SUKOB INTERESA I ODGOVORNOST OSNIVAČA PRIVREDNOG DRUŠTVA

Vera Marković,
sudija Vrhovnog suda Srbije u penziji

Živimo u vremenu kada je doneto mnoštvo novih propisa. Svakako je jedan od najznačajnijih Zakon o privrednim društvima. Ne samo zbog oblasti koju reguliše već zbog pretenzija da stvori pravnu osnovu za razvoj privrednog sistema koji će počivati na standardima koji se primenjuju u razvijenim tržišnim privredama. U tom cilju je podignut i stepen odgovornosti osnivača, povezanih lica i drugih odgovornih lica u privrednom društvu kroz nove institute, kao i oštrije sankcije za zloupotrebu društva. Tema ovog rada je osvrt na te nove institute.

Novi Zakon o privrednim društvima ("Sl. glasnik RS", 125/04 u daljem tekstu Zakon) odgovornost osnivača reguliše diferencirano s obzirom na to prema kome se uspostavlja dužnost ili obaveza.

Tako se odgovornost osnivača prema privrednom društvu, reguliše u prvom delu Zakona, u "Osnovnim odredbama" što podrazumeva da se ove odredbe odnose na sve forme privrednih društava.

Odgovornost osnivača prema trećim licima regulisana je u drugom i trećem delu kod svakog pojedinog oblika odnosno forme društva.

Nema sumnje da je odgovornost osnivača u odnosu na raniji zakon povećana ne samo brojem odredbi, već se osnivač pored odgovornosti prema trećim licima stavlja u odgovorniji odnos prema samom društvu, što predstavlja značajnu novinu ovog zakona.

Pre odgovornosti prema trećim licima i pre dužnosti prema društvu Zakon već u članu 15. reguliše odgovornost osnivača za zloupotrebu pravnog lica. Pošto se ta odgovornost odnosi prema trećim licima u ovom tekstu će biti izložena u posebnom delu.

Da bi u radu sledila sistematiku Zakona treba poći od Osnovnih odredbi koje se odnose na odgovornost osnivača u svim društvima i to prema samom društvu.

Zatim, sledi segment odgovornosti osnivača koji se tiče odgovornosti prema društvu pod nazivom "Lica koja imaju dužnost prema društvu".

U okviru tog naloga idu odredbe "Dužnost lojalnosti prema društvu" a iza toga dolaze veoma značajne odredbe o sukobu interesa pod nazivom "Lični interes i povezana lica".

U okviru obaveza prema društvu slede i odredbe o "zabrani konkurencije "i "dužnost čuvanja poslovne tajne".

Taj set napred nabrojanih odgovornosti odnosi se na osnivače u svim društvima.

Odgovornost osnivača prema društvu

Zakon ovaj segment odgovornosti počinje imenovanjem lica koja imaju dužnost da rade u interesu društva, u čl. 31. a to su:

-  ortaci ortačkog društva i komplementari komanditnog društva,

- lica koja se smatraju kontrolnim članovima društva sa ograničenom odgovornošću ili kontrolnim akcionarima akcionarskog društva,

-  zastupnici društva,

- članovi upravnog odbora, članovi izvršnog odbora, članovi nadzornog odbora, članovi odbora revizora i interni revizor društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarskog društva,

- lica koja imaju ugovorna ovlašćenja da upravljaju poslovima privrednog društva,

- likvidacioni upravnik privrednog društva.

Kao što se vidi pored osnivača tu su i članovi uprave društva i angažovana lica koja obavljaju poslove u ime i za račun društva.

Prva obaveza pred navedenim licima utvrđena u čl. 32. Zakona je da poslove obavljaju savesno, sa pažnjom dobrog privrednika i u uverenju da deluju u interesu društva.

Ali da bi se podigao nivo profesionalnosti ova lica su dužna da poslovne odluke donose na osnovu informacija i mišljenja stručnih i kompetentnih lica za odgovarajuću oblast.

Sledeći segment odgovornosti za ova lica je "Dužnost lojalnosti" prema društvu. Definicija lojalnosti data je odredbom čl. 33 Zakona i podrazumeva: "da ne koriste imovinu privrednog društva u ličnom interesu, ne koriste povlašćene informacije u privrednom društvu za lično bogaćenje, ne zloupotrebljavaju pozicije u privrednom društvu za lično bogaćenje, ne koriste poslovne mogućnosti društva za svoje lične potrebe i sl.”

