NOVI ZAKONIK O KRIVIČNOM POSTUPKU I USPEŠNOST BORBE PROTIV
KRIMINALITETA

Prof. dr Stanko Bejatović,
Pravni fakultet u Kragujevcu

Opšte napomene o krivičnoprocesnom zakonodavstvu i njegovom uticaju
na uspešnost borbe protiv kriminaliteta
 

1. Jedan od izuzetno značajnih faktora u ostvarivanju ciljeva, odnosno bolje rečeno politike suzbijanja kriminaliteta jeste i krivično zakonodavstvo posmatrano uopšte, a time i krivičnoprocesno zakonodavstvo kao njegov nerazdvojni deo. I u teoriji i u praksi nesporna je kako njihova funkcionalna povezanost tako i činjenica da od kvaliteta zakonske norme, njene adekvatne primene u praksi, stepena zloupotrebe prava, kao i od organizacije i funkcionisanja subjekata zaduženih za njenu realizaciju zavisi, u ne malom obimu, i stepen uticaja krivičnog zakonodavstva na uspešnost ostvarivanja ciljeva kriminalne politike uopšte. Nema sumnje, ako određeni zakonski tekst odgovara savremenim zahtevima borbe protiv kriminaliteta, ako njegove norme nalaze adekvatnu primenu u praksi, ako se zloupotrebe prava svode, na minimalne slučajeve ili pak samo na njegove pokušaje i ako je adekvatna organizacija i funkcionisanje pravosudnih i drugih organa koji dejstvuju na polju borbe protiv kriminaliteta, tj. ako funkcioniše pravna država kao celina, onda je uloga krivičnog zakonodavstva u realizaciji ciljeva kriminalne politike ne samo veća već i znatno uspešnija i suprotno. Ovakva kauzalna povezanost između krivičnog zakonodavstva i kriminalne politike posebno dolazi do izražaja kod teških oblika kriminaliteta koji je neretko prateća pojava tranzicionog perioda bilo koje pa i naše države. Ovo iz razloga što je upravo kod ovih oblika kriminaliteta nesporna nužnost, neophodnost i opravdanost što efikasnije primene mera krivične prinude. Ovde kao i uopšte samo efikasna primena mera krivične prinude je instrument uspešne borbe protiv kriminaliteta i kao takva odgovara ciljevima i generalne i specijalne prevencije. Nasuprot, neefikasna primena mera krivične prinude suprotna je ciljevima i generalne i specijalne prevencije i kao takva ohrabruje potencijalne izvršioce krivičnih dela i izaziva, sasvim opravdano, i nezadovoljstvo javnosti čime ova problematika još više dobija na svom značaju. Iz ovih razloga obaveza je svakog društva da stvori sve preduslove za što uspešniju borbu protiv kriminaliteta, tj. za što uspešnije ostvarivanje ciljeva kriminalne politike.
 

2. Posmatrano sa aspekta konkretizacije preduslova od kojih, generalno posmatrano, zavisi uspešnost jednog društva u ostvarivanju ciljeva kriminalne politike, tj. politike suzbijanja kriminaliteta možemo konstatovati da se oni manifestuju na četiri osnovna načina. To su: Prvo, na normativnom planu jer krivično zakonodavstvo predstavlja zakonsku osnovu za izgradnju onog dela kriminalne politike koji se realizuje na represivnom planu. Kao takvi, konkretni zakoni da bi bili u funkciji adekvatne kriminalne politike moraju da odgovaraju savremenim zahtevima borbe protiv kriminaliteta, da budu usklađeni sa našom stvarnošću i da budu primenljivi. Jednom rečju moraju, posmatrano sa aspekta svog sadržaja, da budu oslobođeni normativnog romantizma i da u sebi sadrže samo onoliko represivnosti koliko je to stvarno neophodno. Ovo znači da budu adekvatni vremenu i prostoru na kojem se primenjuju, jer dobro je poznato i nesporno da preventivna funkcija zakonske norme nije toliko u njenoj strogosti koliko u neminovnosti njene primene na svako lice u slučajevima kada su ispunjeni za to propisani zakonski uslovi. Drugo, opšti cilj politike suzbijanja kriminaliteta - zaštita društva od kriminaliteta ostvaruje se i preko primene krivičnog zakonodavstva koja mora da bude adekvatna i u skladu sa intencijama zakonodavca, a ne samo da ostane mrtvo slovo na papiru. Treće, u sprečavanju zloupotrebe prava. I četvrto, efikasnost ovog vida borbe protiv kriminaliteta uopšte, a time i protiv njegovih teških oblika uslovljena je, u velikoj meri, i dobrom organizacijom i funkcionisanjem i koordiniranim radom pravosudnih i drugih organa neposredno angažovanih na polju borbe protiv kriminaliteta. Preko ova četiri aspekta krivično zakonodavstvo uopšte, a time i krivičnoprocesno zakonodavstvo kao njegov nezaobilazni deo, inkorporirano je u politiku suzbijanja kriminaliteta i predstavlja njenu značajnu komponentu u ostvarivanju protektivne funkcije.
 

3. Ako se prihvati osnovna hipoteza postavljena u ovom radu da krivičnoprocesno zakonodavstvo stoji u kauzalnom odnosu sa stepenom realizacije politike suzbijanja kriminaliteta, uopšte a time i njegovih najtežih oblika, odnosno da je samo adekvatno - savremeno krivičnoprocesno zakonodavstvo, zakonodavstvo usklađeno sa našom društvenom stvarnošću u funkciji adekvatne politike suzbijanja kriminaliteta, i to posmatrano sa aspekta sva četiri načina njegove manifestacije, onda se kao neminovno nameće pre svega pitanje: Da li je naše krivičnoprocesno zakonodavstvo, posmatrano sa aspekta svog sadržaja, kao i sa aspekta njegove primene, takvo da odgovara zahtevima savremene borbe protiv kriminaliteta ili ne? Ako ne, šta bi u njemu trebalo menjati da bi ono bilo u toj funkciji? U nastavku teksta pokušaćemo da kroz konkretnu i pojedinačnu razradu određenih normi ovog zakonodavstva, damo odgovor na postavljeno pitanje koje po nama ima u ovom periodu posebnu težinu u ostvarivanju protektivne uloge krivičnoprocesnog zakonodavstva. Naravno, pored ovog pitanja postoji i ne mali broj drugih pitanja o kojima se u ovome kontekstu mora voditi računa, a o kojima na ovome mestu, zbog prirode teksta, neće se govoriti, ali se i ona moraju uzeti u obzir.
 

