Dr Dragan Jovašević

AMNESTIJA I POMILOVANJE

Krivične sankcije predstavljaju mere društvenog reagovanja koje sud u zakonom sprovedenom postupku izriče učiniocima krivičnih dela u cilju zaštite najvažnijih društvenih vrednosti od povrede ili ugrožavanja. Opšta je svrha propisivanja, izricanja i izvršenja sankcija suzbijanje društveno opasnih delatnosti kojima se povređuju ili ugrožavaju osnovne vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom: osnovne slobode i prava čoveka i građanina, nezavisnost i bezbednost zemlje i ustavom utvrđeni poredak.

No, iako je opšte prihvaćeno načelo koje u potpunosti odgovara zahtevu ostvarenja pravde i pravičnosti odnosno jednakosti svih pred zakonom da se krivična sankcija u svakom konkretnom slučaju učiniocu krivičnog dela izrekne a potom i izvrši, ipak je u krivično pravnoj literaturi, teoriji, praksi i zakonodavstvu usvojeno da postoje određene okolnosti koje dovode do neprimenjivanja ovog načela. Naime, ove okolnosti usled kojih država gubi pravo na kažnjavanje ius puniendi nazivaju se osnovi gašenja krivične sankcije. Te okolnosti mogu biti različite, ali im je svima zajedničko da nastupaju posle izvršenog krivičnog dela i poništavaju pravo države da izrekne učiniocu krivičnog dela krivičnu sankciju ili pak da izrečenu sankciju izvrši u potpunosti ili delimično.

Same te okolnosti ne utiču na postojanje krivičnog dela niti na krivičnu odgovornost njihovog učinioca, ali nema sankcije. One dakle predstavljaju institute javnopravne prirode jer se njihovo postojanje uzima u obzir od strane nadležnih organa po službenoj dužnosti bez obzira na to da li učinilac krivičnog dela pristaje na njihovo dejstvo ili ima opravdani pravni interes da u krivičnom postupku utvrđuje svoju nevinost. Tri su osnova gašenja krivičnih sankcija u našem krivičnom pravu. To su: 1) zastarelost (čl. 95100. KZ SRJ), amnestija (čl. 101. i 103. KZ SRJ) i pomilovanje (čl. 102103. KZ SRJ).

Po svom značaju, karakteru i prirodi te izvanrednom značaju i posledicama posebno se izdvajaju dva takva osnova amnestija i pomilovanje. Naime, i amnestijom i pomilovanjem se nastoje postići ne samo kriminalno politički već i određeni politički ciljevi (Zoran Stojanović, Krivično pravo, Opšti deo, Beograd, 2000. godine, str. 327). Oni predstavljaju akt političke milosti najviših organa državne vlasti. Ali od njihove primene nemaju samo neposredne koristi lica na koje se odnosi primena ovih instituta već su to i akti koji između ostalog imaju i izrazito politički interes jer se njima istina ponekad nastoje rešiti ili bar ublažiti društveni i politički problemi.

No, upravo zato ovde se i radi o institutima koji se izuzetno primenjuju. Njima se u stvari derogira i sama primena krivičnog zakona odnosno sudske presude (ako je u konkretnom slučaju i izrečena krivična sankcija). Stoga se, kako zaključuje krivično pravna teorija (Zoran Stojanović, ibid. str. 327), njihova primena mora svesti na retke izuzetke koji neće ometati obavljanje zaštitne funkcije krivičnog prava kao i ostvarivanje načela pravne jednakosti građana i pravednosti jer u suprotnom može doći do ozbiljnih poremećaja ne samo u oblasti krivičnog pravosuđa već i šire u društvu.


Amnestija

Amnestija (grč. amnestiazaboravljanje) označava predavanje zaboravu osećanja krivice ili oproštaj od kazne koju takva krivica povlači. Istorijski gledano kroz razvoj krivičnog prava ona je doživela preobraćaj kako u pogledu sadržine tako i obima primene i nadležnosti organa za postupanje. No, ona je uvek ostala sredstvo ili instrument za ostvarivanje zadataka kriminalne politike u suzbijanju društveno opasnih delatnosti pojedinaca i grupa.

