Evropski sud je jednoglasno odlučio:

Prema članu 41. (pravična naknada) Evropske Konvencije, Sud je jednoglasno odlučio da deklarisana kršenja članova nose u sebi dovoljnu satisfakciju za neimovinsku naknadu i odredio isplatu 6.920 funti Brennanu za naknadu sudskih troškova, od strane države.

Tomas Brennan, irske nacionalnosti je uhapšen 21.10.1998. g. zbog ubistva bivšeg člana odbrambenog puka Ulster. Pritvoren je u Castlereagh pritvoru od 2125. 10. 1998. g. i prvi put je video svog branioca 23.10. kada je bio prisutan policijski stražar na sastanku. Kasnije je Brennan osuđen za ubistvo.

Predstavka je poslata Evropskoj Komisiji za ljudska prava 27.01.1998. g. i prebačena je Evropskom sudu na rešavanje 1.11.1998. g. Proglašena je dopuštenom 9.01.2001. g.

Brennan se žalio na uslove u kojima je bio ispitivan u policiji posle hapšenja tvrdeći da mu nije bio dozvoljen kontakt sa advokatom, na početku i da se još tada žalio da su ispitivanja protekla bez prisustva njegovog advokata, pozivajući se na član 6. stavove 1 i 3(c).

Sud je ustanovio da tužiocu nije bilo dozvoljeno da se vidi sa svojim braniocem prvih 24 časa. Činjenica da se njegov advokat nije pojavio da ga vidi do sledećeg dana ne može se pripisati krivici policije. U ovom periodu optuženi nije pravio nikakve primedbe na tu činjenicu, dok je bio ispitivan za ta 24 časa, u policiji. Prva zamerka je data 22.10. kada mu je već dozvoljeno da se vidi sa braniocem.

Sud je ustanovio da su uslovi u kojima je optuženi saslušavan bili pažljivo ispitani, da je optuženi bio zastupan i u prvostepenom i u drugostepenom postupku od veoma profesionalnog i iskusnog advokata. I policija i sudije su lično čule izjave optuženog. Oba suda su potvrdila verodostojnost i ispravnost procedure iznošenja dokaza. Sud je istakao da se Brennan nije žalio na arbitrernost odluka.

Sud je smatrao da se na saslušanju sa pritvorenikom postupalo korektno. Ne postoje nikakve indicije da se sa zatvorenikom postupalo nepravično, zato je zaključio da nije došlo do povrede člana 6. stava 3(c).

Sud je zaključio da je prisustvo stražara neizbežno sprečilo tužioca da bude iskren i otvoren sa svojim braniocem i da je verovatno oklevao kod odgovaranja na pitanja od krucijalne važnosti.

I Brennan i njegov advokat su upozoreni da nikakva imena ne smeju da budu spomenuta i da će sastanak biti prekinut, ako se bilo šta rečeno, može protumačiti kao ometanje istrage. Tako da je bilo jasno da optuženi i njegov advokat nisu mogli da pričaju o nekim temama i njihova komunikacija bila je ograničena. Neosporno je da su mu u to vreme pravni saveti bili neophodni i da su njegovi odgovori i saslušanja u daljem postupku, u odsustvu branioca, mogli da budu od presudne važnosti za postupak. Zato je Evropski sud zaključio da je prisustvo stražara na prvom sastanku optuženog sa advokatom ugrozilo njegovo pravo na odbranu i da je tako učinjeno kršenje člana 6. stava 3(c) u vezi sa članom 6. stavom 1.

Evropski sud je odlučio:

Prema članu 41. Evropske Konvencije, sud je naložio isplatu 20000 hrvatskih kruna zbog naknade neimovinske štete, i 2440 kruna zbog naknade troškova postupka, tužiocu, od strane države.

U julu 1990. g. tužiočeva majka je podnela tužbu opštinskom sudu u Zagrebu protiv opštine Črnomerec koja se odnosila na njeno pravo svojine na delu stambene zgrade na teritoriji te opštine.

Tužena opština je predala odgovor na tužbu i u novembru 1994. g. opštinski sud u Zagrebu se proglasio nenadležnim. U decembru 1994. g. tužilja je podnela žalbu na ovu odluku. U septembru 1996. g. slučaj je prebačen drugostepenom sudu, Županijskom sudu u gradu Zagrebu.

