Funkcionisanje Evropske zajednice ostvaruje se kroz izvršavanje određenih zadataka koje obezbeđuju njeni organi: Evropski parlament, Evropski savet, Savet ministara, Komisija, Sud pravde i Finansijski sud. Ugovor o osnivanju evropske zajednice, u daljem tekstu ugovor, propisuje nadležnost svakog od ovih organa.

Evropski parlament zajedno sa Savetom usvaja budžet i konsultuje se o predlozima svih akata koji imaju snagu zakona. Zajedno sa Savetom, Evropski parlament odlučuje u najvažnijim oblastima za razvoj zajednice - čovekova sredina, naučna istraživanja, tehnološki razvoj, realizovanje unutrašnjeg tržišta. Parlament postavlja evropskog posrednika koji je zadužen da prima žalbe građana Evrope.

Evropski savet je najviši politički organ zajednice koji određuje politiku razvoja. Sastoji se od šefova država ili vlada članica.

Savet ministara je zakonodavni organ zajednice. U njegovom sastavu su resorni ministri svake države članice koji donose propise zajednice - odluke, uputstva i uredbe.

Komisija podnosi Savetu ministara predloge propisa i stara se o njihovoj primeni posle usvajanja i obezbeđuje poštovanje Ugovora.

Sud pravde je zadužen za poštovanje prava prilikom tumačenja i primene Ugovora o osnivanju Evropske zajednice. Ovaj Sud o kome će biti reči u nastavku teksta i čije je sedište u Luksemburgu, treba razlikovati od Suda za ljudska prava sa sedištem u Strazburu.

Nadležnost, sastav i organizacija Suda regulisani su odredbama čl. 164-188 Ugovora.

Sud pravde ima ulogu zaštite zakonitosti Evropske zajednice, kontrole rada njenih organa i neposredne zaštite interesa država članica, pravnih i fizičkih lica. On vrši ustavno-sudsku, upravno-sudsku i funkciju građanskog suda.

Sud pravde se sastoji od petnaest sudija. Prema Ugovoru ovaj broj nije nepromenljiv. Na zahtev Suda, Savet može da poveća broj sudija. Za takvu odluku traži se jednoglasnost.

U Sudu postoji devet opštih pravobranilaca čiji je zadatak da pomažu Sudu.

Sudije i pravobranioce zajedničkim dogovorom imenuju vlade zemalja članica.

Za sudiju i opšteg pravobranioca mogu biti izabrana lica koja ispunjavaju tražene uslove za obavljanje najvažnijih pravosudnih funkcija u svojim zemljama ili su pravni stručnjaci priznate reputacije.

Nezavisnost sudija je zagarantovana, pre svega njihovim statusom. Rasprave Suda su tajne. Sudije uživaju imunitet koji ih štiti od krivičnog gonjenja za vreme mandata.

Sudije su nezavisne u odnosu na svoju matičnu zemlju.

Sudije i pravobranioci se imenuju na šest godina. Dozvoljeno je ponovo imenovanje sudija i opštih pravobranilaca čiji je mandat istekao.

Delimična zamena sudija se obavlja svake tri godine. Naizmenično se imenuje osam ili sedam sudija.

Svake tri godine vrši se delimična zamena opštih pravobranilaca. Sudije iz svojih redova biraju predsednika Suda na period od tri godine. Funkcija predsednika Suda je veoma značajna. Predsednik Suda raspoređuje poslove komorama, imenuje sudiju izvestioca za svaki posao, utvrđuje raspored rasprava i hitno odlučuje o zahtevima za privremene mere.

Pravobranioci su zaduženi da nepristrasno i nezavisno javno iznose zaključke o predmetu koji je podnet Sudu pravde kako bi mu pomogli u izvršenju njegovog zadatka. Svake godine Sud imenuje prvog pravobranioca koji odlučuje o rasporedu poslova među pravobraniocima od trenutka kad predsednik Suda imenuje sudije izvestioce.

Svim sudijama i pravobraniocima pomažu po dva izvestioca koje oni slobodno biraju. Izvestioci su pravnici koji proučavaju i pripremaju spise predmeta.

Sudski beležnik je zadužen da prima podneske, deponuje akta o postupku, sastavlja zapisnike na sednici i rukovodi radom administrativnih službi. U svom radu je podređen generalnom sekretaru. Generalnog sekretara na šest godina imenuju sudije i pravobranioci. Mandat mu se može ponoviti.

