SUDBINA ZAKONA O OSNOVAMA RADNIH ODNOSA NAKON STUPANJA NA SNAGU USTAVNE POVELJE - PRIMER PRAVNE NESIGURNOSTI

-Lex rogata aut lex abrogata-

 Dr Bosa Nenadić,
sudija Ustavnog suda Srbije

Radovan Bezbradica,
savetnik Ustavnog suda Srbije

U pravnoj teoriji i struci nije sporno da se nakon stupanja na snagu novog ustava u jednoj zemlji, njeno zatečeno - važeće zakonodavstvo mora usaglasiti sa tim ustavom. Međutim, ovaj stav u praksi doživljava različitu primenu. Te razlike se ogledaju u domašaju i obimu promena koje novi ustav traži u dotadašnjem zakonodavstvu, kao i u načinu (pravnoj tehnici) na koji se određuje odnos novog ustava i važećeg zakonodavstva.1 O obimu i domašaju uticaja novog ustava na zakonodavstvo koje je na snazi u momentu njegovog stupanja na snagu, prisutna su u osnovi dva stanovišta: prema jednom, donošenje novog ustava utiče na važeće zakonodavstvo, s tim što je taj uticaj striktno određen i omeđen karakterom promena koje su izvršene ustavom, te tako dublje i obimnije ustavne promene, zahtevaju i veće promene u zakonodavstvu, i obrnuto; prema drugom, donošenje novog ustava uvek pretpostavlja, odnosno zahteva i novo zakonodavstvo, a samo izuzetno, kad je to iz određenih razloga neophodno, to novo zakonodavstvo može “preuzeti” pojedine propise koji su bili na snazi do donošenja novog ustava.2 Po načinu, odnosno tehnici kojom se određuje dejstvo novog ustava na do tada važeće zakonodavstvo, ustavi pojedinih zemalja se međusobno razlikuju.3

1. Nekoliko napomena o dejstvu Ustavne povelje na zakonodavstvo Savezne
Republike Jugoslavije

Donošenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora (u daljem tekstu: Ustavna povelja),4 u našoj ustavno-pravnoj teoriji i praksi, otvorilo je više spornih pitanja, među kojima i pitanje pravne prirode ovog akta. Uz uvažavanje drugačijih mišljenja o pravnoj prirodi Ustavne povelje, ova povelja se, po našem shvatanju, i u formalnom i u materijalnom smislu, ima smatrati ustavom državne zajednice Srbija i Crna Gora. Da je Ustavna povelja ustav državne zajednice Srbija i Crna Gora, a time i opšti pravni akt sa najvišom pravnom snagom u našem pravnom sistemu, proizlazi, pre svega, iz sledećeg: prvo, Ustavna povelja je doneta od strane ustavotvornih i zakonodavnih tela - skupština obe države članice i Savezne skupštine, po postupku strožijem od postupka predviđenog za donošenje zakona u ovim skupštinama; drugo, Ustavnom poveljom su uređena osnovna i najznačajnija pitanja koja se, tradicionalno uređuju ustavom jedne zemlje (materia constitutionis): državno uređenje zemlje, organizacija vlasti, slobode i prava građana i njihova zaštita i druga pitanja značajna za ustavno uređenje državne zajednice Srbija i Crna Gora. Sledstveno tome, stupanjem na snagu Ustavne povelje 4. februara 2003. godine, pravni sistem zemlje u celini dobio je najviši opšti pravni akt - akt sa kojim svi zakoni i drugi propisi (državne zajednice i država članica) moraju biti u skladu.

Za sprovođenje Ustavne povelje donet je poseban zakon - Zakon za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora (u daljem tekstu: Zakon za sprovođenje Povelje),5 što je takođe, jedna od karakteristika ustava u našoj dosadašnjoj praksi. Ovaj zakon donet je na isti način (po istoj proceduri) i istovremeno sa Ustavnom poveljom, a dan njegovog stupanja na snagu vezan je za stupanje na snagu same Ustavne povelje.6 Mada je u nomotehničkom smislu Zakon za sprovođenje Povelje poseban akt, odvojen od Ustavne povelje, ovaj zakon ima karakter svojevrsnih “prelaznih odredbi same Ustavne povelje”, te kao takav nema samostalnu egzistenciju, već je to akt koji obezbeđuje legalitet prelaznog perioda - perioda do uspostavljanja novog ustavnog sistema. Dakle, Zakon za sprovođenje Povelje ima uređivati ona pitanja koja su po sadržini “sprovođenje rešenja utvrđenih u Ustavnoj povelji”, što jasno proizlazi i iz samog naziva tog zakona.7 Međutim, i najopštija analiza odredaba ovog zakona pokazuje da on nije ostao u granicama akta sprovođenja onoga što je već uređeno u Ustavnoj povelji, već da je to akt kojim su kreirana i neka nova rešenja, pa i rešenja koja na drugačiji način uređuju određena pitanja nego što je to utvrđeno u samoj Povelji. Tako, pored ostalog, između odredaba Ustavne povelje i odredaba Zakona za sprovođenje Povelje postoje određene razlike po pitanju uređivanja odnosa Povelje i zatečenog pravnog sistema, na šta ćemo kasnije posebno ukazati.

U složenoj državnoj tvorevini kakva je Srbija i Crna Gora, u sagledavanju dejstva Ustavne povelje na pravni sistem zemlje u celini, traži se, pre svega, odgovor na pitanje kakvo je dejstvo Povelje na važeće zakonodavstvo, a u okviru toga i na zatečeno savezno zakonodavstvo, odnosno zakonodavstvo Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SRJ).8 U pružanju odgovora na pitanje dejstva Ustavne povelje na zakonodavstvo SRJ, ukazujemo da iz Ustavne povelje (i Zakona za njeno sprovođenje) proističe sledeće:

Prvo, da je Ustavna povelja najviši pravni akt Srbije i Crne Gore - te stoga akt sa kojim moraju biti usaglašeni zakoni i svi drugi opšti akti državne zajednice koji budu doneti nakon njenog stupanja na snagu, ali i ustavi država članica i zatečeno zakonodavstvo - kako savezni zakoni, tako i zakoni republika članica.9

