Borivoje Živković

ZAKON O IZVRŠNOM POSTUPKU I ZATEČENO STANJE

U skladu sa svojim zakonodavnim ovlašćenjem iz odredbe čl. 77. stav 1. tač. 1. i 78. stav 1. tač. 4. Ustava Savezne Republike Jugoslavije – da donosi savezne zakone i u oblasti postupka pred sudovima Savezna skupština je donela Zakon o izvršnom postupku (“Sl. list SRJ”, br. 28/2000 od 30. juna, u daljem tekstu: ZIP). U sadržaju ovog propisnika prisutne su na primer i novele od značaja za zadatu temu:

1. Prigovor je postao isključivi pravni lek protiv rešenja donesenog u prvom stepenu u kome odlučuje veće trojice istog suda, dok je žalba izostala u istoj funkciji – argument iz odredbe čl. 6. i 8. ZIP i čl. 8. ranijeg zakona (Zakona o izvršnom postupku, "Sl. list SRJ", br. 278/92, 31/93 i 24/94);

2. Izostale su norme sa temom: a) upućivanje na parnicu ili drugi postupak dužnika radi proglašenja da je izvršenje nedopušteno kada rešenje o prigovoru zavisi od neke činjenice koja se odnosi na samo potraživanje, a među strankama je sporna – argument iz čl. 54. ranijeg zakona i b) upućivanje na parnicu trećeg lica radi proglašenja nedopuštenim izvršenja na određenom predmetu – argument iz odredbe čl. 557 ranijeg zakona. Rešenje ovog spora je preneto na teren izvršnog postupka. Na to upućuje početni fragment stava 3. čl. 52. ZIP. Rešenje sadržano u toj normi bilo je prisutno i u odredbi člana 53. st. 1. ranijeg zakona, ali i to je ono odlučno uz ogradu: osim u slučaju iz čl. 54. zakona – upućivanje na parnicu ili drugi postupak. Ova ograda je sada uklonjena, pa ročište za raspravljanje iz čl. 53. stav 2. ZIP nema graničnika koji bi odredio prostor raspravljanja primeren izvršnom postupku. Rešenje spora o činjenicama naznačenog kvaliteta je sada svedeno na prethodno pitanje u kome se rešava u izvršnom postupku;

3. Odlaganje izvršenja je moguće samo na predlog poverioca, dok je prema ranijem zakonu to bilo moguće i na predlog dužnika odnosno trećeg lica – argument iz odredbe čl. 5961. ZIP i čl. 6368. ranijeg zakona;

4. Kod alternativne obaveze po izboru dužnika po izvršnoj ispravi izvršenje se određuje na onom predmetu koji će poverilac naznačiti u predlogu za izvršenje, kao predmet kojim dužnik treba da ispuni svoju obavezu – argument iz čl. 25. ZIP uz izostavljanje predloga dužnika na tu temu – što je bilo moguće kroz njegovo pravo izbora po st. 2. čl. 24. ranijeg zakona.


– Neka sporna pitanja –

Prema odredbi člana 262. ZIP: Postupak izvršenja i obezbeđenja započet do dana stupanja na snagu ovog zakona okončaće se po odredbama ovog zakona. Iz sadržaja ove norme saznajemo koje je to merodavno pravo sa stanovišta okončanja postupaka započetih u vreme primene odredaba ranijeg zakona – okončaće se po ZIP. Ovde je prisutno i pitanje znači li to da će se:

a) zanemariti prisustvo pravnosnažnih rešenja o odlaganju izvršenja na predlog dužnika ili prekidu postupka;

b) nastaviti postupak izvršenja nezavisno od toga što je dužnik odnosno treće lice upućeno na parnicu, ili dužnik i na drugi postupak radi proglašenja da je odgovarajuće izvršenje nedopušteno po ranijem postupku;

c) odbaciti žalbu od strane drugostepenog suda izjavljenu u vreme važenja ranijeg zakona, posebno ako o njoj nije odlučeno do dana stupanja na snagu ZIP;

d) obustaviti parnični ili drugi postupak po odlučnoj tužbi dužnika ili trećeg lica;

e) nastaviti postupak po žalbi kao postupak po prigovoru ili već doneto rešenje po prigovoru od strane sudije pojedinca proglasiti pravnosnažnim.

