Nikola Popović
Sudija Opštinskog suda u Kragujevcu

IZVRŠENJE RADNJE KOJU MOŽE IZVRŠITI I DRUGO LICE

Osnovna pretpostavka prinudnog izvršenja je postojanje poveriočevog potraživanja koje s jedne strane, mora biti određeno po predmetu, vrsti, obimu i vremenu ispunjenja, a s druge strane, utvrđeno izvršnom ili verodostojnom ispravom. Poveriočevo potraživanje se u smislu člana 15. tačka 1. Zakona o izvršnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 28, od 30. juna 2000. godine. Ovaj zakon je stupio na snagu 8. jula 2000. godine). definiše kao "pravo na naplatu novčanog iznosa ili na neko davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje". Dakle, po svojoj prirodi potraživanje može biti novčano ili nenovčano. Novčano potraživanje se prinudnim putem ostvaruje posredno, a to znači upotrebom nekog od sredstava izvršenja koja su taksativno nabrojana u članu 28. ZIP. Međutim, nenovčana potraživanja se realizuju neposredno na način kako glasi imovinska sankcija sadržana u izvršnoj ispravi. Prema tome, za prinudno izvršenje nenovčanog potraživanja ne koristimo sredstva već načine izvršenja koji predstavljaju skup zakonom propisanih radnji suda i stranaka koje se preduzimaju radi ostvarenja tog potraživanja.


Ostvarenje nenovčanog potraživanja

Jedan od načina ostvarenja nenovčanog potraživanja je obaveza na činjenje, nečinjenje ili trpljenje. Kada je u pitanju obaveza na činjenje, Zakon o izvršnom postupku pravi razliku između radnje koju može izvršiti samo dužnik i radnje koju umesto dužnika može izvršiti i drugo lice. Ako je po izvršnoj ispravi dužnik dužan da učini određenu radnju koju može da učini i drugo lice, izvršenje će se sprovesti na način propisan članom 203. ZIP i to tako što sud ovlašćuje poverioca da na trošak dužnika poveri drugom licu da učini tu radnju ili da je učini on sam.

Predmet ovog izvršenja su samo oni oblici ljudskog delovanja koji se mogu označiti kao zamenljive radnje. Njihovo izvršenje nije strogo vezano za ličnost dužnika pa se po tome razlikuju od nezamenljivih radnji. Zbog toga je sud pri odlučivanju o predlogu za izvršenje dužan da prvo utvrdi karakter radnje koja se izvršava jer ona opredeljuje način izvršenja. Ponekad je određivanje ove radnje veoma otežano bilo zbog nedovoljnosti podataka iz izvršne isprave ili se radi o graničnim slučajevima kada određeno ponašanje dužnika nije dovoljno ni precizno definisano.

Ako utvrdi da se radi o sprovođenju radnje koju može izvršiti i drugo lice, sud će ispitati da li je nadležan za postupanje po predlogu za izvršenje. Stvarna nadležnost je određena republičkim zakonima dok je mesna nadležnost propisana članom 202. ZIP. Prema ovoj odredbi, ako je dužnik po izvršnoj ispravi dužan da učini određenu radnju, ili da se uzdrži od određene radnje, ili da trpi preduzimanje određene radnje, za odlučivanje o predlogu za izvršenje i za sprovođenje izvršenja mesno je nadležan sud na čijem području dužnik treba da izvrši obavezu po izvršnoj ispravi. Dakle, ustanovljena je nadležnost istog suda i za odlučivanje o predlogu za izvršenje i za sprovođenje tog izvršenja.

Izvršnom ispravom se redovno ne određuje mesto ispunjenja obaveze, te se tada primenjuju interpretativna pravila (izuzev ako je zakonom određeno mesto ispunjenja). Pravilima obligacionog prava određuje se mesto ispunjenja nenovčanih obaveza ali pošto ispunjenje obaveze na radnju može pored obligacionopravnog da potiče iz stvarnopravnog, porodičnopravnog ili drugog osnova, tada, ako se ne može utvrditi mesto ispunjenja obaveze, valja primeniti pravila parničnog procesnog prava o opštoj mesnoj nadležnosti (član 46 49. ZPP, Dr. Borivoje Starović, "Komentar Zakona o izvršnom postupku", 1991. godine).