Drugo, Ustavnom poveljom je utvrđen svojevrstan kontinuitet između pravnog sistema Savezne Republike Jugoslavije i pravnog sistema državne zajednice Srbija i Crna Gora i njenih država članica, što je vidno izraženo u odredbama člana 64. Ustavne povelje. Taj kontinuitet potvrđuje i činjenica da Ustavnom poveljom, odnosno Zakonom za njeno sprovođenje nije stavljen van snage ni jedan savezni zakon. Svi zakoni SRJ koji su važili u momentu stupanja na snagu Ustavne povelje, bez izuzetka, formalno-pravno ostali su na snazi, s tim što je njihova pravna sudbina opredeljena u zavisnosti od predmeta njihovog uređivanja, tj. da li ti zakoni uređuju oblast koja je prema Ustavnoj povelji u nadležnosti državne zajednice ili u nadležnosti država članica. Tako su zakoni SRJ koji uređuju pitanja, odnosno oblasti koje su u nadležnosti državne zajednice, saglasno članu 64. stav 1. Ustavne povelje, ostali da se primenjuju kao zakoni Srbije i Crne Gore,10 dok su zakoni SRJ “izvan poslova Srbije i Crne Gore,” saglasno članu 64. stav 2. Ustavne povelje, nastavili da se primenjuju kao “zakoni država članica, osim zakona za koje skupština države članice odluči da se ne primenjuje”. Ustavna povelja o sudbini drugih saveznih propisa (kao što su uredbe, odluke, pravilnici, i dr.) ništa ne govori. Ustavotvorac je očito pošao od stava da će propisi doneti za izvršavanje određenih saveznih zakona deliti sudbinu zakona za čije su izvršenje doneti, te da to pitanje “koje se samo po sebi razume” ne treba zakonom utvrđivati. I pravna logika nalaže da sprovedbeni propisi dele sudbinu akta radi čijeg izvršenja su doneti, osim ako aktom više pravne snage nije šta drugo određeno - a u Ustavnoj povelji tog drugog određenja nema.11

Treće, obaveza usaglašavanja svih zatečenih saveznih zakona, kao i drugih saveznih propisa s Ustavnom poveljom, je izričito utvrđena Zakonom za sprovođenje Povelje. U Zakonu su utvrđeni i rokovi u kojima se mora izvršiti to usklađivanje, osim roka za usaglašavanje saveznih zakona i drugih propisa koji se primenjuju kao propisi država članica.12

Četvrto, Ustavna povelja, a ni Zakon za njeno sprovođenje ništa ne govore o tome kakva će biti sudbina “saveznih zakona” koji ne budu usklađeni s Ustavnom poveljom u rokovima predviđenim za njihovo usaglašavanje.13

2. Važenje i primena Zakona o osnovama radnih odnosa po stupanju na snagu Ustavne povelje

U vezi s pravnom porukom odredbe člana 64. stav 2. Ustavne povelje postavilo se pitanje da li su se svi zakoni SRJ “izvan poslova državne zajednice Srbija i Crna Gora” koji su bili na snazi u momentu stupanja na snagu Ustavne povelje, zaista nastavili primenjivati “kao republički zakoni” ili ne. O tome kako je pomenuta odredba Ustavne povelje poimana i primenjivana u praksi, govori, pored ostalog, i kontroverzna “sudbina” Zakona o osnovama radnih odnosa.

Zakon o osnovama radnih odnosa donela je 1996. godine Savezna skupština ostvarujući zakonodavnu nadležnost Savezne Republike Jugoslavije, utvrđenu odredbom člana 77. tačka 5) Ustava SRJ.14 Zakon je, dakle, donet u ustavnom režimu Savezne Republike Jugoslavije kao savezne države koju su činile dve republike članice - Srbija i Crna Gora, i u kojoj je, kada je reč o radnim odnosima, Ustavom bila utvrđena podeljena nadležnost između savezne države i njenih republika članica. Naime, nadležnost savezne države i republika članica u oblasti radnih odnosa, Ustavom SRJ je bila utvrđena u obliku tzv. mešovite nadležnosti, i to paralelne mešovite nadležnosti. Tako je savezna država uređivala i obezbeđivala “osnove radnih odnosa”, a republike članice “sistem radnih odnosa”.15

Zakon o osnovama radnih odnosa uređivao je osnove radnih odnosa koje su, kroz sistem radnih odnosa, razrađivali zakoni republika članica kao “potpuni” zakoni koji su, saglasno ustavnom načelu zakonitosti utvrđenom u članu 115. stav 3. Ustava Savezne Republike Jugoslavije, morali biti u saglasnosti sa Zakonom o osnovama radnih odnosa. U hijerarhiji opštih pravnih akata, Zakon o osnovama radnih odnosa bio je “viši” i “jači” zakon od zakona republika članica koji su uređivali sistem radnih odnosa. Sledstveno tome, Zakon o osnovama radnih odnosa bio je zakon koji je sadržavao opšte odredbe, obavezujuće za sve poslodavce i zaposlene, ako posebnim zakonom nije bilo drukčije određeno.16

Neposredno po stupanju na snagu Zakona o osnovama radnih odnosa, republike članice donele su svoje zakone iz oblasti radnih odnosa. Tako je Republika Srbija, saglasno ustavnom ovlašćenju da uređuje i obezbeđuje sistem radnih odnosa,17 donela Zakon o radnim odnosima18 koji je prestao da važi stupanjem na snagu Zakona o radu iz 2001. godine,19 da bi isti prestao da važi stupanjem na snagu sada važećeg Zakona o radu iz 2005. godine.20

2.1. Važeći ili nevažeći Zakon

Mada se pitanje važenja i primene pojedinih odredaba Zakona o osnovama radnih odnosa, kao i njegovog mesta u pravnom poretku, na određen način postavljalo i ranije,21 ipak se pitanje primene ovog zakona u celini nije ozbiljnije dovodilo u pitanje sve do ustavnopravnog preuređenja Savezne Republike Jugoslavije. Međutim, nakon proglašenja Ustavne povelje, odnosno stupanjem na snagu Zakona za sprovođenje Povelje 4. februara 2003. godine, pojavilo se, kao veoma sporno, pitanje da li je Zakon o osnovama radnih odnosa u pravnom poretku, odnosno da li je na snazi i da li se primenjuje.