Analiza prednje navedenog pitanja koja se tiče ocene stanja našeg pozitivnog krivičnoprocesnog zakonodavstva i njegovog uticaja na uspešnost borbe protiv kriminaliteta, posmatrano sa normativnog aspekta, vrši se na osnovu odredaba Zakonika o krivičnom postupku Republike Srbije od juna meseca 2006. godine (“Sl. glasnik RS”, br. 46/2006), a ne na osnovu odredaba još uvek važećeg Zakonika iz 2002. godine (“Sl. list SRJ”, br. 70/01 i 68/02, “Sl. glasnik RS”, br. 58/04, 85/05 i 115/05). Ovo iz razloga što je na osnovu Zakona o izmenama Zakonika o krivičnom postupku od 29. maja 2007. godine samo pomereno vreme početka primene ovog zakonskog teksta sa 1. juna 2006. godine na 31. decembar 2008. godine (“Sl. glasnik RS”, br. 49/07).

Zakonska norma kao pretpostavka uspešne borbe protiv kriminaliteta
 

Polazeći od iznesene hipoteze, a to je da pozitivno krivičnoprocesno zakonodavstvo stoji u kauzalnom odnosu sa stepenom realizacije politike suzbijanja kriminaliteta, odnosno sa stepenom realizacije kriminalne politike društva uopšte, neminovno je na samom početku postaviti i pitanje: Da li novi tekst Zakonika o krivičnom postupku, posmatrano sa aspekta svoga sadržaja, odgovara savremenim zahtevima suprotstavljanja kriminalitetu, odnosno da li on kao takav predstavlja ili ne dobru normativnu osnovu za efikasnu borbu protiv kriminaliteta uopšte? Odgovor na ovo pitanje nije lako dati, ali upravo u ovome vremenu on se mora dati. Ovo pre svega zbog toga što je pomenutim Zakonom o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku od 29. maja 2007. godine samo pomeren početak primene novog Zakonika o krivičnom postupku. Dalje, imajući u vidu činjenicu da je reč o Zakoniku koji tek treba da počne da živi odgovor na postavljeno pitanje može se dati samo ceneći kako normativni kvalitet ovog zakonskog teksta, tako i iskustva u primeni nekih od njegovih novih instituta u komparativnom krivičnoprocesnom zakonodavstvu uopšte. Odnosno, ceneći stavove krivičnopravne nauke uopšte u vezi sa ovim pitanjima. Polazeći od ovih aspekata ovog zakonskog teksta kao prvo postavlja se pitanje da li je ovaj zakonski tekst odraz zalaganja u našoj krivičnopravnoj nauci i našoj praksi prisutnih u poslednje vreme, a pre svega nakon donošenja sada već bivšeg Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine. U vezi sa ovim pitanjem valja podsetiti na dve stvari. To su:

1. Prema skoro jedinstvenom mišljenju i teorije i prakse Zakonik o krivičnom postupku iz 2001. godine ne samo da je dobro primljen i u teoriji i u praksi već je i prema shvatanju i jednih i drugih predstavlja i jednu dobru normativnu osnovu za efikasnu borbu protiv kriminaliteta. Istina, ovakav jedan opšti stav ne znači i negaciju potrebe određenih intervencija u ovom zakonskom tekstu. Nasuprot, u cilju stvaranja još potpunije normativne osnove za povećanje efikasnosti krivičnog postupka uopšte, ali da to ne bude na uštrb međunarodnim aktima i nacionalnim zakonodavstvom već zagarantovanim slobodama i pravima građana uopšte, a u skladu sa rešenjima koja su se dugi niz godina pokazala efikasnim u savremenom krivičnoprocesnom zakonodavstvu i njihovoj sudskoj praksi, a time i u skladu sa tendencijama savremene nauke krivičnog procesnog prava uopšte čiji su stavovi inkorporirani u ne malom broju ovih zakonodavstva, bilo je neophodno, samo putem određenih intervencija u ovom zakonskom tekstu, okončati reformu našeg krivičnoprocesnog zakonodavstva koja je započela donošenjem istog. U tome cilju, i teorija i praksa su ukazivali i ukazuju na kriminalno-političku opravdanost, pre svega, sledećih intervencija u ovom zakonskom tekstu. To su:

1.     Preispitivanje sudskog koncepta istrage, i to sa ciljem uvođenja tužilačkog, tužilačko-policijskog koncepta istrage i u naše krivičnoprocesno zakonodavstvo;

2.     Proširivanje funkcionalne nadležnosti sudije pojedinca u prilog čega su govorili i govore brojni razlozi ne samo teorijske već i praktične prirode;

3.     Preispitivanje odredaba Zakonika o postupcima za izricanje krivičnih sankcija bez glavnog pretresa, i to pre svega uz vezi sa postupkom za kažnjavanje i izricanje uslovne osude od strane istražnog sudije;

4.     Preispitivanje odredaba o svedoku saradniku u okviru kojih je posebno apostrofirano pitanje krivične odgovornosti ovog subjekta u slučaju kada pred sudom da iskaz u skladu sa preuzetim obavezama;

5.     Preispitivanje nekih rešenja u vezi sa načelom oportuniteta krivičnog gonjenja, i to pre svega po pitanju načina i obima kontrole odluke javnog tužioca o odlaganju krivičnog gonjenja;

6.     Ozakonjenje sporazuma o priznanju krivice, kao jednog od instituta povećanja efikasnosti krivičnog postupka uopšte;

7.     Jačanje sloboda i prava učesnika krivičnog postupka, i to prevashodno na tri načina. Prvo, preciznijim određivanjem pojedinih normi i uslova za primenu nekih od mera i instituta; Drugo, preciznijim određivanjem pojedinih zakonskih pojmova i propisivanjem preciznijih uslova za primenu pojedinih mera i instituta; Treće, potpunim usklađivanjem našeg krivičnoprocesnog zakonodavstva sa ratifikovanim međunarodnim pravnim aktima i drugim opšteprihvaćenim pravnim standardima po pitanju ljudskih sloboda i prava;

8.     Efikasniji sistem pravnih lekova, i to u sve s ciljem da novelirani sistem pravnih lekova treba da zadovolji dva dijametralno suprotna društvena interesa. Imperativ da se pravnim lekom omogući ispravljanje sudske odluke i time osigura zakonitost, i zahtev da se obezbedi pravna sigurnost čoveka svođenjem na razumno vreme neizvesnosti okrivljenog u pogledu prava države na kažnjavanje (ius puniendi);

9.     Predviđanje pritvora (posmatrano u njegovom klasičnom smislu) samo kao izuzetne mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku;

10. Usklađivanje krivičnoprocesnog zakonodavstva sa Krivičnim zakonikom i drugim pozitivnim pravnim aktima Republike Srbije.