15. septembra 1997. g. tužilja umire i gospodin Futturer je proglašen jedinim njenim naslednikom, koji nastavlja parnicu koju je započela njegova majka.

Maja 1998. g. Županijski sud je ukinuo prvostepenu odluku i vratio opštinskom sudu slučaj, na ponovno odlučivanje. Sud je primio slučaj u junu 1998. g. i bio je dodeljen sudskom veću u januaru 1999. g. Pripremno ročište održano je u septembru 1999. g. na kome su stranke ponovile svoje tvrdnje. Prema tužiočevim tvrdnjama on je zahtevao da se ubrza postupak. Kako se zakon koji reguliše svojinske odnose u međuvremenu promenio, sud je pozvao tužioca da prilagodi svoje zahteve promenama.

U maju 2000. g. tužilac je podneo izmenjenu tužbu i sud je pozvao “Gradsko stambeno komunalno gospodarstvo” da podnese listu svih stanova u zgradi, imena vlasnika i stanara i pravni položaj stanara. Ročište je odloženo i zahtev komunalnoj službi je ponovljen. Na sledećem ročištu u septembru 2000. g. sud je pozvao stranke da se izjasne o izveštaju koji je podnela komunalna služba i sledeće ročište je zakazano za novembar 2001. g. Parnica znači, još uvek teče pred prvostepenim sudom.

Tužilac je smatrao da je prekršen član 6. stav 1. iznoseći da se njegov zahtev mnogo duže razmatra od “razumnog roka” koji predviđa Evropska Konvencija.

Vlada Hrvatske je podnela prigovor da tužilac nije iscrpeo sve domaće pravne lekove, ustavnu žalbu, predviđenu novim Ustavom, koja se može koristiti u slučajevima kada su iskorišćeni svi ostali pravni lekovi a evidentno je da postoji ozbiljan rizik ugrožavanja ustavnih sloboda i prava.

7. decembra 2000. g. kada je Evropski sud odlučivao o dopuštenosti tužbe, odbacio je prigovor Vlade, pronašavši da je odredba o ustavnoj žalbi stupila na snagu posle slanja tužbe Evropskom sudu, tako da se ne može retroaktivno primeniti u ovom slučaju.

Što se tiče kršenja člana 6. stava 1. Evropske Konvencije, Sud je ustanovio da je postupak pred prvostepenim sudom u Zagrebu počeo u julu 1990. g. i da parnica još uvek teče. Pošto se Evropska Konvencija mogla primeniti na slučajeve iz Hrvatske tek od novembra 1997. g., sud je razmatrao stanje parnice od tog vremena i ustanovio da parnica u tom trenutku već traje sedam godina i četiri meseca. Trebalo je uzeti u obzir činjeničnu i pravnu složenost parnice, ponašanje tužioca i akte nadležne vlasti.

Tužilac je istakao da opštinski sud nije uradio ništa da bi se upoznao sa pravom svojine i uopšte pravnom situacijom u odnosu na zgradu u pitanju sve do maja 2000 g.

Hrvatske vlasti su istakle u svojoj odbrani da su se u datoj situaciji odgovorno i odgovarajuće ponele i da je sud u svojim postupcima ograničen inicijativom stranaka, da tužilac nikad nije obavestio opštinski sud o smrti tužilje i da iako je zakon koji reguliše svojinske odnose stupio na snagu u januaru 1997. g., da je tužilac svoje zahteve prilagodio promenama u maju 2000. g.

Evropski sud je utvrdio da iako se radi o složenom slučaju da slučaj teče oko 11 g. pred hrvatskim sudovima i da je opštinski sud tek u maju 2000. g. tražio odgovarajuću dokumentaciju od komunalne službe.

Što se tiče tužiočevog ponašanja, sud je zaključio da iako mu je trebalo više vremena da prilagodi tužbu promenama u zakonu, to nije smelo da omete sud da nastavi postupak, štaviše u Konvenciji stoji da je dužnost suda da okonča postupak u razumnom roku bez obzira da li postoje zahtevi stranaka da se postupak ubrza. Takođe da iako opštinski sud nije obavešten o smrti tužilje da je ona imala zakonskog zastupnika i da to nije smelo da uspori sud u postupku.