Nije sporno da je snagom pravila constitutio posterior derogat constitutioni priori, stupanjem na snagu Ustavne povelje, prestao da važi Ustav SRJ,22 ali ne i važeće zakonodavstvo koje je doneto na osnovu tog ustava. S obzirom na to da analiza utvrđene zakonodavne nadležnosti državne zajednice Srbija i Crna Gora23 pokazuje da u oblasti radnih odnosa Srbija i Crna Gora nema nadležnosti, kao i to da u ovoj oblasti na državnu zajednicu nisu prenete bilo kakve nadležnosti država članica, u smislu odredbe člana 17. stav 2. Ustavne povelje, jasno sledi zaključak da državna zajednica nije nadležna da uređuje bilo koje pitanje iz oblasti radnih odnosa, već da je uređenje i obezbeđenje ove oblasti u celosti postala materija u nadležnosti država članica.

Imajući u vidu navedeno, a saglasno odredbi člana 64. stav 2. Ustavne povelje, postavilo se pitanje pravne sudbine Zakona o osnovama radnih odnosa kao saveznog zakona, u smislu da li je navedeni zakon posle usvajanja i proglašenja Ustavne povelje ostao na snazi i da li se mogao primenjivati kao zakon republika članica, dakle i kao zakon Republike Srbije, ili je prestao da važi.

U traženju odgovora na pomenuto pitanje polazilo se, pre svega, od sledećeg: prvo, da je odredbom člana 64. stav 2. Ustavne povelje utvrđeno da će se zakoni Savezne Republike Jugoslavije izvan poslova Srbije i Crne Gore primenjivati kao zakoni država članica, do donošenja novih propisa od strane država članica, osim zakona za koje skupština države članice odluči da se ne primenjuju; drugo, da je odredbama člana 20. st. 1. i 5. Zakona za sprovođenje Povelje utvrđeno da se a) savezni zakoni i drugi savezni propisi iz oblasti koje su prema Ustavnoj povelji u nadležnosti državne zajednice Srbija i Crna Gora primenjuju kao pravni akti državne zajednice Srbija i Crna Gora, osim u delovima koji su u suprotnosti s odredbama Ustavne povelje, i b) da se navedeni akti, koji nisu iz oblasti u kojima je Ustavnom poveljom utvrđena nadležnost državne zajednice Srbija i Crna Gora, primenjuju posle stupanja na snagu Ustavne povelje kao opšti akti država članica, dok ih njihovi nadležni organi ne stave van snage, osim u delovima koji su u suprotnosti s odredbama Ustavne povelje, izuzev u oblastima koje su već regulisane propisima države članice.

Odredbom člana 20. stav 5. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje, proširen je domašaj i sadržina pravila utvrđenog u odredbi člana 64. stav 2. Ustavne povelje o primeni zakona Savezne Republike Jugoslavije izvan poslova Srbije i Crne Gore kao propisa država članica. Time je primenu jasne pravne poruke utvrđene u pomenutoj ustavno-pravnoj normi, po kojoj će se svi savezni zakoni izvan poslova Srbije i Crne Gore primenjivati kao zakoni država članica, do donošenja novih propisa od strane država članica, osim zakona za koje skupština države članice odluči da se ne primenjuju, otežalo rešenje sadržano u članu 20. stav 5. Zakona za sprovođenje Povelje. Prema ovoj odredbi Zakona pomenuti zakoni SRJ će se primenjivati kao opšti akti država članica, dok ih njihovi nadležni organi ne stave van snage, osim u delovima koji su u suprotnosti s odredbama Ustavne povelje, i izuzev u oblastima koje su već regulisane propisima država članica. Očigledno da je Zakon propisao drugačije uslove za primenu saveznih zakona kao zakona država članica, čime je izašao iz okvira sprovedbenog akta Ustavne povelje - akta koji pitanja koja su regulisana Ustavnom poveljom ne može drukčije uređivati. Ovo zakonsko rešenje je sporno i po svojoj sadržini, zbog toga što odmah nameće pitanje ko to utvrđuje koji su to “delovi saveznih zakona suprotni Ustavnoj povelji” - da li to utvrđuje svaki subjekt koji primenjuje zakon ili to, saglasno Ustavnoj povelji, može utvrđivati jedino Sud Srbije i Crne Gore koji je nadležan za ocenu saglasnosti zakona s Ustavnom poveljom, i koji je to mogao da čini tek nakon isteka roka za njihovo usaglašavanje sa Poveljom. Takođe, nema nespornog odgovora ni na pitanje ko utvrđuje da li je određena oblast, i u kojoj meri, uređena propisom republike članice i da li su ti propisi međusobno usaglašeni.24 Otuda se može konstatovati da je Zakon za sprovođenje Povelje, uređujući pomenuta pitanja na izneti način, izašao iz okvira utvrđenih Ustavnom poveljom i pri tome uneo konfuziju u tumačenje pravne poruke utvrđene u članu 64. Ustavne povelje. To svakako ne bi smeo biti cilj sprovedbenog akta koji prati novi ustav, i koji sa tim ustavom mora biti u saglasnosti.25

Polazeći od pomenutih rešenja Ustavne povelje i Zakona za njeno sprovođenje, kao i činjenice da je oblast radnih odnosa u Republici Srbiji bila uređena Zakonom o radu iz 2001. godine, postavilo se, dakle, kao prethodno i osnovno pitanje: da li je, po usvajanju i proglašenju Ustavne povelje i stupanju na snagu Zakona za njeno sprovođenje, Zakon o osnovama radnih odnosa bio na snazi, i da li se taj zakon mogao, odnosno imao primenjivati kao propis Republike Srbije ili ne. Kratko rečeno, pitanje je da li je Zakon o osnovama radnih odnosa, nakon stupanja na snagu Ustavne povelje bio važeći ili nevažeći zakon - lex rogata aut lex abrogata. U odgovoru na ovo pitanje ispoljila su se u osnovi dva stanovišta.