Sukob interesa

U vezi sa lojalnim postupanjem prema društvu usko je povezana i odredba koja definiše kada postoji sukob interesa. Te odredbe o sukobu interesa predstavljaju novinu od koje se očekuje bitna promena odnosa prema društvu (naročito prema imovini društva) a koja se reflektuje i na treća lica.

U čl. 34. Zakona dat je pojam ovog instituta. Tako je navedeno - "Lični interes postoji ako je lice iz čl. 31. ili član njegove porodice:

-  Ugovorna strana u pravnom poslu sa privrednim društvom.

- U finansijskom odnosu sa licem iz pravnog posla ili radnje koje zaključuje ugovor sa privrednim društvom ili koje ima finansijske interese u tom poslu ili radnji, po osnovu kojih se može razumno očekivati da utiču na njegovo postupanje suprotno interesu privrednog društva.

- Da je pod kontrolnim uticajem strane iz pravnog posla ili radnje ili lica koje ima finansijski interes u pravnom poslu ili radnji tako da se osnovano može očekivati da utiču na njegovo postupanje suprotno interesu privrednog društva.

U daljoj razradi pojma sukoba interesa Zakon određuje koja se lica smatraju povezanim licima, čijim učestvovanjem u pravnom poslu dolazi do sukoba interesa.

Pod članovima porodice smatraju se:

- bračni drug ili/i roditelji, brat ili sestra tog bračnog druga, dete, roditelji, brat sestra, unuk ili bračni drug bilo koga od ovih lica, krvni srodnik u pravoj liniji i u pobočnoj liniji do drugog stepena srodstva, usvojilac, usvojenik, srodnik po tazbini zaključno sa prvim stepenom, druga lica sa kojima živi u zajedničkom domaćinstvu. Kao što se vidi, dosta je širok krug lica obuhvaćeno pojmom "povezana lica". Ono što je veoma bitno je odredba da je pravni posao nastao sukobom interesa ništav, ukoliko nije naknadno odobren pod uslovima propisanim čl. 35. Zakona ili ako nije dokazano da je pravni posao u vreme zaključenja ili izvršenja posla bio u interesu privrednog društva.

Ove odredbe o sukobu interesa su bile potrebne i mnogo ranije, jer najveći broj štetnih ugovora za preduzeća nastao je iz pravnih poslova direktora društvenih preduzeća sa njihovim privatnim firmama.

Da je takva odredba sa sankcijom ništavosti postojala ranije veliki broj direktora društvenih firmi bi ostao bez lako stečenog bogatstva.

U okviru odredaba koje propisuju odgovorno ponašanje osnivača odnosno lica iz čl. 31. Zakona je "Zabrana konkurencije" što podrazumeva da lica iz čl. 31. Zakona ne mogu direktno ili indirektno biti angažovana u drugom privrednom društvu konkurentske delatnosti. Članom 36. propisano je šta konkretno predstavlja konkurenciju. Na kraju, odredba koja je veoma značajna jer sankcioniše ne-odgovorno ponašanje lica iz čl. 31. Zakona i koju zbog značaja treba citirati.

Članom 37. Zakona pod naslovom "Posledice povrede pravila o sukobu interesa i zabrane konkurencije" glasi: Povreda sukoba interesa i zabrane konkurencije daje privrednom društvu pored prava na naknadu štete i pravo da se:

- poslovi koje izvrši to lice za svoj račun priznaju kao poslovi izvršeni za račun privrednog društva,

- privrednom društvu preda svaki novčani iznos koji je ostvaren od poslova koji su obavljeni za račun tog lica,

 - sva potraživanja koja proizilaze iz posla izvršenog za račun tog lica ustupe privrednom društvu.

Ova odredba predstavlja značajan iskorak ka uspostavljanju poslovnog morala koji je u sadašnjoj fazi tranzicije odnosno privatizacije do te mere ruiniran da su pojedinci sticali bogatstva kakva se u kapitalizmu ne mogu steći višedecenijskim radom i poslovanjem. Istina je da je to bogatstvo sticano na račun društvenih firmi, a da je i država u tome pomagala prodajući u bescenje društvenu imovinu i to onih preduzeća koja su dobro poslovala i imala uslove da i dalje dobro posluju.