ZIP ne sadrži neposredan govor u pogledu zatečenih situacija svršenih po ranijem zakonu u odnosu na određenu procesnu fazu, ali postupak još nije okončan. On samo kaže da će se postupak izvršenja odnosno obezbeđenja okončati po njegovim odredbama. Smatramo da je odredba čl. 276. ranijeg zakona koja je uzimala kao merodavno pravo važeće u vreme zasnivanja izvršnog postupka – dovršiće se po dosadašnjim propisima i pravnim pravilima o izvršenju bila bolje rešenje. Tome u prilog su ovi razlozi:

1. Na taj način se jasno i precizno rešavaju zatečene situacije sa stanovišta merodavnog prava, pa i onda kada su određene procesne faze rešene po ranijem zakonu

2. Poštuje se princip zabrane retroaktivne primene zakona – argument iz čl. 117. Ustava Savezne Republike Jugoslavije

3. Poštuju se pravnosnažno rešena određena procesna stanja (pravnosnažno rešenje o odlaganju izvršenja doneto na predlog dužnika, ili rešenje o upućivanju na parnicu ili drugi postupak radi proglašenja da je određeno izvršenje nedopušteno) nastala u toku izvršnog postupka iako sam taj postupak još nije okončan,

4. Ne dira se u parnične ili druge postupke već zasnovane u naznačenoj funkciji i poštuje njihov učinak sa stanovišta pravnih posledica na sam izvršni postupak.

– Moguća rešenja i razlozi za to –

ZIP je stupio na snagu a to znači da njegove norme dejstvuju u pravnom saobraćaju. Iz sadržaja odredbe čl. 262. ZIP sledi da se njegove odredbe primenjuju na sve one postupke koji nisu okončani do dana njegovog stupanja na snagu. Međutim, primena ZIP je po prirodi stvari isključena u odnosu na:

a) postupak rešavanja po žalbi izjavljenoj na rešenje doneto po prigovoru, pod uslovom da je ovaj pravni lek izjavljen po ranijem zakonu,

b) pravnosnažna rešenja o odlaganju izvršenja,

c) parnicu ili drugi postupak radi proglašenja da je određeno izvršenje nedopušteno zasnovano od strane dužnika ili trećeg lica u vreme važenja ranijeg zakona.

Smatramo da su u prilog ovog stava razlozi:

1. Rešenje o prigovoru na rešenje o izvršenju doneo je sudija pojedinac koji je zato ovlašćen na osnovu odredbe čl. 7. ranijeg zakona – merodavan propis u vreme odlučivanja. Primena ZIP na ovu situaciju kod odluke po žalbi je isključena, pošto već postoji rešenje doneto po prigovoru koje je položilo ispit po ranijem zakonu u pogledu ovlašćenog autora za njegovo donošenje. Međutim, ovo rešenje nije na osnovu odredbe čl. 6. st. 1. i 2. ZIP zatečenih akata, a to nije ni mogao poštujući pravilo zabrane povratnog dejstva zakona, pa sledi da naznačeno rešenje po kome je već zasnovana kontrola drugostepenog suda po ranijem zakonu mora proći žalbeni put.

2. Kada bi se prihvatilo suprotno shvatanje bila bi data važnost aktu donetom po prigovoru koji je doneo sudija pojedinac koji je i doneo rešenje o izvršenju i u odnosu na koje je ovaj pravni lek bio izjavljen. To je suprotno i odredbi čl. 6. st. 1. ZIP. Samo rešenje doneto po prigovoru od strane veća trojice sudija istog suda može nositi svojstvo pravnosnažnosti iz st. 4. čl. 8. ovog zakona.