Prema prvom stanovištu, Zakon o osnovama radnih odnosa po stupanju na snagu Ustavne povelje bio je važeći zakon (lex rogata) i u Republici Srbiji imao se primenjivati kao republički propis. Naime, zagovornici ovog pristupa isticali su da ovaj savezni zakon, nije bio “zakon” iz oblasti koja je prema Ustavnoj povelji u nadležnosti državne zajednice Srbija i Crna Gora, te se kao takav, saglasno Ustavnoj povelji, imao primenjivati kao propis država članica, dakle i kao zakon Republike Srbije. Navedeni pristup zasniva se, pre svega, na tome da iz odredbe člana 64. stav 2. Ustavne povelje sledi da će se svi zakoni SRJ “izvan poslova Srbije i Crne Gore” primenjivati kao zakoni država članica, osim zakona za koje skupština države članice odluči da se ne primenjuju. Na koji način će skupština države članice izraziti svoju volju i otkloniti iz primene ove zakone ustavotvorac ne govori, već je to prepustio skupštini republike članice. Kako Narodna skupština Republike Srbije nije odlučila da se ovaj zakon ne primenjuje, to po ovom mišljenju, iz odredbe člana 64. stav 2. Ustavne povelje sledi da su svi zakoni SRJ “izvan poslova državne zajednice” po sili Ustavne povelje nastavili svoje postojanje kao propisi država članica, pa time i Zakon o osnovama radnih odnosa, te da stoga nije bilo ni neophodno donošenje posebnog akta skupštine države članice ili nekog drugog organa o toj primeni.26 Skupština države članice bi, saglasno Ustavnoj povelji, trebala izričito da se izjašnjava samo ukoliko odluči da se određeni savezni zakon neće primenjivati, ali ne i obrnuto. U iznetoj ustavno-pravnoj situaciji, koju karakteriše nesaglasnost rešenja Zakona za sprovođenje Povelje sa rešenjima iz same Ustavne povelje, imaju se primeniti norme Ustavne povelje, kao norme akta više pravne snage, jer Zakon za njeno sprovođenje može odložiti primenu pojedinih odredaba Ustavne povelje, za određeni period u kome su na snazi propisi doneti za vreme važenja starog ustava, ali ne može menjati rešenja utvrđena Ustavnom poveljom niti drugačije uređivati materiju koja je uređena Poveljom.

Praksa pokazuje da se i Republici Srbiji, po pravilu, polazilo od stava da su savezni zakoni koji nisu iz oblasti koja je prema Ustavnoj povelji u nadležnosti državne zajednice, postali deo republičkog zakonodavstva, po osnovu člana 64. stav 2. Ustavne povelje, i da su se kao takvi mogli primenjivati odnosno primenjivali sve dok Narodna skupština nije odlučila da se ti zakoni ne primenjuju.27

S obzirom na navedeno, po zagovornicima ovog stanovišta Zakon o osnovama radnih odnosa, kao važeći savezni zakon u momentu stupanja na snagu Ustavne povelje, nije prestao da važi te se kao takav imao i primenjivati kao republički propis, sve dok Narodna skupština Republike Srbije, kao nadležni organ nije odlučila drugačije. Ovaj zakon Narodna skupština nije izričito stavila van snage neposredno nakon stupanja na snagu Ustavne povelje, već tek krajem 2004. godine Zakonom o prestanku važenja pojedinih zakona. To što je u Republici Srbiji oblast radnih odnosa bila uređena i Zakonom o radu, ne znači da se u praksi i odredbe Zakona o osnovama radnih odnosa nisu mogle primenjivati. U slučaju postojanja različitih rešenja u ova dva zakona o radu, u njihovoj primeni bi se u svakom konkretnom slučaju, kad je to bilo neophodno, mogla pozvati u pomoć i imati u vidu opšteprihvaćena pravna pravila, kao što su lex posterior derogat legi priori i lex specialis derogat legi generali.

Prema drugom stanovištu, Zakon o osnovama radnih odnosa kao savezni zakon koji nije iz oblasti koja je prema Ustavnoj povelji u nadležnosti državne zajednice Srbija i Crna Gora, je nakon stupanja na snagu Povelje postao lex abrogata, te se ovaj zakon po stupanju na snagu Ustavne povelje, odnosno Zakona za njeno sprovođenje nije mogao primenjivati kao zakon država članica, a time ni kao zakon Republike Srbije. Ovaj pristup polazi, pre svega, od činjenice da je Zakonom o osnovama radnih odnosa uređivana oblast radnih odnosa koja je već bila uređena odgovarajućim zakonom Republike Srbije kao države članice, tj. Zakonom o radu, te je, polazeći od odredbe člana 20. stav 5. Zakona za sprovođenje Povelje, Zakon o osnovama radnih odnosa prestao da važi danom stupanja na snagu Ustavne povelje. Sledstveno tome, od dana stupanja na snagu Ustavne povelje i Zakona za njeno sprovođenje, Zakon o osnovama radnih odnosa više nije bio u pravnom poretku niti se mogao primenjivati kao propis Republike Srbije. To što navedena odredba člana 20. stav 5. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje delom izlazi iz okvira datih odredbom člana 64. stav 2. Ustavne povelje, po mišljenju zagovornika ovog pristupa, nije od uticaja na važenje i primenu Zakona o osnovama radnih odnosa, jer tu nesaglasnost nije utvrdio nadležnost suda. Naime, za ocenjivanje usklađenosti zakona Srbije i Crne Gore s Ustavnom poveljom, pa tako i odredbe člana 20. stav 5. Zakona za sprovođenje Povelje, uključujući i njen “sporni” deo, nadležan je, saglasno odredbi člana 46. Ustavne povelje, Sud Srbije i Crne Gore. Kako ovaj Sud nije odlučivao u navedenom smislu, to je pomenuta odredba Zakona za sprovođenje Povelje na snazi, i kao viša pravna norma od norme običnih zakona, ona se imala primenjivati. Stoga je primedba o eventualnoj neusklađenosti “spornog” dela odredbe člana 20. stav 5. Zakona s Ustavnom poveljom, po mišljenju zagovornika ovog stanovišta i faktički irelevantna.

U prilog ovog stanovišta navodi se i to da Ustav Republike Srbije utvrđuje način stupanja na snagu zakona,28 ali ne i način njegovog prestanka, a to što je najčešći način prestanka važenja zakona i drugih propisa u našoj zakonodavnoj praksi njihovo izričito ukidanje (stavljanje van snage) od strane nadležnog organa, to ne znači da praksa ne poznaje i slučajeve prećutnog ukidanja propisa, tj. slučaj u kome nadležni organ donese novi zakon ili drugi propis koji na drugačiji način uređuje društvene odnose, ali ne sadrži odredbe kojima se van snage stavlja propis koji je do tada važio.29 Sledstveno iznetom, iako Zakon o osnovama radnih odnosa kao raniji propis nije izričito stavljen van snage, taj propis se nije imao primenjivati saglasno pravnom pravilu lex posterior derogat legi priori. Ovo pravilo se u konkretnom slučaju moglo primenjivati jer su oba zakona u jednom trenutku bili republički zakoni koji su regulisali ista pitanja, s tim što je Zakon o osnovama radnih odnosa stupio na snagu 3. jula 1996. godine, dok je Zakon o radu stupio na snagu 21. decembra 2001. godine. Upravo zbog činjenice da je Zakon o radu, kao zakon države članice, kasnije donet zakon koji uz to, sadrži suštinski drukčija rešenja od rešenja iz Zakona o osnovama radnih odnosa i predstavlja potpun (zaokružen) normativno-pravni sistem u oblasti radnih odnosa, taj zakon bi, i u slučaju da nema već navedenog pravnog osnova utvrđenog odredbom člana 20. stav 5. Zakona za sprovođenje Povelje, primenom navedenog pravnog pravila stavio van snage Zakon o osnovama radnih odnosa.30