2. Međutim, umesto svega ovoga pristupilo se donošenju novog Zakonika o krivičnom postupku, i isti je u izuzetno kratkom, za zakonski tekst ovog karaktera nezabeleženo kratkom, vremenskom intervalu usvojen. I pored toga što je ovaj zakonski tekst doneo određeni broj novina ipak se on ne može smatrati zakonskim tekstom koji na sasvim drugačiji način u odnosu na njegov prethodnik reguliše ovu materiju. Pre bi se moglo reći da se radi o neadekvatno izvršenim izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine. S obzirom na ovo, postavlja se pitanje - Da li su donošenjem novog Zakonika o krivičnom postupku iz 2006. godine ostvareni prednje izneseni zahtevi naše krivičnopravne teorije i prakse. Ceneći prema radovima publikovanim u vezi sa ovim pitanjem i preovlađujućim stavovima naše stručne javnosti čini se u ne malom stepenu da nisu. Odnosno, tačnije rečeno, novi Zakonik o krivičnom postupku, načelno posmatrano, doneo je određeni broj značajnih i korisnih novina. Međutim, njihova normativna razrada nije na željenom nivou. Novi Zakonik o krivičnom postupku posmatrano sa aspekta njegove norme karakterišu brojni normativni, pravnotehnički i suštinski nedostaci. Brojni su primeri za takvu jednu konstataciju. No, imajući u vidu činjenicu da je u vezi sa ovim napisano relativno dosta radova i da je u istim ukazano na skoro sve nedostatke ovog zakonskog teksta na ovome mestu, samo ilustracije radi, ukazujemo na neke od njih. Tako npr.

2.1. Jedno od prvih pitanja koje je u cilju stvaranja normativne osnove za povećanje efikasnosti krivičnog postupka trebalo da bude uzeto u obzir u radu na ovom zakonskom tekstu jeste pitanje koncepta istrage koja je u našem još uvek važećem krivičnoprocesnom zakonodavstvu isključivo sudska. Neophodnost promene ovako datog koncepta istrage, i to sa ciljem prelaska sa sudskog na tužilački ili tužilačko-policijski javlja se iz više razloga kriminalno-političkog karaktera. I upravo, imajući u vidu ove razloga za pozdraviti je stav zakonodavca da se i u našem krivičnoprocesnom zakonodavstvu pređe sa sudskog na tužilački koncept istrage. Ovakav njegov stav je u skladu i sa stavovima koji su poslednjih godina uglavnom zastupani kako u našoj teoriji tako i u praksi. Međutim, u vezi sa novousvojenim konceptom istrage mora se postaviti pitanje - Da li su rešenja data u Zakoniku u saglasnosti sa opšteprihvaćenim načelima ovog koncepta istrage, a time i u saglasnosti sa opšteprihvaćenim pravnim standardima u ovoj oblasti uopšte? Naš je utisak da nisu, jer predložena rešenja imaju ne mali broj nedostataka i suštinske i pravnotehničke prirode. Sa takvim svojim nedostacima ove norme nisu ni u funkciji željenog stepena normativne osnove za efikasniji krivični postupak, a nisu ni u saglasnosti sa načelima na kojima ovaj koncept istrage mora da počiva. Reč je pre svega o načelu striktnog i jasnog razgraničenja ovlašćenja i nadležnosti subjekata istrage, a na taj način i isključenja samovolje i arbitrernosti nekog od njih, ali i ne samo sa ovim načelom. Dalje, pored ne malog broja normativnih nedostataka u normiranju ove problematike nije se vodilo računa ni o drugim pretpostavkama uspešnog funkcionisanja ovakvog jednog koncepta istrage. Reč je o organizacionoj, kadrovskoj i tehničkoj spremnosti javnog tužilaštva za preuzimanje ovakvog jednog koncepta istrage. S obzirom na ovo, za očekivati je ne mali broj problema u praktičnom funkcionisanju novousvojenog koncepta istrage u slučaju da se u vezi sa istim ne preduzmu nikakve intervencije (normativne, kadrovske i tehničke) u međuvremenu, tj. do planiranog početka njegove praktične primene.

2.2. Jedno od pitanja koje spada, načelno posmatrano, u kategoriju rešenja koja su za pozdraviti u Zakoniku, a koje bi trebalo da bude u funkciji efikasnosti krivičnog postupka, jeste i sporazum o priznanju krivice. Ovo, samo pod uslovom da je normiran na adekvatan način. Kao što smo to isticali u našim ranijim radovima ozakonjenje ovog instituta se javlja opravdanim ne samo zato što je isti prisutan u ne malom broju komparativnih krivičnoprocesnih zakonodavstava, već pre svega zbog toga što je u svojoj praktičnoj primeni pokazao relativno dobre rezultate i što kao takav predstavlja jedan od instrumenata pojednostavljenja i ubrzanja postupka, a time i jedan od instrumenata stvaranja normativne osnove za povećanje efikasnosti krivičnog postupka uopšte. Ovo svakako, samo pod uslovom da je normiran na način koji je u funkciji ostvarivanja ovih ciljeva. S obzirom na ovo, postavlja se pitanje da li su usvojena rešenja u funkciji ostvarivanja ovako postavljenih ciljeva. Čini se da nisu u celosti. Ilustracije radi navodimo samo tri primera. Prvo, nije na odgovarajući način rešeno pitanje mogućnosti i osnova upotrebe pravnog leka u ovakvom jednom postupku. Rešenje dato u čl. 305. st. 1. tač. 4 Zakonika po kojem se stranke u slučaju sporazuma o priznanju krivice automatski moraju odreći prava na žalbu nije adekvatno. Ovo iz razloga što takva jedna odredba znači odricanje od prava na žalbu po svim osnovama, a ne samo po osnovama koje su obuhvaćene sporazumom, što je u najmanju ruku dosta diskutabilno. Drugo, potpuno je nejasna i u suprotnosti sa drugim odredbama koje se tiču ovog instituta odredba st. 5. čl. 304. u kojoj se kaže da se “Okrivljeni i njegov branilac mogu u prigovoru protiv optužnice pozvati na zaključeni sporazum o priznanju krivice”. Treće, nije na odgovarajući način rešeno ni pitanje uloge oštećenog lica u postupku pregovaranja o priznavanju krivice, a što je moralo da se uradi.