To je zapravo akt zakonodavnog organa vlasti (najvišeg) (Dragan Jovašević, Leksikon krivičnog prava, JP "Službeni list SRJ", Beograd, 1998. godine, str. 1315), koji se donosi u formi zakona kojim se poimenično neodređenom broju lica daje oslobođenje od krivičnog gonjenja (abolicija), potpuno ili delimično oslobođenje od izvršenja kazne, zamena izrečene kazne blažom kaznom, briše osuda ili ukidaju pravne posledice osude. Ona se može odnositi na učinjena određena krivična dela (kao što je slučaj sa Zakonom o amnestiji iz juna 1996. godine ("Službeni list SRJ", broj 28/96) koji se odnosio na krivična dela: neodazivanje pozivu i izbegavanje vojne službe iz čl. 214. KZ SRJ i samovoljno udaljenje i bekstvo iz Vojske Jugoslavije iz čl. 217. KZ SRJ) ili na određene kazne bez obzira na učinjena krivična dela.

U uslovima podeljene zakonodavne nadležnosti između federacije i republika u SR Jugoslaviji, u oblasti krivičnog prava to znači da o amnestiji za krivična dela utvrđena saveznim krivičnim zakonom odlučuje Savezna skupština, a o amnestiji za krivična dela predviđena zakonima republika odlučuju ili Narodna skupština Republike Srbije ili Skupština Republike Crne Gore, zavisno od toga prema kojem krivičnom zakonu je i kažnjivo konkretno krivično delo.

Donošenjem zakona o amnestiji ne vrši se izmena krivičnog zakona ili drugog zakona koji kao sporedno ili dopunsko zakonodavstvo utvrđeno određeno krivično delo niti se pak stavljaju van snage odredbe tih zakona kojima su utvrđena konkretna krivična dela. To je opšti akt gde se u momentu njegovog donošenja i ne može unapred znati koja će sve poimenična lica biti obuhvaćena njegovom primenom. Amnestija se odnosi na dela učinjena u prošlosti, što znači da je kod trajnih krivičnih dela (čijim izvršenjem je prouzrokovano protivpravno stanje) amnestijom obuhvaćeno samo ono stanje ili posledica koje je stvoreno izvršenjem krivičnog dela, ali koje je trajalo do stupanja na snagu Zakona o amnestiji. U slučaju da to lice i dalje posle stupanja na snagu ovog zakona ostvaruje obeležja trajnog krivičnog dela ono čini novo krivično delo koje nije obuhvaćeno ranije nastupelom amnestijom. Slična je situacija i kod produženog i kolektivnog krivičnog dela.

Jednom data amnestija se ne može više opozvati. Ovo je važna odlika instituta amnestije koja doprinosi jačanju pravne sigurnosti i uopšte principa legaliteta. Pri tome se može reći da se amnestijom mogu postaviti i određeni uslovi za njenu primenu, ali ako je učinilac oslobođen od krivičnog gonjenja ili izvršenja izrečene kazne takva se odluka više ne može opozvati bez obzira na kasnije držanje učinioca krivičnog dela i njegovu spremnost da se povinuje utvrđenim uslovima.

Davanjem amnestije ne dira se u prava trećih lica koja se zasnivaju na osudi. U slučaju abolicije se ne isključuje mogućnost da oštećeno lice ostvaruje imovinsko pravni zahtev u odnosu na učinioca krivičnog dela i bez utvrđivanja njegove krivične odgovornosti. Tako lice oštećeno krivičnim delom može zahtevati naknadu štete pričinjene krivičnim delom za koje je data amnestija, povraćaj oduzetih predmeta, naknadu troškova učinjenih povodom krivičnog postupka i sl.

Za primenu amnestije rekli smo nije potrebna saglasnost lica na koje se ono odnosi. Njena primena nije uslovljena saglasnošću ili dobrom voljom lica na koje se odnosi. No, interesantno je reći da se amnestija ne odnosi na vaspitne mere (krivične sankcije koje se izriču maloletnim učiniocima krivičnih dela) niti na mere bezbednosti zbog specifičnog karaktera ovih krivičnih sankcija i lica prema kojima su one izrečene.


Pomilovanje

I pomilovanje je jedan od zakonskih načina da krivično odgovoran učinilac krivičnog dela izbegne primenu zaslužene kazne u celini ili delimično. Kao akt milosti suverena jedne države ima izuzetno veliki značaj u krivično pravnom, ali i političkom pogledu. Po svom karakteru i značaju ono deluje jače i od samog zakona i od same sudske odluke iako ga donosi najviši politički organ predsednik republike. Na taj način se pomilovanje javlja kao vrsta korektivne funkcije (Stanko Pihler, Prilog raspravi o pomilovanju, Pravni život, Beograd, broj 67/1987. godine, str. 687).

