|
Aristotel
CILJ NAUKE O DRŽAVI JESTE NAJVEĆE DOBRO
Krajnji cilj svih nauka i umetnosti jeste
dobro, a najveće dobro je cilj najviše nauke, nauke o državi (politike). Dobro
za kojim država teži jeste pravda, a to je opšta korist. Svi misle da je pravda
neka vrsta jednakosti i donekle se slažu s filosofskim raspravama u kojima
raspravljamo o moralu. Oni utvrđuju šta je to pravda, na koga se primenjuje i
kažu da među jednakima mora da vlada jednakost. Ali ne sme se gubiti iz vida
kakve ljude treba smatrati jednakima a kakve nejednakima. To je problem koji
spada u filosofiju države...
iz knjige "POLITIKA"
DRŽAVA TEŽI NAJVIŠEM DOBRU
... Jasno je, dakle, da država nastaje po
prirodi i da je važnija nego pojedinac. Ako pojedinac izdvojen (iz celine) nije
sam sebi dovoljan, odnosiće se prema celini kao i drugi njeni delovi. A onaj ko
ne može da živi u zajednici ili kome ništa nije potrebno jer je sam sebi
dovoljan, nije deo države, te je ili zver ili bog. U svim ljudima, dakle,
postoji prirodna težnja za takvom zajednicom i onaj ko ju je prvi osnovao
začetnik je najvećeg dobra. I kao što je čovek, kada dostigne svoj puni razvoj,
najbolji od svih živih bića, tako je bez zakona i pravde najgore od svih jer
naoružana nepravda je nešto najstrašnije. Čovek se, međutim, rađa naoružan
razumom i vrlinom koje može da upotrebi u prvom redu protiv onoga što je tome
suprotno. Stoga je čovek bez vrline najizopačenije i najdivljije biće i najgore
od svih u zadovoljavanju polnog nagona i gladi. Pravednost je, međutim, potreba
države, jer pravda čini poredak državne zajednice, a ona se sastoji u tome da se
odluči šta je pravo.
iz knjige "POLITIKA"
O SPOSOBNOSTI VLADANJA I
SPOSOBNOSTI POKORAVANJA U DRŽAVI
...Ako je, dakle, vrlina dobra vladara i dobra čoveka ista i ako je građanin
čovek kojim se vlada, onda vrlina građanina ne može biti potpuno ista kao vrlina
dobra čoveka, već mogu biti iste samo vrlina izvesne vrste građana i vrlina
dobra čoveka. Jer vrlina upravljača i vrlina obična građanina nije ista i zato
je možda Jason rekao da bi gladovao kada ne bi vladao, kao da nije umeo da bude
običan građanin.
Nego za pohvalu je moći i vladati i pokoravati se i izgleda da se vrlina
građanina sastoji upravo u tome da može dobro i da vlada i da se pokorava. Ako,
dakle, uzmemo da je vrlina dobra čoveka da zna da vlada, a građanina da zna i da
vlada i da se pokorava, obe ove vrline ne zaslužuju jednaku hvalu. Iz ovog
izlaganja jasno je da onaj ko vlada i onaj ko se pokorava ne treba da uče isto,
već jedan jedno a drugi drugo, dok građanin treba da zna i jedno i drugo i da
uzme učešće i u jednom i u drugom.
Postoji, međutim, i gospodarska vlast: pod gospodarskom vlašću podrazumevamo onu
vlast koja se odnosi na stvari neophodne za život, i onaj ko njima upravlja ne
mora da zna da ih pravi, već da se njima služi. Ono prvo je posao robova, a pod
tim podrazumevam biti u stanju obavljati služinske poslove. Robova pak ima više
vrsta, jer ima i više vrsta poslova. Jedan deo robova čine rukotvorci; to su,
kao što im samo ime kaže, oni koji
žive od svojih ruku, a među njih spadaju i radnici. Zato u nekim državama
radnici nisu mogli da uzmu udela u vlasti pre nego što je nastala ekstremna
demokratija.