U kontekstu ovog instituta pažnju zaslužuje još jedna novina u Zakoniku. Reč je o postupku posredovanja radi postizanja poravnanja između okrivljenog i oštećenog (čl. 475-478. Zakonika). Ne ulazeći u komentar pojedinih od ovih odredaba mada bi se i tu moglo dosta toga da kaže naše je mišljenje da nema nikakvog opravdanja za predviđanje ovakvog jednog postupka. Ovo ne samo iz razloga što on nije u skladu sa prirodom krivičnih dela, već prevashodno iz razloga što se cilj koji se želi postići istim postiže odlaganjem krivičnog gonjenja od strane javnog tužioca u smislu odredbe čl. 268. Zakonika.

2.3. Slično postupku posredovanja radi postizanja priznanja između okrivljenog i oštećenog čini se da nije bilo nikakvih opravdanih razloga ni za ozakonjenjem još jednog (trećeg) postupka za izricanje krivičnih sankcija pre glavnog pretresa. Reč je o ubrzanom postupku (čl. 469-474. Zakonika). Ne samo da je ovaj postupak nepotreban već je nepotreban i drugi postupak ove vrste. Reč je o postupku za kažnjavanje i izricanje uslovne osude od strane istražnog sudije. I umesto da se, kao što smo se još ranije zalagali, išlo na ukidanje ovog postupka, došlo je do ozakonjenja još jednog sličnog. Ozakonjenjem ovog postupka ne postiže se ništa što se već ne može postići adekvatnom primenom prvonavedenog i čini se jedino opravdanog postupka izricanja krivičnih sankcija bez glavnog pretresa. Jedino što je trebalo u ovom postupku menjati jeste daljnje proširenje mogućnosti kažnjavanja bez glavnog pretresa. Ako se prednje iznesenom doda i takođe nesporna činjenica da ima dosta kontradiktornosti i u izvršenom normiranju ovog postupka kao u ostalom i normiranju postupka za kažnjavanje i izricanje uslovne osude od strane istražnog sudije onda izneseni prigovor još više dobija na značaju. Na kraju u vezi sa ovim postupkom dodajmo i to da s obzirom na njegovu arhitektoniku nije uopšte jasno u čemu se ogleda njegovo ubrzanje u odnosu na postupak koji treba da zameni. S obzirom na sve ovo opravdano se može pretpostaviti da će i ovaj postupak, kao što je to slučaj i sa postupkom za kažnjavanje i izricanje uslovne osude od strane istražnog sudije ostati samo mrtvo slovo na papiru, a za tako nečim nema nikakve potrebe. Zakonik treba da sadrži samo ono što je životno i kriminalno-politički opravdano, a što po našem mišljenju nije slučaj sa ovako normiranim postupkom.

2.4. Ceneći obrazloženje Predloga Zakonika odredba čl. 205. st. 3. istog treba da doprinese efikasnosti krivičnog postupka. Ovo iz razloga što se istom stvara mogućnost potpunog prepuštanja zapisničaru da sâm, tj. bez glasnog diktiranja lica koje radnju preduzima, sastavlja zapisnik. Imajući u vidu sadržinu zapisnika (čl. 206. Zakonika) nesporno je da je za njegovo sastavljanje u duhu Zakonika potreban ne samo visok stepen pismenosti već i pravno znanje, koje sasvim normalno ne mogu da imaju zapisničari usled čega zapisničar nije u mogućnosti da sastavlja isti zakonom propisani način. Uz to, ako se imaju u vidu i predviđeni mehanizmi kontrole tako sastavljenog zapisnika (čl. 208. st. 1. Zakonika) onda je nesporno da sve to skupa ne samo da nije u funkciji efikasnosti već je u funkciji neefikasnosti krivičnog postupka i to kako sa aspekta kvaliteta njegovog sadržaja tako i sa aspekta vremena njegovog definitivnog sastavljanja. S obzirom na značaj zapisnika kao posebne isprave u krivičnom postupku ovako nešto nema opravdanja.

2.5. Jedno od pitanja čije rešavanje u Zakoniku, posmatrano načelno, treba pozdraviti jesu pitanja vezana za procesnu zaštitu svedoka. Način rešavanja ovih pitanja u velikom stepenu je u saglasnosti sa našim ranijim zalaganjima u vezi sa ovom problematikom. Međutim, i u regulisanju ove problematike prisutni su određeni nedostaci i nedorečenosti. Tako npr. nije rešeno pitanje funkcionalne nadležnosti za donošenje odluke o dodeli statusa zaštićenog svedoka. Zatim, nije jasno u kojoj fazi postupka može da se stekne ovaj status. Ili, u čl. 119. st. 6. se kaže “Okrivljenom i njegovom braniocu se u postupku mora dati mogućnost da ospore opravdanost mere iz člana 117. stav 3. ovog zakonika”. Pitanje je: Kako, na koji način? Ako ovakva jedna formulacija znači putem žalbe koja bi se ulagala po opštim odredbama Zakonika (a što izgleda jedino logično) zašto to nije izričito propisano. Na kraju, u prilog dokaza nepreciznosti i nedorečenosti i ovih odredaba navodimo čl. 122. Zakonika. U istom je propisano da se “Odredbe članova 117. do 121. shodno primenjuju i na osumnjičenog, okrivljenog i oštećenog koji je istovremeno i svedok u krivičnom postupku”. Iz ovakve sadržine ove odredbe proizilazi da osumnjičeni i okrivljeni mogu da budu istovremeno ne samo zaštićeni svedoci već i svedoci uopšte, a što je nespojivo.