Sudu pravde se mogu podneti sledeća pravna sredstva: tužba zbog neispunjenja obaveze, zahtev za poništavanje akta, tužba zbog propuštanja obaveza, zahtev za snošenje odgovornosti, zahtev službenika zajednice povodom spora u granicama određenim Statutom o radu zaposlenih, zahtev za davanje mišljenja, zahtev za odlučivanje o prethodnom pitanju.

Ova tužba je predviđena odredbom člana 226. Ugovora za slučaj da Komisija oceni da država članica nije ispunila obavezu iz ovog Ugovora. U tom slučaju Komisija daje obrazloženo mišljenje pošto je prethodno državi koja je prekršila obavezu dala priliku da se izjasni. Istovremeno se državi, daje rok da postupi u skladu sa mišljenjem. Ako država ne postupi u skladu sa mišljenjem u roku koji je odredila Komisija, Komisija je ovlašćena da traži odluku Suda. Tužbu podnosi ili Evropska komisija ili jedna od zemalja članica.

Sud svojom odlukom konstatuje neizvršenje obaveze, izriče mere, ali ne može prisiliti državu da svoju obavezu ispuni. U ugovoru je propisano da je država obavezna da preduzima mere kojima će izvršiti odluku Suda pravde. Ukoliko Komisija oceni da dotična članica nije donela takve mere za izvršenje odluke Suda u utvrđenom roku, Komisija može o tome da obavesti Sud pravde. Istovremeno ona izdaje, posle davanja mogućnosti ovoj državi da podnese primedbe, obrazloženje u kome su tačno naznačene tačke po kojima se država nije pridržavala odluke Suda.

Ukoliko država nije donela mere za izvršenje odluke Suda u utvrđenom roku, Komisija može o tome da obavesti Sud pravde. Istovremeno, ona predlaže visinu paušalnog iznosa ili novčane kazne, koju, shodno okolnostima, treba da plati dotična država. Ako Sud pravde utvrdi da se država članica nije pridržavala njegove odluke, on može da joj naloži plaćanje paušalnog iznosa ili kazne.

Ovo pravno sredstvo ima za cilj da obezbedi usklađenost akata i odluka Zajednice sa Ugovorom i da reši probleme oko raspodele nadležnosti među institucijama Evropske unije.

Tužba se može podneti zbog nenadležnosti, povrede bitnih pravila postupka, povrede Ugovora ili svakog drugog pravnog propisa koji se odnosi na njegovu primenu.

Ovu tužbu mogu da podnesu zemlje članice kao i institucije - Evropski parlament, Finansijski sud, Evropska centralna banka.

Pod istim uslovima ovaj postupak može da pokrene svako fizičko ili pravno lice protiv odluka donetih protiv njega, kao i odluka donetih u vidu uredbi ili odluka upućenih nekom drugom licu a koje ga neposredno pogađaju.

Ukoliko Sud oceni da je tužba osnovana, oglasiće ništavnim osporeni akt. Pokretanje postupka vezano je za rok od dva meseca računajući od objave akta, njegovog saopštavanja ili od dana kada je podnosilac na drugi način sa tim aktom upoznat.

Ova tužba se primenjuje kada neka institucija (Evropski parlament, Savet ili Komisija) propusti da donese odluku, a što je suprotno odredbama Ugovora. Da bi tužba mogla da se podnese, potrebno je da organ koji je propustio da donese odluku, bude prethodno pozvan da nešto preduzme. Ako u roku od dva meseca od poziva, organ ne zauzme stav, tužba se može podneti u narednom roku od dva meseca. Ovo je tipična tužba “zbog ćutanja administracije”.

Za podnošenje ovakve tužbe ovlašćene su zemlje članice, institucije i pojedinci (kada se odnosi na njih direktno i pojedinačno).

U slučaju da se tužba pokaže osnovanom, Sud pravde konstatuje propuštanje i izriče mere koje treba doneti. Organ ili organi čije je propuštanje proglašeno suprotnim Ugovoru dužni su da donesu mere o izvršenju odluke Suda pravde.

Ova tužba se odnosi na štetu koju su pričinili trećem licu institucije ili njihovi službenici i na obeštećenje oštećenog lica.

Ove tužbe mogu podnositi pojedinci.

Tužioci treba da dokažu odgovornost Zajednice kroz postojanje krivice i nastale štete.

Institucije Evropske zajednice zapošljavaju značajan broj službenika. Sporovi koji nastaju između institucija Zajednice u svojstvu poslodavca i njenih službenika rešavaju se pred Sudom pravde. U slučaju da su ispunjeni uslovi, Sud dosuđuje naknadu štete.