Prema tome, poslove i dužnosti onih koji su određeni da se pokoravaju ne treba
da uče ni dobar čovek ni državnik niti dobar građanin, osim ako je katkad to
njima samima potrebno, jer se ne dešava da neko bude čas gospodar a čas rob. Ali
postoji druga vrsta vlasti kojom se upravlja slobodnim ljudima i jednakim po
poreklu. Za takvu vlast kažemo da je politička, i onaj ko hoće da vlada treba
nju da nauči pokoravajući se najpre i sam, kao što zapovednik konjice nauči da
zapoveda tek pošto je sam bio običan konjanik i kao što strateg nauči da bude
strateg tek pošto je bio običan vojnik u četi i vodu. Stoga je dobro rečeno da
neće umeti dobro da vlada onaj ko nije naučio da se pokorava.
Sposobnost vladanja i sposobnost pokoravanja su različite, ali dobar građanin
treba da zna i da može i da vlada i da se pokorava, i u tome se baš i sastoji
vrlina građanina da poznaje vlast nad slobodnim ljudima i s jednog i s drugog
aspekta. I dobar građanin treba da poseduje obe te vrline, iako je drukčija
mudrost i pravednost onoga ko vlada i onoga ko se pokorava. Jasno je da vrlina,
na primer pravednost čoveka koji se pokorava, ali pri tome slobodnog, ne može da
bude jednaka vrlini dobra čoveka, već ima dva vida od kojih je jedan pogodan za
vladanje a drugi za pokoravanje. Isto tako drukčija je hrabrost čoveka a
drukčija hrabrost žene, jer bi čovek, hrabar tako kao što je žena hrabra,
izgledao kukavica, a žena bi izgledala brbljiva ako bi bila tako skromna kako
priliči muškarcu. Pa i u vođenju domaćinstva su muž i žena različiti jer je
dužnost muškarca da pribavlja, a žene da čuva.
Jedino je razboritost vrlina svojstvena baš upravljaču. Izgleda, naime, da
ostale vrline treba da budu zajedničke i upravljačima i potčinjenima, ali vrlina
potčinjenoga nije razboritost već pravilno shvatanje. Tako je izrađivač frula
potčinjen dok je frulaš koji se njome služi upravljač. Prema tome, jasno je da
li je vrlina dobra čoveka i valjana građanina ista ili nije i u kom smislu je
ista, a u kome različita...
iz knjige "POLITIKA"
O NAČINU POSTAVLJANJA ORGANA VLASTI
...10. Pokušajmo sada, počinjući od samoga početka, da izložimo sve načine
postavljanja organa vlasti. Tri su tačke u kojima mogu da se jave razlike.
Kombinacija tih tačaka nužno daje kao rezultat sve moguće slučajeve. Prva od tih
triju tačaka jeste: ko postavlja organe vlasti? druga: ko biva postavljen za
organe vlasti i, treća: na koji način. Svaka od ovih triju tačaka sadrži tri
različite mogućnosti: ili svi građani mogu da postavljaju organe vlasti ili samo
neki, ili svi mogu da postanu organi vlasti ili samo ljudi određeni bilo po
cenzu, po vrlini ili nekom sličnom merilu, kao što su u Megari organi vlasti
mogli da postanu samo oni koji su se zajedno vratili iz progonstva i borili
protiv demokratije i, najzad, organi vlasti mogu da se biraju glasanjem ili
kockom.
11. Negde mogu da se istovremeno jave ove različite mogućnosti, mislim, naime,
da u jednoj državi jedne organe vlasti biraju svi, a druge samo određeni ljudi,
da se jedni organi vlasti biraju između svih, a drugi samo između određenih
ljudi i da se jedni biraju glasanjem a drugi kockom. Za svaku od ovih različitih
mogućnosti postoje četiri načina: ili da se svi organi vlasti biraju između svih
građana glasanjem, ili da se svi organi biraju između svih građana kockom; i,
ako se biraju između svih građana, jedan način je da se biraju redom, po filama,
demama i fratrijama, dok se ne izređaju svi građani, a drugi je način da se
biraju uvek između svih građana, a moguće je jedne birati na prvi a jedne na
drugi način. A ako organe vlasti biraju samo određeni ljudi, biraju ih između
svih građana glasanjem ili kockom, ili između određenih građana glasanjem ili
između određenih građana kockom ili jedne biraju na ovaj a druge na onaj način,
mislim jedne između svih građana glasanjem a druge kockom. Tako dobijamo
dvanaest načina s izuzetkom dveju kombinacija.