2.6. Kao što je to već istaknuto u normiranju mera kojima se stvara normativna osnova za povećanje efikasnosti krivičnog postupka mora se voditi računa o tome da to ne ide na uštrb međunarodnim aktima i domaćim zakonodavstvom zagarantovanih sloboda i prava učesnika krivičnog postupka. Dva su veoma bitna razloga usled kojih se mora voditi računa o ovakvom jednom stavu. Oni su sadržani prvo u opštim tendencijama današnje krivičnopravne nauke uopšte kojih se moramo pridržavati. Drugo, nakon prihvatanja Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda pravo je svakog građanina da, pod određenim uslovima, zaštitu svojih prava zatraži i pred Evropskim sudom za ljudska prava, što se posebno mora imati u vidu kod ovog Zakonika s obzirom na predmet njegovog regulisanja. Imajući sve ovo u vidu i ovde se mora postaviti pitanje: Da li je i u kolikoj meri ispoštovan i ovaj zahtev u usvojenom tekstu Zakonika? Odgovor i na ovo pitanje je sličan odgovoru na prethodno postavljena pitanja. Više je rešenja koja ilustruju ovakvu jednu konstataciju. Tako npr. pitanje je koliko je u skladu sa određenim ljudskim pravima učesnika krivičnog postupka uopšte i ne mali broj predloženih odredaba o, čini se preranoj, upotrebi interneta i drugih tehničkih sredstava u krivičnom postupku. Slučaj npr. sa isticanjem poziva, sudskih odluka i dr. na sudskom sajtu (čl. 194. st. 3. Zakonika), pozivanjem učesnika postupka određenim tehničkim načinima - SMS porukama (čl. 200. st. 2. Zakonika) i sl. Dalje, sa aspekta opšteprihvaćenih pravnih standarda i opštepriznatih prava pojedinih učesnika krivičnog postupka diskutabilne su i odredbe kojima se predviđa obaveza okrivljenog, branioca, oštećenog i njegovog punomoćnika predlaganja dokaza čim za njih saznaju kao i mogućnost njihovog kažnjavanja zbog neispunjenja takve jedne obaveze (čl. 277. st. 2 i 3. Zakonika, čl. 344. st. 2 i 3. Zakonika, čl. 405. st. 2. Zakonika). Ili, posmatrano sa aspekta njegovog procesnog položaja u krivičnom postupku uopšte izuzetno je diskutabilna i odredba čl. 388. st. 4. Zakonika kojom je predviđeno da je “Javni tužilac dužan da izjavi žalbu ako je sud doneo oslobađajuću presudu”. Dalje, odredbom čl. 390. st. 2. Zakonika na osnovu koje sud automatski žalbu odbacuje ako ona ne sadrži podatke predviđene u st. 1. ovog člana položaj okrivljenog se u ne malom stepenu pogoršava. Slično je i sa odredbom st. 3. ovog člana kojom se propisuje kada sud ne razmatra u žalbi predložene nove činjenice i nove dokaze.

2.7. Prema čl. 42. st. 2. Zakonika u slučaju “Ako se traži izuzeće samo predsednika suda, ili predsednika suda i sudije ili sudije porotnika, odluku o izuzeću donosi zamenik predsednika suda. “Imajući u vidu zadatak ustanove izuzeća, odlučivanje o istom može da bude samo u funkcionalnoj nadležnosti organa koji ni na koju način nije u potčinjenom položaju u odnosu na lice čije se izuzeće traži. Da li je to u ovome slučaju ispoštovano nije potrebno posebno dokazivati. Isto tako nema potrebe dokazivati i nesaglasnost ovakvog jednog predloga sa opšteprihvaćenim pravnim standardima po ovom pitanju. Ovome dodajmo i to da ovo nije jedina odredba vezana za problematiku izuzeća koja se sa puno opravdanja može staviti pod znak pitanja. Tako npr. u čl. 39. tač. 3. Zakonika razlozima za obavezno izuzeće sudije ili sudije porotnika dodaje se i “kumstvo sudije sa okrivljenim ili oštećenim, odnosno tužiocem i drugim subjektima”. Razlog za ovakvo nešto, po mišljenju predlagača, je sadržan u činjenici da “kumstvo u Srbiji ima tradicionalno veliki značaj”. Tradicionalno veliki značaj kumstva nije sporan, ali, postoje i neki drugi odnosi između navedenih subjekata koji u takođe velikom stepenu mogu da izazovu sumnju u nepristrasnost sudije odnosno sudije porotnika, pa se oni, sasvim opravdano, pojedinačno ne navode. Nema nikakve potrebe da se pojedinačno navode svi mogući slučajevi izuzeća. U ostalom oni su obuhvaćeni tač. 7. čl. 39. Zakonika.

2.8. Jedna od značajnijih novina koju donosi Zakonik jeste i poprilično široka upotreba tehničkih sredstava u krivičnom, i ne samo u krivičnom postupku. Tako na primer u čl. 255. st. 3. Zakonika predviđeno je da “sprovođenje pojedinih radnji policija može da zabeleži i uređajem za zvučno i video snimanje.” Ili, u čl. 258. st. 5. Zakonika propisana je “obaveza beleženja celog toka saslušanja svedoka od strane policije, kojem nije prisustvovao javni tužilac, uređajem za zvučno i video snimanje”. Zatim, čl. 97. st. 2. Zakonika predviđa mogućnost zvučnog i video snimanja toka suočavanja okrivljenog sa drugim licima, odnosno, čl. 98. st. 2. Zakonika uvodi kao pravilo, a ne samo kao mogućnost, zvučno i video snimanje toka prepoznavanja predmeta od strane okrivljenog lica. Dalje, u čl. 168. st. 9. Zakonika predviđena je mogućnost primene “mere elektronskog nadzora okrivljenog u cilju kontrolisanja poštovanja ograničenja koja su okrivljenom određena.” Ili, u čl. 194. st. 3. Zakonika predviđena je mogućnost isticanja poziva, odluke ili žalbe na sudskom sajtu. Ovome nabrajanju dodajmo i odredbu čl. 200. Zakonika koja šta više predviđa i mogućnost pozivanja učesnika u postupku i SMS porukama. Ceneći tekst obrazloženja Predloga Zakonika ovakve jedne mere su kako u funkciji efikasnosti krivičnog postupka tako i u funkciji povećane zaštite sloboda i prava lica prema kojima se primenjuju. Da li je to tako? Naše je mišljenje da ne. Odnosno, da postoje brojni razlozi koji govore protiv opravdanosti ovakvih rešenja. Među njima posebno se ističu sledeći: Prvo, nije tačno da praktična realizacija ovakvih jednih mera “nije skupo rešenje.... zbog toga što je svakim danom tehnika sve jeftinija i jeftinija”. I ako se pođe od ove činjenice kao tačne, a ona je relativna posebno u situacijama kada još uvek mnoge naše ustanove koje deluju na polju borbe protiv kriminaliteta nemaju ni kompjutersku opremu, kamere nisu jedino što treba obezbediti za pravilnu primenu ovih mera. Šta je sa osobljem koje treba da rukuje sa tom tehnikom, kao i sa drugim troškovima koji prate praktičnu realizaciju tih mera (prepisivanje, snimanje, čuvanje materijala i sl.) Drugo, čemu ovako široka primena ovih mera. Zašto npr. snimati postupak suočenja ili prepoznavanja predmeta i lica od strane okrivljenog? Zašto primena elektronskog nadzora radi kontrole poštovanja ograničenja koja su okrivljenom određena. Zar ne bi bilo mnogo korisnije, efikasnije i u saglasnosti sa opšteprihvaćenim pravnim standardima po ovim pitanjima predvideti mere za adekvatniju primenu jemstva u krivičnom postupku? Treće, opravdano se može postaviti i pitanje koliko su neke od ovih mera u saglasnosti sa opšteprihvaćenim pravima čoveka na njegov fizički i psihički integritet i ljudsko dostojanstvo (što se posebno odnosi na meru elektronskog nadzora). Četvrto, pitanje načina kontrole praktične realizacije nekih od ovih mera, a što se posebno mora imati u vidu kod onih mera koje mogu da dovedu do značajnih posledica u odnosu na lice prema kojem su primenjene u slučaju da ono ne postupi po istim (slučaj pre svega sa pozivanjem učesnika krivičnog postupka SMS porukama) i sl. Jednom rečju, naše je mišljenje da sa primenom tehnike u krivičnom postupku ne treba preterivati. Primena tehnike u krivičnom postupku treba da bude kako u skladu sa prirodom tog postupka tako i sa ekonomskim mogućnostima konkretne države odnosno i u skladu sa opštepriznatim pravima čoveka na njegov psihički i fizičkim integritet i ljudsko dostojanstvo.