U našoj zemlji materija pomilovanja je uređena sa više različitih saveznih i republičkih zakonskih i podzakonskih propisa, i to Krivični zakon SR Jugoslavije, Krivični zakon Republike Srbije, Krivični zakon Republike Crne Gore, ali i savezni i republički zakoni o pomilovanju. Savezni zakon o pomilovanju ("Službeni list SRJ", broj 90/94) i Uputstvo o postupanju sudova i ustanova za izdržavanje kazne po predmetima pomilovanja ("Službeni list SFRJ", broj 31/80) uređuju postupanje, nadležnost organa, uslove i način davanja pomilovanja u slučaju izvršenja krivičnog dela predviđenog saveznim zakonima (KZ SRJ ali i drugim saveznim zakonima iz oblasti sporednog ili dopunskog krivičnog zakonodavstva).

Republike takođe imaju svoje posebne zakone o pomilovanju sa pratećim propisima. U Republici Srbiji ova je materija uređena propisima Zakona o pomilovanju ("Službeni glasnik RS", br. 48/95) i Uputstvom o postupanju sudova i zavoda za izvršenje kazni zatvora u postupku pomilovanja ("Službeni glasnik RS", br. 6/98) dok se u Republici Crnoj Gori primenjuju Zakon o pomilovanju ("Službeni list RCG", br. 16/95 i 12/98) i Uputstvo o postupanju sudova i ustanova za izdržavanje kazne po predmetima za pomilovanje ("Službeni list RCG", br. 1/96 i 31/98).

Bez obzira na to kojim je propisima uređeno, pomilovanje predstavlja akt kojim se poimenično određenom licu daje oslobođenje od krivičnog gonjenja ili potpuno ili delimično oslobođenje od izvršenja kazne, zamenjuje se izrečena kazna blažom kaznom ili uslovnom osudom ili se određuje brisanje osude ili se ukida odnosno određuje kraće vreme trajanja određene pravne posledice osude ili mere bezbednosti.

Iz navedene definicije proizilazi da vaspitne mere kao posebne vrste krivičnih sankcija koje se izriču maloletnim učiniocima krivičnih dela nisu obuhvaćene institutom pomilovanja. To je i razumljivo jer se radi o specifičnim vrstama krivičnih sankcija čija je prvenstvena svrha i cilj ostvarenje vaspitanja, prevaspitanja i pravilnog razvoja maloletnika pa ne bi bilo opravdano niti celishodno da neki vansudski organ ukida ovu meru ako je već sudsko veće našlo da je njena primena u konkretnom slučaju neophodno potrebna.

U tom smislu je i stanovište sudske prakse (presuda Vrhovnog suda Srbije kžm. 539/93) prema kome pomilovanje nije moguće kod vaspitnih mera. Ovo svakako iz razloga što su vaspitne mere specifične vrste krivičnih sankcija koje se izriču prema maloletniku u suštini te su lišene represije i okrenute budućnosti maloletnika, njegovim interesima i interesima njegove uže i šire socijalne sredine.

No, i u slučaju abolicije ovaj institut ima praktičan značaj i u postupku prema maloletnim učiniocima krivičnih dela jer u tom slučaju uopšte i ne dolazi do pokretanja odnosno vođenja krivičnog postupka, a time ni do mogućnosti da se u konkretnom slučaju maloletnom učiniocu krivičnog dela izrekne vaspitna mera ili druga vrsta krivične sankcije prema maloletnicima.

Pošto je sadržina instituta pomilovanja gotovo na identičan način uređena i saveznim i republičkim propisima mi ćemo se u nastavku izlaganja zadržati na rešenjima predviđenim u saveznom Zakonu o pomilovanju.

Prema ovim zakonskim rešenjima pomilovanje je akt koji donosi predsednik SR Jugoslavije kojim se poimenično određenim licima učiniocima krivičnih dela predviđenim u saveznim zakonima daje oslobođenje od gonjenja, potpuno ili delimično oslobođenje od izvršenja kazne, zamena izrečene kazne blažom kaznom ili uslovnom osudom ili se određuje brisanje osude ili se određuje kraće trajanje određene pravne posledice osude ili mere bezbednosti.