12. Od svih načina postavljanja organa vlasti dva su demokratska da se svi
organi vlasti biraju između svih građana bilo glasanjem bilo kockom, ili na oba
načina, tj. neki organi kockom a drugi glasanjem. Politeji su svojstveni sledeći
načini: ako ne biraju sve istovremeno ali biraju između svih građana ili između
određenih građana bilo kockom ili glasanjem ili na jedan i na drugi način, ili
ako se jedni organi biraju između svih a drugi između određenih građana i na
jedan i na drugi način tj. jedni kockom a drugi glasanjem. Ako određeni ljudi
biraju organe vlasti između svih građana, i to ili glasanjem ili kockom ili na
jedan i na drugi način, tj. jedne glasanjem a druge kockom, onda je to više
usmereno prema oligarhiji.
13. Ako se jedni organi vlasti biraju između svih a drugi između određenih
građana, i to jedni glasanjem a drugi kockom, onda je taj način svojstven
aristokratski usmerenoj politeji. Ako određeni ljudi biraju organe vlasti takođe
između određenih ljudi, onda je to čisto oligarhijski način. Oligarhijski je
način i to ako određeni ljudi biraju organe vlasti kockom između određenih ljudi
(a to se u praksi retko dešava), i kada određeni ljudi biraju između određenih
ljudi na oba načina, tj. i glasanjem i kockom. A ako odeđeni ljudi biraju između
svih, onda taj način nije svojstven oligarhiji. Ako svi glasanjem biraju između
određenih ljudi, onda je to aristokratski način. Toliko ima načina biranja
organa vlasti i tako su ti načini raspoređeni prema državnim uređenjima. Koji
način je koristan za svako pojedino državno uređenje i kako treba postavljati
organe vlasti, znaćemo kada odredimo nadležnost i prirodu pojedinih organa
vlasti. Pod nadležnošću organa vlasti podrazumevamo pravo da jedna vlast
odlučuje, na primer o državnim prihodima, a druga o odbrani države. Nadležnost
vrhovnog vojnog zapovednika svakako je različita od nadležosti onog organa
vlasti koji rešava pitanja koja se tiču kupoprodajnih ugovora...
iz knjige "POLITIKA"
POJAM I VRSTE DRŽAVNOG UREĐENJA
... Oblik državnog uređenja je organizacija svih vlasti a naročito organizacija
vrhovne vlasti, jer je upravljanje državom najviša vlast, a njena organizacija
oblik državnog uređenja. U demokratskim državama, na primer, suverena vlast
nalazi se u rukama naroda, a u oligarhijskim, naprotiv, u rukama malog broja
ljudi, i zato kažemo da su ti oblici državnog uređenja različiti...
...1. Državno uređenje i državna uprava označavaju jedno te isto, a državna
uprava je isto što i suverena vlast u državi, koja nužno pripada ili jednom
čoveku ili malom broju ljudi ili većini. Oni oblici državnog uređenja u kojima
jedan čovek ili malo njih ili većina vlada na opštu korist su nužno ispravni, a
oni pak u kojima se vodi računa samo o interesu tog jednog čoveka ili manjine
ili većine koja vlada predstavljaju izopačavanja. Jer ili ne treba sve članove
zajednice nazivati građanima ili i oni treba da uzmu učešća u koristi (koju
donosi vršenje javne službe).
2. Onu monarhiju koja ima u vidu opšte interese obično nazivamo basilejom
(kraljevstvom), a vlast malog broja ljudi, ali više od jednog, aristokratijom,
bilo zbog toga što se vlast nalazi u rukama najboljih, bilo zbog toga što je
usmerena na najveće dobro i države i njenih stanovnika. Ali kada većina upravlja
državom u opštem interesu, onda se državno uređenje naziva politejom imenom
zajedničkim za sva državna uređenja.