Ugovorom su predviđeni slučajevi kada se zaključuju sporazumi između Zajednice i jedne ili više država ili međunarodnih organizacija kada Komisija podnosi preporuke Savetu koji je ovlašćuje da započne potrebne pregovore. Pregovore vodi Komisija u dogovoru sa specijalnim komitetima koje imenuje Savet da bi joj pomogli u obavljanju tog zadatka.

Kada postoji sumnja o kompatibilnosti predloga međunarodnog ugovora sa odredbama Ugovora, može da se zatraži mišljenje Suda pravde o usklađenosti predloga nekog sporazuma sa odredbama ovog Ugovora. Savet, Komisija ili država članica mogu tražiti mišljenje Suda pravde o navedenim pitanjima.

Na osnovu odredbe člana 181. Ugovora, Sud pravde je nadležan da donosi presude na osnovu arbitražne klauzule sadržane u javnopravnom ili privatno-pravnom ugovoru koji je zaključila Zajednica ili su zaključeni u njeno ime.

Da bi se obezbedila jednoobrazna primena prava Zajednice u zemljama članicama Sud pravde obezbeđuje saradnju nacionalnih sudova i Suda pravde.

Sud pravde je nadležan da donosi odluke o prethodnim pitanjima u vezi sa tumačenjem ovog Ugovora, valjanosti i tumačenja akata koji su doneli organi zajednice, tumačenja statuta tela koja su osnovana aktom Saveta, ako to ovi statuti predviđaju.

Kada se problem tumačenja prava zajednice ili pravovaljanosti nekog akta zajednice postavi pred nacionalnim sudom, on može da podnese zahtev Sudu pravde u obliku pitanja koje se rešava pre početka glavne rasprave - kako treba tumačiti dotični tekst ili akt. Postoji obaveza obraćanja Sudu pravde kada se pitanje tumačenja prava Zajednice postavi sudu protiv čije odluke nema prava žalbe (Kasacioni sud, Državni savet).

Najvažniji oblik zahteva je upravo zahtev za odlukom o prethodnom pitanju. Ovo zbog sve većeg prodora propisa zajednice u pravni poredak zemalja članica.

Sud pravde kome je podneta odluka nacionalnog suda, objašnjava pravo Zajednice, ali pri tom ne prejudicira rešenje spora koji spada u nadležnost nacionalnog suda koji primenjuje pravo Evropske zajednice.

Postupak se vodi zavisno od toga da li je reč o direktnom podnesku ili zahtevu za odlučivanje o prethodnom pitanju koji Sudu pravde podnosi nacionalni sud.

U postupku neposredne tužbe podnesak se podnosi Sudu preporučenom pošiljkom preko sudske pisarnice. Podnesak se upisuje u registar Suda i objavljuje u Službenom listu. Posle toga predsednik Suda imenuje sudiju izvestioca zaduženog za praćenje predmeta. Pošto se izabere sudija izvestilac, prvi pravobranilac bira pravobranioca.

Potom se podnesak dostavlja protivnoj strani koja ima mesec dana da dâ svoj odgovor. Na kraju sprovedenih izviđaja, predmet se iznosi na javnu raspravu pred sudije. Nekoliko sedmica po održanoj javnoj raspravi pravobranilac iznosi svoje zaključke. Sud odlučuje na osnovu predloga sudije izvestioca.

Ovaj postupak se, kao što je rečeno, inicira aktom nacionalnog pravosuđa koje Sudu pravde postavlja pitanja u vezi sa tumačenjem ili pravovaljanošću nekog akta Zajednice.

Zahtev koji je primljen sudski pisar daje na prevođenje i dostavlja ga strankama. Suština zahteva se objavljuje u Službenom listu. U roku od dva meseca stranke mogu da saopšte primedbe.

Dalje, postupak teče imenovanjem sudije izvestioca koji će pratiti predmet, biranjem pravobranioca koji će izneti svoje mišljenje. Zahtev se daje na odgovor. Nakon sprovedenog izviđaja predmet se iznosi pred sudije na javnu raspravu. Pribavlja se mišljenje pravobranioca. Potom, Sud odlučuje po predlogu sudije izvestioca. Odluke suda se donose većinom glasova.

Uz Sud pravde funkcioniše prvostepeni sud koji je nadležan za vođenje prvostepenog postupka. Protiv njegovih presuda se može podneti Sudu pravde žalba. Ona se može podneti samo zbog pravnih razloga. Podnosi se u roku od dva mesca.

Prvostepeni sud je nadležan po tužbama u oblasti konkurencije, prigovora službenika i nekim zahtevima za naknadu štete.