2.9. Jedan od zadataka koji je morao da bude ostvaren donošenjem novog Zakonika o krivičnom postupku jeste i njegovo potpuno usaglašavanje sa međunarodnim pravnim aktima koji su u međuvremenu prihvaćeni od strane naše države, a što se pre svega odnosi na Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda koja je u međuvremenu ratifikovana i od strane naše zemlje kao i njegovo usaglašavanje sa novim Krivičnim zakonikom Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 85/05, 88/05 i 107/05) i drugim nacionalnim zakonodavstvom donesenim posle Usvajanja Zakonika o krivičnom postupku 2001. godine. Nije mali broj pitanja koje bi u cilju ostvarivanja ovog zadataka trebalo razraditi u tom novom tekstu Zakonika o krivičnom postupku. Tako npr. posmatrano samo sa aspekta njegovog usaglašavanja sa novim Krivičnim zakonikom postoji ne mali broj pitanja koja su morala da pretrpe izmene u odnosu na do tada važeća rešenja u ZKP. Među njima posebnu pažnju zaslužuju pitanja koja se javljaju kao posledica novog definisanja pojma krivičnog dela, definisanja produženog krivičnog dela, izvršenih promena kod mere bezbednosti obaveznog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, prihvatanja rehabilitacije umesto brisanja osude, uslovnog otpusta kao sudske ustanove i javnog objavljivanja presude kao mere bezbednosti. Detaljnom analizom Zakonika može se zaključiti da ni ovaj zadatak nije ostvaren u potrebnom obimu. Kao ilustraciju ovakve konstatacije navodimo samo nekoliko primera. Tako. npr. u čl. 20. Zakonika dat je pojam krivičnog dela koji nije u skladu sa njegovim pojmom iz čl. 22. Krivičnog zakonika Republike Srbije. U vezi sa ovim dovoljno je istaći samo činjenicu da se odredbama procesnog zakona ne može da menja pojam određen Krivičnim zakonikom. Uz to, za tako nečim nema ni neke realne potrebe. Dalje, i pored toga što ZKP nije moguće propisivanje pojavnih oblika krivičnih dela, to se ipak čini. (Slučaj npr. sa krivičnim delom serijskog silovanja iz čl. 146. st. 1. tač. 4. Zakonika). A ako se ovome doda i potpuna nepreciznost tako previđenih pojavnih oblika onda problem postaje još veći. Ili, Zakonik, odnosno njegovo poglavlje XXXVI, počevši od naziva pa do pojedinačnih rešenja, nije usaglašen ni sa Odredbama Krivičnog Zakonika koje se odnose na rehabilitaciju, umesto brisanja osude i sl. Prednje iznesenom dodajmo i činjenicu da odredba čl. 550. Zakonika nije u skladu sa novousvojenim Zakonom o rehabilitaciji (“Sl. glasnik RS”, br. 33/06) budući da i dalje isključuje mogućnost ponavljanja krivičnog postupka i naknade štete zbog neopravdane osude i neosnovanog lišenja slobode licima koja su osuđena pre 1. januara 1954. godine, odnosno njihovim naslednicima. Donošenjem Zakona o rehabilitaciji odredba čl. 573. ranijeg ZKP nije mogla biti preuzeta u novi Zakonik. Kao takva ona je morala biti izostavljena.

2.10. Pored prednje iznesenih, izuzetno je diskutabilan je i ne mali broj drugih odredaba Zakonika, i to kako zbog svoje sadržine tako i zbog brojnih pravnotehničkih nedostataka. Među odredbama ovog karaktera, zbog ograničenog obima rada, navodimo samo sledeće:

1.
Jedna od značajnijih osobenosti Zakonika data je u njegovom čl. 3. i prema istom predviđene su sankcije za fizička i pravna lica za kršenje pretpostavke nevinosti. Naime, prema st. 3 - 5. ovog člana istražni sudija, odnosno predsednik suda (u zavisnosti od faze postupka) su dužni da po službenoj dužnosti ili na predlog određenih učesnika postupka licu koje krši pretpostavku nevinosti izreknu javnu opomenu koja se objavljuje u sredstvima javnog informisanja, odnosno novčanu kaznu koja se višestruko uvećava za svaki novi prekršaj, i to za fizička lica od 150.000 do 450.000 dinara a za pravna lica od 1.500.000 do 4.500.000 dinara. Ovako predložene odredbe su višestruko sporne. Npr. nije jasno o kakvoj vrsti kaznenog dela se radi, a u zavisnosti odgovora na to pitanje mora da bude zavisna i visina propisane novčane kazne što sada nije slučaj. Ili, sporna je i funkcionalna nadležnost za izricanje ovih kazni, i to posebno za predsednika suda kao nesudskog organa. Zatim, nedopustivo je izostavljanje postupka izricanja ovih kazni, kao i funkcionalna nadležnost za odlučivanje o eventualnim žalbama protiv rešenja o kažnjavanju. Isto tako, mora se postaviti i pitanje mogućnosti izricanja ovako predviđenih sankcija izvan krivičnog postupka i prema licima koja sa krivičnim postupkom nisu npr. ni u kakvoj vezi i sl.