Nije mesto da se raspravlja o pogrešnim potezima državnih struktura koje i sada u privatizaciji čine isto. Najbolji primer je evidentno uništavanje domaćih banaka (i privatnih i društvenih) i pored upozorenja priznatih ekonomskih stručnjaka da to nije dobro za privredu ove zemlje. Sada se isto to radi i sa osiguravajućim društvima, da bi se inostranim društvima poklanjao novac koji nije rezultat ni njihovog rada, niti ulaganja. No, vraćajući se temi teksta bitno je istaći da ove odredbe sa aspekta izgradnje poslovnog morala za budućnost svakako imaju veliki značaj. Pre svega, zbog mogućnosti da privredno društvo ostvari štetu od nelojalnog ponašanja odgovornih lica. Zaprećene posledice trebalo bi da imaju pozitivan uticaj na ustručavanje od takvih ponašanja, čime bi bio postignut cilj ovih odredbi.

Odgovornost za obaveze prema trećim licima

Ovaj segment odgovornosti predstavlja jedno od osnovnih merila uspešnosti svakog privrednog društva.

Odgovornost osnivača za obaveze prema trećim licima razlikuje se zavisno od toga da li se radi o društvu lica ili društvu kapitala. Kod društava lica nema izmena u odnosu na prethodni zakon. Prema odredbi čl. 53. Zakona ortaci ortačkog društva odgovorni su solidarno za sve obaveze društva celokupnom svojom imovinom.

Kod komanditnog društva po čl. 90. Zakona, za obaveze društva prema trećim licima bar jedan član - komplementar odgovara za obaveze celokupnom svojom imovinom a bar jedan član - komanditor odgovara do visine svog uloga. Izuzetno i komanditor odgovara kao komplementar ako je njegovo ime uneto u poslovno ime društva ili ako je zloupotrebio privredno društvo.

Treba naglasiti da je u Zakon uneto nekoliko odredbi o preduzetniku, kao obliku privrednog delovanja koji čini sastavni deo ukupne privredne strukture i kome je mesto u ovom zakonu.

Za obaveze preduzetnika u čl. 49. propisano je da isti odgovara celokupnom svojom imovinom.

Kada je u pitanju odgovornost osnivača društava kapitala situacija je drugačija. Za društvo s ograničenom odgovornošću po odredbi čl. 104. član društva odgovara do iznosa neunetog uloga u imovinu društva a ako je ulog unet član društva ne odgovara za obaveze društva.

Pri tom po istom članu društvo odgovara za obaveze celokupnom svojom imovinom.

Ista je pravna situacija i kod akcionarskog društva.

Po odredbi čl. 184. akcionari akcionarskog društva ne odgovaraju za obaveze društva, osim do iznosa ugovorenog a neuplaćenog uloga u imovinu društva a samo društvo odgovara za obaveze celokupnom svojom imovinom.

Kao što je napred rečeno za sva privredna društva u osnovnim odredbama postoji institut "privid pravne ličnosti", nešto izmenjen u odnosu na raniji zakon a koji sankcioniše zloupotrebu društva. To je čl. 15 Zakona koji glasi: Komanditori komanditnog društva, kao i članovi društva sa ograničenom odgovornošću i akcionari akcionarskog društva mogu prema trećim licima odgovarati za obaveze društva ako zloupotrebe privredno društvo za nezakonite ili prevarne ciljeve ili ako sa imovinom privrednog društva raspolažu kao sa sopstvenom imovinom kao da privredno društvo ne postoji. Lica iz stava jedan odgovorna su za obaveze društva solidarno. Odgovornost iz st. 1. i 2. ovog člana utvrđuje sud, pri čemu uzima u obzir sve okolnosti vezane za zloupotrebu a naročito da se opšti princip ograničene odgovornosti ne primenjuje na slučajeve iz stava jedan.

Odmah se uočava razlika u odnosu na dosadašnji zakon koji je sankcionisao za zloupotrebu društva još i članove uprave i izvršnog odbora direktora. U novom zakonu ova lica za svoj rad odgovaraju samo privrednom društvu ali ne i trećim licima.

Institut "Privida pravne ličnosti" po mom uverenju sve više dobija na značaju sa promenom vlasničke strukture preduzeća.