3. I to se s pravom čini. Moguće je da se jedan čovek ili malo njih odlikuje
vrlinom, ali masa teško može da dostigne visoki stepen savršenstva u svakoj
vrlini sem u ratnoj, jer ona nastaje u masi. Zato u takvom državnom uređenju
najveću vlast imaju ratnici, i u njoj učestvuju oni koji imaju oružja.
4. Odstupanja od ovih oblika državnog uređenja su: tiranida od basileje,
oligarhija od aristokratije, demokratija od politeje. Jer tiranida je monarhija
koja ima u vidu samo interese monarha, oligarhija interese bogataša, a
demokratija interese siromaha. Nijedna od njih nema u vidu opšte interese.
Potrebno je malo detaljnije objasniti kakav je svaki pojedini od ovih oblika
državnog uređenja, jer tu ima izvesnih teškoća. Onaj ko pri svakom istraživanju
postupa kao filosof i nema u vidu samo praktičnu primenu, ne sme ništa da
previdi niti da propusti, već treba da pokaže istinu o svakoj stvari...
...6. Osnovni princip demokratskog državnog uređenja jeste sloboda. Obično se
tako misli kao da je to jedino državno uređenje u kome građani uživaju slobodu,
jer je sloboda, kažu, cilj svake demokratije. Prva karakteristika slobode jeste
naizmenično vladanje i potčinjavanje. U demokratiji se pravo sastoji u
jednakosti. Ali to nije jednakost prema vrednosti već prema brojnoj nadmoći.
Pošto je pravo tako shvaćeno, masa nužno postaje vrhovni gospodar i ono što
većina odluči, to je najviši zakon i najviša pravda. Kaže se da svi građani
treba da budu jednaki, pa se stoga dešava da u demokratijama siromašni građani
imaju veću vlast no bogati, jer ih ima više a odluka većine predstavlja vrhovni
zakon.
7. To je jedno obeležje slobode koje svi teoretičari demokratije unose u
definiciju tog državnog uređenja. Drugo obeležje je to da svako živi kako hoće,
jer u tome se i sastoji sloboda kao što se ropstvo sastoji u tome da niko ne
može da živi po svojoj volji. To je, dakle, drugo obeležje demokratije. Otuda
proizlazi da građanin nije dužan da se potčinjava, naročito ne drugom građaninu,
a ukoliko i jeste, on, u zamenu za to, ima prava da i sam vlada. Na taj se način
usklađuje lična sloboda sa slobodom koja se zasniva na jednakosti.
8. Zasnovana na takvim principima i na takvoj vrsti vlasti, demokratija se
sastoji u sledećem: svi građani mogu da budu birani za sve funkcije u vlasti;
svi imaju vlast nad svakim pojedincem i svaki pojedinac, naizmenično, nad svima.
Organi vlasti biraju se kockom, bilo svi, bilo svi oni za koje nije potrebno
iskustvo i znanje; cenz nije uslov da se dobije neki položaj, a ako i jeste,
onda je to minimalni cenz; jedan isti čovek ne može dva puta da obavlja istu
dužnost, odnosno to je moguće samo u ograničenom broju slučajeva, ili ako su u
pitanju neki manje važni položaji, izuzimajući pri tome položaje u vojsci; sve
funkcije traju kratko vreme, a ako ne sve, onda one kod kojih je to moguće; svi
građani i iz svih društvenih redova su sudije u svim pitanjima, ili bar u
najvećem broju najznačajnijih i najvažnijih pitanja, kao što su, na primer,
polaganje računa od strane državnih službenika, politički procesi i privatni
ugovori; narodna skupština ima vrhovnu odluku u svim odnosno u najvažnijim
pitanjima, i nijedan drugi organ vlasti nema pravo odlučivanja ni u jednoj
stvari ili samo u stvarima koje nemaju naročitog značaja...
iz knjige "POLITIKA"
|