2.2. Posledice navedenih ustavno-pravnih rešenja u praksi

Navedena nesaglasnost Ustavne povelje i Zakona za njeno sprovođenje u pogledu primene zakona SRJ izvan poslova Srbije i Crne Gore, kao zakona država članica, kao i suprostavljeni stavovi koji su rezultirali iz te nesaglasnosti, nisu bili samo tema stručno-teorijskih razmatranja, već su stvorili brojne probleme u praksi. U situaciji kada nije bilo jasnog odgovora u pogledu pravne sudbine Zakona o osnovama radnih odnosa, izbor zakonskih rešenja koja će se primenjivati, bio je opredeljen prevashodno pojedinačnim interesima, dakle subjektivan i krajnje arbitraran, sa ozbiljnim posledicama po pravnu sigurnost i ostvarivanje i zaštitu osnovnih prava zaposlenih. Poslodavci su najčešće ignorisali Zakon o osnovama radnih odnosa još od stupanja na snagu Zakona o radu iz 2001. godine i nisu ga primenjivali, a takva praksa se samo učvrstila stupanjem na snagu Ustavne povelje, odnosno Zakona za njeno sprovođenje. Razlozi ovakvog ponašanja poslodavaca nalazili su se u činjenici da su Zakonom o radu iz 2001. godine znatno smanjena prava zaposlenih u odnosu na ona prava koja je obezbeđivao Zakon o osnovama radnih odnosa. Takav “izbor” poslodavaca imao je za posledicu brojne sporove po tužbama zaposlenih koji su, naročito u određenim pravnim situacijama, kao što je npr. prestanak potrebe za radom zaposlenog, prestanak radnog odnosa, odgovornost zaposlenih i sl., smatrali da je Zakon o osnovama radnih odnosa sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se stoga ima primenjivati.

Sudovi su, takođe, različito pristupali rešenju ovog problema. U nizu predmeta, jedan broj sudova prvog i drugog stepena (opštinski i okružni sudovi) su polazili od stanovišta da je Zakon o osnovama radnih odnosa, posle proglašenja Ustavne povelje, odnosno stupanja na snagu Zakona za njeno sprovođenje, i dalje na snazi kao deo pozitivno-pravnog poretka Republike Srbije i da se primenjuje, s tim da se, u slučaju “kolizije odredaba” Zakona o osnovama radnih odnosa i Zakona o radu, primenjuju odredbe Zakona o osnovama radnih odnosa. Međutim, u nekim predmetima, drugi sudovi su, uključujući i Vrhovni sud Srbije, polazili od stanovišta da je Zakon o osnovama radnih odnosa, posle usvajanja i proglašenja Ustavne povelje, odnosno stupanja na snagu Zakona za sprovođenje Povelje, i dalje na snazi, tj. da je deo pozitivno-pravnog poretka Republike Srbije, ali da se ovaj zakon ne primenjuje, već se, po principu lex specialis derogat legi generali, primenjuje Zakon o radu iz 2001. godine.

Treba konstatovati da je nedostatak jasne ustavno-pravne odredbe o pravnoj sudbini Zakona o osnovama radnih odnosa, odnosno ne postojanje jedinstvenog stanovišta u našoj pravnoj struci i praksi o tom pitanju, uz nužnost pozivanja u primeni na pravna pravila, stvorilo brojne teškoće u rešavanju konkretnih radno-pravnih sporova. Svaka norma jednog ili drugog pomenutog zakona o radu imala se ponaosob sagledavati i tumačiti kako bi se došlo do stava po pitanju koju normu i kojeg od ta dva zakona u konkretnom sporu treba primeniti. A tumačenje propisa, kao što nam je znano, iziskuje mnogo vremena, znanja i iskustva, uz stalnu opasnost gotovo neizbežne arbitrarnosti.

2.3. Zakon o prestanku važenja
pojedinih zakona i Zakon o osnovama radnih odnosa

Narodna skupština Republike Srbije je u decembru 2004. godine donela Zakon o prestanku važenja pojedinih zakona.31 Tako je odredbom člana 1. ovog Zakona utvrđeno, na pravno-tehniči korektan način, da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaju da važe zakoni taksativno navedeni u toj odredbi (ukupno 13 saveznih zakona), kao i podzakonski akti doneti na osnovu tih zakona. Međutim, tom odredbom nije obuhvaćen Zakon o osnovama radnih odnosa, već se zakonodavac prema pravnoj sudbini ovog zakona odredio tako što je, u posebnoj odredbi, tj. članu 2. Zakona, utvrdio: Zakon o osnovama radnih odnosa (“Službeni list SRJ”, br. 29/96 i 51/99) prestao da važi 4. februara 2003. godine.32

Ono što odmah pada u oči, jeste da je odredba člana 2. Zakona o prestanku važenja pojedinih zakona, svojom sadržinom neuobičajena, a verovatno i jedinstvena u našoj zakonodavnoj praksi, i kao takva ne samo da je dodatno podstakla ranije rasprave o pravnoj sudbini Zakona o osnovama radnih odnosa, već je otvorila i nove dileme u pogledu tog pitanja. Odredba člana 2. Zakona o prestanku važenja pojedinih zakona tako kako je formulisana, mogla se dvojako poimati: 1) kao odredba kojom se samo konstatuje činjenica prestanka važenja tog zakona, ili 2) kao odredba kojom se utvrđuje prestanak važenja Zakona o osnovama radnih odnosa.

