Prof. dr Dragan Jovašević

PRANJE NOVCA NOVIM ZAKONOM PROTIV STARE PRAKSE

U Službenom listu SRJ br. 53/2001. od 28. septembra 2001. godine objavljen je Zakon o sprečavanju pranja novca čime se naša zemlja pridružila velikom broju zemalja savremenog sveta u nastojanjima da se spreče i suzbiju najopasniji vidovi i oblici organizovanog kriminaliteta imovinskog karaktera. Iako se radi o malom, po obimu, zakonskom tekstu sa svega 31. članom i početkom primene od 1. jula 2002. godine, može se već sada govoriti o njegovom dalekosežnom značaju i posledicama.

Sam zakon daje pojam i definiciju pranja novca, načine, postupke, radnje, oblike i vidove njegovog ispoljavanja te sadrži niz mera i postupanja ovlašćenih subjekata (ili kako ih naziva obveznika) u cilju otkrivanja, sprečavanja i suzbijanja delatnosti fizičkih i pravnih lica vezanih za prikrivanje nelegalno stečenog novca i drugih imovinskih koristi.

Pod pranjem novca se smatra polaganje novca stečenog obavljanjem nezakonitih delatnosti na račune kod banaka ili drugih finansijskih organizacija i institucija ili pak uključivanje na drugi način ovakvog novca u legalne finansijske tokove. Prema zakonskom opisu dva su oblika radnje izvršenja pranja novca. To su:

1) polaganje novca na račun;

2) uključivanje novca u legalne finansijske tokove.

Za postojanje ovog instituta bitno je ispunjenje više kumulativno postavljenih uslova. Potrebno je da je pranje novca preduzeto na jednu od navedenih delatnosti. Pri tome se mora raditi ili o polaganju novca na račun kod banaka ili drugih finansijskih organizacija ili institucija ili o uključivanju takvog novca na drugi način u legalne (zakonite, pravno valjane) finansijske tokove. Da bi ove radnje bile pravno relevantne moraju se odnositi na novac koji može biti: gotov novac, efektivni strani novac (devize) ili druga finansijska sredstva. Bitno je da se radi o novcu koji je stečen obavljanjem nezakonitih (protivpravnih) delatnosti kao što su: siva ekonomija, trgovina oružjem, trgovina opojnim drogama ili psihotropnim supstancijama i drugim delatnostima. Kao učinilac ovih inkriminisanih delatnosti prema slovu zakona mogu se javiti: domaća ili strana fizička, ali i pravna lica.

Pored zakonom izričito navedenih delatnosti kojima se može izvršiti pranje novca, ali i drugih protivpravno stečenih imovinskih koristi, inkriminisane su i delat

nosti pomaganja u pranju novca. Te pomagačke radnje zakon naziva delatnostima i postupcima kojima se omogućava (doprinosi, stvaraju pogodni uslovi ili pretpostavke) pranje novca. Kao radnje omogućavanja pranja novca navedene su:

1) prikrivanje ili utaja porekla novca ili prikrivanje mesta gde je novac uložen ili prikrivanje namene korišćenja imovine i svih prava koja proizilaze iz obavljanja zabranjene delatnosti;

2) zamena (trampa) ili prenos imovine koji proizilaze iz obavljanja zabranjene delatnosti;

3) sticanje, posedovanje ili korišćenje imovine koji proističu iz obavljanja zabranjene delatnosti;

4) prikrivanje kod svojinske transformacije preduzeća nezakonito stečene društvene imovine i društvenog kapitala.

Da bi se moglo raditi o pranju novca ili njegovom omogućavanju na neki od predviđenih načina potrebno je da se radi o delatnostima koje su preduzete, upravljene prema novcu koji je protivpravno stečen (iako zakon upotrebljava više eufemizama kao što su: nezakonito, zabranjeno). Kao takav smatra se novac pribavljen na protivpravan način (gotovina ili gotovinski ekvivalenti u domaćoj ili stranoj valuti, hartije od vrednosti i druga sredstva plaćanja koja glase na domaću ili stranu valutu) kao i imovina (prava i stvari) koji su pribavljeni ovakvim novcem.

Član 4. Zakona predviđa niz opštih, posebnih i specijalnih mera i radnji koje imaju za cilj otkrivanje i sprečavanje pranja novca prilikom prijema, zamene ili usitnjavanja novca ili pri sklapanju poslova kojima se stiče imovina ili prilikom svakog drugog postupanja sa novcem ili imovinom, a kojim se omogućava pranje novca. Sva ta različita postupanja u raspolaganju sa novcem se nazivaju transakcije. Pri tome se izričito pod transakcijama ne podrazumevaju: podizanje gotovog novca sa tekućeg ili žiroračuna odnosno štedne knjižice i drugog računa kao ni podizanje efektivnog stranog novca sa deviznog računa i devizne štedne knjižice.