3. Isto tako prvostepeni sud više nema mogućnosti da u datoj situaciji u veću trojice sudija odluči o prigovoru, pošto takva odluka već postoji. Ne bis in idem. Ne može se ponovo raspravljati o onome o čemu je već odlučeno. To znači da se pravno dozvoljeno ne može doneti novo rešenje o prigovoru o kome je već po ranijem zakonu odlučio sudija pojedinac. Ta pojedinačna pravna norma ne može imati kvalitet sa stanovištva autorstva iz čl. 6. st. 1. da bi imala svojstvo pravnosnažnosti iz odredbe čl. 8. st. 4. ZIP.

Rešenje doneto na osnovu odredbe čl. 7. ranijeg zakona ne može biti pravnosnažno ni zato što je u vreme njegovog donošenja bila na osnovu čl. 8. ranijeg zakona dozvoljena žalba, a tek odluka donesena po žalbi pravnosnažna – stav 6. čl. 8.

4. Rešenje po prigovoru doneto primenom odredbi ranijeg zakona ne ispunjava uslove iz odredbe čl. 6. ZIP, pa zato i ne može postaviti pravnosnažno bez žalbenog puta na osnovu čl. 8. st. 4. istog zakona.

5. U datoj procesnoj situaciji se ne može zato uspešno koristiti razlog: da je o prigovoru na rešenje o izvršenju već odlučeno, a da ZIP ne poznaje žalbu kao pravni lek. ZIP nema u svom sadržaju normu sa temom karaktera rešenja donetih u izvršnom postupku do dana njegovog stupanja na snagu. To samo propisuje koje su norme merodavne za dalji tok postupka – okončaće se po odredbama ovog zakona čl. 262. Radi toga drugostepeni sud kome je povereno odlučivanje po žalbi sa ovom temom istu ne može odbaciti kao nedozvoljenu pozivom na ratio da taj pravni lek po ZIPu i nije predviđen. Bitno je da je žalba ex lege bila dozvoljena u vreme njenog podnošenja i da je zato njen autor u toj situaciji postupio saglasno pravu. Pored toga odredba čl. 262. ZIP nema pravnu moć da dejstvo Zakona vrati unazad jer bi to bilo pozitivno odredbi čl. 117. Ustava Savezne Republike Jugoslavije, a vodilo bi u nerazrešive antinomije kao na primer u pogledu pravne vrednosti rešenja donetog po prigovoru primenom odredbi ranijeg zakona, što je i obrazloženo u prethodnom sadržaju ovog rada.

O tome se izjasnila i ova sudska odluka o istovrsnoj situaciji: “Prvostepena odluka o raspoređivanju na drugo radno mesto nije počela da deluje zbog izjavljenog prigovora, koji je u vreme njenog donošenja bio dopušten. Ona će početi da deluje tek od donošenja drugostepene odluke. Pošto je u vreme njenog donošenja pravo prigovora postojalo, konačnost će nastupiti tek sa donošenjem odluke po prigovoru, bez obzira što po važećem Zakonu o radnim odnosima (član 114. stav 2) rešenje postaje konačno u prvom stepenu ako zakonom nije drugačije određeno (Presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 5022/97 od 5.11.1997. godine).

6. Kada je jedna faza okončana ona predstavlja svršena fakta (facta praectorita), pa nju ne može da dodiruje situacija u toku nezavisno od toga što se sve dešava u istom ambijentu – izvršnom postupku koji još nije osnovan. Situacije: a) kada je dužnik izjavio žalbu po ranijem zakonu, b) dužnik ili treće lice zasnovao odgovarajući postupak po izlučnoj tužbi, ili c) pravnosnažno doneto rešenje o odlaganju izvršenja na predlog dužnika imaju zajedničku odluku da predstavljaju fazu koja definitivno proizvodi pravno dejstvo. Tako izjavljena žalba aktivira nadležnost drugostepenog suda na odluku po ovom pravnom leku, jer njena upotreba je u to vreme bila dozvoljena po ranijem zakonu. Mutatis mutandis isto važi i za pravnosnažno rešenje o odlaganju izvršenja na predlog dužnika, žalbi izjavljenoj po ranijem zakonu na to rešenje ili u odnosu na rešenje o upućivanju na parnicu ili drugi postupak, pošto protiv njega nije bila dozvoljena žalba – argument iz odredbe čl. 54. st. 3. ranijeg zakona. U tom smislu i Zaključak donet na savetovanju Saveznog suda, Vrhovnog vojnog suda, Vrhovnog suda Srbije, Vrhovnog suda Republike Crne gore i Višeg privrednog suda u Beogradu 24, 25. i 26. septembra 1996. godine u Subotici u delu koji glasi: Za slučaj trajnih pravnih situacija “u toku dejstva” koje postaje delom u vreme važenja starog, a delom u vreme važenja novog zakona, novi zakon se u principu neposredno primenjuje (neposredna primena novog zakona) na još “nesvršena fakta” počev od dana njegovog stupanja na snagu, a na “svršena fakta” primenjuje se stari zakon kako u pogledu vanugovornih tako i ugovornih trajnih pravnih situacija ako iz zakona ne sledi nešto drugo.