Ukoliko bi se na odredbu člana 2. Zakona o prestanku važenja pojedinih zakona gledalo samo kao na odredbu kojom se konstatuje činjenica prestanka važenja Zakona o osnovama radnih odnosa, to bi dakle značilo da se tom odredbom ne uređuju, određeni odnosi i ne konstituišu određena prava ili obaveze, već da se samo konstatuje određena činjenica koja je već nastupila, saglasno odredbi člana 20. Zakona za sprovođenje Povelje. Tako bi ova odredba imala samo informativni karakter, tj. karakter zvanične informacije kojoj autoritet daje zakonodavni organ. Međutim, i u ovom slučaju bi se, postavilo pitanje smisla postajanja ovakve odredbe, jer svrha zakonske norme nije da informiše o već nastalim činjenicama, odnosno da te činjenice zakonodavac konstatuje naknadno, već da uređuje, odnosno konstituiše određena prava ili obaveze. Uz to, ovakvo shvatanje sadržine i smisla odredbe člana 2. Zakona ostavilo je i dalje, samo na drugi način, otvorenim pitanje da li je i po kom osnovu prestao da važi Zakon o osnovama radnih odnosa.

Međutim, kad se norma člana 2. Zakona poima kao odredba koja uređuje određeni pravni odnos, odnosno pravnu situaciju, i to tako da se dejstvo te norme proteže na situaciju koja je već nastupila u određenom vremenskom trenutku, tj. danom stupanja na snagu Ustavne povelje, odnosno Zakona za njeno sprovođenje kada je Zakon o osnovama radnih odnosa postao propis Republike Srbije, pre stupanja na snagu zakona o prestanku važenja pojedinih zakona, a to znači da odredba člana 2. ima retroaktivno dejstvo. Dakle, tako je članom 2. Zakona, posle skoro dve godine, utvrđen prestanak važenja Zakona o osnovama radnih odnosa i to tako što se ceo jedan zakon stavlja van snage “unazad”.

Da je i sam zakonodavac odredbi člana 2. Zakona namenio retroaktivno dejstvo, vidi se i po tome što je u postupku donošenja Zakona o prestanku važenja pojedinih zakona utvrđivan opšti interes za povratnim dejstvom ove odredbe, kako joj se, ne bi mogao istaći prigovor nesaglasnosti s odredbama člana 121. st. 1. i 2. Ustava.33 Međutim, i pored ove, na prvi pogled formalno-pravne korektnosti (radi se samo o povratnom dejstvu jedne odredbe zakona!!!), navedena odredba člana 2. Zakona je sporna, s obzirom na njenu sadržinu kojom se ozbiljno dovodi u pitanje princip pravne sigurnosti, a osim toga, pitanje je i da li je ona pravno-logički moguća. Naime, po našem mišljenju, ovom odredbom dovodi se u pitanje intencija ustavotvorca izražena u članu 121. Ustava, s obzirom na prirodu odnosa koje uređuje, stavljajući van snage ceo jedan zakon pre sopstvenog stupanja na snagu, čime se otvorilo pitanje sudbine svih pravnih posledica koje je proizveo Zakon o osnovama radnih odnosa od 4. februara 2003. godine pa sve do 24. decembra 2004. godine, tj. do momenta stupanja na snagu Zakona o prestanku važenja pojedinih zakona.

Navodeći razloge za povratno dejstvo odredbe člana 2. Zakona u obrazloženju Predloga zakona, koji su inače krajnje pragmatične prirode, pa i kontradiktorni po svojoj sadržini, Vlada Republike Srbije kao predlagač Zakona, navela je da je donošenjem Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, br. 70/01 i 73/01), mimo tadašnjeg Ustava Savezne Republike Jugoslavije, na celovit način uređena oblast radnih odnosa u Srbiji, kao i da je stupanjem Ustavne povelje na snagu, raniji savezni Zakon o osnovama radnih odnosa postao zakon Republike Srbije. U obrazloženju se dalje ističe da posle donošenja Ustavne povelje, u pravnom sistemu Srbije “paralelno postoje i proizvode pravnu snagu dva konceptualno sasvim različita zakona koja uređuju istu materiju”, a pri tome je Zakon o osnovama radnih odnosa prestao da se primenjuje nedugo posle stupanja na snagu Zakona o radu. Prema tome, konstatuje dalje predlagač, u Republici Srbiji postojao je Zakon o radu koji se primenjuje i Zakon o osnovama radnih odnosa koji se ne primenjuje, “mada oba zakona imaju pravnu snagu”, te ako bi ovim zakonom bilo propisano da njegovim stupanjem na snagu prestaje da važi Zakon o osnovama radnih odnosa - praksa bi se našla pred nedoumicom da li je Zakon o osnovama radnih odnosa trebalo primenjivati sve do njegovog izričitog ukidanja, tj. do prestanka njegovog važenja (od osmog dana od stupanja ovog zakona na snagu). To bi, kako stoji u Obrazloženju, za posledicu imalo pravnu nesigurnost, jer bi mogla nastati različita tumačenja oko toga da li ona pitanja koja su nastala do prestanka važenja Zakona o osnovama radnih odnosa i koja se sada raspravljaju po Zakonu o radu ili koja tek treba da se rasprave - treba da budu raspravljena i po, sa Zakonom o radu kolidirajućem, Zakonu o osnovama radnih odnosa. Zato je, smatra predlagač, nužno bilo da se Zakon o osnovama radnih odnosa (“Službeni list SRJ”, br. 29/96 i 51/99) stavi van snage sa 4. februarom 2003, kao danom stupanja na snagu Ustavne povelje.34

Dakle, odredba člana 2. Zakona, u svojoj osnovi polazi od stanovišta po kome je Zakon o osnovama radnih odnosa postao sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije nakon stupanja na snagu Ustavne povelje, s obavezujućom snagom jednog zakona, ali je zakonodavac odlučio da ovom odredbom nakon više od 22 meseca od dana kada je Zakon o osnovama radnih odnosa postao zakon Republike Srbije (4. februar 2003. godine) “saopšti” da je taj zakon prestao da važi upravo onog dana kada je, po Ustavnoj povelji, postao sastavni deo pozitivno-pravnog poretka Republike Srbije. Konsekvence ovakve sadržine i suštine odredbe člana 2. Zakona o prestanku važenja pojedinih zakona, teško su spojive sa principima ustavnosti i pravne sigurnosti, a nisu ni u funkciji zaštite prava onih na koje se zakonodavstvo o radu odnosi.