O ovom institutu je ovaj autor pisao posle nekoliko godina od početka primene istog ali je zbog veoma velikog broja mladih pravnika, advokata pa i sudija potrebno ponoviti neke uslove za primenu. Dok su se u početku vrlo retko pojavljivali predmeti u kojima su tuženi osnivači, sada je to mnogo češće naročito kod firmi u stečaju. Ali, tu ima i nerazumevanja. Naime, poverioci firme u stečaju smatraju da su se samom činjenicom otvaranja stečaja stekli uslovi da za obaveze tuže osnivače primenom ovog instituta. To se najčešće dešava kod društava sa ograničenom odgovornošću. To svakako može ali opet pod uslovima da dokažu zloupotrebu preduzeća. U praksi se međutim dešava da u tužbama protiv osnivača za obaveze društva, u stečaju, nema bitnih činjeničnih elemenata u čemu se sastoji zloupotreba preduzeća. Dakle, nije dovoljno što je preduzeće u stečaju već je potrebno da dokažu da postoje elementi zloupotrebe privrednog društva koji se po čl. 15. novog Zakona sastoje: "u zloupotrebi privrednog društva za nezakonite ili prevarne ciljeve ili ako sa imovinom privrednog društva raspolaže kao sa sopstvenom imovinom kao da privredno društvo kao pravno lice ne postoji". Poverilac mora da opiše zloupotrebu i pruži dokaze za istu.

Po istoj odredbi odgovornost osnivača utvrđuje nadležan sud pri čemu uzima u obzir sve okolnosti vezane za zloupotrebu. Kao što je rečeno institut privida pravne ličnosti ne može primenjivati ni jedan drugi organ, osim suda.

Pitanje nadležnosti suda

Prema sadašnjem Zakonu o sudovima, koji je na snazi u pogledu stvarne nadležnosti sudova, za ocenu nadležnosti bitna je činjenica da li preduzeće u vreme podnošenja tužbe još postoji ili je brisano iz registra. Ako preduzeće postoji onda je nadležan Trgovinski sud budući da se u konkretnom slučaju radi o odnosima statusnog karaktera (odnos vlasnik - preduzeće) Prema članu 15. Zakona o sudovima za ovu vrstu sporova propisana je nadležnost trgovinskog suda. Takođe je nadležan trgovinski sud ako je preduzeće u stečaju.

Ako je preduzeće brisano iz registra onda je za takav spor nadležan sud opšte nadležnosti, jer su tužena fizička lica.

U budućnosti kada počnu da se primenjuju odredbe Zakona o uređenju sudova u pogledu stvarne nadležnosti, za sporove o odgovornosti zbog privida pravne ličnosti biće uvek stvarno nadležan trgovinski sud. Ovo proizilazi iz odredbe čl. 24. Zakona o uređenju sudova koja reguliše nadležnost trgovinskog suda u tač. 3. tako da je trgovinski sud nadležan: "u sporovima koji proizilaze iz primene Zakona o preduzećima ili primene drugih propisa o organizaciji i statusu privrednih subjekata, kao i u sporovima o primeni propisa o privatizaciji".

Kako se radi o primeni instituta iz Zakona o privrednim društvima za sve takve sporove će biti nadležni trgovinski sudovi.

Po mišljenju autora šteta je što se te odredbe o nadležnosti trgovinskog suda vezuju za formiranje apelacionih sudova i Upravnog suda jer one nemaju nikakve veze sa tim a predstavljaju bolje rešenje u pogledu nadležnosti i ne zahtevaju nikakva dodatna sredstva.

Ovi sporovi su po svojoj prirodi u tesnoj vezi sa poznavanjem privredne materije, kao specijalizovane, što podrazumeva da će se sporovi brže rešavati.

Pitanje zastarelosti

Po svojoj pravnoj prirodi ovo potraživanje spada u neosnovana obogaćenja vlasnika zloupotrebom firme, pa je normalno da se rok zastarelosti vezuje za rok predviđen za neosnovano obogaćenje a to je opšti rok zastarelosti.

*   *   *

Posle ovog kratkog prikaza odredaba Zakona o privrednim društvima koje se tiču odgovornosti osnivača prema društvu i trećim licima ostajemo u uverenju da će ove odredbe doprineti da se odgovornost osnivača podigne na znatno viši nivo, što bi podiglo na viši nivo poslovni moral, a to bi doprinelo i pravnoj sigurnosti i povećanju poverenja u naš pravni sistem.

Takođe, želim da verujem da će ovaj tekst koristiti pravnicima u privredi, advokatima, sudijama ali i privrednicima - osnivačima kojima su napred navedene odredbe namenjene, sve u cilju smanjenja zloupotreba i izgrađivanju pravno utemeljenih odnosa u kojima svaki pojedinac učestvuje u izgradnji mozaika pravne države.