7. Parnica ili drugi postupak po izlučnoj tužbi su ex lege zasnovani – argument iz odredbe čl. 54. i 57. ranijeg zakona. Odredba čl. 262. ZIP kaže: postupak izvršenja i obezbeđenja. Na taj način Zakon ne dira svojim normativnim sadržajem u postupak zasnovan radi proglašenja da je određeno izvršenje nedopušteno. On o tome ćuti. Radi toga donošenja ZIPovi postupci nisu izgubili svoju pravnu vrednost.

Odredba čl. 262 ZIP u svom završnom fragmentu glasi: okončaće se po odredbama ovog zakona. To znači da ona svojim sadržajem određuje kako će se nastaviti započeti postupak u vreme ranijeg zakona, ali na taj način ne dira u do njegovog stupanja na snagu zatečeno stanje – do tada svršene faze, proizvedenog dejstva.

8. Odlučne su dve stvari: jedna pozitivna, da su ta dejstva proizvedena u vreme važenja ranijeg zakona: a) žalba izjavljena, b) dužnik ili treće lice upućeno na odgovarajući postupak sa naznačenom temom ili c) rešenje o odlaganju postalo pravnosnažno i d) dužnik iskoristio pravo izbora kod alternativne obaveze na osnovu čl. 24. st. 2. ranijeg zakona kojeg ga lišava čl. 25. ZIP.”Pri tome novi zakon se ne može vratiti i regulisati dejstva koja je proizvela jedna pravna situacija pod režim starog zakona, odnosno ako on to učini onda ima retroaktivno dejstvo.”/Perović, prof. dr Slobodan: “Pravda i stečena prava”, članak je objavljen u časopisu “Pravni život” br. 910/1994. str. CIX). Druga po određenju negativna pretpostavka je ta da ZIP nije snabdeven normama retroaktivnog karaktera. Odredba čl. 262. ZIP reguliše situaciju u toku sa primenom postupka. Međutim, ona ne dira već stvorena pravna dejstva po ranijem zakonu niti se osvrće na njihov pravni validitet, pa zato ona obavezuju sa stanovišta svojih posledica i posle njegovog stupanja na snagu – produženo dejstvo ranijeg zakona ne na osnovu neposredno stvorenih stanja i dovršenih dejstava kroz odgovarajuće pravnosnažne pojedinačne pravne norme ili zasnovana dejstva.

