Niko ne može da bude gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili je za to delo postupak protiv njega pravnosnažno obustavljen ili optužba pravnosnažno odbijena" (čl. 6. st. 1). "U postupku povodom vanrednog pravnog leka pravnosnažna sudska odluka se ne može izmeniti na štetu okrivljenog" (čl. 6. st. 2). Načelo je i do sada postojalo u našem krivičnom procesnom pravu, ali nije bilo ustavno načelo, pa je ZKP mogao od njega predviđati odstupanja po nahođenju zakonodavca, a najkrupnije je bilo u mogućnosti ponavljanja pravnosnažno završenog postupka na štetu okrivljenog (čl. 402404. važećeg ZKP). Sada to više nije moguće, jer je zabrana postala ustavno načelo od koga Ustav ne predviđa nikakva odstupanja. Zbog toga je vanredno ponavljanje krivičnog postupka na štetu okrivljenog moralo biti ukinuto (v. i odredbe čl. 404414. Predloga). Ostala je samo mogućnost da se postupak ponovi u korist okrivljenog jer na taj se slučaj zabrana ponovnog suđenja ne odnosi. Ova novina će svakako doprineti pravnoj sigurnosti okrivljenog, ali i izazvati krupne potrese u radu pravosudnih službi, koje će, bez mogućnosti ponavljanja postupka i na štetu okrivljenog, morati da rade bitno drugačije nego do sada (državni tužilac će mnogo ređe odustajati od krivičnog gonjenja, moraće biti mnogo aktivniji u pronalaženju dokaza, postupak će postati još sporiji itd.).10)


2) U korist okrivljenog predložene su i krupne izmene u odredbama čl. 131. st. 5. i čl. 73. važećeg ZKP koje se odnose na njegovo pravo i pravo njegovog branioca da razmatraju spise krivičnog postupka i razgledaju predmete koji služe kao dokazi. Ovo pravo više neće moći da bude uskraćeno ni u prethodnom postupku (v. čl. 171. st. 5. i čl. 74. Predloga), kao što sada može biti ako to zahtevaju posebni razlozi odbrane ili bezbednosti zemlje. Pravo se može koristiti, kao i prema važećem ZKP, od donošenja rešenja o sprovođenju istrage odnosno od neposrednog podizanja optužnice, a i pre toga, ako je osumnjičeni saslušan po odredbama o saslušanju okrivljenog. Pomeranje početka određenog za korišćenje ovog prava na vreme pre ispitivanja osumnjičenog, koje je (ispitivanje) po pravilu uslov za donošenje rešenja o sprovođenju istrage (čl. 242. st. 2), ne bi bilo opravdano, jer bi dovelo u pitanje ostvarivanje cilja pretkrivičnog postupka.


3) I pravo pritvorenog okrivljenog na dopisivanje i razgovor sa svojim braniocem u toku istrage je drugačije uređeno. To se pravo može koristiti i pre no što je okrivljeni ispitan (prema čl. 74. st. 1. važećeg ZKP, pod uslovom da je ispitan), ali tada samo u prisustvu istražnog sudije i pod uslovom da se okrivljeni sa braniocem ne dogovara kako će odgovarati na pojedina pitanja (čl. 75. st. 1. i 2. Predloga). Pitanje je da li je ovo ograničenje u skladu sa Ustavom, jer kad Ustav kaže da lice lišeno slobode ima pravo da uzme branioca i da nije dužno ništa da izjavi, nelogično je da nema pravo na komunikaciju sa braniocem i da se ta komunikacija uslovljava. To je vreme istina kratko jer se ispitavanje mora obaviti u roku od 24 sata od lišenja slobode, ali to je vreme kad je branilac osumnjičenom najpotrebniji. Od ustavnog prava na uzimanje branioca ne ostaje mnogo kad se zakonom odredi da okrivljeni branioca čas ima, čas nema i kad se zabrani da između sebe slobodno komuniciraju. Izmena ipak predstavlja izvestan napredak u odnosu na sadašnje stanje. Nadziranje razgovora okrivljenog i branioca i pregledanje njihovih pisama može se tumačiti kao ustavom dopušten izuzetak od prava na tajnost pisma i drugih sredstava opštenja (čl. 32. st. 2. Ustava SRJ).