Prema navedenom, nije sporno da su odredbe člana 2. Zakona o prestanku važenja pojedinih zakona, kao i navedeno obrazloženje Zakona, podložni ozbiljnim stručnim rezervama i kritikama, jer ona ne samo da nisu rešila dilemu u vezi sa važenjem i primenom Zakona o osnovama radnih odnosa po proglašenju Ustavne povelje, odnosno stupanju na snagu Zakona za njeno sprovođenje, već su uneli dodatnu konfuziju, stvarajući ozbiljnu pravnu nesigurnost u jednoj veoma značajnoj oblasti ljudskih prava.

Umesto zaključka

Cilj ovog rada nije bio da se sa ove vremenske distance utvrdi, odnosno oceni koje je od dva pomenuta stanovišta o važenju Zakona o osnovama radnih odnosa po stupanju na snagu Ustavne povelje više pravno utemeljeno, tim pre što su i autori ovog rada i sami imali različita mišljenja u odgovoru na neke od iznetih dilema, već je njegov prevashodni cilj ukazivanje na jedan nedopušten i eklatantan vid “pravnog” voluntarizma koji se desio u našem pravnom sistemu, i to u jednoj izuzetno važnoj oblasti društvenog života, kao što je oblast rada i radnih odnosa, posebno ako se ima u vidu da se to zbivalo u vreme krupnih promena u našoj zemlji. To je vreme sprovođenja privatizacije, vreme u kome je velikom broju zaposlenih prestao radni odnos i kada su u praksi bile česte povrede prava zaposlenih po osnovu rada, čemu je svakako doprinela i činjenica nepostojanja jasnog stava o tome koje norme u oblasti sistema radnih odnosa važe, a koja ne. Pomenuta ustavno-pravna rešenja ozbiljno su ugrožavala principe pravne sigurnosti i ustavnosti - osnovne principe na kojima se temelji ustavnopravni sistem savremenih demokratskih država. Stoga, ovaj rad jeste svojevrsno upozorenje, ili bolje reći, opomena da se ovakvi ustavni i zakonodavni “eksperimenti” ne bi smeli događati u društvu koje teži vladavini prava.

___________________________

1 Videti opširnije M. Jovičić, O ustavu, Institut za uporedno pravo, Beograd, 1977, str. 231. i d; B. Nenadić, O odnosu Ustava SRJ prema pravnom sistemu SFRJ, Pravo, br. 3-4, 1995, str. 20-39.

2 Prvo stanovište karakteristično je za zemlje sa stabilnim ustavnim sistemima, a drugo, za zemlje u kojima je dolazilo do drastičnog raskida sa ranijim ustavnim uređenjem.

3 Tako ustavna praksa poznaje ustave koji sadrže odredbe po kojima se danom stupanja na snagu novog ustava ukidaju (prestaju da važe) svi zakoni i drugi propisi, odnosno njihove odredbe koje su u suprotnosti s ustavom (posleratni ustavi Čehoslovačke, Rumunije, DR Nemačke, SSSR, FNRJ, Bugarske i dr), odnosno odredbe kojima se izričito ukidaju samo pojedini zakoni ili drugi propisi (Ustav Španije); zatim ustave koji sadrže odredbe o daljem važenju ranijih zakona i drugih propisa ako oni nisu u suprotnosti s ustavom ili odredbe u kojima je važnost zatečenih zakona i drugih propisa produžena do njihovog usklađivanja s ustavom (Ustav Ruske Federacije); i na kraju, ustave koji sadrže istovremeno odredbe kojima se ukidaju propisi suprotni ustavu (svi ili samo oni koji su taksativno navedeni) i odredbe o ostajanju na snazi onih propisa koji nisu suprotni ustavu, uz obavezu da se usklade s ustavom, ili da se ti zakoni tumače ‘’u duhu novog ustava’’ (Osnovni zakon Nemačke). 

4 Ustav državne zajednice Srbija i Crna Gora, u nomotehničkom smislu, se sastoji od dva akta: Ustavne povelje i Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, koja je, saglasno izričitoj odredbi člana 8. Ustavne povelje, sastavni deo Ustavne povelje.

5 Zakon za sprovođenje Povelje, mada po nazivu “zakon”, a ne “ustavni zakon’’, po svojoj sadržini i predmetu uređivanja, u suštini se ne razlikuje od dosadašnjih ustavnih zakona za sprovođenje ustava.

6 Zakon za sprovođenje Povelje je po nazivu “zakon’’, ali se od drugih zakona razlikuje - po postupku i vremenu donošenja, donosiocima, cilju zbog koga se donosi, sadržini, stupanju na snagu i dr.

7 B. Nenadić, Odnos Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora prema zakonodavstvu Savezne Republike Jugoslavije, Pravo, br. 1-2/2003, str., 7. i d.

8 S obzirom na njegov predmet, u ovom radu mi ćemo se baviti samo dejstvom Ustavne povelje na savezno zakonodavstvo, jer je Zakon o osnovama radnih odnosa bio savezni zakon.

9 Videti čl. 64. i 66. Ustavne povelje i član 20. Zakona za sprovođenje Povelje, kojima je bliže utvrđeno dejstvo Ustavne povelje na važeći pravni sistem zemlje u celini, kao i rokovi za njegovo usaglašavanje s Poveljom.

10 Broj ovih zakona je, s obzirom na obim nadležnosti Srbije i Crne Gore, znatno manji, u poređenju s ukupnim brojem saveznih zakona koji su bili na snazi u momentu donošenja Ustavne povelje.

11 Međutim, u članu 20. Zakona za sprovođenje Povelje je izričito utvrđeno da Povelja ima istovetno dejstvo i na “druge savezne propise”, kao što je to utvrđeno i za savezne zakone. Zakonodavac u odredbi člana 20. Zakona za savezne propise iz oblasti koje su u nadležnosti državne zajednice govori da se primenjuju kao “pravni akti državne zajednice,’’ a kada su u pitanju savezni propisi koji nisu iz oblasti koje su u nadležnosti državne zajednice, zakonodavac u stavu 4. člana 20. govori da će se oni primenjivati kao “opšti akti država članica’’. Ovakve formulacije mogu izazvati određene dileme, mada je, po našem, mišljenju ovde više reč o aljkavosti i redakcijskoj neujednačenosti pravnih normi prisutnoj kako u Ustavnoj povelji, tako i u Zakonu za njeno sprovođenje.

12 U članu 20. Zakona su utvrđeni rokovi za usaglašavanje saveznih i republičkih zakona i drugih propisa s Ustavnom poveljom, ali i ratifikovanim međunarodnim ugovorima i zakonima Srbije i Crne Gore.