Prvostepeni sud nije nadležan da sudi o prethodnim pitanjima, niti po tužbama u koje je umešana neka država članica.

Savet utvrđuje jednoglasnom odlukom vrste pravnih predmeta o kojima raspravlja prvostepeni sud, kao i njegov sastav.

Odredbe iz Ugovora koje se odnose na Sud pravde primenjuju se i na prvostepeni sud. Uloga prvostepenog suda je da rastereti Sud pravde najjednostavnijih pravnih predmeta koji mogu dugo da traju.

Članove prvostepenog suda zajednički imenuju vlade država članica na šest godina. Delimična zamena se obavlja svake tri godine. Članovi suda se biraju među licima koja pružaju sve garancije o svojoj nezavisnosti i poseduju sposobnosti koje se traže za obavljanje sudskih funkcija. Prvostepeni sud je uveden u Ugovor odredbom članom 168a Jedinstvenim evropskim aktom 24. 10. 1988. godine. Sud je sastavljen od pet komora. Svakom sudiji pomaže po jedan izvestilac. Za razliku od Suda pravde, ovaj sud nema pravobranioce. Sud koristi osoblje Suda pravde.

Ugovor propisuje da su presude Suda pravde izvršne pod određenim uslovima.

Presude kojima se utvrđuje novčana obaveza licima, ali ne i državama, predstavljaju izvršne naslove. Na prinudno izvršenje se primenjuju propisi građanskog postupka one države na čijoj se teritoriji sprovodi izvršenje.

Svaka vlada države članice određuje nacionalni organ koji je nadležan da donese odluku o izvršenju. Nacionalni organ u tom postupku samo proverava autentičnost odluke i bez ikakvih drugih formalnosti dozvoljava izvršenje.

Postupak prinudnog izvršenja pokreće se na zahtev zainteresovane stranke. Zahtev se podnosi nadležnom nacionalnom organu. Prinudno izvršenje može da bude odloženo samo odlukom Suda. Međutim u nadležnosti je nacionalnih sudova da ispituju pravilnosti izvršnih mera primenjujući svoje nacionalno zakonodavstvo.

Države koje pristupaju Evropskoj uniji ratifikuju posebnim aktom Ugovor o osnivanju. Time Ugovor postaje sastavni deo unutrašnjeg prava država članica.

Od momenta ratifikacije nacionalni sudovi bi bili dužni da odredbe Ugovora tretiraju kao važeće, pozitivno pravo. Uputstva koja donose nadležni organi Evropske zajednice unose se na osnovu nacionalnih propisa u domaće pravne poretke država članica.

Ugovorom je propisano da Uredbe postaju deo unutrašnjih pravnih sistema i obavezuju pojedince i pravna lica.

U razvijanju i primeni komunitarnog prava Sud pravde je imao i ima značajnu ulogu.

Ova uloga je naročito došla do izražaja u odlukama povodom zahteva za odlučivanje o prethodnom pitanju i u nadležnosti davanja mišljenja.

Stavovi Suda pravde u ovim pitanjima su postali izvor prava Evropske unije.

Odluke Suda pravde se objavljuju u službenom listu Evropske zajednice i Zbirci sudskih odluka i značajne su za jedinstvenu primenu komunitarnog prava.

Ostvarivanjem načela efikasne sudske zaštite, Sud pravde je kroz svoje odluke omogućio usklađivanje pravnih sredstava zaštite sa evropskim pravom i stvaranje novih pravnih sredstava. Primer za to su tužbe za naknadu štete od države zbog nesprovođenja uputstava Zajednice i privremene mere koje su dozvoljene pred nacionalnim sudovima i kada ih nacionalno zakonodavstvo ne poznaje.

Naša zemlja je primljena u Savet Evrope, a opredeljena da pristupi Evropskoj zajednici. U tom procesu jedan od zadataka je da se pripreme sudovi da primenjuju evropsko pravo u sporovima sa elementom evropskog spora, da Sudu pravde iniciraju rešavanje određenih slučajeva kad su za to ispunjeni uslovi. U sklopu reforme pravosuđa neophodna je i reforma obrazovanja na pravnim fakultetima, reforma obrazovanja sudija, i usklađivanje ne samo materijalnih propisa iz domena osnovnih prava i sloboda, tržišta, zaštite potrošača, već i procesnih zakona.

Narodna skupština Republike Srbije, Skupština Republike Crne Gore i Savezna Skupština doneli su Ustavnu povelju i Zakon o sprovođenju Ustavne povelje. Donošenjem ovih značajnih pravnih akata, ustrojena je nova Državna zajednica sa svojim institucijama.