Ako je za više krivičnih dela propisanih saveznim i republičkim zakonima sud izrekao jednu jedinstvenu kaznu po pravilima za odmeravanje kazne za dela u sticaju, pomilovanje daje predsednik SRJ ako se radi o krivičnom delu koje je u saveznom zakonu predviđeno u grupi protiv: ustavnog uređenja i bezbednosti SRJ, čovečnosti ili međunarodnog prava ili Vojske Jugoslavije. U svim ostalim slučajevima pomilovanje daje predsednik republike federalne jedinice bez obzira da li se u konkretnom slučaju radi i o krivičnom delu koje je propisano saveznim zakonom (ali ne u navedenim grupama krivičnih dela KZ SRJ). Ovakvo rešenje je zadržano čak i u slučaju kada je za više dela u sticaju izrečena smrtna kazna (kao jedinstvena kazna za sva dela u sticaju).

Oslobođenje od krivičnog gonjenja ili abolicija znači da se protiv učinioca krivičnog dela ne može pokrenuti krivični postupak, a ako je postupak u toku, on se obustavlja bez obzira u kom stadijumu se nalazi sve do pravosnažnosti sudske odluke (u prvostepenom ili drugostepenom krivičnom postupku). Oslobođenje od krivičnog gonjenja se uvek odnosi na određeno krivično delo i po pravilu obuhvata sva lica koja su u bilo kom svojstvu učestvovala u njegovom izvršenju. No, i ovde mogu biti data neka ograničenja pa se tako primena abolicije za neke učesnike u krivičnom delu može usloviti i postojanjem određenih uslova, pretpostavki i okolnosti.

Pomilovanjem se osuđeno lice može potpuno osloboditi od izvršenja izrečene kazne. Oslobođenje od kazne se uvek odnosi na onu kaznu koja je i izrečena u sudskoj odluci. Ono može da obuhvati sve vrste kazni koje su predviđene u našem krivičnom zakonodavstvu (smrtnu kaznu, zatvor, novčanu kaznu pa čak i kaznu maloletničkog zatvora kao posebnu vrstu krivične sankcije koja se izriče starijim maloletnim učiniocima krivičnih dela). Ako se osuđeno lice primenom pomilovanja oslobađa od izvršenja glavne kazne, ono se odnosi i na izrečenu sporednu kaznu (najčešće novčanu kaznu koja je izrečena uz kaznu zatvora).

Praktično posle datog pomilovanja izrečena kazna se ne može uopšte izvršiti, a ako je njeno izvršenje u toku, kazna se obustavlja. Ako se pak osuđeno lice nalazi na uslovnom otpustu od izdržavanja kazne zatvora, momentom davanja pomilovanja se uslovni otpust ukida i takvo osuđeno lice se oslobađa od daljeg izdržavanja kazne u potpunosti.

Institutom pomilovanja se određeno lice može delimično osloboditi od izvršenja izrečene kazne. Ono se u ovom slučaju može odnositi na oslobođenje od izvršenja neke od izrečenih kazni (ako je kumulativno izrečeno više vrsta kazni) ili oslobođenje od izvršenja jednog dela izrečene kazne. Prvi slučaj je moguć ako je učiniocu krivičnog dela pored glavne kazne izrečena i sporedna kazna pa se takvo lice pomilovanjem oslobađa od izvršenja samo jedne od više izrečenih kazni. Drugi slučaj postoji ako se smanjuje samo vreme trajanja pravosnažno izrečene kazne lišenja slobode. To je dakle poseban oblik ublažavanja kazne pri čemu ne važe opšta pravila za ublažavanje kazne određena saveznim krivičnim zakonom. Važno je ipak reći da se i na ovaj način pomilovanjem ne može odrediti kazna po vrsti ili meri koja uopšte nije predviđena u našem pozitivnom krivičnom pravu.

Pravosnažno izrečena kazna se primenom pomilovanja može takođe zameniti blažom vrstom kazne. I ova zamena kazni je moguća samo u okviru vrsta i mera kazni predviđenih u Krivičnom zakonu SRJ. Pri tome treba istaći i sledeće. Izrečena kazna lišenja slobode može se zameniti novčanom kaznom (u okviru opšteg minimuma i opšteg maksimuma ove vrste kazne), ali se ne može zameniti kaznom maloletničkog zatvora.