13 O dejstvu Ustavne povelje na zatečeno savezno zakonodavstvo vid. opširnije B. Nenadić, op. cit., str., 3-18.

14 Zakon o osnovama radnih odnosa usvojen je na sednici Veća republika 30. maja, a na sednici Veće građana 19. juna 1996. godine. Zakon je objavljen u “Službenom listu SRJ”, broj 29. od 26. juna 1996. godine, a stupio je na snagu osmog dana od dana objavljivanja, tj. 3. jula 1996. godine.

15 Prema Ustavu SRJ, samo je pet oblasti bilo u mešovitoj nadležnosti savezne države i republika članica (poreski sistem, svojinski odnosi, zaštita životne sredine, radni odnosi i penzijsko i invalidsko osiguranje). Sve druge oblasti su bile u isključivoj nadležnosti savezne države ili republika članica. Videti B. Nenadić, Raspodela zakonodavne nadležnosti između savezne države i republika članica u SRJ, Pravni zbornik, br. 1-2/94, str. 31-38.

16 Videti B. Šunderić: Da li može Narodna skupština Republike Srbije izvršiti nulifikaciju saveznog Zakona o radu, Radno i socijalno pravo, broj 1-3, 2002, str. 35.

17 Videti član 72. tačka 4. Ustava Republike Srbije.

18 Videti Zakon o radnim odnosima (“Službeni glasnik RS”, br. 55/96 i 28/01).

19 Videti Zakon o radu (“Službeni glasnik RS”, br. 70/01 i 73/01).

20 Videti Zakon o radu (“Službeni glasnik RS”, br. 24/05 i 61/05).

21 Videti o tome B. Šunderić, op. cit., str. 36-40.

22 Videti opširnije B. Nenadić: Dejstvo Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, Arhiv za pravne i društvene nauke, broj 2-3, 2003,str. 266 i d.

23 Videti odredbe čl. 17. i 19. Ustavne povelje.

24 Ustavni sudovi republika članica nisu nadležni da ocenjuju međusobnu usklađenost dva republička zakona, odnosno dva akta iste pravne snage.

25 Videti B. Nenadić, op. cit., str. 272.

26 U vezi odredbe člana 64. stav 2. Ustavne povelje postavljana su i pitanja, kao što su: pod kojim uslovima i kada se primenjuju navedeni savezni zakoni, da li ih i ko u državi članici ‘’ozakonjuje” kao svoje, tj. uvodi u republičko zakonodavstvo; treba li skupština države članice (ili neki drugi organ i koji) izričito da se izjasni o tome koji se savezni zakon primenjuje kao zakon države članice, ili ne treba. Vid. opširnije B. Nenadić, Odnos Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora prema zakonodavstvu SRJ, str. 10 i d.

27 Tako su u Republici Srbiji donošeni: 1) republički zakoni o prestanku važenja saveznih zakona - stavljanjem tih zakona van snage (Zakon o prestanku važenja Zakona o Privrednoj komori Jugoslavije (“Službeni glasnik RS”, broj 55/2003) i Zakon o prestanku važenja pojedinih zakona (“Službeni glasnik RS”, broj 135/2004)); 2) novi republički zakoni u oblasti koja je bila regulisana saveznim zakonom, a u prelaznim odredbama ovih republičkih zakona stavljani su van snage odgovarajući zakoni SRJ (Carinski zakon (‘’Službeni glasnik RS,’’ broj 73/2003), Zakon o Narodnoj banci Srbije (“Službeni glasnik RS,’’ broj 72/2003), Zakon o privrednim društvima (“Službeni glasnik RS,’’ broj 125/2004) i dr.). Pored toga, donošeni su i podzakonski propisi od strane republičkih organa za izvršavanje saveznih zakona, sa pozivom na odredbe saveznog zakona, kao pravni osnov za donošenje tih propisa (tako su Vlada Republike Srbije i nadležni republički ministri doneli propise za izvršavanje Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, Zakona o kreditnim odnosima s inostranstvom, Zakona o Narodnoj banci Jugoslavije i drugih saveznih zakona koji su se primenjivali ili se još uvek primenjuju u Republici Srbiji kao zakoni države članice). I na kraju, u Republici su osnivani (obrazovani) i republički organi kojima je stavljeno u delokrug neposredno izvršavanje saveznih zakona, ili su postojeći republički organi učinjeni odgovornim za sprovođenje saveznih zakona ili vršenje nadzora nad primenom tih zakona (u Republici Srbiji obrazovani su tako sledeći organi: Uprava carina, Devizni inspektorat, Komisija za hartije od vrednosti i finansijsko tržište i dr.).Videti opširnije B. Nenadić, op. cit. str. 12. i d.

28 Videti Član 120. Ustava Republike Srbije.

29 O načinima prestanka važenja propisa vid. M. Zečević, Stvaranje opštih akata, Beograd, 1990, str. 255. i M. Jovičić, Zakon i zakonitost, Beograd, 1977, str.194.

30 Opširnije o ovom pristupu vid. R. Bezbradica, Zakon o osnovama radnih odnosa-lex rogata aut lex abrogata, Pravni informator, broj 12/2004, str. 64 i d.

31 Zakon o prestanku važenja pojedinih zakona (“Službeni glasnik RS”, broj 135/2004) stupio je na snagu 29. decembra 2004. godine.

32 Razlozi za donošenje Zakona nalaze se, kako to stoji u Obrazloženju Predloga zakona, u potrebi da se pojedini savezni zakoni, koji su po stupanju na snagu Ustavne povelje, postali propisi Republike Srbije, “izričito” stave van snage, jer se tim zakonima ili uređuju položaj i način rada nekih organa Savezne Republike Jugoslavije koji su, u skladu s Ustavnom poveljom i na osnovu Zakona za sprovođenje Povelje, prestali da rade, ili se više ne primenjuju, pošto je Republika Srbija u celini uredila određene odnose. Videti Obrazloženje Predloga zakona o prestanku važenja pojedinih zakona, na sajtu Vlade Republike Srbije,www. srbija. sr. gov. yu.

33 Odredbom člana 121. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da zakon, drugi propis ili opšti akt ne može imati povratno dejstvo (stav 1.), kao i da se samo zakonom može odrediti da pojedine njegove odredbe, ako to zahteva opšti interes utvrđen u postupku donošenja zakona, imaju povratno dejstvo (stav 2.).

34 Videti Obrazloženje Predloga zakona o prestanku važenja pojedinih zakona www. srbija.sr. gov. yu