PRESUDA U SLUČAJU SOLAKOV PROTIV BIVŠE JUGOSLOVENSKE REPUBLIKE MAKEDONIJE
(No. 47023/99)

Ovo je prva odluka Evropskog Suda za ljudska prava koja se odnosi na BJR Makedoniju. Evropski sud je jednoglasno odlučio da nije došlo do kršenja člana 6. stava 1. i stava 3 (d) (pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima.

OSNOVNE ČINJENICE:

Tužilac je Blagoj Solakov, makedonske nacionalnosti. Godine 1997. on je bio uhapšen i optužen za krijumčarenje oko 10,5 kg droge iz Bugarske i Makedonije u Sjedinjene Američke Države i uspostavljanja međunarodne mreže za trgovinu drogom.

Dana 28.11.1997. g. istražni sudija pozvao je Solakovljevog prvog advokata zbog saslušanja u SAD. Nije mu data viza ali je obavešten da će mu je dozvoliti ako podnese potrebna dokumenta. Okrivljeni je imenovao drugog advokata, koji je obavestio sud da nije u mogućnosti da plati putne troškove i da nije neophodno da on bude prisutan.

Izjave svedoka su prezentovane na suđenju pred opštinskim sudom u Skoplju koji je odbio prigovor okrivljenog da odbrana nije bila u mogućnosti da unakrsno ispita svedoke u SAD-u, kao i zahtev da se ispitaju dodatni svedoci. Dana 26.01.1998. g. sud je proglasio Solakova krivim za trgovinu drogom i osudio ga sa 10 g. zatvora.

Žalba Vrhovnom sudu je takođe odbijena.

Tužilac se pozvao na član 6. stav 1. i stav 3(d) (pravo na pravično suđenje) tvrdeći da je njegovo suđenje bilo nepravično, da odbrana nije mogla da ispita svedoke, čije je svedočenje bilo jedino u cilju njegove optužbe i da nije mogao da pozove svedoke koji bi svedočili u njegovu korist.

Okrivljeni je izjavio pred istražnim sudijom da je odluku o tome prepustio svom drugom braniocu i da on ima dovoljno materijalnih sredstava da pokrije putne troškove. Drugi advokat okrivljenog nije ni podneo zahtev za vizu niti je tražio da se suđenje odloži. Takođe je sud utvrdio da prvi advokat nije obnovio svoj zahtev za vizu i da je okrivljeni povukao njegovo punomoćje.

Što se tiče apelacione faze suđenja, sud je primetio da se okrivljeni nikad nije žalio da nije bio u mogućnosti da unakrsno ispita svedoke zbog nedostatka vremena ili obaveštenosti, niti je tražio da određeni svedoci budu pozvani. Takođe nije ni osporavao izjave i navode svedoka, niti je izjavio da postoje pitanja koja bi želeo on da postavi svedocima. Dalje, on je samo na drugom saslušanju tvrdio da nije mogao da unakrsno ispita svedoke.

Domaći sudovi su sproveli detaljnu i temeljnu analizu izjava svedoka i uzeli su u obzir mnoge relevantne faktore, kada su procenjivali verodostojnost svedoka i važnost i vrednost njihovih izjava za ovaj slučaj. I ostala dokazna sredstva su takođe ispitana.

Sud je pronašao da su neosnovane tvrdnje okrivljenog da je izrazio želju da proveri tačnost zapisnika ali mu je to uskraćeno, jer je javni tužilac tvrdio da je snimanje na traku potrebno zbog prevoda. Štaviše, utvrđeno je da okrivljeni nije tražio da čuje zapisnik, niti tokom suđenja, niti u drugostepenom postupku.

Takođe se nije žalio ni na tačnost prevoda. Sud je dodao da su svedoci dali zakletvu i izjave u prisustvu kvalifikovanog sudskog prevodioca.

Što se tiče mogućnosti da se ispitaju dodatni svedoci, sud je ustanovio da je okrivljeni mogao da zahteva ispitivanje tokom istrage ili na saslušanjima 12. i 13. januara 1998 g., a on je to učinio samo 22.01. na saslušanju.

Sud je smatrao da je bilo teškoća što se tiče poziva dva svedoka, koji žive u Bugarskoj i SAD-u, jer su njihove adrese bile nepoznate. Sagledavajući razloge zbog kojih su pozvani na svedočenje, sud je istakao da ne smatra da je odustajanje od ovih svedoka, u suprotnosti sa članom 6. stavom 3 (d).