2.     Među odredbama o javnom tužiocu koje sasvim opravdano podležu kritici su i čl. 228. st. 1. i čl. 388. st. 4. Zakonika. Čl. 228. st. 1. Zakonika po pitanju snošenja troškova u krivičnom postupku javni tužilac je izjednačen sa privatnim tužiocem i oštećenim kao tužiocem. Naime, ovom odredbom je predviđeno da u slučaju obustave krivičnog postupka, donošenja oslobađajuće ili odbijajuće presude kod krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti troškovi postupka padaju na teret budžetskih sredstava javnog tužioca. Opravdanje za tako nešto, po stavu predlagača, je činjenica da se u takvom slučaju “radi o neuspešnosti njegovog tužbenog zahteva”. Ovakva jedna odredba je neprihvatljiva iz više razloga. Prvo, nije u skladu sa procesnim položajem javnog tužioca kao posebnog, i po nizu svojih osobenosti izuzetno specifičnog državnog organa. Drugo, javni tužilac nema svojih posebnih budžetskih sredstava. Treće, ovakva jedna odredba i kada ne bi bilo prednje navedenih smetnji, bi, nema sumnje, negativno uticala na praktičnu realizaciju osnovne funkcije javnog tužioca, a to je krivično gonjenje učinilaca krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti.

   Članom 388. st. 4. Zakonika, propisana je obaveza javnog tužioca da izjavu žalbi ako je sud doneo oslobađajuću presudu. Pored njegove nepreciznosti predlog je neprihvatljiv i zbog svoje nesaglasnosti kako sa nekim od nespornih dužnosti javnog tužioca tako i sa ciljem i načinom njegovog postupanja u krivičnom postupku uopšte. Podsećanja radi ističemo opštepoznate i nesporne činjenice a to su da je, pored ostalog, dužnost javnog tužioca i zaštita zakonitosti i objektivno postupanje a cilj njegovog delovanja u krivičnom postupku postizanje zakonite a ne po svaku cenu presude na štetu okrivljenog lica. U ostalom, kao posledica ovog predviđena je, sasvim opravdano, i mogućnost javnog tužioca da uloži pravni lek i u korist okrivljenog lica (čl. 388. st. 3. Zakonika). Na kraju, ali ne kao još i jedino, istaknimo i činjenicu da ovako nešto nije u skladu ni sa jednim od osnovnih osobenosti krivičnoprocesne stranke uopšte u vezi sa pravnim lekom, a to je da ona ima pravo ali ne i obavezu ulaganja pravnog leka.

3. Jedno od osnovnih načela krivičnog procesnog prava jeste i načelo neposrednosti. S obzirom na njegov značaj u krivičnom postupku uopšte, odstupanja od njega moraju da budu samo izuzetna. Međutim, za razliku od ovog opšteprihvaćenog pravnog standarda Zakonika pravi, na raznorazne načine, neopravdan broj odstupanja od ovog načela. Tako npr. čl. 376. st. 1. Zakonika na nedopustivo drugačiji način reguliše pitanje dokaza na kojima se zasniva presuda. Naime za razliku od čl. 352. st. 1. ranijeg Zakonika o krivičnom postupku koji propisuje da “Sud zasniva presudu samo na dokazima koji su izvedeni na glavnom pretresu” čl. 376. st. 1. Zakonika ovome dodaje “ili su sadržani u zapisnicima, odnosno drugim materijalima, koji su u skladu sa ovim zakonikom, na glavnom pretresu pročitani, odnosno na odgovarajući način izneseni”. Shodno ovome, jasno je da Zakonik dozvoljava mogućnost zasnivanja presude i na bilo kojim dokazima koje su npr. u istrazi pribavili javni tužilac i organi unutrašnjih poslova, što nema opravdanja. Problem postaje još veći ako se konstatuje da ovo nije jedino, po nama, neopravdano odstupanje od načela neposrednosti. Slično je npr. i sa čl. 355. st. 6. Zakonika i sl.

2.11. Prednje iznesenom dodajmo i izuzetno veliki broj kontradiktornosti, nejasnoća, nespretnih formulacija, višestrukih ponavljanja jednog te istog i drugih pravnotehničkih nedostataka teksta Zakonika (slučaj npr. sa čl. 5, 62, 64, 74, 118, 121, 298, 376, 380, 408, 413, 430 i dr.)

Druge pretpostavke uspešnosti borbe protiv kriminaliteta
 

Na stepen uspešnosti borbe protiv kriminaliteta, pored zakonske norme, utiču i druge pretpostavke. Odnosno, zakonska norma je veoma bitna ali ne i jedina pretpostavka uspešnosti borbe protiv kriminaliteta. Pored nje, tu su i drugi faktori o kojima se mora i te kako voditi računa. U iste, pre svega, spadaju: način i obim primene pozitivnog krivičnoprocesnog zakonodavstva; zloupotreba prava; organizacija i funkcionisanje pravosudnih i drugih organa. Shodno ovome, racionalna politika borbe protiv kriminaliteta u svom represivnom aspektu mora i te kako da vodi računa i o odnosu između normativnog stanja krivičnoprocesnog zakonodavstva i njegove praktične primene. Posmatrano u tom kontekstu, normativni sistem krivičnoprocesnog zakonodavstva s jedne strane mora da bude primenljiv, društveno racionalan i pravičan. Treba da sadrži takva rešenja koja se u praksi mogu primenjivati. Sa druge strane subjekti zaduženi za njihovu primenu (pre svega sudovi i tužilaštva, a uz njih i drugi) treba da primenjuju norme u meri koja odgovara zakonskoj intenciji i stvarnim potrebama borbe protiv kriminaliteta. Svako odstupanje od tog dovodi do nesklada između normativnog i realnog, između onog što je zakonom propisano i onog što se dešava u praktičnoj primeni zakona. Zakon ne treba da propisuje one institute i ona rešenja koja se u praktičnoj primeni ne mogu realizovati ili nisu društveno opravdana. Sa druge strane, organi koji primenjuju zakon ne mogu da u takvom stepenu derogiraju zakonska rešenja da ih čine besmislenim i pretvaraju u deklarativne odredbe. Usled ovog, između ova dva aspekta (normativnog i aplikativnog) mora da se uspostavi jedna normalna i racionalna ekvivalencija, da i na jednoj i na drugoj strani postoji osećaj vrednosti o stvarnim društvenim potrebama i kriminalno-političkim zahtevima u propisivanju pojedinih instituta i rešenja uopšte i njihovoj primeni u praksi, a o čemu posebno mora da se vodi računa prilikom rada na reformi krivičnoprocesnog zakonodavstva. Reforma sama po sebi ne sme da bude cilj kao što ni norma posmatrano sa aspekta njene primene ne sme da ostane mrtvo slovo na papiru. Uz ovo, posmatrano sa aspekta ovog odnosa veoma je važna i stabilnost praktične primene pojedinih instituta i rešenja uopšte. Kolebanja u praktičnoj primeni pojedinih instituta i rešenja kao i samo neopravdano odstupanje između normativnog i aplikativnog imaju negativne posledice bez obzira iz kojih razloga dolazi do toga. Pored toga što se na taj način povređuju i neka osnovna načela, tu su i pojave koje negativno utiču i na samo suzbijanje kriminaliteta. Slučaj npr. sa neadekvatnim propisivanjem ili sa neadekvatnom primenom mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka, načelom oportuniteta krivičnog gonjenja, sa odstupanjima od Zakonika u praktičnoj realizaciji pojedinih ovlašćenja organa unutrašnjih poslova u prethodnoj istrazi i istrazi uopšte. Ili, npr. kod praktične primene odredaba Zakonika koje znače najozbiljnije zadiranje u privatnu sferu građana, u njihova osnovna prava i slobode (npr. nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora i komunikacija, lišenje slobode i sl.) gde uvek moraju postojati ne samo zakonski uslovi za primenu već i realna procena o njihovoj nužnosti u konkretnom slučaju.