Sud je odlučio:

Prema članu 41. (pravična naknada) Konvencije, Sud je odredio isplatu 10.000 evra zbog naknade neimovinske štete i 9.000 evra, zbog naknade sudskih troškova.

Tužioci, Jan i Maria Čonka i njihova deca Nađa i Nikola su slovačke nacionalnosti, romskog porekla. U novembru 1998. g. su prešli iz Slovačke u Belgiju, gde su tražili politički azil zbog toga što su u više navrata bili žrtve nasilnih napada “skinheads’’ grupa u Slovačkoj. U junu 1999 g. Visoki Komesar za izbeglice podržao je odluku belgijskog ministra, proglašavajući azil nedopuštenim i od tužioca se zahtevalo da napuste teritoriju u roku od 5 dana.

U avgustu 1999. g. tužioci su podneli žalbu Državnom savetu za reviziju ove odluke i zatražili su pravnu pomoć. U septembru 1999. g. pravna pomoć im je odbijena s obrazloženjem da zahtev nije bio formalno potpun i pozvali su tužioce da plate sudske troškove u roku od 15 dana.

U septembru 1999. g. stigao je poziv iz policije, koji je upućen većem broju slovačkih porodica, da se pojave u policijskoj stanici 1. oktobra 1999. g. da bi mogli da kompletiraju dokumentaciju vezanu za traženi azil. U policiji sau uhapšeni uz prisustvo prevodioca, i saopšteno im je da moraju da napuste teritoriju Belgije i da se vrate u Slovačku.

5. oktobra 1999. g. sa ostalim porodicama prebačeni su u Slovačku.

Oslanjajući se na članove 5. i 13. Konvencije i član 4. Protokola 4 tužioci su se žalili na uslove njihovog hapšenja i proterivanja u Slovačku.

Sud je pronašao da je postupak policije da namami porodice u suprotnosti sa opštim načelima Konvencije. Sud je smatrao da nije bio slučajan već unapred smišljen način da obezbedi dolazak što većeg broja porodica i da učini uspešnijim ovaj poduhvat, tako što će ih navesti da pomisle da dolaze u policiju iz drugog razloga. Na taj način su im bila uskraćena prava garantovana članom 5. stav 1.

Sud je ustanovio da su im po dolasku u stanicu saopštili razloge hapšenja i moguće pravne lekove. Takođe je bio prisutan i prevodilac na slovački. Tako da je sud ustanovio da nije došlo do povrede ovog člana.

Sud je takođe ustanovio još neke okolnosti koje su otežale situaciju ovih porodica. Mogućnosti koje su oni imali u razumevanju i upotrebi predstavljenih pravnih lekova bile su veoma male. Bio im je dodeljen samo jedan prevodilac (svim porodicama) koji nije ostao sa njima. U tim okolnostima bilo im je skoro nemoguće da kontaktiraju sa advokatima, a osim prevodioca nije im ponuđena nikakva druga pravna pomoć.

Takođe sud je utvrdio da je advokat tužioca bio obavešten o događajima u trenutku kada bi bilo besmisleno ulagati žalbu, jer bi se o njoj raspravljalo dan posle njihovog proterivanja iz zemlje. Tako da je time učinjena povreda člana 5. stava 4.

Sud je zaključio da mnogi faktori ukazuju na činjenicu da se radilo o grupnom proterivanju. Kao prvo odgovorne vlasti bile su upućene u ovaj poduhvat i dobile su instrukcije kako bi on bio sproveden, drugo svi stranci su bili pozvani u policijsku stanicu istog dana, treće, naređenje i razlozi zašto moraju napustiti teritoriju bili su identični, četvrto, bilo im je jako teško da stupe u kontakt sa svojim advokatima a procedura regulisanja azila nije bila završena. Tako da sve ove činjenice ukazuju da je došlo do povrede ovog člana.

Pravni lekovi koje su im predstavile vlasti nisu imali suspenzivno dejstvo, a s obzirom da im je naređeno da napuste teritoriju, nije bilo vremena za preduzimanje bilo kog pravnog leka. Nadležne vlasti nisu pokazale nikakvu intenciju da bi odložili deportaciju dok Državni Savet ne donese odluku. Ustvari je na Državnom Savetu bila odgovornost da ustanovi namere vlasti i da reaguje odgovarajuće, ali to nije učinjeno.