4) Okrivljeni i njegov branilac bi, prema Predlogu, imali pravo da uvek prisustvuju saslušanju svedoka u istrazi, a ne pod uslovima iz čl. 168. st. 4. važećeg ZKP (kad je verovatno da svedok neće doći na glavni pretres, kad istražni sudija ustanovi da je to celishodno ili kad stranka to zahteva) čl. 250. st. 3. Predloga. Praktična posledica ove izmene je u tome što bi istražni sudija uvek bio dužan da obavesti okrivljenog odnosno branioca o ročištu određenom za saslušanje svedoka, a ne samo kad je okrivljeni to tražio. Pozicija okrivljenog bi bila mnogo povoljnija, jer sada predviđena mogućnost prisustvovanja po zahtevu, bez obaveze istražnog sudije da okrivljenog i branioca obavesti o svakom slučaju saslušanja svedoka, čini da je ostvarivanje ovog prava otežano i nesigurno. Pravo okrivljenog i njegovog branioca da prisustvuju preduzimanju pojedinih istražnih radnji (uviđaju, saslušanju veštaka, pretresanju stana, saslušanju svedoka), kao i pravo branioca da prisustvuje saslušanju okrivljenog, prema Predlogu ne može biti nikad uskraćeno, ni u slučaju kad bi to zahtevali "posebni razlozi odbrane i bezbednosti zemlje", kao što je sada predviđeno u st. 5. čl. 168. važećeg ZKP.


5) Ukidanje dela odredbe čl. 218. st. 9. prema kojoj okrivljeni u istrazi može biti ispitan u odsustvu svoga branioca, pored ostalog, i kad je "braniocu uskraćeno da prisustvuje izvođenju te istražne radnje", posledica je drugačijeg stava zauzetog u Ustavu SRJ. Iz odredbe Ustava, da svako ima pravo da njegovom saslušanju prisustvuje branilac koga izabere, proizilazi zaključak da se braniocu ne može uskratiti da prisustvuje ispitivanju okrivljenog (isto kao i u slučaju iz čl. 168. st. 5).


6) U Predlogu je izvršeno i jedno terminološko usaglašavanje sa Ustavom SRJ. Važeći Zakon dosledno govori o ispitivanju okrivljenog,11) dok ustavi, ne samo novi, već i oni pre njega, isto tako dosledno govore da se okrivljeni u krivičnom postupku saslušava. Usklađivanje ZKP sa Ustavom u ovom pitanju nema samo terminološki, već i suštinski značaj, jer je procesna pozicija onoga koji se saslušava ravnopravnija i neuporedivo povoljnija u odnosu na poziciju lica koje se ispituje.


7) Broj branilaca uz jednog okrivljenog je ograničen. Prema Predlogu, jedan okrivljeni može imati najviše pet branilaca (čl. 69. st. 2). Prema važećem ZKP okrivljeni može imati neograničen broj branilaca. Iako na prvi pogled restriktivna, izmena ne pogoršava položaj okrivljenog jer više od pet branilaca, objektivno posmatrano, ni u najkomplikovanijim slučajevima okrivljenom nije potrebno. Ako je za obavljanje sudske funkcije dovoljan jedan sudija ili eventualno dva, a za vršenje funkcije gonjenja jedan državni tužilac, nije moguće da ima slučajeva u kojima za obavljanje funkcije odbrane ne bi bilo dovoljno pet branilaca. Desetine branilaca imaju samo izuzetni okrivljeni u procesima sa političkom pozadinom u kojima služe za političke demonstracije, koje neizbežno utiču na rad suda i nezavisnost sudija. Zbog toga se izmena može opravdavati i kao mera za zaštitu sudske nezavisnosti.


8) Branilac okrivljenog može biti samo advokat. Izostavljene su odredbe prema kojima se za branioca, po odobrenju predsednika suda, mogao uzeti odnosno njegovom odlukom postaviti i diplomirani pravnik sposoban da okrivljenom pruži pomoć u odbrani, ako u sedištu suda nema dovoljno advokata. Za takvom odredbom više nema nikakve potrebe, jer je broj advokata u sedištima svih sudova danas dovoljan.