Sud je zaključio da je okrivljenom data odgovarajuća prilika da se brani i da nepozivanje dva svedoka nije ugrozilo njegovo pravo na odbranu do te mere da bi se moglo smatrati kršenjem člana 6. stava 1. i 3(d) - prava na pravično suđenje.

PRESUDA U SLUČAJU BESARABIJSKA MITROPOLIJA I DRUGI PROTIV MOLDAVIJE
(No. 45701/99)

Evropski sud je jednoglasno odlučio:

Prema članu 41. Konvencije (pravična naknada) sud je naložio isplatu 27,025 evra, tužiocima, od strane države zbog naknade imovinske i neimovinske štete i troškova suđenja.

OSNOVNE ČINJENICE:

Tužbu su podneli Besarabijska mitropolija i jedanaest državljana Moldavije g. Petru Paduraru, g. Petru Buburuz, g. Ioan Esanu, g. Viktor Rusu, g. Anatol Goncear, g. Valeriu Cernei, g. Gheorghe Ionita, g. Valeriu Matciac, g. Vlad Cubreacov, g. Anatol Telembici i g. Alexandru Magola. Svi tužioci su crkveni zvaničnici.

Tužba se tiče odbijanja moldavijskih vlasti da prizna ovu pravoslavnu crkvu. Vrhovni sud je odbio priznanje 1997. g. Sud je obrazložio svoju odluku činjenicom da to pitanje jedino može da reši Moldavijska mitropolija, koju je država priznala i od koje se Besarabijska mitropolija otcepila i da bi svako mešanje moldavijskih vlasti samo pogoršalo stvari i dodao da bi pripadnici ove druge crkve mogli slobodno da slede svoju religiju u okviru Moldavijske mitropolije.

Oslanjajući se na član 9, tužioci su tvrdili da je povređena njihova sloboda veroispovesti odbijanjem vlasti da prizna njihovu crkvu, jer kako su objasnili po domaćem pozitivnom pravu nemoguće je odvajanje od zvanične religije ukoliko država ne prizna stvaranje nove crkve.

Pozivajući se na član 6. stav 1. smatrali su da im je odbijanjem priznanja uskraćeno pravo da ostvare preko suda zaštitu bilo kog svog prava, naročito prava svojine. S obzirom da im nije dat pravni subjektivitet nisu mogli ni da upotrebe delotvoran pravni lek u okviru nacionalnog sudstva (član 13).

Takođe su tvrdili da su prema članu 9, u vezi sa članom 14, izloženi diskriminaciji u odnosu na svoja religiozna ubeđenja, i da oni ne žele da budu u okviru Moldavijske mitropolije.

Sud je istakao da pošto nije bila priznata crkva nije mogla ni da funkcioniše. Sveštenici nisu mogli da vrše bogosluženja, vernici nisu mogli da se sastaju, a pošto nije imala pravni subjektivitet nije mogla sudski da zaštiti svoju imovinu. Tako da je Evropski sud u odbijanju moldavijskih vlasti da prizna ovu crkvu video uskraćivanje slobode veroispovesti sledbenicima ove crkve, koja je garantovana članom 9. stav 1. Bez ulaženja u raspravu da li su odredbe zakona o religijskim sektama od 24. 03. 1992. g., dovoljno precizne, moldavijski sud je proglasio ovo odbijanje u skladu sa zakonom pre nego što je ispitao da li je postojanje ove crkve "neophodno u demokratskom društvu" i da li ona ima legalne ciljeve.

Evropski sud je smatrao da pošto Besarabijska mitropolija nije novoimenovana sada i pošto njeno priznanje zavisi od klerikalskih vlasti, moldavijske vlasti nisu ostale nepristrasne kako je trebalo. Štaviše, u više navrata pripadnici nisu mogli da se brane od zastrašivanja, jer nisu imali sudsku zaštitu. Takođe sud je primetio da kod ranijih priznanja drugih crkava vlasti nisu postupale ovako, a nisu navele nikakvo opravdanje za različit tretman u ovom slučaju.

Sud je zaključio iz svega navedenog da je odbijanjem priznanja došlo do kršenja slobode veroispovesti.

Evropski sud je dalje primetio da prema zakonu o religijskim sektama država mora da prizna određenu crkvu mada ne postoje nikakve posebne odredbe o postupku priznanja ili načinima rešavanja mogućih sporova.

Tako da je sud zaključio da tužioci nisu imali mogućnost da ostvare svoja prava pred nacionalnim sudom, tako da je došlo do kršenja člana 13. Evropske Konvencije.