Dakle, predlog za izvršenje podnosi se onom sudu na čijem području dužnik treba da izvrši obavezu određenu izvršnom ispravom. Osnov ovog izvršenja ne može biti verodostojna isprava jer se u smislu člana 22. ZIP, izvršenje na osnovu verodostojne isprave određuje samo radi naplate novčanog potraživanja pravnog lica i preduzetnika.

Predlog za izvršenje, pored toga što mora da sadrži sve neophodne elemente propisane članom 36. ZIP, treba biti formulisan u skladu sa članom 203. ZIP. Naime, predlog mora biti tako postavljen da njime poverilac zahteva od suda ovlašćenje da putem drugog lica ili sam učini određenu radnju na trošak dužnika. To znači da poverilac ne može predlogom zahevati da sud obaveže dužnika da izvrši radnju koju nije ispunio u roku kojije određen izvršnom ispravom. (Rešenje Okružnog suda u Novom Sadu, Gž 167/90 od 14.2.1990. godine).

Prema tome, izvršenje obaveze na radnju sprovodi se preko drugog lica ili od strane samog poverioca. Dužnik je obavezu iz izvršne isprave mogao dobrovoljno ispuniti zbog čega ne može pretendovati da tu obavezu izvrši u postupku izvršenja osim ako se s tim saglasi poverilac. U protivnom procesna disciplina bila bi dovedena u pitanje. Zbog neispunjenja obaveze dužnik mora da trpi posledice koje je time prouzrokovao. Ako bi sud ipak rešenjem o izvršenju obavezao dužnika na ispunjenje obaveze, tada se praktično izvršenje ne bi moglo sprovesti usled nedostatka mehanizma koji bi prinudio dužnika da obavezu ispuni. Upravo se zbog toga izvršenje sprovodi o njegovom trošku ali od strane, ili poverioca ili drugog lica koje odredi poverilac.

Takođe je pogrešno rešenjem o izvršenju ostavljati dužniku naknadni rok za ispunjenje obaveze. Dužnik je propustio da obavezu ispuni u paricionom roku pa se dalje neispunjenje obaveze ne može tolerisati novim rokom. Međutim, ukoliko bi poverilac ostavio dužniku naknadni rok, u tom slučaju sud bi ipak morao poštovati njegovu volju.

Sud će ovlastiti poverioca da radnju koju umesto dužnika može da izvrši drugo lice, učini on sam ili njeno izvršenje poveri drugom licu. Poverilac je slobodan da bira između ove dve mogućnosti što će ponekad zavisiti od toga da li poverilac poseduje određeno znanje i stručnost za njeno izvršenje. Međutim, i u slučaju kada je poverilac stručno kvalifikovan za izvršenje te radnje, on može zahtevati da ga sud ovlasti da izvršenje radnje poveri drugom licu. Takvom izboru dužnik se ne može protiviti.



Troškovi izvršenja

Izvršenje se uvek sprovodi na trošak dužnika. Poveriocu je data mogućnost da već u predlogu za izvršenje predloži, da sud rešenjem dužniku naloži da unapred položi iznos pogreban za podmirenje troškova koji će nastati izvršenjem radnje od strane drugog lica ili poverioca. Polaganje iznosa potrebnog za izvršenje radnje, poverilac može tražiti i naknadno ukoliko je to propustio da učini predlogom za izvršenje. U tom slučaju sud će o njegovom predlogu odlučiti posebnim rešenjem protiv koga se može izjaviti prigovor ali on ne zadržava sprovođenje izvršenja.

Rešenjem o polaganju iznosa potrebnog za podmirenje troškova koji će nastati izvršenjem radnje od strane drugog lica ili poverioca, nalaže se dužniku da traženi iznos uplati u određenom roku u sudski depozit, a ne poveriocu. Visinu potrebnog iznosa sud će utvrditi na osnovu obrazloženog predloga poverioca koji je učinio verovatnim visinu tog iznosa.