9) U nameri da se teret odbrane po službenoj dužnosti ravnopravno raspodeli na sve advokate u mestu i da se spreči eventualna arbitrernost predsednika suda prilikom njihovog postavljanja (povlašćivanjem jednih i diskriminacijom drugih), u čl. 71. st. 5. uneta je odredba da će se za branioca po službenoj dužnosti postavljati advokat po redosledu sa spiska koji predsedniku prvostepenog suda svakih šest meseci dostavi odgovarajuća advokatska komora. Pitanje je, da li će se željeni cilj postići, a ako se i postigne, da li će njegovo ostvarenje biti korisno ili štetno za odbranu okrivljenog. Neka istraživanja su pokazala da se u pojedinim velikim mestima ogroman broj advokata (ponegde čak i do 80%) danas uopšte ne bavi sudskim poslovima, jedan broj njih se ne bavi odbranom okrivljenih u krivičnom postupku. Zbog toga, raspodela predmeta u kojima se branioci postavljaju po službenoj dužnosti na sve advokate iz mesta, može odbrani okrivljenog da nanese velike štete. Okrivljeni može za branioca dobiti advokata koji prvi put istupa pred krivičnim sudom.


10) Nasuprot odredbi čl. 226. st. 2. važećeg ZKP, prema Predlogu, branilac se u krivičnom postupku ne može saslušati kao svedok o onome što mu je okrivljeni kao svom braniocu poverio ni kad to okrivljeni zahteva (čl. 97. st. 2. Predloga).


11) Prema čl. 123. st. 4. važećeg ZKP, ako okrivljeni ima branioca, rokovi za žalbu i za odgovor na žalbu počinju da teku od dana dostavljanja odluke odnosno podneska okrivljenom. Predlog je u osnovi zadržao ovo rešenje, s tim što je od njega napravio i jedan izuzetak: ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, rok za žalbu protiv prvostepene presude i protiv rešenja o određivanju i produženju pritvora počinje da teče od dana poslednje dostave (čl. 163. st. 4. Predloga).


12) Poboljšanju procesnog položaja okrivljenog doprinele bi i mnoge druge izmene predviđene u Predlogu novog Zakonika o krivičnom postupku, kao što su npr. mogućnost da izuzeće sudije po svakom osnovu, a ne samo isključenje, traži i posle početka glavnog pretresa (čl. 42. st. 2), da o njegovom stavljanju u pritvor mogu odlučivati samo sudski, a ne i policijski organi i da je trajanje pritvora ograničeno u celom postupku, a ne samo do podizanja optužnice (čl. 147), da su pooštreni uslovi za pretresanje stana bez sudske naredbe (čl. 81. st. 1)12) itd. Samo u jednom slučaju položaj okrivljenog prema Predlogu bio bi teži u odnosu na režim važećeg ZKP: u toku postupka moglo bi mu se zabraniti da napušta mesto svoga boravišta, a uz tu meru naložiti još i neke posebne (zabrana posećivanja određenih mesta ili sastajanja sa određenim licima, obaveza povremenog javljanja određenom državnom organu, privremeno oduzimanje putne isprave ili vozačke dozvole) čl. 136. Ove mere su predložene umesto obećanja okrivljenog da neće napuštati mesto boravišta, koje se u praksi skoro uopšte nije koristilo jer se pokazalo kao potpuno neefikasno.

13) Na kraju, u duhu je Ustava što je Predlog predvideo pravo odbrane okrivljenog i u postupku izvršenja krivične presude inostranog suda po čl. 520. važećeg ZKP. Prema stavu 3. toga člana stranke tom postupku ne prisustvuju, iako se odlučuje o jednom važnom pitanju (odmeravanju krivične sankcije), koje pogađa njihov interes, posebno interes okrivljenog. Zbog toga je Predlog sednicu veća na kojoj se odlučuje o sankciji koja će se na osnovu inostrane presude izvršiti u Jugoslaviji, otvorio za stranačku javnost i tako dao priliku odbrani okrivljenog. Predviđeno je da se o sednici veća obaveštava državni tužilac i branilac okrivljenog (čl. 230. st. 3. Predloga). Podrazumeva se da njihov nedolazak ne sprečava održavanje sednice.



NOVE ODREDBE O POLOŽAJU OŠTEĆENOG


U pogledu položaja oštećenog Predlog ne donosi ni mnoge ni značajne novine. Prvo, zbog toga što ta problematika nije u direktnoj vezi sa usaglašavanjem procesnog zakonodavstva sa Ustavom, što je bio glavni motiv rada na Predlogu, a zatim, što je važeće jugoslovensko krivično procesno zakonodavstvo u načelu dobro uredilo položaj oštećenog u krivičnom postupku, tako da se na normativnom planu tome teško šta novoga može dodati. Unapređenje položaja oštećenog ne leži više u normama krivičnog postupka, već mnogo pre u preduzimanju drugih pravnih i vanpravnih mera izvan postupka, koje bi dovele do njegove pune rehabilitacije i omogućile efikasno i brzo ostvarivanje njegovih imovinskopravnih zahteva (kao što je npr. organizacija fondova za sigurnu isplatu naknade štete žrtvama krivičnih dela, bez obzira na to što je učinilac dela insolventan).