9. Kao graničnik za ovlašćenje drugostepenog suda za odlučivanje po žalbi se zato ne može uzeti datum 8.7.2000 godine kada je ZIP na osnovu njegove odredbe čl. 265. stupio na snagu i kada je prestao da važi raniji zakon, osim nekih njegovih odredbi irelevantnih za ovu temu čl. 264. Ovde se ne radi o situaciji neodređenog trajanja čije se dejstvo realizuje u dužem periodu, a ovo posebno imajući u vidu i vreme potrebno za odluku po žalbi ili za okončanje već zasnovanih izlučnih postupaka. Bitno je kada su ova dejstva proizvedena i da su izvršena saglasno pravu – delovanje u skladu sa ranijim zakonom. Prestankom važnosti ranijeg zakona nije prestalo ovlašćenje drugostepenog suda za odluku po žalbi izjavljenoj u vreme njegove važnosti, jer je taj odnos aktiviran samim ulaganjem ovog pravnog leka. Na to sa stanovišta efekta žalbe upozorava kada se radi o terenu parničnog postupka i odredba čl. 348. st. 2. ZPP koja glasi: Blagovremeno izjavljena žalba sprečava da presuda postane pravnosnažna u delu kojim se pobija žalba, a ovo pravilo je važilo i u izvršnom postupku čl. 8. st. 6. ranijeg zakona. Ne treba zanemariti ni suspenzivni efekt žalbe u pogledu samog izvršenja. O tome je sadržala govor odredba čl. 41. st. 2. ranijeg zakona čiji je naslov: “Izvršenje na osnovu nepravnosnažnog rešenja o izvršenju” osim u slučaju rešenja o izvršenju na novčanim sredstvima dužnika na računu kod organizacije koja obavlja poslove platnog prometa (čl. 199. st. 3) – ovi efekti blagovremeno izjavljene žalbe nastali su samim njenim aktiviranjem kada je i stvoren osnov za nadležnost drugostepenog suda. To pokazuje još dve stvari:

a) trenutna dejstva koja su nastala samim podnošenjem ovog pravnog leka i

b) da ta dejstva ne mogu prestati pre odluke o žalbi. Stvoreno stanje suspenzivnosti i nepravnosnažnosti rešenja prigovoru na rešenje o izvršenju ne može otkloniti primena sadržaja ZIP, jer već postoji odluka po prigovoru, ali ta pojedinačna pravna norma nema kako je već obrazloženo kvalitet za svojstvo pravnosnažnosti. Prvostepeni sud zato ovo nastalo stanje nema moć da otkloni, već to može učiniti samo drugostepeni sud tako što će doneti odluku po žalbi.

10. Rešenje po prigovoru na rešenje o izvršenju je doneto u vreme ranijeg zakona, kada je za spor o činjenicama od kojih zavisi postojanje potraživanja bio predviđen drugi put, a ne izvršni ambijent. U situaciji kada je taj spor u sadržaju ove odluke zanemaren, on bi odbacivanjem žalbe o kojoj nije odlučeno do 8.7.2000. godine ostao nesankcionisan njegovim ukidanjem.

11. Svršena fakta su i stanja po pravnosnažnim rešenjima, o odlaganju izvršenja ili upućivanju na parnicu ili drugi postupak radi proglašenja da je odgovarajuće izvršenje nedopušteno. “Granicu retroaktivnosti i neretroaktivnosti utvrđivati pomoću pojma 'svršenih fakata'. Pravne situacije koje su bile nastale i prestale u vreme starog zakona jesu svršene i na njih se primenjuje stari zakon. To su na primer prava utvrđena pravnosnažnim odlukama, punovažno zaključen brak, usvojenje, realizovani pravni poslovi, oproštaj duga” (Branko Miljković: Vremensko važenje zakona. Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije br. 3/96, str. 141).

12. Nije ratio legis ZIP bio da stvori antinomije na temu rešenja prelaznih situacija i da zanemari učinak pravnosnažnih pojedinačnih pravnih normi kojim su po ranijem zakonu rešene određene procesne situacije iako postupak izvršenja još nije okončan. Da je nomotvorac pošao unazad, sa stanovišta rešenja zatečenih situacija to bi i naznačio, pa i kada se radi o svršenim faktima odnosno onim procesnim delovanjima koja su već proizvela dejstvo pre stupanja na snagu ZIP. Međutim, on tako nije postupio. Odredba čl. 262. ZIP ima jedno jezičko značenje kao pravo i odnosi se na situaciju u toku, ali ne i na svršena fakta nastala u tom postupku po ranijem zakonu. Ovi razlozi mutatis mutandis čine, smatramo, i neosnovanim prigovor iponenta da je merodavno to što se o žalbi odlučuje u vreme kada je raniji zakon prestao da važi, a ZIP stupio na snagu.