Član 5. Zakona određuje subjekte otkrivanja i sprečavanja pranja novca. On te subjekte naziva obveznicima. To su pravna lica i njihova odgovorna lica. Kao obveznici različitih mera i radnji u sprečavanju pranja novca određeni su: banke i druge finansijske organizacije, preduzeća PTT saobraćaja, druga preduzeća i zadruge, državni organi, organizacije, fondovi, zavodi i ustanove kao i druga pravna lica koja se u potpunosti ili delimično finansiraju iz javnih prihoda, Narodna banka Jugoslavije – Zavod za obračun i plaćanje, osiguravajuće organizacije, berze, berzanski posrednici i drugi subjekti koji se bave transakcijama u vezi sa novcem i hartijama od vrednosti, plemenitim metalima i dragim kamenjem, menjačnice, zalagaonice, kockarnice, kladionice, automat klubovi i organizatori robnonovčanih i drugih igara na sreću kao i druga pravna i fizička lica koja obavljaju poslove kupovine ili prodaje dugovanja i potraživanja ili finansijske transakcije.

U delu IV, pod nazivom Kaznene odredbe, Zakon predviđa posebno krivično delo. Ono ima tri oblika: osnovni, posebni i teži oblik. Osnovni oblik ovog krivičnog dela za koji je propisana kazna zatvora od šest meseci do pet godina postoji pri preduzimanju bilo koje delatnosti koja je protivna odredbama ovog zakona kojom se polaže novac kod banke ili druge finansijske organizacije ili institucije ili na drugi način uključuje u legalne finansijske tokove radi obavljanja dozvoljene privredne ili finansijske delatnosti ako se radi o novcu koji je pribavljen krivičnim delom. Ta svest, znanje učinioca da se radi upravo o novcu koji je stečen nekim i to bilo kojim krivičnim delom predstavlja osnov krivične odgovornosti takvog lica. I sam pokušaj ovog krivičnog dela (u slučaju započinjanja bilo koje delatnosti upravljene na pranje novca) je kažnjiv.

Poseban oblik ovog krivičnog dela za koji je propisana kazna zatvora do tri godine postoji u slučaju ako učinilac nije znao da se radi o novcu koji je pribavljen nekim krivičnim delom, ali je to mogao da zna ili je bio dužan da to zna. Dakle, u ovom slučaju radi se o lakšem obliku vinosti pri čemu učinilac postupa sa nehatom u odnosu na poreklo stečenog novca.

Najteži oblik krivičnog dela za koji je propisana kazna zatvora od jedne do osam godina postoji u slučaju ako je na ovaj način učinjena delatnost pranja novca u iznosu koji prelazi jedan milion dinara. Dakle visina opranog (protivpravno stečenog) novca predstavlja kvalifikatornu okolnost kod ovog krivičnog dela.

U svakom slučaju bez obzira o kom se obliku krivičnog dela radi sud uz kaznu zatvora obavezno izriče i meru bezbednosti oduzimanja novca ili dobiti koji su predmet pranja.

Kao učinilac bilo kog oblika ovog krivičnog dela javlja se fizičko lice (domaće ili strano) ali i odgovorno lice u pravnom licu koje je znalo ili je moglo ili bilo dužno da zna da je novac pribavljen krivičnim delom.

Pored krivičnog dela, Zakon u članu 28. poznaje i privredni prestup pravnog i njegovog odgovornog lica kao i prekršaj preduzetnika predviđen u članu 29. Zakona.

Ovakvo zakonsko tretiranje pranja novca i predviđanje široke lepeze preventivnih mera upravljenih na otkrivanje, sprečavanje i suzbijanje različitih delatnosti pranja novca ili pomaganja u pranju novca je inače prisutno i u nizu drugih zemalja. Naime, na osnovu određenih međunarodno pravnih akata niz zemalja su u svoje nacionalno krivično zakonodavstvo inkorporirale odredbe o kažnjavanju za delo pranja novca.