Ipak, Predlog sadrži nekoliko izmena koje se tiču procesnopravnog položaja oštećenog u krivičnom postupku. To su:

1) Planirano je uvođenje predloga oštećenog za krivično gonjenje pojedinih krivičnih dela za koja krivični zakon iz određenih kriminalnopolitičkih razloga odredi da se gone po službenoj dužnosti javnog tužioca uz prethodnu saglasnost oštećenog (čl. 53, 54. i dr.). Jugoslovensko krivično zakonodavstvo do 1977. god. je u nekoliko slučajeva krivičnih dela gonjenje javnog tužioca uslovljavalo takvom prethodnom saglasnošću oštećenog (npr. ako je krivično delo oduzimanja motornog vozila izvršeno prema licu sa kojim učinilac živi u zajedničkom domaćinstvu). Sada takvih krivičnih dela u krivičnim zakonima više nema, a krivična dela za koje je nekad bio potreban predlog oštećenog gone se ili po privatnoj tužbi ili po zahtevu javnog tužioca oficijelno. Izgleda da ipak postoje krivična dela koja se zbog visokog stepena društvene opasnosti ne mogu prepustiti potpuno na dispoziciju privatnom tužiocu, a kod kojih je istovremeno uputno uzeti u obzir stav oštećenog i tim stavom usloviti gonjenje javnog tužioca. Predlog novog Krivičnog zakonika od 2000. god. takva krivična dela ne predviđa, pa bi odredbe ZKP o predlogu oštećenog bile mrtve odredbe, ali i pored toga njihovo postojanje bi imalo smisla, jer krivična dela koja se gone uz predlog oštećenog mogu biti određena sporednim krivičnim zakonodavstvom ili naknadno samim Krivičnim zakonikom.


2) Izmenjena je odredba čl. 52. st. 2. važećeg ZKP koja se odnosi na protivtužbu za krivično delo uvrede. Iz sadašnje stilizacije te odredbe izlazi da oštećeni uvredom koja je po redosledu izvršena prva mora svoju privatnu tužbu (osnovna tužba) podneti u opštem roku od tri meseca od učinjenog krivičnog dela, a da samo oštećeni povraćenom uvredom ima privilegiju da svoju privatnu tužbu (protivtužbu) podnese i po isteku toga roka do završetka glavnog pretresa. U tome ima neravnopravnosti, jer su obe strane u istoj pravnoj situaciji, tj. obe su izvršioci krivičnih dela i u isto vreme oštećeni. Predlog nastoji taj problem rešiti tako što pravo na protivtužbu daje i jednom i drugom oštećenom, tj. svakome kome je uvreda nanesena "istom prilikom".


3) Do sada je oštećeni postajao supsidijarni tužilac i na osnovu prezumpcije da je izjavom prihvaćene žalbe protiv rešenja veća o obustavi istrage, na koje se nije žalio i javni tužilac, preuzeo krivično gonjenje (čl. 171. st. 3. i 4. važećeg ZKP). Međutim, protiv rešenja veća da se istraga neće sprovesti, doneta povodom neslaganja istražnog sudije sa zahtevom javnog tužioca, oštećeni nema pravo žalbe, mada su te dve pravne situacije slične. Predlogom je i za taj slučaj

pravo žalbe protiv rešenja veća oštećenom predviđeno, a kad žalbu protiv toga rešenja izjavi samo on, pa se ona usvoji, smatraće se da je izjavljivanjem žalbe preuzeo krivično gonjenje (čl. 242. st. 7. i 8. Predloga).

4) Sa pitanjem pravnog položaja oštećenog u vezi su i nove odredbe čl. 109. Predloga koje se odnose na zaštitu svedoka, pa dakle i oštećenog ako je u postupku saslušan kao svedok. Uvođenje ovih odredaba u naš ZKP bilo bi izuzetno značajno, ali nije opravdano što je predviđeno da ta zaštita obuhvata samo svedoke, a ne i oštećene koji se ne javljaju u ulozi svedoka.