Naša sudska praksa (pravno shvatanje Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda Vojvodine zauzeto na sednici održanoj 29. marta 1982. godine) je zauzela stav da se, u slučaju kad je osuđenom licu u postupku pomilovanja zamenjena izrečena kazna blažom kaznom i kada je izrečena kazna delimično ublažena u postupku vanrednog ublažavanja kazne, vrši sabiranje vremena za koje je pomilovanjem zamenjena izrečena kazna blažom kaznom sa vremenom za koje mu je u postupku vanrednog ublažavanja kazne delimično ublažena kazna.

Pomilovanjem se isto tako izražena kazna može zameniti uslovnom osudom (što inače nije moguće kod amnestije kao osnova gašenja prava na kažnjavanje). Ova zamena kazne se vrši u skladu sa pravilima koja inače važe za izricanje uslovne osude. To znači da je ova zamena kazne sa uslovnom osudom moguća samo u slučaju ako je učiniocu krivičnog dela bila izrečena kazna zatvora do dve godine ili novčana kazna i ako se ne radi o krivičnom delu za koje se uslovna osuda uopšte ne može izreći po slovu zakona (čl. 53. st. 3. KZ SRJ) odnosno o delu za koje je primena ove krivične sankcije uslovljena prethodnim ublažavanjem kazne. U ovakvom slučaju uz izrečenu uslovnu osudu određuje se posebno vreme proveravanja (vreme kušnje) koje ne može da bude duže od tri godine niti se osuđenom licu može izeći zaštitni nadzor (u smislu pomoći, zaštite, staranja ili nadzora) niti mu se može naložiti ispunjenje drugih posebnih obaveza.

Zakon izričito ne predviđa da se pomilovanjem osuđeno lice može osloboditi od izvršenja uslovne osude. Logično bi bilo da pomilovanje može da ima i pravno dejstvo na ovu vrstu krivičnih sankcija kada se već njegovom primenom može dati potpuno ili delimično oslobođenje od kazne (kao teže vrste krivične sankcije u odnosu na uslovnu osudu).

Brisanje osude putem pomilovanja može se odnositi na sve osude koje se i inače evidentiraju u odgovarajućoj kaznenoj evidenciji. Pri tome se ne traži ispunjenje uslova predviđenih u čl. 93. KZ SRJ. Brisanje osude putem ovog instituta dakle obuhvata sve osude, čak i one koje se redovno ne bi mogle brisati iz kaznene evidencije. To znači da brisanje osude pomilovanjem ni u kom slučaju nije ograničeno visinom izrečene kazne niti vrstom izvršenog krivičnog dela za koje je osuda izrečena. U svakom slučaju brisanje osude na ovaj način u potpunosti je u pogledu pravnog dejstva izjednačeno sa brisanjem osude po krivičnom zakonu.

Pomilovanje takođe može da obuhvati pravne posledice osude i to one koje se sastoje u prestanku ili gubitku određenih prava ili u zabrani sticanja određenih prava. Pomilovanjem se takođe može ukinuti jedna ili više pravnih posledica osude, ali se u aktu kojim se daje ova privilegija osuđenom licu mora izričito naznačiti na koju ili na koje se pravne posledice odnosi.

No, za razliku od amnestije, pomilovanjem se neka pravna posledica može ne samo ukinuti u potpunosti već se može i odrediti njeno kraće trajanje. To je moguće kod onih pravnih posledica koje po svojoj prirodi traju određeno vreme, a to su one posledice koje se sastoje u zabrani sticanja određenih prava.

Pomilovanjem se na kraju može ukinuti ili odrediti kraće vreme trajanja i nekih mera bezbednosti kao specifičnih vrsta krivičnih sankcija. U obzir dolaze sledeće mere: zabrana vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti, zabrana upravljanja motornim vozilom kada je ova mera izrečena vozaču po profesiji (zanimanju) i proterivanje stranca iz zemlje. No, treba posebno istaći da u slučaju smanjivanja vremena trajanja pojedinih mera bezbednosti, njihovo trajanje ne može pomilovanjem da se odredi na način da traju kraće od zakonskog minimuma trajanja.