Tako je Republika Slovenija prvo donela Zakon o preprečevanju pranja denarja (Uradni list Republike Slovenije br. 36/1994) a potom i u Kazenskom zakoniku (Uradni list Republike Slovenije br. 63/1994 i 23/1999) u čl. 252. predvidela posebno krivično delo pranja novca. I Republika Makedonija u svom Krivičnom zakoniku (Služben vesnik na Republika Makedonija br. 37/1996) u članu 273. predviđa posebno krivično delo pranje novca i druge protivpravne imovinske koristi. Republika Hrvatska je u Krivičnom zakonu (Narodne novine Republike Hrvatske br. 110/1997) u članu 279. predvidela posebno krivično delo: prikrivanje protivzakonito dobijenog novca. Republika Srpska u Krivičnom zakoniku (Službeni glasnik Republike Srpske br. 22/2000) u članu 270. takođe predviđa samostalno krivično delo pranje novca. Konačno i Ruska federacija koja je donela novi Krivični zakonik (Ugolovnij kodeks Rosijskoj federaciji, Norma, Moskva, 1996. godine) u članu 174. predviđa krivično delo: pranje novca ili druge imovine stečene protivpravnim putem.

Kriminalitet, posebno onaj organizovanog karaktera (vezan za trgovinu oružjem, belim robljem, opojnim drogama ili psihotropnim supstancijama, siva ekonomija, nuklearni terorizam i dr.), danas široko premašuje nacionalne granice pojedinih država i postaje internacionalan problem širokih razmera sa tendencijom daljeg prodiranja u sve pore društva. Pojedinci, grupe i organizacije koje se bave vršenjem krivičnih dela imaju prvenstveno jedan cilj – sticanje protivpravne imovinske koristi. Ali tako stečena korist mora da se lagalizuje, da joj se pribavi legalan ili zakoniti osnov sticanja, ona mora da se unese na različite načine u legalne tokove privrednog ili finansijskog poslovanja u zemlji i na međunarodnom planu.

Stoga se preduzimaju različite delatnosti koje imaju za cilj da uz pomoć finansijskih, privrednih, berzanskih, investicionih i drugih organizacija i institucija operu ovako pribavljeni novac ili drugu imovinsku korist i tako mu pribave zdrave, legalne, zakonite osnove.

Da bi se ovakve nedozvoljene delatnosti suzbile međunarodna zajednica je pristupila normiranju prava i obaveza pojedinih zemalja u cilju preduzimanja adekvatnih mera, sredstava i postupaka u cilju sprečavanja i suzbijanja ovih nedozvoljenih aktivnosti. Tako su evropske države donele nekoliko međunarodnih pravnih akata kojima su precizirane nedozvoljene aktivnosti i pojedini pojavni oblici pranja novca kao i mere i postupanja nacionalnih država u pravcu suzbijanja ove pojave. Tako je, bar u evropskom pravu, pranje novca dobilo status samostalnog krivičnog dela za koje su preporučene u nacionalnom zakonodavstvu veoma stroge kazne za njihove učinioce.

Tako se osamdesetih godina zajedno sa intenziviranjem borbe protiv nedozvoljene proizvodnje i prometa opojnim drogama javljaju ideje za koordiniranom akcijom na internacionalnom planu u cilju suzbijanja pranja novca. Naime, cilj svih ovih aktivnosti se svodio na onemogućavanje, sprečavanje i presecanje organizacije, upravljanja, koordiniranja i ekonomske snage pojedinih organizacija kriminalaca vezanih za nelegalnu trgovinu opojnim drogama (u prvom redu Kolumbijskog kartela).

Shvativši realnu i prisutnu opasnost od organizovanog kriminala internacionalnog karaktera koji ne poznaje političke, državne i ideološke granice među narodima, državama pa i kontinentima, međunarodna zajednica počinje da radi na razvijanju i koncipiranju strategije opšte borbe protiv najopasnijeg vida kriminaliteta – trgovine opojnim drogama, belim robljem, oružjem ... s čime je u nerazdvojnoj vezi i pranje novca. U tom smislu je poslednjih nekoliko godina doneto nekoliko međunarodno pravnih akata koja u ovu borbu unose nova sredstva, metode ali i nove poglede. To su:

- Konvencija UN protiv nedozvoljene trgovine opojnim drogama i psihotropnim supstancijama doneta u Beču 1988. godine;

- Konvencija o pranju novca, vođenju istrage, izvršavanju zaplene i konfiskacije dobiti od kriminalaca doneta u Strazburu 1990. godine;

- Kominike donet na Kipru 1993. godine;

- Direktiva za sprečavanje korišćenja finansijskog sistema u cilju pranja novca doneta 1991. godine.