Dužnik naravno može da osporava visinu traženog iznosa ali to nikako ne sme da spreči izvršenje rešenja o polaganju troškova jer se ono sprovodi pre njegove pravnosnažnosti. Uočava se međutim, da se sudovi u ovakvim situacijama ne snalaze, već ostavljaju suviše prostora različitim zloupotrebama dužnika. Često se pribegava veštačenju radi utvrđivanja tog iznosa iako se time nepotrebno odugovlači postupak. Pritom se gubi iz vida odlučna činjenica da visina ovog iznosa nije konačna. Jer, dužnik ne može s uspehom prigovarati visini iznosa koji se unapred polaže ukoliko je visina tog iznosa učinjena verovatnom i obrazložena od strane poverioca. To znači, da se visina ovog iznosa ne utvrđuje veštačenjem već na osnovnu prezentiranih pismenih dokaza kojim je poverilac ovaj iznos učinio verovatnim. Osim toga, dužnik je obavezu mogao sam ispuniti pod najpovoljnijim uslovima i uz najmanje troškove i na taj način sprečiti prinudno izvršenje. Dužnik će osnovano prigovoriti visini traženog iznosa samo ako dokaže da je poverilac u konkretnom slučaju postupao šikanozno.

Prema stavu kojije zauzet na XVIII sastanku Vrhovnih sudova republika i autonomnih pokrajina i Viših privrednih sudova koji je održan u Cetinju dana 21 23. maja 1984. godine, uplaćeni iznos se ni u kom slučaju ne sme isplatiti neposredno poveriocu već se polaže u depozit suda ili kod banke. U obrazloženju ovog stava se ističe da će sud poveriocu na teret dužnika isplaćivati određene iznose na osnovu dokumentacije iz koje proizlazi da je poverilac stvarno imao te izdatke u vezi sa izvršenjem činidbe koja se obavlja umesto dužnika. Sve ove isplate poveriocu imaju po svojoj pravnoj prirodi karakter akontacije, a o tome koliko poveriocu stvarno pripada, odrediće sud konačnim rešenjem o troškovima.

Medutim, ovaj stav trpi ozbiljnu kritiku imajući u vidu današnja inflatorna kretanja zbog čega smatramo da nema smetnji da se ceo iznos iz sudskog depozita unapred isplati poveriocu što će zavisiti od svakog konkretnog slučaja, a naročito od karaktera i prirode radnje koja se izvršava.

Ukoliko se iznos koji je naplaćen od dužnika na ime troškova za izvršenje radnje, pokaže nedovoljnim, poverilac može naknadno da zahteva naplatu dodatnog iznosa. Prethodno rešenje o uplati predujma troškova ne predstavlja smetnju da se kasnije, na predlog poverioca, novim rešenjem dužnik obaveže na uplatu dodatnog iznosa ako je očigledno da usled porasta cena i negativnog dejstva inflacije, ranije određeni iznos neće biti dovoljan da se podmire troškovi sprovođenja izvršenja. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Gzz 95/93 od 8.9.1993. godine).

Rešenje o polaganju iznosa potrebnog za podmirenje troškova predstavlja izvršnu ispravu na osnovu koje sud određuje izvršenje. Članom 203. stav 4. ZIP, stvorena je mogućnost da se izvršenje rešenja donesenog po stavu 2. ovog člana, predloži pre njegove pravnosnažnosti. Međutim, s obzirom da naplata ovog iznosa predstavlja ostvarenje novčanog potraživanja to ono trpi sve kritike koje se mogu izreći na račun sporosti ovog postupka. Naime, faza pribavljanja sredstava potrebnih za izvršenje radnje predstavlja uslov da bi se moglo pristupiti njenom izvršenju što znači da brzina naplate ovog iznosa ima za poverioca odlučujući značaj.