Postupak za pomilovanje (vidi: Dragan Jovašević, Zbirka propisa o pomilovanju sa komentarom, "Službeni glasnik", Beograd, 1999. godine) se može pokrenuti na dva načina: 1) po službenoj dužnosti i 2) po molbi zakonom ovlašćenih lica. Najčešće se postupak pokreće po molbi ovlašćenih lica i to: osuđenog, njegovog zakonskog zastupnika, bračnog druga, srodnika po krvi u pravoj liniji, brata, sestre, usvojioca, usvojenika, hranioca i staraoca. Po službenoj dužnosti postupak pokreće samo ministarstvo pravde i to kada se daje oslobođenje od krivičnog gonjenja (abolicije) i kada je izrečena smrtna kazna. No, predsednik republike može da da pomilovanje i kada nije sproveden postupak za pomilovanje.

Molba za pomilovanje se podnosi sudu koji je u prvom stepenu izrekao presudu o sankciji. Ako je molba podneta nenadležnom organu, ovaj je dužan da je bez odlaganja, u što kraćem roku dostavi nadležnom sudu. Lice koje se nalazi u zavodu za izvršenje krivičnih sankcija institucionalnog karaktera molbu za pomilovanje upućuje preko ustanove u kojoj se nalazi. A ova ustanova uz podnetu molbu dostavlja i svoj izveštaj o vladanju i ponašanju osuđenog lica (o njegovom radu, vladanju prema kućnom redu i neposrednom doprinosu procesu resocijalizacije, popravljanja i prevaspitanja svoje ličnosti).

Ova zavodska ustanova je inače dužna da na zahtev suda dostavi ovaj izveštaj u svakom slučaju podnošenja molbe za pomilovanje od strane drugih zakonom ovlašćenih lica. Molbu koja je podneta od neovlašćenog lica ili po proteku zakonskih rokova (određenih u čl. 8. Zakona o pomilovanju SR Jugoslavije) sud odbacuje rešenjem protiv koga nezadovoljna stranka može uložiti žalbu iz svih žalbenih razloga po ZKP drugostepenom sudu.

Nadležni sud dostavlja molbu za pomilovanje po prethodno pribavljenom mišljenju javnog tužioca (saveznog, republičkog ili vojnog zavisno o kom se krivičnom delu radi) ministarstvu pravde (saveznom ili republičkom) sa svom raspoloživom dokumentacijom: mišljenjem ustanove u kojoj osuđeno lice izdržava izrečenu krivičnu sankciju, sa drugim podacima kao i mišljenjem o opravdanosti podnete molbe. Posle razmatranja svih navoda u molbi i prilozima i eventualne provere nekih činjenica i podataka, ministarstvo pravde molbu dostavlja sa svojim predlogom predsedniku republike koji svojim aktom donosi odluku o pomilovanju poimenično određenog lica ili poimenično određenih lica.

Odluka o pomilovanju ili njegovom odbijanju se ne može ni na koji način osporavati, a eventualne arbitrarnosti u ovom postupku ne podležu krivičnoj već političkoj i parlamentarnoj odgovornosti i kontroli (H.H. Jescheck, Lehbruch des Strahrechts, Berlin, 1982. godine, str. 737).



Zaključak

Pošto i amnestija i pomilovanje predstavljaju izuzetne pravne institute i osnove gašenja krivičnih sankcija potrebno je ukazati i na određene razlike koje među njima postoje. Inače i dalje stoji da su to instituti u svakom društvu i u svakom vremenu koji su izvanrednog značaja, dati u prvom redu iz kriminalno političkih, ali i političkih razloga sa dalekosežnim posledicama koje treba retko primenjivati. Naravno, samo njihovo postojanje u pozitivno pravnim sistemima svih savremenih zemalja ukazuju na potrebu njihove primene i njenu opravdanost.

Glavne razlike amnestije i pomilovanja se svode na sledeće:
 

- amnestiju daje najviši zakonodavni organ zemlje, a pomilovanje najviši politički organ (suveren),

-  amnestija se daje individualno neodređenim licima ili neodređenom broju lica, dok se pomilovanje uvek odnosi na poimenično tačno određeno lice ili lica,

-  amnestija se prilikom davanja može usloviti ispunjenjem određenih uslova na strani osuđenog što kod pomilovanja nije slučaj,

-  u pogledu sadržine amnestija ne obuhvata sedeće mogućnosti koje daje pomilovanje: zamena izrečene kazne uslovnom osudom, određivanje kraćeg trajanja određenih pravnih posledica osude, ukidanje ili određivanje kraćeg trajanja određenih mera bezbednosti.