Ova međunarodna pravna akta u vidu konvencija, direktive, preporuka ili kominikea predstavlja zapravo međunarodno pravni osnov za regulisanje pojedinih inkriminisanih ponašanja u vezi sa pranjem novca u nacionalnom krivičnom zakonodavstvu. Stoga je veoma značajno na koji način su pojedina pitanja, koja su značajna sa aspekta sprečavanja i suzbijanja pranja novca, kao izuzetno društveno opasne pojave regulisana pojedinim međunarodno pravnim aktima. Ovo tim pre što mnoga rešenja sadržana u međunarodnim aktima treba ili su već našla svoje mesto i u nacionalnom zakonodavstvu pojedinih zemalja. U tom smislu će nam do sada iskristalisana shvatanja na međunarodnom nivou pomoći da se i mi, u što kraćem vremenskom periodu, pravno zasnovanim merama i krivičnim sankcijama uređenim odnosima suprostavimo ovoj pojavi koja polako, ali sigurno stiče pravo građanstva i u našoj zemlji.

Savet Evropske unije je juna 1991. godine doneo Direktivu za sprečavanje korišćenja finansijskog sistema u cilju pranja novca. Pri tome je istaknuto da je neophodno da se problem pranja novca predvidi kao opasno krivično delo i to ne samo sa stanovišta interesa pojedine države, već sa stanovišta cele međunarodne zajednice jer se smatra da postojanje jedinstvenog tržišta i slobodnog kretanja novčanih sredstava, kapitala i usluga mogu biti iskorišćeni, između ostalog, i za pranje novca koji je rezultat kriminalne delatnosti. Stoga se smatra da samo mere usvojene na međunarodnom nivou i primenjivane striktno od svih država mogu dati i efikasne rezultate.

I ova Direktiva u članu 2. obavezuje zemlje članice Evropske unije da predvide krivično delo pranja novca u svom nacionalnom krivičnom zakonodavstvu. Ovo delo bi po svojim obeležjima bića i karakteristikama obuhvatilo sve one aktivnosti koje su inače institucionalizovane u Bečkoj i kasnije Evropskoj konvenciji. Domet promene ove direktive je proširen u smislu da pod udar krivično pravne represije mogu doći sva novčana sredstva, materijalna ili nematerijalna, pokretna ili nepokretna imovina, dokumenta i sredstva koja govore o vlasništvu ili interesu na takvoj imovini.

Sve ove delatnosti koje ulaze u okvir radnje izvršenja treba da su preduzete namerno (dakle sa umišljajem) dok se izričito predviđa sa se subjektivni elementi dela (znanje, cilj, namera) utvrđuju na bazi objektivne faktičke situacije konkretnih uslova u svom spoljnom ispoljavanju.

Značaj Direktive se ogleda i u još dva pravca.

Prvo, pranje novca kao krivično delo postoji i u slučaju ako su predviđene aktivnosti preduzete u cilju pranja novca, na teritorijama kako zemalja članica Evropske unije tako i na teritoriji drugih zemalja.

I drugo, kao učiniocu ovog krivičnog dela pored fizičkih lica koja se bave kriminalnom aktivnošću mogu biti i zaposleni u kreditnim i finansijskim institucijama, ali i same te institucije. Na taj način se na posredan način uvodi princip krivične odgovornosti pravnih lica (kreditnih i finansijskih organizacija), a time i objektivna odgovornost u krivičnom pravu.
 

* * *


Dalji razvoj evropskog prava u oblasti gonjenja i kažnjavanja za pranje novca bio je poveren posebno formiranom Kontakt komitetu koji sačinjavaju predstavnici zemalja članica Evropske unije. Zadatak ovog komiteta jeste sledeći:

- da preduzima mere na inplementaciji Direktive kroz zvanične konsultacije o praktičnim problemima koji se eventualno pojave u primeni;

- da omogući konsultacije između zemalja članica Evropske unije;

- prati primenu Direktive i predlaže eventualne izmene i dopune usvojenih preporuka;

- da na osnovu sprovedenih analiza i praćenja stanja na terenu identifikuje pojedine finansijske i druge organizacije (npr. one koje se bave proizvodnjom i prometom nakita i dijamanata) koje su interesantne za pranje novca.

Sve ove različite mere na međunarodnom nivou su konačno urodile i plodom. Naime, sve zemlje Evropske unije su u svoja krivična zakonodavstva unele pranje novca kao krivična dela predviđajući stroge kazne lišenja slobode u dugom trajanju. Pored njih i neke druge evropske zemlje su prilikom poslednjih izmena krivičnog zakonodavstva predvidele ovo krivično delo (kao što su Luksemburg, Portugal i Češka).

Nesumnjivo je da se donošenjem Zakona o pranju novca naša zemlja uključuje u evropske i svetske integracione procese i da ovim propisom na pravi način institucionalizuje borbu protiv ovog oblika kriminala i mogućih terorističkih akata koji mogu biti sa njim povezani, ma sa koje strane dolazili.