I u vezi sa ovim preduslovima dejstva krivičnoprocesnog zakonodavstva na uspešnost borbe protiv kriminaliteta posmatrano sa aspekta novog Zakonika o krivičnom postupku, u praktičnoj realizaciji istog došlo bi do ne malih teškoća, u slučaju da se on kao takav počne da primenjuje. One su posledica ne samo niza pravnotehničkih i suštinskih nedostataka u ovom zakonskom tekstu već i određenih kontradiktornosti u normiranju pojedinih instituta.

* * *

Na kraju ovog teksta, umesto zaključka, iznosimo svoj lični stav u vezi sa osnovnim pitanjem ovog rada, a to je: Da li je novi Zakonik o krivičnom postupku, posmatrano sa aspekta svog sadržaja, takav da odgovara zahtevima savremene borbe protiv kriminaliteta ili ne, a ako ne, šta bi trebalo menjati da bi on bio u toj funkciji? Odgovor na ovo pitanje nije lako dati, ali se on upravo u ovo vreme mora dati. Ovo pre svega zbog toga što se nalazimo u vremenskom intervalu od godinu i po dana u kojem mora da se okonča reforma našeg krivičnoprocesnog zakonodavstva započeta donošenjem Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine. Prema našem mišljenju jedno realno gledanje na ovu problematiku govori da je Zakonik, načelno posmatrano, doneo određeni broj novina koje su u funkciji efikasnosti borbe protiv kriminaliteta i koje su kao takve za pozdraviti. (Slučaj npr. sa promenom koncepta istrage, sporazumom o priznanju krivice, proširenjem funkcionalne nadležnosti sudije pojedinca, povećanjem odgovornosti za efikasnost krivičnog postupka i sl.). No, ovakva jedna konstatacija samo je načelno tačna. Ne mali broj normi novog Zakonika o krivičnom postupku, uključujući tu i norme koje se odnose na te nove, načelno posmatrano, sasvim opravdane institute, je razrađen tako da ne može da izdrži ni najblažu kritiku. Kao što je to konstatovano u najvećem broju stručnih radova i na stručnim skupovima održanim po ovom pitanju nakon usvajanja novog teksta Zakonika, zakonski tekst karakteriše ne mali broj nedostataka kako suštinske tako i pravnotehničke prirode. Ako se ovome doda takođe nesporna činjenica i njegove neusaglašenosti sa novim Krivičnim zakonikom, novim Ustavom i nekim drugim zakonskim tekstovima, kao i činjenica nepostojanja još uvek ni kadrovskih ni ekonomskih preduslova za njegovu primenu onda problem postaje još veći. Većina nedostataka ovog zakonskog teksta su posledica, pre svega nezabeležene brzine u izradi ovakvog jednog zakonskog teksta, i kao takve izazvala bi, nema sumnje, niz problema u svojoj eventualnoj praktičnoj primeni. Čini se da je ovoga bio svestan i sâm predlagač, pa je pristupio radu na izradi Zakona o izmenama i dopunama Zakonika neposredno nakon njegovog donošenja. Sama ta činjenica za sebe govori dovoljno. Zbog svega ovoga postavlja se pitanje šta dalje? Kojim putem ići u novoostavljenom vremenskom intervalu? Tri su moguća rešenja. Prvo, da se ništa ne dira u novom Zakoniku o krivičnom postupku i da sa sa njegovom primenom otpočne 1. januara 2009. godine. Drugo, da se pristupi izmenama i dopunama ovog zakonskom teksta. Treće, da se odustane od istog u celini i da se priđe radu na izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godini i da se u istu unesu i one novine iz novog Zakonika koje se zaista imaju smatrati kriminalno-politički posmatrano u celosti neophodnim i sasvim opravdanim. Slučaj npr. sa tužilačkim konceptom istrage, sporazumom o priznanju krivice, proširenjem funkcionalne nadležnosti sudije pojedinca i dr. Koje je od tri moguća rešenje kriminalno-politički najadekvatnije? Sigurno je da prvonavedeno nije i o njemu se ne bi smelo ni razmišljati. Što se tiče dve preostale mogućnosti čini se da prednost treba dati poslednjoj. Tj. odustati od novog Zakonika i pristupiti radu na izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine, i to na prednje izneseni način i u prednje iznesenom obimu. Brojni su razlozi koji govore u prilog opravdanosti ovakvog jednog stava. Na ovome mestu iznosimo samo dva. Prvo, novi Zakonik o krivičnom postupku ima toliko pravnotehničkih i suštinskih nedostataka da ga je skoro nemoguće izmenama i dopunama dovesti na željeni nivo. Pored ovog, on suštinski posmatrano i nije novi Zakonik. On u stvari predstavlja nevešto izvršene izmene i dopune još uvek važećeg Zakonika. Drugo, Zakonik o krivičnom postupku iz 2001. godine dobro je primljen i od strane teorije i prakse i u dosadašnjoj primeni pokazao je niz dobrih rezultata, usled čega nema potrebe za njegovim sadašnjim svrstavanjem u spisak istorijskih zakona. Međutim, bez obzira na koju od ove dve mogućnosti se opredelili predstojeći rad na okončanju reforme našeg krivičnoprocesnog zakonodavstva ne sme da karakteriše brzina kao u prethodnom slučaju. Neophodno je u celosti ispoštovati metodologiju izrade zakonskih tekstova ovog karaktera. Samo pri takvom radu nećemo doći u situaciju da pred istek roka za okončanje reforme našeg krivičnoprocesnog zakonodavstva postavljamo pitanje - Šta raditi?