Posebnu slabost ovog postupka predstavlja situacija u kojoj poverilac nije u mogućnosti da ni prinudnim putem od dužnika naplati iznos potreban za podmirenje troškova koji će nastati izvršenjem određene radnje. U tom slučaju poveriocu jedino preostaje da radnju izvrši o svom trošku. U protivnom, izvršenje radnje neće biti sprovedeno jer ne postoji drugi mehanizam kojim bi se dužnik primorao da obavezu ispuni.

Sprovođenje izvršenja sastoji se u tome da sud preko službenog lica treba da stvori poveriocu ili drugom licu uslove za nesmetano izvršenje određene radnje, tako da pri tom ne budu ometani ili sprečeni od strane dužnika ili trećeg lica. Službeno lice na osnovu člana 47. ZIP, ovlašćeno da udalji lice koje ometa sprovođenje izvršenja, a prema okolnosti slučaja i da zatraži pomoć od nadležnog organa unutrašnjih poslova. Dakle, službeno lice ne pomaže poveriocu u izvršenju radnje niti određuje drugo lice koje će tu radnju izvršiti.

Izbor drugog lica koje će izvršiti radnju umesto dužnika, vrši poverilac. Nije neophodno da poverilac u predlogu označava to lice. Ono nije učesnik u postupku već se nalazi u ugovornom odnosu sa poveriocem. Poverilac odgovara za štetu koju pretrpi dužnik od organe drugog lica, ako se utvrdi da nije postupao sa dužnom pažnjom već je angažovao lice koje nema potrebnu sposobnost i stručnost za izvršenje te radnje. Ako je pak poverilac izvršio pravilan izbor i postupao savesno tada eventualni nedostaci u izvršenju radnje od strane drugog lica terete dužnika koje neispunjenjem obaveze doveo do posutupka prinudnog izvršenja.

Radnju umesto dužnika može izvršiti poverilac, a ako tom prilikom prouzrokuje štetu dužniku za nju će odgovarati ako pri izvršenju radnje nije postupao sa potrebnom pažnjom ili nije imao sposobnost i stručnost koja se traži za izvršenje takve radnje. (Dr. Borivoje Starović, "Komentar zakona o izvršnom postupku", 1991. godine).

Rešenjem o izvršenju istovremeno se određuje rok u kome poverilac sam ili preko drugog lica treba da izvrši određenu radnju. Radi se o sudskom roku i on se može produžavati. Ako je traženo polaganje predujma troškova, rok teče od uplate tog iznosa u sudski depozit, odnosno od dana kada je stavljen poveriocu na raspolaganje.

Po sprovedenom rešenju, sud će na predlog poverioca ili dužnika doneti rešenje o ukupnoj visini troškova. Ukoliko se utvrdi da iznos koji je dužnik uplatio u sudski depozit nije u celosti utrošen za izvršenje radnje, sud će razliku vratiti dužniku. Ako pak iznos koji je dužnik uplatio nije dovoljan za podmirenje troškova koji su nastali izvršenjem radnje od strane poverioca ili drugog lica, tada će sud rešenjem obavezati dužnika da razliku isplati poveriocu. Rešenje o troškovima predstavlja izvršnu ispravu čije se izvršenje može zahtevati bilo kojim sredstvom izvršenja. Za razliku od rešenja kojim se nalaže dužniku da unapred položi iznos potreban za podmirenje troškova, izvršenje rešenja o ukupnoj visini troškova može se tražiti tek po njegovoj pravnosnažnosti. Ako nijedna od stranaka nije zahtevala donošenje ovog rešenja, sud će postupak obustaviti.

Izvršenjem radnje od strane poverioca ili drugog lica, postupak izvršenja se okončava. Međutim, i u tom slučaju poverilac nije lišen prava da zahteva naknadu štete koju je pretrpeo usled neispunjenja obaveze. Pravo na naknadu štete poverilac može ostvariti tužbom u parničnom postupku i ova šteta se razlikuje od troškova koji su nastali izvršenjem radnje od strane poverioca ili drugog lica.